Poljuprivreda

Baš gledam, nisam dugo ništa pisa.
Obeća sam sebi da ću pisat, da ne zaboravim.
Al isto tako sam sebi obeća i da neće bit presinga, da neću pisat zato šta, ka, moram.
Nije te dvi stvari lako pomirit, pogotovo šta ih pokušavam pomirit sa milijun ostalih u životu.


 
Neko vrime sam razmišlja: bi li ovo o čemu sad mislim pisat (a i nije riječ o događaju kojim bi se ponosija) najbolje bilo pustit na miru, neka ode u zaborav?

Ali ne bi to bilo fer. Triba bit pošten, a to znači ne štedit ni drugoga, ni sebe.
Danas je, tako ispada, red na meni.
 
(Kako se to ponekad radi, počet ću priču od malo prid kraj, da ono čime se ne ponosim jače zablista u završnici. Nisam ja tu tehniku pripovijedanja izmislija, ali nije to ni izmišljeno bezveze)


***
NIKIDAN, POPODNE

Dolazim ja na selo. Litnje popodne. Vruće je, al znalo je bit i gore. Da se.
Ćaća i par njegovih pajdaša side u ladu, na zidiću isprid kuće, pijuckaju gemišt.
Odma nekako vidiš da su ILI igrali balote ILI ĆE igrati balote.
Lipo je njima.
Nisam ovde uopće ljubomoran. Zaslužili su, zaslužit ću i ja jednom. Samo se nadam da ću to i doživit.

Čim su oni mene vidili, daju mi ruku, smiju se, pozdravljaju me:
- Dis,  Poljuprivredniče?!

Na stranu gramatika i pravopis. Nije u  pitanju to šta su upotrijebili u umisto o.
To se u nas uostalom tako i reče.


Nego, teško je to za opisat, ali stvarno sam osjetija da su ono izgovorili s velikim slovom P.
A nisu oni mene slučajno umisto poljuprovrednikom nazvali Poljuprivrednikom.
Ne, ne.
Neki je tu z...b u pitanju.
Čim se meni na selu neko tako obrati, ja odma znam da je u pitanju neki z...b.

Recimo, kad sam bija mali, dočekali bi me sa:
- Di si, Bodule?

Mislija sam da mi komplimentaju.
Virova sam, jer sam bija mali.
Sad sam naresa, doša sam velik.
I oprezan.


Šta misliš, da ovo sa Poljuprivrednikom nije bija z...b?
A ne, ti si.
Bija je, normalno da je bija.
Jesam li ovaj put zaslužija da me za...aju?
Pa... jesam.

E, a sad moram malo vratit film unazad.

***

DEVET DANA PRIJE NIKIDAN, NAVEČER

- Šta si planira u subotu?
- U subotu?
- E!
- U OVU SAD subotu, prikosutra?
- E, a koju drugu?
- Ništa, ćaća, ništa nisam planira. Zašto pitaš?
- Ma, nako. Da malo dođeš. Tribalo bi zera pokosit oko kuće. Trimerom. I polit vinograd. I malo okopat oko panja. Vidćemo još.
- More, aj. Kaću doć?
- Dođi kadoš. Kad se naspavaš!
- Čekaj nek vidim.... ako se dignem u 6ipo, krenem oko 7, mogu doć do 8. Morel tako?
- Ma kakoš. Dođi kad se naspavaš.
- U 8, onda?
- More.

***

SEDAM DANA PRIJE NIKIDAN, JUTRO

- Dobrojutro!
- A, dobrojutro... jutroj bilo dobro prije dvi ure. A vidi sad štaj upeklo. Sve gori. Taman najgore vrime za radit, po suncu.
- Ma nema veze, Ćaća, pusti sad. Neka sunca, ne smeta. Ponija sam kremu za sunčanje.
- Kremu?!... (ovo je izgovorija interesantno začinivši posprdnost sažaljenjem)

- Aj pusti kremu, Ćaća. Nego, aj ti meni reci šta ću ja radit.
- Hm... prvo bi triba pokosit malo oko kuće. Pravoj zareslo. Onda moš krenit prema vrtlu. pokosi između stabala.
- Uh, vidi stvarno, dobro je zareslo. Di je trimer?
- Tu, ušta gledaš.
- Aha. Ima li goriva?
- Do čepa! Pali, vozi. Metijo sam novu krenu, neku zelenu.
- Slušaj, Ćaća, ne znam baš jel ovo za krenu.. Nije ovo više za krenu, ima ovde i kupine, nu, eno i bristića. Ja bi rađe metijo nož umisto krene, a?!
- Meti šta oš. Al pazi oko stabala. Nemoj izbliza, pazi koru, barakokulaj osjetljiva.
- Dobro, paziću. Šta triba, di triba, dokle triba?
- Doli do strininog. Nemoj u vinograd. E, i ono su ti kuruzi. Nemoj ni nji kosit.
- Da ne kosim ni vinograd ni kuruze? Ozbiljno? A dobro, Ćaća, kako ti kažeš. Ti ipak bolje znadeš. Ma znaš šta, Ćaća, u stvari? Aj ti lipo u kuću, vruće je. Ja ću tebe zovnit kad završim paš ti vidit jesi zadovoljan. More li tako, a?
- More, kakoš.

Brrrm, brrrrm, brrrrm, uj...mu,  umalo ne zakači barakokulu, krv bi mi popijo.
Brrm, brrrrm, moga mi je i kazat da je ovde trišnju metija, malo nije platila glavom, nu je, u njoj pola metra, u travi pola metra, da je nisam zadnji sekund ugleda, đavla bi ikad išta s nje ubra.
Brrrr, brm, sjek, ode jedan kuruz. Ozirem se di je Ćaća, u kući je. Baciću kuruz priko strininog zida, neće on ni znat. Emumate, oštar nož pravo. Amo dalje.
Brrrm, brrm, moram pripazit oko kumpira.
Brrrrm, brrrm... sve gotovo! Dobar!

- ĆAaaĆAaa!
- AAAAaaa?
- Nu dođ amo! Aj vidi. Jel dobro ovo pokošeno?
- Ček, ček, nek vidim... dobro je! Odma je razlika! Tamo ti je zera uteklo, al, sve u svemu, dobro je.
- Aj nek je jemput i dobro. E, a šta mi nisi napomenijo za onu trišnju? Onu malu?
- Maću onu? Šta, nis je zakačijo?
- Ma nisam, ne boj se.
- E, dobroj onda! To sam navrno tu neku sortu pa ćemo baš vidit.
- Aj super. Šta ćemo sad?
- E sad bi tribalo u vinograd, al...
- Al šta?
- Stvarnoj sunce.
- Ma nema veze, amo mi to završit, pa smo gotovi, more, a?
- Ne more. Ubiće nas. Aj ti lipo ručaj, lezi uru-dvi popodne , a u vinograd ćemo pridvečer.
 
***

POPODNE

Zzzzz... Zzzz...
kap-kap-kap... ma jel ovo kiša... zzzz... il sanjam.... biće sanjam... zzzz...
KAP KA-KAP-KAP...ššššš... šššš.... vidi stvarno kiša... jel ovo i puše... zzzz...
K-K-KAP- KAP... ŠŠŠŠ... ŠŠŠ.... a šta puše... zzzz...
K-K-KRRRUP-KRRRUP... ma jel moguće da je i krupa... zzzzz.... zzz...

***

PRIDVEČER

- Evo me, Ćaća!
- A, evo meni moga Poljuprivrednika, on se naspava...
- Pa da znaš da i jesam.
- Neka, neka...
- Šta, oćemo u vinograd?
- A štaš u vinogradu? Ne triba u vinograd više ulazit...
- Zašto?
- ZAŠTO? Pa jes ti ČUJO išta?
- Krupa?
- Krupa.
- I šta, satran vinograd?
- Satran.
- Pravo satran, il...?
- Ha, pravo... teškoj reć jel PRAVO. Al prilično, prilično JE satran. Znat ću tek za koji dan, ne moš to odma vidit. Al zato LUK...
- Šta luk?
- Luk je satran PRAVO.
- Uh. Šteta. Nisam u stvari ni zna da imaš luka.
- Ne znaš ti ništa pod milim bogom, sinko moj. Zato si ga biće jutros i POKOSIJO.


Eto, šta ti je poljuprivreda.
Luk i voda. Smrznuta.