Grejt kantri, grejt pipl

Ljudi su, svugdi na svitu, više-manje isti.
Razlikujemo se samo izvana, po boji kože, kose, nagibu očiju, a  iznutra svi smo mi jednako dobri i loši.
Jel tako?
Ma... nije.
Volija bi ja da jest, da se razumimo.
Pritom ne mislim ni da su ljudi po definiciji krivi šta nisu bolji, da im je rasni DNK predefinirano nemoralan ili  neradnički ili nešto tako.

Svi se ljudi rode isti, barem iznutra, u to istinski virujem.
A objektivne životne okolnosti u kojima odrastaju, siromaštvo, neimaština, potlačenost i slično, te okolnosti pokvare i ljude, i države, i na kraju cile kontinente.

Pa ipak, koliko god da nastojim bit pomirljiv, način na koji se te objektivne životne okolnosti manifestiraju kroz ponašanje drugih ljudi, i država, i kontinenata prema meni, puno me puta uvridi i s pravom rasp...i.

Lunjamo tako jedamput Biskup i ja, stranci u stranom gradu, lipo ćakulamo, ni u koga se ne diramo.
A ovi domaći oko nas, oni odma nekako vide da smo stranci i stalno nam nešto uliću, uglavnom da se ogrebu za koju siću. Ili, ako im se posrići, da nam po mogućnosti uvale i kakav veći z...b.

Čim se jednog uspiješ otrest, odma doliće drugi.
Uglavnom su dosadni, al tu i tamo, znaju bit i simpatični.

Njihovi upadi su u startu potpuno predvidivi.
Uvik te prvo pitaju odakle si.
Ako iz čiste pristojnosti odgovoriš, oni se odma oduševe iz koje lipe i kulturne sredine dolaziš. Iz svega toga naravno, ubrzo zaključiš da oni ni najosnovnije predodžbe o tvojoj domovini nemaju.
Ali ništa to njih ne smeta! Maslaju oni dalje,  imaju oni u glavi cili algoritam razgovora, s pregršt različitih scenarija.

- Verduju kamvram, majvreeenc?
- Kroejša!

Ne znam ni zašto više odgovaram. Stvar kućnog odgoja, valjda. Mater bi me ubila da kome ne rečem čiji sam. Pogotovo kad me PRIJATELJ pita.
Normalno, čim odgovoriš, uvatija si se na baketinu.

- Kroejša? Kroejša gud! Kroejša grejt! Grejt kantri, grejp pipl!
- Je, je, moš mislit, ti si baš dolazija za Svetog Petra pa znaš. Ma vidi se brajo na tebi da si ti svjetski putnik!

Ali ne da se ovaj ništa smest. Šta se njega tiče, razgovor ni izbliza nije završen.

- Kroejša, rili? Vić ziti, majvreeenc?
- Siti? Split, prijatelju, SPLIT! Hajduk!
- Zplit? Zplit gud. Zplit grejt! Grejt ziti, grejp pipl. Aj nou Zplit gud!
- Ju nou Split?
- Jes! Ajma mjuzišan. Ajheda koncert in Zplit!
- Juheda koncert in Split? Zavariću. Ajde, maestro, dimi.

Ode maestro ća, svatija je da od nas ipak nema kruva.
A nas dva nastavljamo dalje i smijemo se. Ovome zadnjem se ipak mora priznat da je kreativan, s onim koncertom.

- Ne moš virovat šta sve izmisle?! Stvarno su maštoviti.
- Da maštoviti.
- Isto je jak, a? J...te, on je ima koncert u Splitu. Koji j...ni kralj.
- Vjerojatno je nastupa u ha-en-ka, šta misliš?
- A ne znam, nisam baš siguran. Nije mi taj đir.
- Misliš?
- Ma sto posto. Meni više pari da je nastupa na Poljudu. Sa Đibom. Ili Oliverom. Ili s klapama?!
- Je, u pravu si, vjerojatno s klapama, sad kad kažeš, poznat mi je nekako.
- J...te, a zamisli njega s klapom Kambi. U sunčane naoćale.
- ...

- Uh!
- Šta je?
- Stari, zaj...li smo se!
- Šta, zašto?
- Koje smo mi budale! Tribali smo mu reć da smo iz SIVERIĆA!

Sad Biskup i ja već krepajemo od smija!
E, da se toga bilo sitit, to bi stvarno bija razgovor za pamćenje. Samo, ko će se svega sitit.
Nema veze šta kasno palimo, nama je ta pomisao i dalje toliko smišna da među sobom iznova vodimo onaj razgovor. Usput i dodamo koji detalj, kako nam dođe.
Ja sam ja, Biskup je maestro.

- Kroejša, rili? Vić ziti, majvreeenc?
- Siti? Siverić, prijatelju, SIVERIĆ! Rudar!
- Ziverić? Ziverić gud. Ziverić grejt! Grejt ziti, grejp pipl. Aj nou Ziverić gud!
- Ju nou Siverić?
- Jes! Ajma mjuzišan. Ajheda koncert in Ziverić!
- Juheda koncert in Siverić? En-ka Rudar stejdijum?
- Jes, det van.

(Evo, i sad mi je smišno dok tipkam.
Mada znam da više nikad neće uletit TAKO dobra prilika, isto ću, kad me drugi put pitaju odakle sam, izmislit nešto.
Na primjer, moga bi reć da sam iz... Izraela!
Tako da odma znaju da para nema.)

Nismo Biskup i ja napravili ni pedeset metara, kad eto ti se još jednog.
Za promjenu, ovi nam uliće na tricikli!
Mislim, tricikla... nije to ona dičja tricikla. Više je zamišljena ka neka rikša, s luksuznim dvosjedom nazad. Al u realizaciji je očito malo kašljalo, jer cilo to prometalo izgleda ka da je skrpljeno od jedne ipo ponice i dvi sidalice iz ambulante. Znate one narančaste sidalice? E, takve, ali žute.
Malo sam više i zaboravija detalje.
Uglavnom, izgledalo je ka nešto iz Grunfove radione.

- Majvreeenc, vanago to sam najs plejs? Mi taksi!

Na prvu smo ga odbili.
Ali odma smo se počeli i pridomišljat.
Jer, u biti, niti se nama više šeta, niti se nama dade da nam svako malo neko uliće na ulici.
A i mrak se vata.
Samo, znamo mi već, triba cijenu utvrdit odma, inače posli zna bit gadno.


- Mejbi. For mejn skver, hau mač?

- Majvreeenc, forju... fajv!

Hm. Ni puno, ni malo. Za te novce mogli bi doduše i pravim taksijem, na benzin, ali ovo nam se učinilo baš zabavno.
Pogotovo, gledam ovog našeg potencijalnog taksista, nema u njemu i tricikli skupa pedeset kila.
A gleda i on nas. Sa mnom bi samim moga imat problema, kamoli s dvojicom.
Živo nas zanima: bi li on uopće moga nas dva potegnit?

- Fajv?
- Fajv.
- Okej, jes!

Sili mi odzada, taksist naprid, za pedale.
Ispočetka nikako krenit, ali kad se malo zalaufa, mogu ti reć, ide njemu lipo. Ne znam odakle mu snaga. Je, doduše, bila mala nizbrdica, ali, svejedno...
I ne samo to. On je s nama, sve pedalirajući, upa i u priču. Grejt kantri, grejt pipl, sve po pe-esu.
Ali tip je brzo posta naporan, jer nam je tija svašta uvalit.
Te, ne bi on na taj trg di mi idemo, nego na neki drugi (do kojeg vjerojatno ima manje pedalat), jer kao, taj naš kafić nije dobar nego neki neki drugi, on će nas odvest na neko puno lipše misto di rade njegovi prijatelji (vjerojatno tetovirani i naoružani).
Malo je reć da nam se tip nam uopće nije svidija. Pa smo ga, barem dok smo brojčano bili nadmoćniji, počeli malo zaj...vat.

- Ajmo miško, pedalaj!
- Druže Tito, evo ti na znanje, sila masi daje ubrzanje!
- Šta je, nisi baš razgovorljiv uzbrdo?


A stvarno, kad je doša na uzbrdicu, i usporija se, i utiša.
Malo ga nije prikinilo, ali izdrža je.
Stvarno mu nije lagana rađa, pogotovo s ovakve dvi budaletine.
Objektivne životne okolnosti.
Malo nam ga je došlo ža.
Ma, dat ćemo mi njemu šest!
Neviđena plemenitost s naše strane.

Uto, eto nas na cilju. Pazi, stvarno nas je doveza di smo mu rekli!

- Virhir, majvreeenc. Ten!
- Šta ten? Koji ten, čoviče? Reka si fajv!
- Ten!
- Fajv!
- Okej, majvreeenc, fajv!
- Eto vidiš!
- Bat fajv for ič. For ju tu, ten!

- Ma, Biskupe, ovi nas zaj...ava
- Dašta nas nego zaj...ava, smrad. Mada, stvarno JE reka fajv, a mi nismo pitali jel po osobi ili po vožnji.
- A znam. Nismo dobro definirali, šta je, je.
- Ma znaš šta? Amo mu dat deset, samo da ga ne gledamo.
- Dobro i govoriš. Nećemo propast.

Odluka je pala, kopamo po džepovima.
Kad eto ti novog problema: nemamo sitno, nego svaki po dvadeset.
Valjda će imat za razminit?

- Disiz tventi...
- Tenk ju, majvreeenc!
- Ma šta tenkju? Ten for JU, ter for MI.
- Okej, majvreeenc! Vejtir! Aj go ćenđ!

Penje se on na triciklu, ka, tobože, tako će brže do mjenjačnice.
E neš vala, nismo ni mi veslo sisali.
Ne znam koliko vridi ova tricikla, al vridi bar jedanajst.

- Ju go, end VI vil tejk ker of d bajk. Dont vori. Vi VIL vejt hir.

Nije mu drago, ali šta će, ode on.
Pat pozicija. U njega ostali naši novci, u nas ostala njegova tricikla. 

Al ne vraća se pajdo.
Biće računa da će nam dop...it, pa da ćemo otić.
A-ha, moš mislit.
Ne zna on kakvi su Vlaji grejt pipl.

Nakon jedno dobrih dvadeset minuta, isto smo malo ispalili na ganglije.

- Ma znaš šta, stari, ne dođe li smrad za pet minuta, sišćemo na ovu rmpalinu, otrat ćemo je na rivu i uvalit u more, nek je izroni kako zna, j...amatekanećemo!

Namjera je bila najozbiljnija.

Taksist je izgleda shvatija ozbiljnost situacije, i doletija u roku odma. Vjerojatno je bija tako brz jer nas je cilo vrime ćirija iza nekog kontejnera.

- Majvreeenc, ten for ju. Tenk ju!

I stvarno, dade on nama deset, i to dvi po pet. Fajv for ič. Mi njemu dadosmo triciklu.
Svak svojim putem.
Sve je dobro šta dobro završi, jel tako?
Nije.

Pet minuta posli shvatili smo da nam je uvalija neke nevaljane novčanice koje ništa ne vride.

U početku sam se ljutija na taksista.
Posli sam ga nekako razumija.
Sad mi je smišno.

Grejt kantri, grejt pipl.

Doć će to i u nas.
Ja ti kažem.