Taman dnevnik.
Kad imam šta i vidit.
Premije Zoran Milanović u službenom posjetu Novom Zelandu!
Predstavnici vlasti Novog Zelanda upriličili su itekako zanimljivu dobrodošlicu premijeru Zoranu Milanoviću. Naime, riječ je o tradicionalnoj maorskoj dobrodošlici koja se sastoji od veoma zanimljivih elemenata i komunikacije tijelom koja neupućenog svjedoka može čak i prestrašiti.
Nakon tradicionalne maorske dobrodošlice, hrvatski premijer se sastao s novozelandskim premijerom Johnom Keyjem. Tom je prigodom potpisan Dogovor o programu radnog odmora između dviju vlada.
Evo link, nadam se da valja:
https://www.youtube.com/watch?v=ZYwQF3gV3jE
očito nije samo meni bilo smišno, neko se potrudija i doda titlove.
Ako link ne radi, preklinjem vas, uguglajte, nađite neki drugi, nema smisla čitat dalje bez da se prisjetite ovog epohalnog dočeka.
Malo razmislite o viđenom, pa možemo dalje.
Šta su njih dvojica, Zoki i Đoni, potpisali, nakon ove dobrodošlice niko se više ni ne sića.
Zoki i njegova kompanija, u onim utegnutim odijelima, taman izašli iz aviona, biće jadni i gladni i žedni.
Njima priko puta do zuba naoružana satnija gologuzih Maora, zasigurno gladnih, a možda i krvi žednih.
Plaze jezik, urlaju, jedan se umalo džilitne i kopljem prema premijeru.
Bacaju nešto po podu, Zoki kupi, malo mu ka i neugodno šta svugdi bacaju smeće, to se u nas ne radi.
Iskreno, nemam pojma kako bi se ja drža u toj situaciji, vjerojatno isto ka i Zoki. Zato mi je i drago da se to dogodilo upravo njemu.
Ne znam di ste vi bili tu večer, jeste li možda tad gledali televiziju, ali ja sam se doslovno valja po podu od smija.
Dolazi žena, pita: Šta ti je, jesi normalan?
Pitam je jel gledala reportažu iz Novog Zelanda.
Da nije.
Ništa onda, nema smisla da ti pričam, pusti me da varim, doć ću sebi posli, obećajem.
Palo mi je onda bilo na pamet još nešto.
Ka dite, dok sam svira u mandolinskom orkestru folklornog ansambla, obukli bi za nastup one trogirske, odnosno splitske nošnje.
Bila košulja bez kolara, s onim napuvanim rukavima, crveni pojas, crne gaće, crni đilet. Pari mi i danas da nas je bilo lipo vidit onako obučene.
Mi, svirači, uvik smo nosili tu istu, splitsku nošnju.
Plesači bi svoje nošnje prisvlačili, ovisno, normalno, o dilu Hrvatske iz kojeg dolazi ples.
Splitska je nošnja i ovde bila moj favorit, iako ni ostale nisu bile loše.
Definitivno najgora bila mi je nošnja iz Vrlike.
Totalni modni promašaj.
U njoj bi i one lipe, zgodne cure uvik izgledale zdepasto, ka da su upravo uprtile dvi vriće cimenta na leđa.
Al najgori na toj nošnji su mi bili oni opanci.
Volim Era s onog svijeta, volim Begovića, volim Gotovca, volim i koreografiju, al opanke ne volim i gotovo. I muški i ženski, parili su mi uvik smrdljivi i šporki.
Vrliko, oprosti.
Samo, gledajući ovaj novozelandski performans, u usporedbi s ovom maorskoj oblekom, oni opanci sad mi izgledaju ka da su upravo pristigli iz radionice Manola Blahnika.
Zamislija sam uto i našeg koreografa u ansamblu, kako je ono dava upute plesačima:
- Mišo, glavu gori!
- Andrea, uspravi se!
- Duje, smješak, uvik smješak na licu, j...e mi se šta te žulja opanak, ima da izgledaš sritan šta te žulja opanak!
Onda sam zamislija onog njihovog, maorskog, koreografa:
- Vaitanga, opet si doša u ganc nove trstike od poliestera, jesmo rekli da za nastup tribaju bit stare, i da ti mora virit guzica?!
- Kpanga, šta si uvuka tu jezičinu ki da se sramiš, izdreči se ki čovik, izbeči malo oči, nek ispadnu, operiraćeš ih posli. I uspravi koplje, kako ćeš inače kome izbit oko?
- Kahlumu, opet si doša neistetoviran, mrš u prvi tatu šop, uredi se da sličiš na Maora, neću da te vidim takvog prid premijerom jedne stranjske države!
I sve tako u tom stilu.
Reportaža odavno završila, ja i dalje krepajem od smija.
A onda je stiga sms.
Ko mi piše? Kraš.
Ka dite, dok sam svira u mandolinskom orkestru folklornog ansambla, obukli bi za nastup one trogirske, odnosno splitske nošnje.
Bila košulja bez kolara, s onim napuvanim rukavima, crveni pojas, crne gaće, crni đilet. Pari mi i danas da nas je bilo lipo vidit onako obučene.
Mi, svirači, uvik smo nosili tu istu, splitsku nošnju.
Plesači bi svoje nošnje prisvlačili, ovisno, normalno, o dilu Hrvatske iz kojeg dolazi ples.
Splitska je nošnja i ovde bila moj favorit, iako ni ostale nisu bile loše.
Definitivno najgora bila mi je nošnja iz Vrlike.
Totalni modni promašaj.
U njoj bi i one lipe, zgodne cure uvik izgledale zdepasto, ka da su upravo uprtile dvi vriće cimenta na leđa.
Al najgori na toj nošnji su mi bili oni opanci.
Volim Era s onog svijeta, volim Begovića, volim Gotovca, volim i koreografiju, al opanke ne volim i gotovo. I muški i ženski, parili su mi uvik smrdljivi i šporki.
Vrliko, oprosti.
Samo, gledajući ovaj novozelandski performans, u usporedbi s ovom maorskoj oblekom, oni opanci sad mi izgledaju ka da su upravo pristigli iz radionice Manola Blahnika.
Zamislija sam uto i našeg koreografa u ansamblu, kako je ono dava upute plesačima:
- Mišo, glavu gori!
- Andrea, uspravi se!
- Duje, smješak, uvik smješak na licu, j...e mi se šta te žulja opanak, ima da izgledaš sritan šta te žulja opanak!
Onda sam zamislija onog njihovog, maorskog, koreografa:
- Vaitanga, opet si doša u ganc nove trstike od poliestera, jesmo rekli da za nastup tribaju bit stare, i da ti mora virit guzica?!
- Kpanga, šta si uvuka tu jezičinu ki da se sramiš, izdreči se ki čovik, izbeči malo oči, nek ispadnu, operiraćeš ih posli. I uspravi koplje, kako ćeš inače kome izbit oko?
- Kahlumu, opet si doša neistetoviran, mrš u prvi tatu šop, uredi se da sličiš na Maora, neću da te vidim takvog prid premijerom jedne stranjske države!
I sve tako u tom stilu.
Reportaža odavno završila, ja i dalje krepajem od smija.
A onda je stiga sms.
Ko mi piše? Kraš.
Iza ovog dnevnika je savršeno jasno:
Maori se nam glavni saveznici, a ne Nijemci!
Znači, nisam sam.
Odgovaram mu promptno, da on zna da ni on nije sam:
Jedva čekan da pojidu Zokija
posli predstave.
Nakon ovih uvodnih kurtoaznih rečenica prišli smo na poeziju.
Pa pogledajmo čega je tu sve bilo, sad više ni ne znam ko je šta napisa:
Poznaje se velingtonska lola,
arlauče, guzica mu gola.
Mala moja, poda mene pani,
ako nećeš, stradaće klokani!
Ja sam Maor i moj ćaća bijo
ćaća sinu suknju ostavijo!
Zeland Novi, a trstika stara,
šta ću jadan kada neman para?
Ja sam Maor i moj ćaća bijo,
Đekson u nas Hobita snimijo!
Piter Đekson, Velington te voli
za Zokija k...c nas zaboli!
Ja se beljim, Milanović drijema
šta će seljo kad kulture nema
Oj Hrvati, Zoki nema špeka
šaljite nam Žaka Houdeka!
Mala moja iđen u garažu
napraviti novu tetovažu
Ne perem se po turu i glavi,
da mi tatoo ne izblidi plavi
Mala moja, stižem za po ure
skuvajde mi klokana i pure
Mala moja, trstičinu svuci
od Kambere koplje mi u ruci
Skonča Maor taštu karijeru
dade azil našom premijeru
Zelant Novi Hrvacku spasijo
kartu nazad Zokiju sakrijo
Drž se, Zoki, ote strane svita,
za te ovde niko ni ne pita!
Kao što nas i povijest uči, Zoran Milanović se ipak vratio s one strane svijeta, pomalo poput Ere, i nastavio suvereno vladati ovim prostorima.
Al, od onog dana, uvik mi, onako ozbiljan, Zoki izgleda ka da mu se neko belji.
Nema komentara:
Objavi komentar