Čardaš

U zadnjih desetak dana, (ali nažalost ne u isti dan), vidija sam se s dvojicom starih prijatelja: Miroslavom i Tompsonom.
Kad nakon dugo vrimena vidim stare prijatelje, posli imam grižnju savjesti šta se s njima češće ne družim. Ali kad? Kad???

Miroslava znam skoro cili život, još od četvrtog osnovne.
A Tompson je u naš razred doša u prvom srednje, silom prilika.
(Rat nam je odnija svašta, i ne ponovilo se. Ali eto, meni je rat donija Tompsona, i da nije bilo rata, ne bi se sigurno sprijateljili. I eto lijepa primjera paradoksa.)

Posli srednje smo nas trojica zajednički prolazili Scile i Haribde studiranja u Zagrebu. Njih dva su bacili sidro u Zagreb, mene je more donilo nazad.
Danas, posli svega, još se družimo.
Koliko stignemo, koliko možemo.


***

Davno, davno, tamo negdi koncem prošlog stoljeća, dok smo još živili u Zagrebu, išli mi ekipa na doček Nove godine u Budimpeštu.
Bilo nas je više u toj ekipi, ali glavni junaci ove priče definitivno su Miroslav i Tompson.


Budimpešta nije daleko od Zagreba, nije toliko ni skupa, a niko od nas tamo prije nije bija.
Našli amo neki aranžman, najjeftiniji, normalno.
Mislim da je oglas bija zalipljen za kandelabar na tramvajskoj stanici.
Za ono malo naših novaca dobili smo autobus, smještaj u hotelu, i turističko razgledavanje Budimpešte s vodičem kojemu je to vjerojatno također bija prvi posjet Budimpešti.
(Da sam bija pametniji, moga sam JA dogodine vodit turu, ne bi bija ništa lošiji)

Nije da smo se nešto žalili, nismo ni imali na šta.

Hotel je bija skroz ok, sobe uredne, po dvoje u sobi. Doduše, bija je smješten negdi na periferiji grada, ali zato u blizini metro stanice. Samo 4 stanice od centra!
Ma u biti, a štaš bolje?!

Čim nas je autobus iskrca isprid hotela, podilili smo se na brzinu po sobama.
Znam da su Tompson i Miroslav bili cimeri, ostalih se kombinacija ne sićam.
Dogovorili smo se da ne gubimo vrime, na brzinu ćemo se istuširat i idemo odma vani.
Kolko nam triba vrimena za spremit se? Biće dosta dvajest minuta, a?
Vidimo se onda doli, na recepciji.


***

Nakon jedno po ure, svi smo bili spremni, i muško i žensko.

Osim Miroslava i Tompsona. Koga boga oni rade?
Pa već je 6 sati navečer!
Odo ja po njih. Njihova je soba 101. Kucam na vrata. Niko ne otvara. Unutra neka buka.
Malo mi je prikipilo. Lupam na vrata, napola se derem:
- Pa dajte, j...te, svi smo spremni, samo se vas dvojicu čeka!

U to se odškrinila vrata sobe, i provirija Tompson.
Tompson je brzo pogleda livo-desno, da vidi ima li u hodniku koga osim mene, pa kad je vidija da je zrak čist, šapnija je:
- Upadaj, brže!
- Ma daj čoviče požuri, svi su već...
- Aj, stari, ulazi! Moramo ti nešto pokazat!

Šta ću, uša ja u sobu.
Soba ka soba. Ista ka moja. Ormar, dva kreveta. Oni ka neki stolić, na stoliću televizija.
Jedina bitna razlika: moja televizija je ugašena, a njihova upaljena.
Ma šta upaljena? Raspičena!
Na toj njihovoj televiziji upravo je bila u tijeku neka mađarska inačica emisije Lijepom našom.
Nije Branko Uvodić, nego neki njihov, štajaznam, Ferenc Gulaš, ali drugo je sve isto.
Bakice s pepeljarkama i trajnima u publici plješću u ritmu. 
Na pozornici se bjesomučno vrte neki Ištvan i Ilonka. U narodnim nošnjama, u kožnim čizmama, ful oprema.
Ilonka cijuče, valjda od centrifugalne sile.
Praši čardaš, violinama se prigrijale žice.

- Šta vi ovo gledate, jeste vi normalni?

- Ma šuti! Ne gledamo mi TO, nego nismo znali ko kuca. Vićeš sad...

Tompson zavjerenički vadi daljinski i pribacuje program.
KAD ME NIJE STREFILO.

Umisto onih dvoje, sad su se u klinč uvatili neki drugi Ištvan i Ilonka (ko zna, a možda su to jedni te isti?), ali bez narodnih nošnji, bez čizama, ma bez ičega. Ko od majke rođeni.
A nisu ni na daskama koje život znače, nego na štramcima koji život znače.
I isto praše neki svoj čardaš, a reklo bi se i da su se federi prigrijali.
I ova Ilonka cijuče. Ma jel to ona od maloprije...?

- Koji ste vi luđaci! Pa di ste ovo našli?
- Ma to je šifrirani program, al moš ukucaš na daljinski broj sobe i onda se otključa... viš ovo? Piše "insert room number:_ _ _" ... i onda ukucaš broj sobe... i otključa se... Hi-hi, ma vidi šta joj radi!
- Pa zašto ste to uopće išli ukucavat?

- E, zašto... da zašto? Zato šta mi je ovi ovde Miroslav reka da ukucam broj sobe!
- Ne seri, Tompsone, nisam ja tebi reka da UKUCAŠ, ja sam samo reka da AKO na daljinski ukucaš 101 onda se to otključa...
- A daj, sad, ne seri ti, saće ispast da sam ja kriv!
- A ne nisi...
- E, ka krivo ti je...
- Aj, nemojte se sad svađat. Čekajte... pa kad ste to ukucali?
- Sad, nema dvi minute prije nego šta si ti uša!
- Pa zašto ste to SAD išli ukucavat, dvi minute prije nego šta tribamo ić?
- A j...ga, zašto, zašto... reka sam ti da mi je Miroslav reka da ukucam...
- Opet on s tim. Čuješ ti mene? Nisam ja tebi, Tompsone, reka da UKUCAŠ, ja sam reka AKO UKUCAŠ !
- U j...te, Miroslave, pa to će nam hotel ekstra naplatit... ko zna pošto je ovo?

A u biti, umiremo od smija.
Ilonka vrišti. Ma je, to JE ona ista iz one emisije od maloprije, nema koja druga bit...


Samo, glas razuma (a to sam, naravno, ja) progovara:

- Ekipa, gasite televiziju. Ljudi nas čekaju na recepciji. Sve me stra da neće ima razumijevanja za vaš obrazovni program.
- U j...te, u pravu si! Da vin koja je ura... a u p...u m...tinu!!! Brže, Tompsone, spremaj se!
- Aj, dobro, idemo onda!
- E, pa da! Gledaćemo kad se vratimo!
- Pa normalno da ćemo gledat kad se vratimo! Da nismo mukte ukucavali.

***

Otišli smo na doček, koji na kraju nije bija samo ekstra zabavan, nego čak i edukativan.
Naučio sam mnogo o drugim ljudima i običajima.
Konkretno, naučio sam da na mađarskoma barak znači barakokula, a palinka znači rakija.
I da Mađari proizvode jeftini napitak egzotičnog imena barak palinka.
(Ovaj način učenja jezika je, ja mislim, u svijetu poznat kao total immersion.)

Mislim da su Miroslav i Tompson naučili još i više od mene o drugim ljudima i običajima, jer su se oni u ranim jutarnjim satima ukrcali u metro u pogrešnom smjeru. Pa su tako, umisto u hotelu, završili na drugom kraju mađarske prijestolnice, na nekoj njihovoj Remizi. Išli bi oni i dalje, ali nije bilo tračnica.
Naputovali se, brate. Prvo 16 stanica u pogrešnom smjeru, pa onda 16 stanica u pravom smjeru dok nisu došli na početnu poziciju. I onda još samo one 4 stanice do hotela.

Pa šta? Svo zlo u tome. Jutro je bilo prohladno, ali cilim ih je putem grijala palinka i znatiželja da vide dokle su stigli Ištvan i Ilonka.

Ne znam kad smo se mi ostali vratili u hotel, biće oko 2-3.
Računam da su oni došli u hotel malo prije 6 ujutro.
Čim su uletili u sobu, normalno, upalili su televiziju.
Za divno čudo, Ilonka i Ištvan su još plesali svoj vatreni ples, a moral im nije bija nimalo splasnija  (j...a, Nova godina je!).

Ali avaj!
Nakon samo 2 minute čardaša, ekran se zacrnija i na njemu se pojavila poruka:

"Time expired"
"insert room number:_ _ _"

Eto kako brzo proleti 12 sati.





***

U 8 sati ujutro, svi smo se skupili na recepciji, spremni za turistički obilazak Budimpešte s vodičem.
Svi, normalno, osim njih dvojice.
Njih ništa nije moglo probudit.
Lupa sam im na vrata, ali ništa.
Zva sam na telefon broj 101, ali ništa.
Da su sovjetski tenkovi ušli to jutro u Budimpešu, ni oni ih vjerojatno ne bi probudili.

Posli sam sazna da se Miroslav, umisto na telefon, uredno javlja na daljinski od televizije, i nakon obavljenog razgovora nastavija spavat.
Šta je najluđe, Tompson ga ja vidija kako priča na daljinski, ali ni njemu to u tom momentu nije bilo čudno.
Zato je i on nastavija spavat.

Prispavali su njih dva i obilazak i vodiča.
Mada, vodič ionako nije bija nešto, a san im je zlata vridija.
Navečer su opet bili u pogonu.
Barak obama!
Palinka, normalno.

Kraju

Stric Vilbur upa u probleme.
Mora gonit Punta u meštra Janeza, mora bi barem zaminit ulje i filtere, a možda i još par drugih p...arija.

Trevija se tu i rođak Ferdo, a on se isto šesti u aute, pogotovo one starije.
- Štasmislijo minjat?

Govori Vilbur:
- Moram minjat ulje, to, aj, kaoti, moram. I filtere. Al govori Janez da bi triba minjat i pumpu vode, i pumpu ulja, i pumpu...
- SVE TO?
- E, tako on govori, jer da je to već kraju...
- Nu, kraju?! Pa jel sve to štas nabrojijo već krepalo, Vilbure?
- Pa nije, ali je kraju, čuješ li...
- Kraju je kad krepa! A dok nije krepalo, nije ni kraju!
 - ... a šta, ti misliš da ne triba sve to minjat?
- M'kakvi minjat!
- Zašto?
- Zato šta NE VALJA NJEMU ČUDO DAVAT!
- Kome, Janezu?
- Ma ne Janezu, nego autu. Ne valja AUTU čudo davat!
- Majde!?
- Jer: ako autu čudo daješ, onda ti njega RAZMAZIŠ. Onda on pita nešto NOMSTOP. Bude mu to normalno! Te ovo bi, te ono bi, svako malo nešto zapitkiva. Neš tako snjim nikako na zelenu granu!
- Nego kakob ti?
- Nego POMALO. Pomalo mu davat. Ne ga razmazit. Sad mu promini ulje. Aj, moš i filtere. Onda ga zera tribaš pušćat.

Je li Ferdo u pravu?
Đava zna.
Al on vlastitim primjerom stoji iza svoje filozofije.
On svoju filozofiju ŽIVI.

Reka sam već da je mehaničar, kažu ljudi, čak i vrstan.
Zna on svašta i popravit i napravit, iako mu to nije, kako bi reka, stalna djelatnost.
On stvari popravlja više onako, prema potribi.
Da živi u gradu, to bi mu bija hobi. Pošto živi na selu, onda je potriba.



Ima Ferdo iza kuće tu neku, ka, ne znam je li preslobodno kazat... radionu?
Mislim, pošto nije inkartana, ni izvana ni iznutra.

Isprid te radione, a i unutar nje, nema čega nema.
Starih guma, i vanjskih i unutarnjih. Felgi, volana, osovina, poluosovina, diferencijala, kardana, getriba. Vešmašina, ventilatora, lanaca, ventila, kotlova, bojlera, kanti, polivača, freza, radijatora. Jesam šta zaboravija? Sto posto.
Na ulazu u radionu su dvokrilna vrata, ona s armiranim staklom, zera naciklim. Jedno se krilo da otvorit. Drugo ne da. Isprid njega je malo ka i zareslo.
Pas laje isprid ovog zaštopanog krila, zavezan za bristić. Isprid pasa, ne triba možda ni naglašavat, plava tećica, u kojoj je malome Ferdi prije četrdeset godina mater kuvala mliko.
Eto, takva je to radiona.

Da je ne koristi Ferdo, koristila bi je grupa TNT.

Pa unatoč tome šta mu je radiona u takvom stanju, jedamput, ima tome već dosta, neko je Ferdu prijavija da vodi automehaničarski servis na crno!

I stvarno, došla policija, inspektori, ko već dolazi u tim prilikama. Obišli malo oko kuće, pronjuškali, pa onda pokucali na vrata.
- Kuc, kuc, jeste vi gospon Ferdo?
- Ja sam, šta triba?
- Jeste li vi vlasnik automehaničarske radionice?
- Jesam, šta triba?
- A možete li nam pokazati tu radionicu?
- Kako ne, kako ne! Ajte ljudi za mnom, tu je radiona, odma iza kuće!

Ne znam šta su ljudi očekivali iza kuće, jer su već maloprije tamo bili, ali otišli su opet, još jedanput ćirnit.
Možda nisu dobro gledali?
Ispostavilo se da ipak jesu.

- To radionica?
- Dašta ste vi mislili?
- To???
- E, pa šta udi?
- I Vi... tu popravljate automobile?
- Da diću? Neću na kiši?
- Gospon Ferdo, ispričavamo se na smetnji, idemo dalje. Lažna dojava.
- Ljudi, di ćete već? Pa tek ste došli... jeste šta za popit?

Ošla inspekcija ća, ne da nisu ništa pisali, nego su mu skoro i ostavili koju kunu.

Samo, ne moš ti reć da Ferdo nije meštar, ni da mu radiona ne služi.

Zamine on tu ulje i filtere.
Naoštri on tu lanac od pile.

U stvari, nema tog posla kojeg se on neće privatit, ako to situacija od njega traži.
On je, tamo posli rata, zapaljenog unproforskog đipa dove u vozno stanje, sve u onoj svojoj radioni, i to samo zato šta je njegov ćaća reka da to nema smisla. Eno đipa, još vozi.
Nisam stučnjak za aute, ali mislim da je taj đip dovoljan dokaz da je Ferdo dorasta i zahtjevnim poslovima.

E, a od ovih zahtjevnijih poslova, moram posebno istaknut kako Ferdo već godinama u radioni servisira i svoju vlastitu zubnu protezu.
- Znaš kakve su ove proteze? To svako malo nešto na njoj pukne. Pogotovo kad je pečeno za večeru. A ja lipo lemilicu, švajcaparat, metnem ćale, zera puntam, i more ona jope žuljat, samo dok se oladi! Ko bi svaki put kupova novu?!

Pukla mu tako nedavno za večerom jope proteza, baš na mistu vara. Ovi put je Ferdo skoro nagrabusija, jer umalo nije proguca protezu skupa s kumpirima.

Njemu pukla proteza, a ženi mu puka film:
- Ajde Ferdo, molim te ka Boga, ne popravljaj to više, vidiš da je kraju. Pa nismo mi taka sirotinja. Nego sutra lipo aj kod zubara! Šta je sutra, četvrtak? Sutra radi popodne. Itako si zadnji put bijo kad ti je OTU protezu meća.

Nije Ferdi drago, zna on da je zubar, prije svega, trošak. Al vidi i on da problem pomalo nadilazi njegove sposobnosti.
I tako, mada priko volje, otiša Ferdo sutra popodne kod zubara.
Nije on zubaru puno objašnjava, nema se tu šta čudo divanit.
Stavija Ferdo lipo šudarić na stol i razmota iz njega slomljenu protezu.
Gleda zubar, čudom se čudi, ne more doć sebi.
A onda uze onu protezu i krene prema kanti za smeće.

- Doture, kućete vi s mojom protezom?
- Pa u smeće, naravno!
- U SMEĆE?! A ne bi se to dalo... opravit?
- Ma dajte, Ferdo, kakvo popravljanje?! Pa ovo više nije nizašta, pogledajte i sami na što to sliči. Mislim, to doista ne bi imalo smisla popravljat. I ne samo to! Ferdo, ta Vaša proteza je možda i po život opasna. Napravit ću ja Vama novu!
- EM TI NEDILJU!
 - ?
- Ja sam mislijo da si ti MEŠTAR! Bacit? Muke je bacit! Daj amo protezu, ja ću to opravit SAM!

I otiša Ferdo kući, u radionu. Metijo ćale, zera punta, pričeka da se oladi, i večera!
Eno proteze dan danas, još žulja.
Stvarno je prijevremeno bila proglašena kraju.

A gledam sebe.
Meni meštri uvik uspiju objasnit da se stvari ne isplati popravljat.

Ma štaš to popravljat, vidiš da je kraju?
Baci to ća, kupi lipo novo.
Novi mobitel, novu televiziju, novu mašinu, novi auto, novi stan.
A kupit novo, to se, kao, isplati. To je mukte.

Ko je ovde lud?
Ne znam, ali možda ipak nije Ferdo.