Za mene je glukoza dosad bija samo egzotični naziv za cukar.
Ka, postoje dvi vrste cukra:
glukoza i fruktoza.
Glukoza je cukar, a fruktoza je isto cukar, ali voćni, i taj je, ja mislim, zdraviji.
Plus, neki ljudi imaju povišen cukar. Koji od ta dva imaju, nemam pojma.
Idem odma izist jabuku.
To je sve šta sam o glukozi zna do nikidan, jer kemija mi nije jača strana.
A onda, u samo par dana, vidija sam u kakvoj sam zabludi bija misleći da je glukoza nešto rezervirano samo za laboratorije, nešto običnom čoviku nepotrebno i nedostupno.
Triba se kretat među ljudima, ja ti kažem.
***
Nikidan popodne, provozali se stric Vilbur i ja do njegove ljetne rezidencije na otoku Ziru.
(rečena rezidencija je zapravo niz derutnih kućica, u krajnjoj nuždi združen u jedinstven objekt, površine manjeg stana. Tlocrtna dispozicija ovog sklopa po svojoj kompleksnosti odgovara palači u Knosou. 5 vanjskih vrata, 2 unutarnja, a ništa ni sa čime nije povezano. Al o tome ću drugi put.)
Dočeka nas je Vilburov sin, moj rođak Tesla (on se zove po jednom stricu, ja po drugom, brat po ćaćinom, u nas su sve ista imena, gore nego u engleskoj kraljevskoj lozi, srića većina ne koristi internet, pa nema ni čudo zabune s imejl adresama)
Sili nas tri isprid kuće, u dvor.
Ka dobar organizator putovanja, Vilbur je iz gepeka svoga Opelića odma izvadija pancetu, pamidore, mirenalnu, i orošenu dumižanu odličnog Dalamita. Sve (osim mirenalne) odnjegovano u krugu kilometar od kuće.
Ka dobar domaćin, Tesla je trknija po kruv.
Ka dobri prolaznici, priljučili nam se brzo i drugi, privučeni jednostavnom, ali dobro iskombiniranom trpezom.
Kako je Zir litnji melting pot, tako od nas za stolom nije bilo ni jednog autentičnog Zirana.
Prednjačili su po broju doduše Vlaji, ali eto, desija se i jedan Lojzek.
On je prednjačija po pijači, šta je i normalno.
I po samom imenu očito je da je Lojzek na ljetovanje doša iz sjevernih krajeva Hrvatske, lokacije di su kemija i podrumarstvo dva imena iste djelatnosti.
Plus, Lojzek je zdravstveni djelatnik, šta mu zasigurno dobro dođe, jer sve sastojke iz tih tajnih receptura ipak ne možeš kupit u poljoapoteci.
Svega sam se ja od Lojzeka tu večer nasluša.
Rado upoznajem ljude iz udaljenih dijelova naše galaktike, ljude sa navadama i životnim filozofijama koji su njima možda svakodnevica, ali zato u nas izazivaju čuđenje i divljenje.
Osim po zavidnoj toleranciji na gemišt, Lojzek mi je bija zanimljiv jer je onako kajka i zateza. I beštima da te bog sačuva. Ja sam mislija da mi beštimamo, ali ovi...
A tek njegova priča:
- J...ltevrak, kad sam se ja znal napit! Po celu noč bi znal sam lokat, #*@! tak bi se nalokal da ne bi mogel hodat!
Vjutru iz birtije: kam sad? #%* Direkt na posel! I kad bi došel v ordinaciju, jeno pol vure pre svih, fino bi si šiknul jenu buteljicu glukoze, ne? Intra-venozno! I bil bih instatnt trezen! Ins-tant!
- Ma daj, Lojzek, glukozu? Cukar???
- Je, *$#@, a kaj ti misliš?
- I šta, ta glukoza? To te otrizni?
- Da otrezni?! Furt te otrezni! Odmak buš kak novi! Sam, ak potrošiš glukozu na sebe, nemreš je onda dat pacijentu. Je, to JE problem, #%@. I onda, kaj, nekaj moraš iskombinirat, ne? Onda naprimer, sutra, nočna smena, dovedu jeneg pijanaca v ambulatnu. Veli meni mladi kolega, bum mu dal glukozu. Je, kak ne! Najte, kolega, *$@"#, pa poglejte i sami da mu nije niš. On vam je sam pijan! Kaj, glukozu da mu dam? Ma, nema potrebe. A i ne da mi se, kaj sad? Sam nek on odspava, budu on vjutru zdrav, bude vidli. Evo, ja bum mu stavil lavor. Evo, tak!
Kad mi je Lojzek sve tako zorno objasnija, vidija sam da je u pravu. Šta će država trošit glukozu na obične alkoholičare džabalebaroše? Pa oni imaju blagodat da sutra ne moraju ništa radit. Oni mogu mukte ozdravit!
San je mukte, a glukoza skupocjena, pogotovo kad je nema!
Glukoza je za radnog čovjeka! Njemu je ona prijeko potrebna kako bi mrtav-trijezan odolio izazovima koje donosi svako novo mamurno jutro!
***
Sutra popodne, kad sam se vratija sa Zira, pričam ja prijateljima kako se neki tamo Lojzek trizni glukozom.
Kako sam obično u društvu informiranijih od sebe, neko se na ovu moju priču doveza drugom, za mene još boljom.
I ova priča je istinita i potvrđena, a ide ovako:
Lani, priklani, ne znam točno kad, dolazi jedan Rus na šalter splitskog aerodroma.
Naš Sergej je litova u Hrvatskoj, zabavija se ka nikad, ali lito je završilo i došlo je vrime za povratak u Majčicu.
Sergej na šalter dolazi pomalo tužan, i potpuno pijan.
Pijan ka... ne znam, Rus. Tako pijan.
I kad su ovi naši, šta nose žute đilete, vidili da Sergej ne more ni stat na nogama, a kamoli uć u avion, oni su njega odma otrali u doktora.
Vidi doktor koja je ura, i odma Sergeju šišne glukozu (srića da Lojzek ne radi na aerodromu).
I, kažu očevici, kad je Rus primija dozu, priporodija se.
Skočija je na noge, zdrav ka cvancik, ka da mu ništa nije bilo!
Drugi čovik!
Zafaljuje se Rus cilom osoblju šta su ga vratili u život, objašnjava:
- Ja bio kod moj kamarad na Brač, mi pili vino, dobro vino! Spasiba, što vi meni pumogli!
Oblači se Sergej tako, kupi stvari, traži okolo, pritura: di mu je sad karta?
Aj, šta će od njega, našli mu žuti đileti i kartu nekako.
E, ali kad je Sergej uzea u ruke svoju kartu, malo ju je pogleda, nasmija se i onda lipo isprid sviju...
iskida kartu na komadiće!
- Ja sad zvati taksi. Ja ići sad OP-JAT kod moj kamarad na Brač, tamo ima još puno vino, dobro vino! Hrvatska super zemlja! Spasiba!
I otiša Rus opet na Brač.
Eno ga valjda još tamo, živog i zdravog, još pije puno vino, dobro vino.
Popravila se njegova krvna slika, a bome i naša.
Malo glukoze, i eto ti odma povećanog broja noćenja. I nenoćenja!
A sve zahvaljujući čudesnom spoju ugljika, vodika i kisika.
I zato dica tibaju učit kemiju.
C6H12O6
24 atoma
3 elementa
1 triježnjenje
0 razloga za napuštanje Hrvatske
Nema komentara:
Objavi komentar