Moj Ćaća ide u penziju.
Da se nisu njih dva dogovorili?
J..e mi se za onog Ćaću šta se vraća, šta se mene tiče, nit je moj, nit se mora gnjavit dolazit, nit mu se veselim.
Al malo mi je isto ža šta MOJ Ćaća ide u penziju.
On mi je to ka nekako uzgred spomenija, nikidan za ručkom.
Otprilike, ka da mi priopćava da mu je crklo kratko svitlo na Škodi.
Neš ti.
Ka ono, ionako do Božića mora iskoristit godišnji, pa se neće ni vraćat na rađu.
Ka da bi ja to ionako mora znat, ka da ja, rećemo, vodim evidenciju njegovog radnog vrimena.
To je ta neka njegova taktika priopćavanja, još je nisam prokužija, al ima vrimena...
Prvi dojam: krivo mi je, radi njega.
Čini mi se da mu je šteta.
Čini mi se da je moj Ćaća još moga radit, i da je ZNA radit.
Ali, da je Ćaćin posa bija, rećemo, nosat vriće od cimenta, ko zna bi li on to moga?
Ja i ne znam kako ljudi koji rade takve fizičke poslove izdrže do penzije.
Kako neki svaki dan nose blokete do šezdesetpete? Kako tuku ruzinu do šezdesetpete? Kako cipaju mašklinom do šezdesetpete?
Biće jedva. Ako uopće izdrže utrku do cilja.
Još govore na televiziji da bi to tribalo još produžit, biće na doživotno, bez pomilovanja, jer da je kriza.
Srićom, moj Ćaća u svom poslu nije mora slomit leđa, mora je samo dobro upregnit mozak, i tu i tamo želudac.
Rade u mog Ćaće klikeri, a sva potrebna znanja ima u malom prstu.
Želudac ga služi dobro, hvala na pitanju.
Šta se toga tiče, moga bi on tako radit još sto godina.
Samo, nije njemu do toga, ne gleda on na to tako.
Mom Ćaći se, izgleda, jednostavno više ZGADILO radit.
To jest, možda bi se njemu i dalo radit, ali ne ovako.
Znam ja šta njega muči, znam po sebi, nek sam mlađi, i nek je prirano da znam.
Nije njemu teško RADIT. Pogotovo kad se čovik bavi onime šta voli.
Aj, tu je nekako pogodija, ne mogu ni zamislit da ima neko drugo zanimanje.
Al ono šta je Ćaći zagorčalo posa, to je onaj osjećaj da više nisu na cijeni ni on ni struka, da više nema normalne kolege, ni one ispod, ni one iznad sebe, da ispravlja krive Drine, da podučava nezainteresirane, da njemu pamet sole oni od kojih je triput pametniji, a koji tu nisu ni došli zato jer se u to šeste, i kojih se riješit može jedino kad odu dalje, na više pozicije.
To je ajme.
Satare to sve čovika, potroši, ne da mu se dalje radit.
Pada mi na pamet Sizif. Kako li je njemu gadno, on jadničak radi i fizički zahtjevan posao?!
Kad tako razmišljam, u pravu je Ćaća 100%.
Nek ide u penziju, nek gušta. Nek radi šta oće, nek se odmori, zaslužija je.
Samo da mu ne bude dosadno.
Nije čovik usisavač da ga odjedamput ištekaš iz struje, uvik kaže moj pametni Profa.
Triba bi se nečim bavit.
Šta ćeš radit, sad kad si u penziji, pitam ga ja.
Ih, ima rađe kolko oćeš, govori on.
Čitat će, pisat, dvaput tjedno će u Seget na karte. Ić u lov. Bavit se vinogradom. Mora poredit one ladice u boravku, ima još u njima i mojih i Bratovih stvari. Mora pobacat one Materine stare Burde iz ormara.
E da, i pisaće i-mejlove.
Govori on meni:
- Daj, moga si mi otvorit i taj i-mejl, oni službeni više neću koristit. Da mogu kome pisat. I čitat šta mi pišu.
Kratko promišljam: u šta se upuštam?
Ćaća jest informatički pismen, nije doduše ni Gates ni Jobs, al nije ni Rojs.
Moga bi se on u to brzo ušemit. Vrimena ima.
Mejlove je već sla s posla, neke sam primija i osobno. Osnovnu proceduru dakle zna, čini mi se da neće bit problema...
Normalno da ću mu to napravit!
- More, Ćaća, otvorit ću ti ja i-mejl.
(Ne spominjem izraz akaunt, da ga ne pripadam)
- Kaš mi to otvorit?
(Osjećate li već zahvalnost?)
- Kad? Ovi dana. Al ne mogu stvarno sad, Ćaća, žurim, naletit ću ja za koji dan pa ćemo riješit!
- Aj, dobro, nije priša...
Dođem ja danas s posla.
Nervozan, kako i dolikuje. I gladan.
Taman sija ručat, Žena kaže, zva te Ćaća, da si mu nešto obeća napravit pa pita jesi uspija, i ako nisi, kaš, i kaš doć.
Biće danas Ćaća već i pročita i napisa nešto, i bacija na karte. U lov će za vikend. U vinogradu sad posla nema. Ispraznija je onu ladicu u kontejner.
A za Burde je biće opet zaključija da ih je šteta bacat, jer toliko već čame u ormaru da su im krojevi možda opet došli u modu.
Zovem ga odma, vidim da je priša...
- Ćaća, dolazim odma do tebe, napravit ću ti i-mejl!
- Dobro, al ne moraš sad odma. Imam nekog posla, dođi zera posli. Moš u sedam, osam. Nije priša.
- Dobro, Ćaća, doću u sedam, osam. Aj, bog.
Dobro on govori, nije priša. Odakle meni ideja da je priša???
Dođem ja zera posli, ja mogu uvik doć.
Nakon nešto tipkanja:
- Evo, Ćaća, otvorija sam ti i-mejl.
- Koja mi je onda adresa?
- Tajitaj, pedesettri, manki, Di-mejl, točka, kom. Proba sam i jednostavnije, samo tvoje ime i prezime, al to ime je bilo zauzeto, pa sam mora vako, zera je kompliciranije, al štaš...
- Biće to zauzela ona moja stara adresa s rađe.
- Biće, biće, ko će to znat. U svakom slučaju, ovo ti je sad na Di-mejlu, to ti sad svi koriste...
- Aha, aha, ma dobro sad, šta ima veze na čemu je, glavno da ja mogu pisat mejl. I pročitat.
- Evo, i metija sam ti jezik na hrvatski, tako da je sve jasno! Vidiš, ovde je "Piši", ovde je "Pristigla pošta"! To ti zasad jedino i triba. Drugo ćeš pomalo...
- Aha, aha, al ono u mene na rađi je isto bilo puno jednostavnije... Vako ti je to tamo izgledalo... (krene crtat po ekranu) Vako ovde negdi su bile adrese, ovde bi svitlilo kad dođe mejl, ovde sam moga i po dvojici-trojici odjedamput poslat mejl, il recimo, moga sam uzet i proslidit neki mejl nekom kome oću. I sliku sam moga poslat, evo, ovde se upre za sliku poslat...
- Pa možeš to sve i ovde! Tribaš se samo malo uhodat. A kod Di-mejla svi su ti mejlovi na internetu. Tako da se možeš odakle oćeš spojit na mejl i čitat, ne samo odavde.
(Ovo mi je bilo potpuno bespotrebno objašnjenje. Baš ga zamišljam kako se s laptopom, kojeg nema, na selu ispod koštele spaja na nepostojeći wifi, i provjerava jel mu pisa ko iz lovačke udruge)
- Ma to je meni samo za napisat mejl. I pročitat.
- A, dobro onda, Ćaća. Možeš to onda i priko ovoga.
- E, onda u redu. Al kako ću sad priko interneta čitat Slobodnu?
- Pa kako si i dosad, Ćaća. Odeš i čitaš. To nema veze s mejlom.
- Aha. Je, tako je. Dobro onda.
- Okej, Ćaća. Triba bi ja krenit...
- I di se sad upre za pisat? U mene na rađi je to bilo vako ovde.
- E, virujem ti. Al Ovde je to vako OVDE. Ovde di piše: "Piši".
- Aha, aha, "Piši". Vidi, stvarno piše. I sad klik-nem. E-to-ga! Šta sad?
- Pa sad piši.
- Aha, aha, a kome ću pisat? Nemam još ničiju adresu...
- Ma mena veze, to ćemo drugi put ubacit...
- A znam, al sad kad sam već poče pisat, šteta je da ne pošaljem...
- Aj dobro, piši onda meni!
- E, može, dobro si se to sitija! To je ionako samo nako, za probu... A, počem, koja ti je...?
- Tajitaj, majmun, Di-mejl, točka, kom. Žurim se, Ćaća, moram ić...
- Sidi minutu, di uvik žuriš, sad ću ja. A-ha, E-vo-gaaaa... ošlo!
(Zazvonija mi uto i mobitel. Ding-i-ling! Biće stvarno nešto stiglo? Vidiću posli.)
- Je, Ćaća, bravo, uspija si! Vidimo se!
- Šta, nije moguće da ti je već stiglo?!
- Ma je, Ćaća, stiglo je, čujem da mi je zazvonilo na mobitelu!
- A, bravo, ti imaš taj pametni mobitel. Vidide, vidide, na mobitelu, šta piše?!
Šta ću, čitam, nema mi druge. Piše:
Dođi na svinjokolju u subotu.
Je me zaj..a, svaka mu čast.
Gejm, set, meč, Ćaća.
Nema komentara:
Objavi komentar