Sram te nije bilo!

Ne znam kad su ljudi počeli koristit ve-ce školjku. Ne da mi se sad guglat.
Vjerojatno je to bilo nedavno, u odnosu na na ukupnu povijest čovječanstva. Pogotovo na ovim prostorima.
Ali siguran sam da su se uvođenjem ove friške inovacije friško počeli i sramit načina na koji nam organizam već tisućljećima funcionira.



Kad sam bija malo dite, prove sam dosta vrimena s Babom i Didom na selu. Ma, u biti, živija sam s njima.
Najstarija naša kuća, ona u kojoj je živija pradid, u mom ditinjstvu je već bila ruševina, i nije se u njoj moglo živit.
A u zemane, ja mislim sve do 2. svjetskog rata, u prizemlju te stare kuće bila je seoska gostiona. Ne znam di je u onu malo kućicu mogla stat cila gostiona, al eto, stala je. Minimalni tehnički uvjeti su očito onda bili drugačiji. Nešto se prostora uštedilo i na tome da gostiona nije imala ve-ce.
Ni muški, ni ženski, ni invalidski.

Kako sam već reka, dok sam se ja rodija, ta je stara kamena kuća postala ruševina, a Did i Baba su u međuvrimenu napravili novu, kaoti modernu kuću.
E, ta je već imala ve-ce!
I to ne oni drveni, sa srčekom na vratima, kakvi je još u 80-ima ima susid Živko. Nego pravi, zidani ve-ce, s teraco pločicama na podu i bilim pločicama na zidu! Ima je i kadu i veš mašinu.
(Odvod mašine bija je, normalno, spojen u kadu, onom prekrasnom sivom gumom. Kad bi se kupa u toj kadi, uvik bi se boja da ne  naleti voda iz mašine, zato se biće ljudi prije nisu ni kupali tako često ka danas, kad je većina mašina spojena na zid.).
Taj ve-ce je bija spojen i na nekakvu kanalizaciju. Kakvu, ni danas ne znam.
Samo, kako taj ve-ce nije bija napravljen u kući, nego DO kuće, kao aneks, hrabro zaključujem da arhitekt nije u izvornim nacrtima niti predviđa ve-ce, nego da je ve-ce posli dozidan nelegalno. Šteta, jer je tom dogradnjom pomalo narušena ljepota kompleksa.


A bome i praktičnost.
Lako je bilo liti. Moš di oš.
E, a kad je zima, onda je gadno! Vani led, svi side u kužinici, bukara kruži, a svi trpe. Ko će ić vanka u ve-ce?! More te na onome ledu i prikinit.
Sad dok pišem, prisjećam se da je jedan član obitelji, ne smim reć se koji, bija pod osnovanom sumnjom da je, u pokušaju da se popiša kroz otvoren prozor, u mraku zapiša neke staklenke višnjevače koje je Baba poslagala na prozor.
Ne krivim prijestupnika. Jasno se sićam kako bi se i ja prije spavanja zna popišat odma isprid ulaznih vrata (ako baba ne gleda), samo da ne moram ić oko kuće do ve-cea.

Ako ostavimo na stranu činjenicu da je naš anektirani ve-ce bija lagano dislociran, mislim da ga ipak, obzirom na pločice, kadu i mašinu, mogu svrstat u kategoriju modernih sanitarija.

Daleko je to od vrimena kad se presvijetla trala šušbinom od kuruza, kamenom, lišćem, a tek znatno posli starom Slobodnom.

Probat ću zamislit kako je izgledala ta proto-sanitarna era, doba u kojem su ljudi živili bez ikakvog ve-cea.
Neću guglat, neću ić u knjižnicu istraživat, ali svejedno neću puno falit u pretpostavci.

Prvo, ve-ce tim ljudima sigurno nije falija. Šta će ti falit nešto šta ni ne znaš da postoji!?
(To bi bilo, ne znam, ka da meni sad fali teleporter urina, pomoću kojeg ne bi uopće mora ić na ve-ce. J..e mi se za teleporter urina, kad ne postoji!)
Onda, ljudi se gotovo uopće i gotovo nikad nisu kupali. Osim možda do nekle i od nekle. Onda valjda nisu jedan drugom ni toliko smrdili, a? Uf, stra me i mislit.

A sad ono najvažnije. Obzirom da odlazak na ve-ce nisu mogli obavljat u privatnosti doma, nisu ga ljudi vjerojatno ni skrivali.
Zašto?
Jer je to, ić na ve-ce iza nekog zida ili iza neke lužine, bila gotovo pa javna stvar, a gotovo pa javne stvari se nemaš šta sramit.
(Istom logikom, pretpostavljam da se ljudi prije sto tisuća godina nisu sramili ni koITusa u prikrcanoj pećini.)

Puno posli, kad su se ljudi iz pećina priselili u kuće koje još nisu imale ve-ce, koristili su vrčine.
Vrčina, lončina, noćna posuda, zovi to kako oćeš, izgled i miris esencije koja je u njoj ne moš prominit. To ne može dobro mirisat, da ga j...š.
Pa opet su ljudi te vrčine koristili.
Zašto?
Zato jer su ih svi koristili, zato jer je to bilo normalno.

Mogu i opet zamislit dvi suside kako u ranu zoru prazne noćne posude na rivi i ćakulaju jednako srdačno ka šta bi i danas, kad se slučajno ujutro intraju isprid kontejnera.
- Vidi moju, a vidi tvoju, u mene se nije šparalo na večeri, a u tebe biće bilo samo zelje...

Iz svog ditinjstva pamtim doduše jednu bilu vrčinu ispod Babinog kreveta, ali mislim da je uglavnom služila meni, a ne njoj i Didu (da se ne priladim kad u po noći tribam ić na stranu)

Ta je vrčina u biti više bila ka neki suvenir, uspomena na davno minula vremena.


I, šta je rezultat ovog našeg napretka, ove naše evolucije sanitarne tehnike?

Danas imamo moderni ve-ce, oazu privatnosti.
U njoj ljudi tipkaju poruke, čitaju novine, puše, šalju imejlove, sakrivaju se od dice.
U njoj se zaključavaju, da ih niko ne čuje i niko ne vidi.
U njoj vjerojatno i plaču.

I ka rezultat svega toga, ljudi su se počeli sramit osnovnog razloga zbog kojeg ve-ce postoji.

U filmovima žene idu "pudrat nos".
Ili se idu "osvježit".
Siguran sam da čak i ventilacija u ve-ceu služi pola da ne smrdi, a pola da ih nije sram zbog onih koji iza njih tribaju u ve-ce.

Niko više ne govori:
- Moram ić s..t!
(Evo, ispada da nije pristojno ni napisat, a kamoli izgovorit).

***

O svemu sam ovome počea razmišljat onoga dana kad sam bija na  fešti kod Vernerovog strica Titana.
Titan ni Verneru ne dođe baš pravi stric, a kamoli meni. Meni zapravo ne dođe ništa.
A opet, stric Titan je jedan od onih kod kojih si kad dođeš, skoro ka da si doša doma, skoro ka da si u svog strica.
(Ko ovo ne razumi, triba više vrimena provodit na selu.)

Bilo mi tako jedamput u Titana. Ne znam je li bija koji svetac ili šta.
Najilo nas, napilo, ka da i je bija svetac.
Kako se koja zidarka isprazni, Titan odma donese drugu. Drugu, treću, četvrtu, ko više broji.
Od te puste tekućine skočila mi kompresija.

- Titane, di ti je ono ve-ce?
- Ve-ce? Eno ti ga, brate, tamo u hodniku, ispo skala, samo kad budeš iša, pripazi malo, niska su vrata, ti si visok, pa da ne opandrčiš glavom. Vićeš i sam di je, nemeš valit!

Ne znam kako bi u onim modernim kućama iz časopisa pripozna ve-ce, u takve ni ne zalazim, niti bi me tamo nutkali zidarkama.
Ali u domaćoj kući a la Titan, ulaz u ve-ce odma moš pripoznat po prekidaču. Prekidač od ve-cea je tradicionalno zera veći od ostalih, bile boje, sa tri crne tipke i tri žute žaruljice iznad tipki. Svitlo, bojler, grijalica. (Grijalicu malo ko ima, bojler malo kad radi.)
Tako sam i ja taj dan bez problema naša ve-ce, pogotovo po tome šta se prekidač jasno istica na zidnoj lamperiji.

Otvorim ja vrata samouvjereno, sagnem glavu (vidi, stvarno nisko, srića da mi je Titan napomenija!)
i krenem već lagano otkopčavat kaiš, uspravim glavu, pogledam ispri sebe...

... a na školjci već sidi neka stara baba.

Mala, stara ženica, u šudaru, obučena u crno, u onih sto slojeva robe s pedeset nijansi sive.
Ne znam, s toliko slojeva robe, kako ove naše domaće babe sa sigurnošću znaju da su obavile sve razodjevne radnje koje predhode olakšavanju.
Ali ova je baba očito sve te predradnje obavila, jer iako od svih onih padobrana nisam baš ništa inkriminirajuće vidija, lipo sam vidija kako joj se Diokom šlape znakovito klate u zraku, pet-šest centimetara iznad krzenog tapetića na podu.

I tako, oboje zbunjeni, gledamo se baba i ja.
Njoj se njišu noge, meni se (na svu sriću) još ne njiše ništa.

Nakon par sekundi, ona progovara sa svog kermičkog trona:

- Sa ću ja!

Ja sam reka:
- Neka, neka, samo pomalo.
Ili nešto u tom stilu.
Onda sam uteka. Pognute glave, za svaki slučaj, da ne opalim glavom.

- Titane, j...te, ja da ću u ve-ce, a tamo neka žena sidi na školjci!

- A, to? Ma to ti je tetka!
- Koja tetka?
- Pa MOJA Tetka!
- Pa šta nisi reka?
- Šta, da imam Tetku? Ti se Tetke pripa??? Ajme meni, on se Tetke pripa...

Umisto isprike Titan mi je uvalija u ruku novu zidarku.

Malo posli, kad sam prolazija kroz kužinu, vidija sam Tetku kako sidi s nekom drugom ženom i lipo je čuja kako joj objašnjava:

- Taman ja prala ruke, kad neki čouk uša...

Eto vidiš.
Nisam zna da je prala ruke.
A ja bija uvjeren da je sidila na školjci!
Mada je teoretski i to moguće, i mada nisam zagleda, ne virujem da je stvarno prala ruke na školjci.

Šalu na stranu, skroz razumim Tetku.
Mislim da ju je samo bilo malo sram.
Šta je nekako, glupo, jer žena nije napravila ništa čega bi se tribala sramit.
Nije to bija lažni sram, to je bija iskreni sram.
A taj je još gori, jer je bespotreban, a ne moš ga se riješit.

Doduše, posli smo se tom događaju i Verner i ja i Titan puno puta smijali.

Obično bi Verner započe:

- E, aj pričaj kako je ono Tetka mavala nogama!
- Ono, u Titana onda?
- E, to, to!
- Ma, to sam sto puta priča...
- Ma nema veze!
- Aj, dobro. Bilo mi tako jedamput u Titana. Ne znam je li bija koji svetac ili šta...

Par godina iza toga, zvoni Verneru telefon. Ko je sad? Titan.

- E, Titane!
- Vernere, slušaj...
- Šta je? Reci!
- ... umrla sinoć Tetka...
- Uh, striče... ža mi je, ne znan šta bi reka...
- A štaš reć, Vernere moj, nema se tu šta kazat... samo me jedna stvar muči.
- Šta?
- Ko će kazat onome tvom Đuri?

***

Tetke više nema, a ja je pamtim samo po ovoj priči.
Nadam se da se ne ljuti na mene.
Ovo ja i pišem u pokušaju da se oslobodimo bespotrebnog srama.