Desperado

Svaki čovik nosi u sebi neke frustracije iz ditinjstva. Ja se bar nadam.
Ako je tako, a nema razloga da nije tako, šta bi onda ja bija drugačiji!?

Jedna od mojih mračnih tajni vezana je za muziku.

Moj Ćaća jako voli muziku.
Al ne voli on toliko slušat muziku. Ne, to ne. Svirat, pivat on voli!
Volim i ja. I nismo nas dva prvi po tome u obitelji!
To je nama obiteljska crta, maltretitrat druge nečim navodno uhu ugodnim, a glasnim.
Jedni bi rekli: muzičari. Drugi bi rekli: sadisti.
U ovo drugu skupinu, onu koja u nama vidi sadiste, ubrajaju se naše supruge.
Samo, nikako jadne da nam ponište taj gen, očito je taj gen dominantan. Nisam genetičar, ali vjerojatno je ta ljubav prema glazbi zapisana na nekom ipsilonu, a ne na iksu.
Obiteljski nadimak nama je tako već desetljećima: Diplač.
Jer svaki drugi od nas neki k...c dipli.

Moglo bi se reć da taj izraz obuhvaća oboje.
Jer, čovik koji svira diple je I muzičar, I sadist. 2u1.

Srećom, lijekovi protiv ove vrste sadizma postoje.
Jedan od njih je u vidu zatvorenih vrata između kužine i boravka. Ona kuva, on muzicira.

Drugi lijek je utjeha da sluh ionako slabi s godinama.

Ne mogu se sad baš točno sitit kad smo iz glazbenog počeli svirat.
Prvo smo pivali, dok se malo ušemimo.
Pitam se: di su našli sve one idiotarije koje smo pivali?
Ko je onda, u 1980-ima, uopće bija državni selektor pismica za prvašiće i drugašiće?
Garant isto neki sadist.
Sad kad se sitim, dođe mi loše:
- Durmi tooor, durmi tore, visokaaaplaaa NI-NO!
- Oje  loooo, je li ceee? zaspalakra jezeraaa...
- Moja diridika orena volvo volvo ve!
- Tafa tefe, tafa tefe!

Užas.
Jadno dite, dvaput tjedno sam diridika ka budala po sobi i maltretira brata dok bi vježba pivanje za glazbeni. Triba dobit peticu! Radi Ćaće! A nisam razumija niti o čemu se uopće radi u pismi.
Tek sam zadnjih godina raspetlja libreto, i sad je još gore nego prije.

Posli (je li to bija četvrti osnovne?), kad smo već usavršili pivanje, doša je red i na svirku.
E, ljudi, kako sam se ovome veselija!
Ka svaki pravi sadist pionir.


Već sam ja i prije viđa stariju ekipu po školskom hodniku s onim melodikama. I pomalo im zavidija.
Jedan Kule je zna odsvirat "Ima jedna duga cesta" samo na crnim tipkama, bez bilih. Nije baš zvučalo dobro, ali izgledalo je nestvarno.

Mislija sam i ja: Ih, kad meni Ćaća kupi melodiku, je ću se i ja brčit po hodniku.

Melodike su onda, koliko se sićam, dolazile u par varijanti opreme.
Niži paket opreme bile su one neke zelene, veličine (i oblika) klipa kukuruza, s razmaknutim tipkama. Ne znam da me ubijete ko ih je proizvodija i koje su bile marke, pa ću ih zvat: Kukuruzi.
Ovi Kukuruzi su bili upakirani u ka neke pernice od skaja.
I klip i komušina izgledali su sve skupa malo jadno, čak i iz ondašnje perspektive.

One bolje (i skuplje) melodike su dolazile u malim sivim kuferićima s ručkom.
Te bolje melodike su mahom bile marke Hohner.
Danas znam da se to vjerojatno izgovara sasvim drugačije, ali onda smo to izgovarali HOH-NER, (isto ka šta mi je BMX uvik bija BE-ME-IKS, ma koliko mi mater i onda i sad objašnjavala suprotno).
Za razliku od Kukuruza, Hohnerica je izgledala ozbiljno, imala je tipke baš ka na pravom klaviru, a nije ni škripila.

Dikod bi za vrime velikog odmora uspija izmolit od kojega starijeg učenika Hohnericu da malo sviram.
Asti sriće!
Toliko bi puva dok mi se ne bi na kraju mantalo u glavi. I dok se melodika ne bi na kraju zaštopala od pljuvačke. Onda bi tu pljuvačku iz melodike tribalo ispuvat.
To bi se radilo, dobro pamtim, tako da bi tribalo pritisnit neki botun u dnu melodike, a onda puvat ka da sviraš. Pa bi kroz taj botun sve frcalo van. Kod tog ispuvavanja melodika bi proizvodila zvuk ka da neko prdi, a na to sam redovito toliko umira od smija da bi jedva puva. Pljuvačka, a prdi! Kud ćeš nešto smišnije od toga!?
Bija sam sritan i bija sam malo dite, valjda se zato ta dva izraza i koriste skupa.
Poželjno je  bilo ispuvavat nad lavandinom, ali ispuvavalo se u praksi svudi. U školskoj klupi, na hodniku, u autobusu, na kauču, di bi kome došlo i di bi se kome zamantalo.
Higijena, bakterije, zaraze i ostalo nisu mi onda bili ni u primozgu. To se učilo tek u šestom.
I šta sad? Nisam bija ni zdraviji ni bolesniji od drugih učenika. Hm, možda baš zato???

Ma, kod Hohnerice mi je sve bilo super. Sve. Čak i oni kuferić od Hohnerice je bija super.
Pogotovo za bacit na partizana i njemaca, jer je kuferić moga bit i šmajser i bazuka.
Znate, najozbiljnije sumnjam da je to posli iskopira Banderas u Desperadu.
Samo, Banderasov je ćaća očito ima novaca jer mu je mitraljez bija u kutiji od gitare, a ne od melodike.

Ja sam doduše zna da moj Ćaća nema baš novaca, al isto sam priželjkiva da mi kupi Hohnericu, a ne Kukuruz,

I zbog te svoje oholosti sam na kraju i kažnjen.

Na prvom satu glazbenog svi su ponosno izvadili svoje melodike.
Bilo je tu i novih i polovnih instrumenata, al odma se vidilo ko je koja klasa.
Generalno, Hohnerice su se rugale Kukuruzima.
A Kukuruzi su se rugali meni.
Jer, svi su ipak dobili melodike. Svi, osim mene.
Meni je Ćaća, naime, kupija blok flautu.

Blok. Flautu.
Onu drvenu.


Jer da je on nikidan priča s jednom profesoricom glazbe (biće ta isto radila s njim u firmi, bilo je u tom poduzeću svakovrsnih stručnjaka).
Pa da je čuja od te iste profesorice da je blok flauta najbolji izbor za đaka (koju sam ludu sriću ima, moj Ćaća je već onda znao cijenit vrijednost savjeta pri profesionalnoj orijentaciji)

I da blok flauta bolje razvija sluh (pretpostavljam da melodika onda zasigurno uništava sluh)
Ima još prednosti. Blok flautu sviraš s OBE ruke, a melodiku jednom rukom sviraš, a dugom je samo PRIDRŽAVAŠ. Pa onda se u diteta bolje razvija spretnost (zato sam valjda i ispa ovako za pop...it spretan)
Oš još koju prednost? Naime, sine, u melodike samo pritisneš i ona svira, a kod blok flaute se ipak triba potrudić postić ton (još nisam shvatija di tu leži prednost, al on je ipak priča s profesoricom, a ne ja)
Triba li i ovo reć, uz sve te prednosti, sine, blok flauta je čak bila i nešto JEFTINIJA (dobro, u ovo sam bija čak i sklon povirovat)!

Nevjerojatno.

Ko zna, možda bi moja spretnost i sluh bili još i bolje razvijeni da je Ćaća donija sa sela, recimo, staru nogu od stola i savjetova me da u kućnoj radinosti sam sebi izdiljam blok flautu.
To bi me, mislim ipak, najbolje izgradilo kao osobu.
Ja bih istesao flautu, flauta bi istesala mene.


Slaba mi je to onda bila utjeha. Bija sam mali siromašak kojeg su po školskom hodniku svi godinama zaj...avali da svira FRULU. Nisam se uopće trudija objašnjavat im da nije riječ o fruli, nego o flauti. Jer, vidija sam na slici u enciklopediji kako izgleda prava flauta i, iskreno, ovaj moj drveni čemer stvarno je i meni najviše sličija baš na frulu.

Danas znam da je blok flauta prekrasan instrument. I da je bila mnogo bolji izbor od melodike.
Ej, čovječe, čitavi koncerti su pisani za blok flaute, a za melodiku samo Ciciban!

Samo, ta spoznaja triba doć s iskustvom, s godinama.

Svake godine se iznova mislim šta bi i kako bi...
...al upravo mi je sinilo šta ću Ćaći dogodine kupit za rođendan!