Ono moje kamenje, još nisam smislija di ću s njim.
Imam čak i jedan s atenske Akropole!
I ti baš s vrha, odma do Partenona!
(e, pa šta, pogleda sam, nije komad karijatide, neće nikome falit, provjerava sam!)
Vako je to bilo.
Odam ja tako Akropolom.
Bija sam s prijateljima s faksa, tako da... jako davno je to bilo.
Mislim, da se razumimo, isto je bila srušena.
Litnje doba, izrazito vruće.
Tako vruće da je moj suputnik i supatnik Doktor tih dana konstatira da "J...te led!" nije beštima nego izraz pun dobrih namjera.
Doktor je bija tako žedan da je na nekoj kapunjeri pod Akropom kupija ledenu limunadu, koja je, po studentskim mjerilima, koštala, ono, sto tisuća eura. I još je reka da mu nije uopće bilo ža novaca, koliko je bija žedan.
Eto kako je bilo vruće.
Rođak Ferdo s punim pravom kaže da bi on litnje misece zbog vrućine odma preimenova u ŽEGAVA i ŽERAVA
Ne pamtim sad je li bila žegava ili žerava. Isti đava.
I u žegavi i žeravi cvrčci toliko cvrče da to subjektivno doda još koji stupanj celzijusa povrh onih postojećih 40. Hrvatski cvrčci dodaju 5 stupnjeva, a grčki ja mislim i 10.
Ril fil.
Žegava, žerava, a još i gužvara. Miljun ljudi oko nas. Više jezika nego u Babilonu.
Povr svega, Grci po Akropoli postavili i neke zvučnike okolo, da muzika kompletira kakofonoju.
Seikilov skolion svira, il taj neki đir, starogrčki new age.
Nemam pojma u stvari, pričam p...arije.
Da skratim priču: vruće, gužva, tandrče nešto.
Odam ja okolo, zvirlam po onim hramovima, a cilo vrime mi ne da đava mira.
Moga sam ja, mislim, svoj kamen uzest i odnegdi drugo, iz podnožja, ili isprid hostela, ali oću baš jedan s Akropole.
Kažem sebi: to je zato im se osvetim za Doktorovu limunadu!
Al, u biti, to je jeftina skuža. Točnije, to je laž.
Šta će mi onda kamen baš s Akropole? Ma, u biti... zato šta je tamo.
(Zašto se ljudi penju na Everest? Zato šta je tamo.)
Gledam ja gleda li me ko. Malo predostrožnosti nije na odmet.
Mada: ko će gledat?! Danas se ovde sjatilo pola galaksije, baš će mene neko gledat...
Eno jedan lipi kamen!
Ćućnem ja, tobože, odvezala mi se špigeta, usput elegantno pokupim onaj kamen i stavim ga u žep.
Zavežem tobože špigetu i krenem dalje.
Profi sam, čoviče, profi!
Odam ja dalje, oni cvrčci i dalje cvrče, a zvučnici krče.
Život ide dalje.
Život je lijep.
Malo mi za sriću triba.
Smješkam se slavodobitno.
Smješka se i jedan od mojih prijatelja:
- Ej, ja mislim da ovo tebe neko zove!
- Mene?
- Tebe, tebe!
Kad ono, iz zvučnika više ne krči dok svira, nego krči dok neko govori. Tribalo mi je malo da skužim šta govori:
- Put the stone down!
- Jel on ovo MENI govori?
- A slušaj... nekako mislim da je.
Malo se ja isto pravim lud, odam okolo. (Ide to mene, pravit se lud, samo kad oću.)
- Put the stone down, PLEASE!
Ma daj! Nije valjda da me stvarno ubra? Ako je, svaka mu čast!
Nema mi nego provjerit.
Najbolje istom metodom, računam.
Ćućnem ja opet, tobože odvezala mi se opet špigeta.
Izvadim oni kamen iz žepa i spustim ga lagano na zemlju.
Zavežem tobože špigetu i krenem dalje, bez kamena.
- Thank you!
Mamicu mu.
Oko Sokratovo rođo ima!
Šta je najjače, ne vidim odakle me gleda.
Gledam oko sebe, ali niko ne gleda u mene. Svi se beče u hramove.
Al ne odustajem ni ja tako lako.
Ko tebe kamenom, ti njega špigetom.
Ups!
Opet mi se, ka, odvezala špigeta.
I opet desna! (Tako mi je zgodnije za kleknit.)
I to, gle čuda, baš iza nekog zidića, di me slučajno niko ne vidi!
Ćućnem, zavežem špigetu, krenem dalje.
S kamenom u žepu, normalno.
- Put the stone down!
En ti nedilju! Ovo je neki grčki Udbos, j..amatekanije!
Progoni me samo zato šta sam Hrvat!
Ma da mi je samo znat odakle me ćiri...
Ćućnem, zavežem špigetu, vratim kamen.
- Thank you!
Krenem dalje.
Šta je najgore, sad sam od ovih uzaludnih ćućnjeva lagano i lud na živce!
Mislim, jasno je meni da je ovi šta krči u mikrofon heroj, a ja zločinac.
Nema tu uopće potrebe moralizirat, jer iz aviona je jasno da ja ovde jednostavno radim nešto duboko pogrešno.
Ali... to je jače od mene.
Mudri ljudi znaju reć da je "najteže pobijedit samog sebe".
Ali... KO tu KOGA, da oprostiš, khm... pobjeđuje?
Ne triba se u toj borbi, po meni, čudo ni satravat, jer uvik postoji utješna nagrada: čak i ako izgubiš od samog sebe, znači da si od samog sebe pobijeđen, šta znači da si ti.... pobjednik!
Zar nije tako!?
Mučen ovom dvojbo, ja sam taj dan odlučija pobijedit samog sebe.
I uspija sam!
Normalno, pobjedu je taj dan izvojevao onaj lošiji Đuro.
A taj Đuro je odlučija otić kući s kamenom. Pa šta bude. Ako triba, borba na život i smrt.
(Sad, gledajući unazad, s takvim stavom ne ide se kući s kamenom u ruci, nego u zatvor s kuglom na nozi. Ali, osim šta sam onda bija dosta mlađi, bija sam evidentno i dosta luđi)
Opala!
Ljudi moji, je li to moguće?
I opet mi se, za ne povirovat, odvezala špigeta!
Desna, neće valjda liva. Šta se ima liva drišit?!
Sad ili nikad!
Ćućnem, zavežem špigetu, maznem kamen...
i onda maznem JOŠ JEDAN!
Za svaki slučaj, molim lijepo.
Taman da ću krenit dalje... i onda maznem JOŠ jedan, ko ga j..e!
Krenem dalje, natovaren.
- Put the stone down!
Nekako nimalo iznenađen ćućnem, zavežem špigetu, vratim kamen.
Javija bi se onome ča drži mikrofon, ali ne znam odakle me gleda, pa neodređeno klimnem prema nekoj borici s cvrčcima.
- Thank you!
Krenem dalje. Da vidimo di smo.
- And the OTHER one, please!
Ma nemoj me j...t!
Izvadim iz žepa i drugi kamen i bacim ga isprid sebe.
- Thank you!
Krenem dalje, s onim trećim kamenom u džepu.
Ovi put iz zvučnika je ponovo počela tandrkat muzika.
Baš se sad mislim: jel njemu dogulilo opominjat, il sam ja njega ipak zavida?
Ja mislim da sam ja njega ipak zavida.
Pobjeda!
Tuđe oćemo, svoje nemamo!
Kući sam doša s onim trećim kamenom, i među ostalim, ponosno ispriča materi s kakvom sam mukom doša do ovog, ipak posebnog, trofeja.
A Mater se smije. Ne odobrava, ali se smije.
- Čekaj, čekaj, nešto mi je ta tvoja priča poznata...
- Šta, pa nisam ti ovo već priča?!
- Ma nisi, nego... nek se sitim... aha! Bilo baš u novinama nikidan.
- A je, moš mislit!?
- Je, je, ček nek nađem, ja mislim da nisam još bacila...di je, di je... evo, na, čitaj!
Grčko ministarstvo kulture već godinama muku muči s posjetiteljima koji, u želji da kući ponesu originalan suvenir, otuđuju kamene fragmente s Akropole. Atenski gradski oci na kraju su problemu doskočili na jednako originalan način: kamioni atenskog komunalnog poduzeća noću po Akropoli prosipaju drobljeni kamen iz obližnjeg kamenoloma, a rijeke turista danju ga odnose, uvjerene da odnose i osobitu vrijednost.
