Kotlovina

Danas spremamo kotlovinu.

Kako je spremamo?

Kako ispadne.
Ako se mene pita, nema tu nekog jedinstvenog recepta.

I kad oću dvaput napravit istu, ne ispadne dvaput ista.

Stric Tesla kaže da se prava kotlovina radi od onoga šta već imaš u frižideru, a ne od onoga šta tribaš kupovat u dućanu.
Njemu čak i tako ispadne dobra, ka iz dućana.
Ali ja ipak nisam na njegovoj razini.
Mudri sensei Tesla ima crni pojas iz kotlovine.

Samo on slabo zapisuje, pa ću morat ja. A ja ću kako ja znam.
Pa, evo mog recepta, ili, bolje rečeno, kombinacije recepta.
Temeljeno na stvarnim ljudima i događajima. 90%.



Uzmeš jedan dičji rođendan. Po volji. Najbolje prvi sljedeći.

Provjeriš tobože sa slavljenikom.

- Sinko, dolaze nam sutra tvoji prijatelji na rođendan, s tatama i mamama. Šta ćemo im spremit?
- A šta ti sve znaš spremat, Tata?
- Pa... znam kotlovinu, u biti. Al, možda im je malo dosadila kotlovina? Il ćemo ove godine šta drugo, a?
- Može kotlovina!
- Aj, može.

Dobro je, to si riješija.

Znaš doduše da j...ni kota ima sto kila i da ga tribaš doteglit iz podruma na balkon. A posli ga još tribaš odteglit nazad, šta je još nekako i teže, jer iako tobože potencijalna energija radi za tebe, riskiraš da se, onako prepun dojmova,  na pola skala poklizneš i osjetiš i kinetičku komponentu.

Promisliš kako ti sva ta gnjavaža možda i ne triba.

Al ipak ne odustaješ, jer si karakter, i jer se sitiš da si već pozva sve one ljude.
(Bez puno ljudi kotlovninu ni nema smisla radit. Šta više ljudi, to bolje. Šta je više sudionika u procesu spremanja, to bude zanimljivije i to manje budeš kriv ako šta uprskaš.)

Znači, dotegliš kota na balkon.
Vratiš se u podrum pa dotegliš i plinsku bocu. Moš umisto boce koristit i drva, al rađe nemoj, ako nisi sensei Tesla. Ili Sapun.
Na balkonu provjeriš jesi ponija ključ 27.
Vratiš se u podrum po j...ni ključ 27.
Po povratku na balkon, spojiš borbeni komplet: kota, inoks pijat, plinska boca, plamenik.
Zamoliš ženu i dicu da uđu u kuću kako bi provjerija ispravnost instalacija.
Provjeriš jesi ponija upaljač.
Ako jesi, prikrstiš se i kresneš plin.
Ako si do ovde doša, najgore je prošlo.
Ugasiš plin. Ovo je bila samo vojna vježba, u sljedećem susretu ćeš biti žešći.

Sad moš malo i odmorit.

Vrime je za sickanje kapule.
Koliko? Kapule nikad nije priteklo.
Ako imaš sriće, čim ti krenu prve suze, neko ti već zvoni na vrata.
Ja obično koristim Okaša, Kraša ili Brata, ili Maksa, ali može zazvonit i bilo koji drugi asistent. Ne valja bit izbirljiv niti za izbirljivošću ima potribe.
Taj šta je prvi doša obično donese nešto za utažit žeđ.
Okaš donese bačvicu piva. Eto viš kako je dobro ispalo.
Pošto je Okaš doša prvi, prvo načmeš bačvicu. Nazdravite.
Iz Jokaša dođe, rećemo, Gradir.
Gradir donese svoje domaće vino. Limitirana serija, kaže.

Budući da ti je ža načete bačvice, limitiranu seriju ostaviš za malo kašnje.

U ovoj fazi, dobro je da imaš kojeg pomoćnika. Ti recimo sickaš mrkvu, a njima uvališ kapulu.

Kad si isicka mrkvu, upališ plin. Ovaj put zapravo.
Uliješ ulje u inoks pijat da se grije.
Dok asistenti sickaju kapulu, ti odeš u kužinu po meso.
Pričekaš da te žena nešto upita ili da se javiš još nekome ko je u međuvremenu doša. Pogledaš na brzinu šta su ti donili. Ako su ti i oni donili kakav alkohol, nazdraviš s njima, iz pristojnosti.

Malo ćaskaš.
Kad čuješ prvi vrisak, otrčiš na balkon i uočiš da se ulje u pijatu zapalilo dok si nazdravlja.
Al baš ono ZAPRAVO ZAPALILO.
U nedostatku boljeg izraza za opis situacije, dobro će poslužit i riječ POŽAR.

Zadržiš prisebnost.
Zatvoriš plin.
Uvjeriš se da ulje i dalje gori i mrči sve u šesnajst.
Prokuneš.

Znaš da ulje ne smiš gasit vodom, da ne ode sve u p...u materinu.
Tražiš vatrogasni aparat.
Di je vatrogasni aparat?
U dućanu. Ko će ti ga dat.

Dok tako očajavaš, neko pametniji od tebe dotrči s mokrom krpom i baci je po ulju.
Odahneš. Otpiješ.

Kad si taj prvi dio obavija, pogledaš inoks pijat i vidiš da je cili pocrnija od izgorenog ulja. U ovakvom pijatu ne moš spremat.
Odneseš ga ispri kuće oribat.
Poneseš bocu kvasine i žičanu spužvu.
Skužiš da vanka pada kiša. Teoretski, kiša bi tribala pomoć u pranju, al u praksi baš i ne pomaže.
Kisneš i trljaš pijat kvasinom i promisliš kako ti ovo stvarno, ali STVARNO, nije tribalo.
Nije ti jasno ko je reka da se kvasinom more oprat crnilo, jer si potrošija skoro cilu bocu a nisi skoro ništa skinija. Prilaziš na arf, čarli, ivasol, nulu, nitro razređivač, sve šta ti dođe pod ruku. Ide nekako, ali jedva.
Za to vrime, novi gosti dolaze i pitaju triba li šta pomoć, a ti se pokušavaš nasmijat i objasnit im da sve ide ko po špagu. To si baš tako zamislija, to se u biti tako sprema.
Ako imaš sriće, i dalje pada kiša pa se ljudi ne zadržavaju puno kraj tebe nego idu u kuću i blatnjave ti laminat.

Kad si napokon očistija pijat, vratiš se na balkon i počneš sve ispočetka, sa zakašnjenjem od pola sata.
Ovaj put ne mrdaš od kotla.

Okupiš oko sebe muške pomoćnike. Zamoliš žene da ostanu u boravku, jer je plin đavliji. Obično se niko ne žali.

Kad je nova generacija ulja uzavrla, a nije još planila, staviš meso na ulje.
Bržole, ćevape, kobasice, kokoš, šta voliš. Meso, u biti, frigaš. Ka na tavi.
Kako neki komad bude napola gotov, vadiš ga na povišeni dio pijata, popularno zvan i tribine.
Za to vrijeme, asistenti prazne bačvicu.

Ako koje dite naleti i pita te šta radiš, potiraš ga da se ne opeče, al daš mu ćevap da se osjeća posebno.

Kad je sve meso dopola gotovo i posloženo na tribinama, u ono ulje uvališ kapulu i mrkvu.
Mišaj, mišaj, mišaj. Ne smi zagorit.
Dolivaš vodu, moš i vino.
Daš nekom da i on miša, miša, miša.
Moš malo i nazdravit.
Pripremaš  pomalo aditive koji slijede: konzerve s kuvanim povrćem. To ide zadnje jer je to u biti već skuvala teta u dućanu.
Ako se taj dan nisi posvađa sa ženom, ona je na špakeru već prokuvala kumpire pa moš i njih uvalit u pijat, jer oni lipo zaguste toć.

Ako si se posvađa sa ženom, ne razmišljaš o kumpirima, bit će dobre i konzerve.

Kad su kapula i mrkva gotovi, a to nije tako brzo, na konju si.
Otvaraš nasumice limenke s povrćem i ubacuješ.

Moš stavit šta oćeš. Obično staviš fažol, gljive, kukuruz. Al moš stavit šta voliš. Biže, paprike, kiseli kupus.
Moš i ulit šta oćeš. Pivo, vino, rakiju. Šta god oćeš. Neki kažu da moš i cedevitu, da malo da.
Probaš je li slano. Ako ti se učini da nije, dosoliš.
(Pripazi da ne dosoliš cukrom. Bilo je i toga. Svejedno se pojilo.)

Kako još šta uvališ u pijat, tako se razina u pijatu diže. Dosta si stavija kad poplimaju tribine.
Onda uvališ i meso s tribina.
Mišaj, mišaj, mišaj.

Još malo pa gotovo.
Jako je važno je procijenit trenutak u kojem je gotovo.
Kako ćeš znat kad je gotovo?
Lipo.
Daš svima da probaju.
Gotovo je dvadeset minuta nakon šta se svi oko tebe slože da je gotovo.

Tome je tako jer ne smiš zanemarit vrijednost faktora iščekivanja.
Iščekivanje je važno. Ljudi tribaju ogladnit. Onda su manje zahtjevni.

Kad se pripadneš da će ljudi otić negdi drugo na ćevape, proglašavaš kotlovinu gotovom.

Ne prikrcaješ ni u kakve dizajnerske teće, nego onaj inoks pijat skineš s plina i direkt staviš na srid stola.
Nek svak sebi vadi šta oće.


Po izrazima lica vidiš da je dobro.
Nisu zadovoljni, nego pri-zadovoljni.
Svi fale oni šug od povrća, mada svi znaju i da šug ne bi ništa valja bez mesa.

Gradir predlaže da se uz kotlovinu pije njegovo vino.
Usvajaš prijedlog.
Tražiš bocu uz limitirane serije, al ne moš je nać.

Kad je napokon nađeš, skužiš da si njome prije par sati bezuspješno pokušava oribat zagoreni inoks pijat, misleći da je kvasina.
Ostalo još samo dec na dnu boce.

Bude ti totalni crnjak isprid Gradira.

Razdiliš oni dec na tri-četri čaše, daš barem muškima da provaju.
Provaš sakrit di je nesta ostatk boce, al nekako te skuže. Vjerojatno te žena izda.
Svi vare od smija, osim tebe i Gradira. Ne triba objašnjavat zašto.

Maks znalački konstatira da po okusu u vinu ima zera lapivih tekućina (narodski rečeno kvasine), tako da bi taj limitirani nektar triba bit IDEALAN za skidanje gareži.
Još se, ka, čudi kako mi ribanje nije išlo i brže.

Kraš ti isto kaže da ne moš nikako bit kriv jer ovo Gradirovo vino i po obliku boce sliči na Kisko.

Pogledaš Gradira, i kad skužiš da i on krepaje od smija, krepaješ i ti od smija.
Smiješ se ka budala.
U tom momentu shvatiš da ti je sve to IPAK tribalo.

Za ovu ukusnu kotlovinu nam je trebalo:
- 1 ultra teški kota
- 1 inoks pijat
- 1 plinska boca
- 1 plamenik
- 1 ključ 27
- 1 upaljač
- 4kg raznoraznog mesa
- 1kg kapule
- 1/2kg mrkve
- 1kg fažola iz konzerve
- 1/2kg pelata iz konzerve
- 1/2kg kukuruza iz konzerve
- 1/2kg gljiva iz konzerve
- 1/2 kg kumpira skuhanih u dobroj vjeri
- 1 bačvica piva
- 1l Gradirovog vina, limitirana serija
- puno prijatelja
- 1 vatrogasni aparat, po želji (može, a i ne mora)