Čardaš

U zadnjih desetak dana, (ali nažalost ne u isti dan), vidija sam se s dvojicom starih prijatelja: Miroslavom i Tompsonom.
Kad nakon dugo vrimena vidim stare prijatelje, posli imam grižnju savjesti šta se s njima češće ne družim. Ali kad? Kad???

Miroslava znam skoro cili život, još od četvrtog osnovne.
A Tompson je u naš razred doša u prvom srednje, silom prilika.
(Rat nam je odnija svašta, i ne ponovilo se. Ali eto, meni je rat donija Tompsona, i da nije bilo rata, ne bi se sigurno sprijateljili. I eto lijepa primjera paradoksa.)

Posli srednje smo nas trojica zajednički prolazili Scile i Haribde studiranja u Zagrebu. Njih dva su bacili sidro u Zagreb, mene je more donilo nazad.
Danas, posli svega, još se družimo.
Koliko stignemo, koliko možemo.


***

Davno, davno, tamo negdi koncem prošlog stoljeća, dok smo još živili u Zagrebu, išli mi ekipa na doček Nove godine u Budimpeštu.
Bilo nas je više u toj ekipi, ali glavni junaci ove priče definitivno su Miroslav i Tompson.


Budimpešta nije daleko od Zagreba, nije toliko ni skupa, a niko od nas tamo prije nije bija.
Našli amo neki aranžman, najjeftiniji, normalno.
Mislim da je oglas bija zalipljen za kandelabar na tramvajskoj stanici.
Za ono malo naših novaca dobili smo autobus, smještaj u hotelu, i turističko razgledavanje Budimpešte s vodičem kojemu je to vjerojatno također bija prvi posjet Budimpešti.
(Da sam bija pametniji, moga sam JA dogodine vodit turu, ne bi bija ništa lošiji)

Nije da smo se nešto žalili, nismo ni imali na šta.

Hotel je bija skroz ok, sobe uredne, po dvoje u sobi. Doduše, bija je smješten negdi na periferiji grada, ali zato u blizini metro stanice. Samo 4 stanice od centra!
Ma u biti, a štaš bolje?!

Čim nas je autobus iskrca isprid hotela, podilili smo se na brzinu po sobama.
Znam da su Tompson i Miroslav bili cimeri, ostalih se kombinacija ne sićam.
Dogovorili smo se da ne gubimo vrime, na brzinu ćemo se istuširat i idemo odma vani.
Kolko nam triba vrimena za spremit se? Biće dosta dvajest minuta, a?
Vidimo se onda doli, na recepciji.


***

Nakon jedno po ure, svi smo bili spremni, i muško i žensko.

Osim Miroslava i Tompsona. Koga boga oni rade?
Pa već je 6 sati navečer!
Odo ja po njih. Njihova je soba 101. Kucam na vrata. Niko ne otvara. Unutra neka buka.
Malo mi je prikipilo. Lupam na vrata, napola se derem:
- Pa dajte, j...te, svi smo spremni, samo se vas dvojicu čeka!

U to se odškrinila vrata sobe, i provirija Tompson.
Tompson je brzo pogleda livo-desno, da vidi ima li u hodniku koga osim mene, pa kad je vidija da je zrak čist, šapnija je:
- Upadaj, brže!
- Ma daj čoviče požuri, svi su već...
- Aj, stari, ulazi! Moramo ti nešto pokazat!

Šta ću, uša ja u sobu.
Soba ka soba. Ista ka moja. Ormar, dva kreveta. Oni ka neki stolić, na stoliću televizija.
Jedina bitna razlika: moja televizija je ugašena, a njihova upaljena.
Ma šta upaljena? Raspičena!
Na toj njihovoj televiziji upravo je bila u tijeku neka mađarska inačica emisije Lijepom našom.
Nije Branko Uvodić, nego neki njihov, štajaznam, Ferenc Gulaš, ali drugo je sve isto.
Bakice s pepeljarkama i trajnima u publici plješću u ritmu. 
Na pozornici se bjesomučno vrte neki Ištvan i Ilonka. U narodnim nošnjama, u kožnim čizmama, ful oprema.
Ilonka cijuče, valjda od centrifugalne sile.
Praši čardaš, violinama se prigrijale žice.

- Šta vi ovo gledate, jeste vi normalni?

- Ma šuti! Ne gledamo mi TO, nego nismo znali ko kuca. Vićeš sad...

Tompson zavjerenički vadi daljinski i pribacuje program.
KAD ME NIJE STREFILO.

Umisto onih dvoje, sad su se u klinč uvatili neki drugi Ištvan i Ilonka (ko zna, a možda su to jedni te isti?), ali bez narodnih nošnji, bez čizama, ma bez ičega. Ko od majke rođeni.
A nisu ni na daskama koje život znače, nego na štramcima koji život znače.
I isto praše neki svoj čardaš, a reklo bi se i da su se federi prigrijali.
I ova Ilonka cijuče. Ma jel to ona od maloprije...?

- Koji ste vi luđaci! Pa di ste ovo našli?
- Ma to je šifrirani program, al moš ukucaš na daljinski broj sobe i onda se otključa... viš ovo? Piše "insert room number:_ _ _" ... i onda ukucaš broj sobe... i otključa se... Hi-hi, ma vidi šta joj radi!
- Pa zašto ste to uopće išli ukucavat?

- E, zašto... da zašto? Zato šta mi je ovi ovde Miroslav reka da ukucam broj sobe!
- Ne seri, Tompsone, nisam ja tebi reka da UKUCAŠ, ja sam samo reka da AKO na daljinski ukucaš 101 onda se to otključa...
- A daj, sad, ne seri ti, saće ispast da sam ja kriv!
- A ne nisi...
- E, ka krivo ti je...
- Aj, nemojte se sad svađat. Čekajte... pa kad ste to ukucali?
- Sad, nema dvi minute prije nego šta si ti uša!
- Pa zašto ste to SAD išli ukucavat, dvi minute prije nego šta tribamo ić?
- A j...ga, zašto, zašto... reka sam ti da mi je Miroslav reka da ukucam...
- Opet on s tim. Čuješ ti mene? Nisam ja tebi, Tompsone, reka da UKUCAŠ, ja sam reka AKO UKUCAŠ !
- U j...te, Miroslave, pa to će nam hotel ekstra naplatit... ko zna pošto je ovo?

A u biti, umiremo od smija.
Ilonka vrišti. Ma je, to JE ona ista iz one emisije od maloprije, nema koja druga bit...


Samo, glas razuma (a to sam, naravno, ja) progovara:

- Ekipa, gasite televiziju. Ljudi nas čekaju na recepciji. Sve me stra da neće ima razumijevanja za vaš obrazovni program.
- U j...te, u pravu si! Da vin koja je ura... a u p...u m...tinu!!! Brže, Tompsone, spremaj se!
- Aj, dobro, idemo onda!
- E, pa da! Gledaćemo kad se vratimo!
- Pa normalno da ćemo gledat kad se vratimo! Da nismo mukte ukucavali.

***

Otišli smo na doček, koji na kraju nije bija samo ekstra zabavan, nego čak i edukativan.
Naučio sam mnogo o drugim ljudima i običajima.
Konkretno, naučio sam da na mađarskoma barak znači barakokula, a palinka znači rakija.
I da Mađari proizvode jeftini napitak egzotičnog imena barak palinka.
(Ovaj način učenja jezika je, ja mislim, u svijetu poznat kao total immersion.)

Mislim da su Miroslav i Tompson naučili još i više od mene o drugim ljudima i običajima, jer su se oni u ranim jutarnjim satima ukrcali u metro u pogrešnom smjeru. Pa su tako, umisto u hotelu, završili na drugom kraju mađarske prijestolnice, na nekoj njihovoj Remizi. Išli bi oni i dalje, ali nije bilo tračnica.
Naputovali se, brate. Prvo 16 stanica u pogrešnom smjeru, pa onda 16 stanica u pravom smjeru dok nisu došli na početnu poziciju. I onda još samo one 4 stanice do hotela.

Pa šta? Svo zlo u tome. Jutro je bilo prohladno, ali cilim ih je putem grijala palinka i znatiželja da vide dokle su stigli Ištvan i Ilonka.

Ne znam kad smo se mi ostali vratili u hotel, biće oko 2-3.
Računam da su oni došli u hotel malo prije 6 ujutro.
Čim su uletili u sobu, normalno, upalili su televiziju.
Za divno čudo, Ilonka i Ištvan su još plesali svoj vatreni ples, a moral im nije bija nimalo splasnija  (j...a, Nova godina je!).

Ali avaj!
Nakon samo 2 minute čardaša, ekran se zacrnija i na njemu se pojavila poruka:

"Time expired"
"insert room number:_ _ _"

Eto kako brzo proleti 12 sati.





***

U 8 sati ujutro, svi smo se skupili na recepciji, spremni za turistički obilazak Budimpešte s vodičem.
Svi, normalno, osim njih dvojice.
Njih ništa nije moglo probudit.
Lupa sam im na vrata, ali ništa.
Zva sam na telefon broj 101, ali ništa.
Da su sovjetski tenkovi ušli to jutro u Budimpešu, ni oni ih vjerojatno ne bi probudili.

Posli sam sazna da se Miroslav, umisto na telefon, uredno javlja na daljinski od televizije, i nakon obavljenog razgovora nastavija spavat.
Šta je najluđe, Tompson ga ja vidija kako priča na daljinski, ali ni njemu to u tom momentu nije bilo čudno.
Zato je i on nastavija spavat.

Prispavali su njih dva i obilazak i vodiča.
Mada, vodič ionako nije bija nešto, a san im je zlata vridija.
Navečer su opet bili u pogonu.
Barak obama!
Palinka, normalno.