Vremeplov

- Tata, ne spava mi se!
- Ni meni!

Pada noć, triba bi natirat dicu da se spreme leć.
Još bi nešto obavija, a ne mogu od njih.
Lito je, vruće mi je.


Nekad mi se čini da ću ispalit na živce s njima.
A onda... ne mogu se sitit: kakvi sam JA bija kad sam bija mali?
Za bit iskren, poznajući sebe, ovakav ka i sad. Ovakav ka i oni.
Spava mi se, a grintav sam i objašnjavam svima da mi se ne spava.


Obično zamišljam da sam ja bija bolje dite nego moja dica.
Zavaravam se, pretpostavljam, ka i generacije prije mene.

A i ne pamtim puno toga iz svog ditinjstva.


Ono malo šta pamtim, uglavnom je vezano za selo, i uglavnom je lipo
Često pomislim da ka dite nikad nisam ni bija nesritan, i da nigdi drugo nisam ni živija, osim na selu.
(Vjerojatno i drugi ljudi nekad pomisle da nigdi drugo nisam ni živija, osim na selu, hehe.)

Ako ne bi bili tamo cile praznike, na selo smo išli, ja mislim, svaki vikend.
Svaki.
Onda se išlo zaobilazno, priko Muća, starom Ladom, biće i po dvi ure.
Meni nije smetalo, ja sam i putem gušta.
Posli se rodija Brat. On je uglavnom putem riga. Mater neću ni pitat.

Možda se sela tako dobro sićam baš zato jer mi je tamo bilo tako lipo.
Did, Baba, Strici, selo puno dobrih ljudi
Mali svemir u čijem sam središtu JA.
Prvi (i onda jedini) Unuk.
Najbolje, najpametnije i najlipše dite. Ne šta sam njihov, ali...

Šta uopće može bit bolje od toga?
Malo toga.
Sigurno ne podstanarski stan u prizemlju jedne segetske kuće.



Evo, sitija sam se da sam na selu i prvi put kampira!
Uvjetno rečeno.

Ima sam, možda, 4-5 godina.
Ne virujem da sam ima više, jer da jesam, bija bi pretežak.

Lito na selu. Pada noć, ali nije zato ništa ladnije. Vruće pravo.
Stric Tesla i ja sidimo na skalama isprid stare kuće

Isprid kuće su dvor i gusterna, pod odrinom.
Dvor je onda bija popločan matunima, onim običnim matunima, crvenim, žutim, šarenim, pohabanima.

Kuća, skale i gusterna su još tamo.
Odrine odavno nema, nije priživila rat, a priko onih matuna neko je posli izbetonira ploču, da bude lipše i modernije, valjda.
A meni ne more ništa bit lipše od onih šarenih matuna između kojih je nikla trava.
Nekad mislim da je ispod onog betona osta moj Put popločan žutom opekama.

- A? Pravoj vruće. Šta ti misliš, Sinovac, bil mi mogli spavat vanka večeras?
- Vanka, Striče? Di vanka?
- Pa, moremo u ... prikolici od traktorića!


U dvoru je parkiran traktorić.
Izraz "traktorić" je teško laskanje, jer riječ je zapravo o običnom prastarom Goldoni motokultivatoru za koji je zakačena majušna prikolica.
Jedina sličnost s nekakvim pravim traktorom je u tome šta i ovo naše vozilo ima četri kola. Dva od Goldonija i dva od prikolice.
Ali Goldoni nam je bija jedino prijevozno sredstvo, njime se išlo i u polje i u vinograd, i u dućan, i u doktura kad bi mene uvatila fibra. Šta se mene tiče, ni po čemu nije zaostaja za Ćaćinom Ladom, obavlja je više funkcija, bija je pouzdaniji, i bija je kabriolet!

U našem Goldoniju, osim vozača, ostali bi sidili u prikolici, na običnoj dasci. Koji pojas, koji NCAP, koji šta.
A možda sam onda, na dasci u prikolici, između Babe i Strica, bija sigurniji nego ikad posli, nego danas, okružen hrpom zračnih jastuka i luđaka.
Vidija sam Goldonija nikidan, još vozi, a ima biće 50 godina. Samo je sad još manji, ka i sve iz ditinjstva.

Tu večer je stric Tesla iznija cerade, jorgane, imbotije, lancune, kušine i pritvorija za mene Goldonija u hotel sa sto zvjezdica.
Sićam se kako smo ležali u prikolici i pričali.
Sićam se kako su kroz lišće odrine provirivali zvizde i Misec.

Sićam se kako je stric u neku uru mislija da spavam i proba me odnit u kuću, u moj pravi krevet.
Ali ja nisam spava, nisam tija ić u kuću.

- Striče, ne spava mi se još!

***

- Tata, ne spava mi se još!

Evo me doma, s mojim vlastitim grintavcima kojima se ne spava.

A možda...

- E, a ko će s Tatom spavat na balkonu?
- Na balkonu ???
- E, prostrićemo krevet na balkonu! Ko je za?
- Ja!
- I Ja!

 Žena nije baš sigurna. Ona nije baš za.
Ona je, u najboljem slučaju, suzdržana.

- Ma di ćete na balkonu spavat?
- Pa stavićemo stari štramac, bacićemo lancun i kušine, šta nam više triba?

- A ne znam... dico, jel bi vi stvarno spavali s Tatom na balkonu?
- Jeee!!!
- Ma šta ja znam...
- Maaa-maaa!!!
- Znate šta? Radite šta oćete. Ja iden leć u sobu, kasno je.

Jedva smo dočekali.
Iznosimo štramac, deke, lancune, kušine.
Balkon se pritvara u Goldonija.


Ležimo nas trojica, pričamo.
Jedan ima 3 godine, drugi 9.
A treći? Možda 4-5 godina. Ne virujem da ima više.

Ko zna oće li moja dica pamtila ovo spavanje na balkonu.

Možda mi, ako budem ima sriće, budu sličnija nego šta mislim.