Vlaerodinamika

Za uvod mi triba par činjenica iz svijeta fizike, kemije i aeronautike, pa ću se malo, nek mi se ne zamiri, pomoć i enciklopedijom:

činjenica 1
U drugoj polovici 20-og stoljeća zračna putovanja postaju dio svakodnevnice, a putovanje zrakoplovom razvija se u svakodnevni način prijevoza putnika i robe.

činjenica 2
Zrakoplovi su, zbog velikih brzina kojima se kreću te velike mase tereta kojeg nose, mehanički i toplinski iznimno opterećene konstrukcije. Poseban je problem i umor materijala zbog sila koje se pojavljuju periodično, što s vremenom znatno smanjuje čvrstoću materijala. 
Suvremeni se zrakoplovi stoga izrađuju od kvalitetnih i izdržljivih materijala, a najčešće se upotrebljavaju slitine aluminija.
Najvažnija ruda za dobivanje elementarnog aluminija je boksit (Al2O3 x ?H2O), smjesa minerala bemita i dijaspora (AlO(OH)) te rjeđe hidrargilita (Al(OH)3).

činjenica 3
Na jednom brdu, nedaleko od mog sela, tako, na možda 2-3 kilometra udaljenosti od stare kuće, je staro, odavno napušteno nalazište boksita.
Boksit je, možda ste ga nekad i vidili, ruda koju je i izdaleka lako pripoznat, jer je upečatljive, zagasito crvene boje.


Moj Stric III., zvani Vilbur, i njegov susid Živko (e, oni Živko s aeradroma), zvani Rajt, danas su odrasli ljudi, ali u ovoj priči vratit ćemo ih u ditinjstvo.
Vrime radnje: davne 1970-e.
Misto radnje: Dalmatinska zagora, di drugo.
Svitom su drmali neki novi glazbeni trendovi i neki novi stilovi šišanja i oblačenja, ali stric Vilbur i Živko Rajt bili su još premali (i preozbiljni) da bi ih to interesiralo.
Nih dvojica, nerazdvojan tandem, svojevrstan seoski Dinamični duo, zato su od malih nogu pokazivali veliko zanimanje za područje prirodnih i tehničkih znanosti, s posebnim naglaskom na prometala.
Tako da su ove tri prije spomenute činjenice imali u malom prstu.

Oni su te spoznaje doduše malo pojednostavnili.

A pojednostavljeno, te tri činjenice izgledaju ovako:
1. avion je super
2. avion se radi od boksita
3. boksita ima iza kuće

Nije tribalo puno da Stric Vilbur i Živko Rajt zaključe da bi bilo krajnje pogrešno NE skoknit prije škole u brdo i NE napravit avion.
Šta udi i da se malo zadrže? Pa ionako su svaki dan kasnili u školu, i to bez ikakvog pametnog razloga.
U krajnjem slučaju, ne mogu oni čudo ni okasnit, ako sve bude išlo po planu.
Kad naprave avion, mogu se zaletit ka i ništa do škole! Doslovno!

Čekaj, čekaj, uzletit je jedna stvar. Ali, di će sletit?
A-ha! Pa na ledinu isprid škole!
Bit će glavni frajeri, a od cura iz škole neće se moć branit.
Žene vole zračne asove, a ovi obični, školski aševi baš i nisu na cijeni, to su već osjetili na svojoj koži.
Drugarica učiteljica će bit ponosna.
Možda ih i drug Tito posjeti!

Napravili su Vilbur i Živko Rajt čak i brzu cost/benefit kalkulaciju, koja je odmah pri prvom proračunu pokazala odnos 0/∞. Isto su potvrdile i sve naknadne, ništa detaljnije analize.
Ma tu se jednostavno nije imalo šta mislit!
Ali, tribalo je djelovat brzo. Kolikim je samo genijalcima kroz povijest uskraćena slava samo zato jer ih je neko ili priteka, ili, šta je još gore, iskopira?
Eno šta se dogodilo malom Tesli s onom nesrićom Edisonom....

Ma, najbolje bi bilo to obavit već sutra, prije kontrolnog!

Istu su večer Vilbur i Živko još jednom do u najmanje sitnice pritresli plan operacije, i u glavi po nekoliko puta privrtili jedini scenarij.
Sve je štimalo.
Zapravo, gotovo sve.
Na kraju su shvatili su da ih od realizacije plana dijeli samo jedan jedini, ali bitan problem.
Naime...   čime će upalit avion?
Čime se uopće pali avion?

Najveći planovi često zapnu na naoko nebitnim detaljima, poput ovoga.
1970-ih još nije bija izmišljen brainstorming, pa su Vilbur i Živko problem morali rješavati analognom metodom, dumanjem.
Dumali su njih dvojica do kasno u noć, i dumali.

Ali sreća prati hrabre, jer rješenje problema je već postojalo, i samo je čekalo da bude pronađeno. Štaviše, pronađeno je blizu, u Vilburovom kućnom inventaru.
Avion će upalit otvaračem za konzerve!
A otvarač za konzerve, priznat ćete i sami, već i samom svojom vanjštinom jednostavno poziva da njime čovik upali avion!

Sve je napokon bilo dogovoreno, tribalo je ić leć, sutra je naše junake čekao veliki dan.

...

Triba li ovu priču nastavljat?
Šta mislite, jesu li naši junaci uspili napravili avion od crvene zemlje, jesu li ga uspili upalit otvaračem za konzerve, jesu li doletili u školu na vrime i jesu li ovim podvigom impresionirali svoje razredne simpatije?
I drugaricu učiteljicu?
I druga Tita?
I još šire, jesu li preokrenuli odnose američkih i sovjetskih snaga na polju aeronautike i svemirskih istraživanja?

Neka to zauvijek ostane misterija.
U stvari, ajmo se pravit da tako nešto može ostat misterija.
Pa u filmovima i knjigama uvik predlažu da nešto ostane misterija, i niko se na to ne ljuti.
Mogu se valjda i ja onda poslužit ovom legitimnom tehnikom da spasim Vilburovu i Živkovu čast?!

Triba li ovoj priči epilog?
Triba.
Ne mogu završit bez epiloga, nekako nije kompletno.
A i iskreno, od epiloga sam i krenija, epilog me i podsjetija na cilu priču.

Epilog:
Nikidan, moj mlađi sin prolazi kraj mene sa žirom u ruci, smrtno ozbiljan
- Šta će ti žir, sinko?
- Nije to, tata, zij, to je kjuč za upajit taktoj!

Moram brzo provjerit od čega se rade traktori, da znam di ću ga sutra tražit po brdu.

Epilog epiloga:
Dica su uvik ista. Nekad, sad, a vjerojatno i sutra.
Veliko je pitanje i jesu li ova današnja dica uopće naprednija od one nekadašnje.
Jer, san o letenju stariji je od sna o oranju.

Hard rock

Jedno lito, prije puno godina, otiša sam s prijateljima iz škole na izlet par dana brodom.
Na đitu, šta bi reka domaći svit.
Bija sam još mulac, pa mi ni danas nije jasno zašto me Mater uopće pustila. Virujem da to danas nije ni njoj jasno, ali onda me bila pustila.

Možda me pustila jer je i Ćaća onda isto bija otiša negdi s prijateljima? Samo on nije otiša u mornarskoj majici ka i ja, nego u maskirnoj, i nije ga bilo malo duže nego mene.
Bija je rat, Mater je valjda imala i većih briga od toga kako ću se snać par dana van kuće.
Nije isključeno da me i sama poslala van kuće, jer se onda u kući nisam snalazija.

Bilo kako bilo, otiša sam.
Mater mi je čak posudila i fotoaparat i rekla da ga čuvam ka oči u glavi.
Čoviče, triba sam pitat i da mi posudi ključeve auta, garant bi i Ladu dobija, samo da je u njoj bilo goriva!
Ko će se svega sitit?!
Ali ipak, posudila mi je fotoaparat, i šteta šta mi je posudila fotoaparat.
Mada, stvarno sam ga čuva ka oči u glavi. Pazija sam da s njim negdi ne udrem, pazija da mi ne upadne u more, pazija da ga ne ostavljam na suncu, pazija na sto čuda. Satrala me malo ta briga oko jednog običnog predmeta, ali baš sam bija ponosan šta sam ga doma vratija neoštećenog!
Iša sam posli razvit slike da vidim kako su ispale.
I nisu ispale nikako.
Jedne su bile mutne. Druge su bile mračne, valjda jer blic nije radija kako triba. Na trećima je blic radija, ali je osvitlija samo mene, a iza mene nije se vidilo ništa. Kakve sam bija sriće, i da se šta slučajno vidilo, garant bi bilo mutno.
Ja mislim da sam slučajno i osvitlija film kad sam ga vadija iz aparata. Ko će znat. Slika nema, pa šta mi vridi znanje.

Ostala mi je ipak s te đite jedna druga uspomena.
Ne ona šta bi se u početku svako jutro sitija di sam bija, kad bi u ogledalu vidija svoje na suncu izgoreno lice.
Nego nešto drugo, nešto za cili život.

Nemam pojma ni kako ni zašto, u ruksaku sam donija doma neki kamenčić. S plaže, najobičniji.
A posli, kad god bi pogleda u ti kamenčić, sitija bi se kako sam gušta na onoj điti.
Nekako mi je taj kamenčić s plaže posta draži nego da imam, recimo, sliku sebe s te plaže.

Možda mi se kod tog kamenčića svidilo to šta je istovremeno bija i uspomena, i tajna.
Kad bi ga neko drugi vidija, to bi bija samo kamenčić, i to ne osobito lip.
Ali u mojim očima je  taj kamenčić bija cilo jedno malo litovanje.

Posli sam taj kamenčić izgubija, jer sam neredan, i to mi je baš ža.
Ispalo je da u mom slučaju ni kamenje nije vječno, nego da ima rok trajanja. Ko bi reka?!

Idući put kad sam negdi drugo iša, sitija sam se opet uzest kamenčić. U zadnji čas, istina.

Ali malo pomalo, uvatija sam naviku, i ritko bi se odnegdi vratija praznih džepova.
Drugima bi matere iz rebatinki prije pranja vadile upaljače i kovanice, iz mojih je ispadalo kamenje.

U početku mi je čak bilo ža išta na tim kamenčićima intervenirat.
Nisam tija na njima ništa ni pisat, nisam ih tija niti označavat, sve zato da bi ostali onako, ne znam, izvorni.

Pošto nikad ne budu dva ista kamena, (ka ni dva ista jaja), računa sam, zapamtit ću odakle mi je koji.
U početku mi je išlo dobro.

Samo, izgleda da sam sebe i svoje možđane debelo precijenija, je mi se na kraju sve kamenje pomišalo.
I sjećanje mi je pomišano, pa kako ne bi bilo kamenje.
Sad imam pola kubika kamenja iz te prve, "nerazvrstane" faze. Kad kojeg od njih uzmem u ruku, ne znam je li iz Rastovca ili Istanbula.
A opet, svi oni zajedno su jedna faza mog života, možda ona najlipša. Ona u kojoj me nije ni bilo briga šta se točno događa, glavno da se nešto događa.
Moga bi reć i ovako: ta hrpa nerazvrstanog kamenja čini jednu jedinstvenu veliku uspomenu. Uspomenu na jednu stvarno dugačku, i stvarno dobru đitu!
Znate ono kad se ne sićate uopće detalja nekog davnog događaja, a istovremeno ste prilično sigurni da je to jedna od najlipših stvari koja vam se dogodila u životu?
E pa, tako nekako.

Mater mi je nikidan rekla da je našla još jednu punu škatulu kamenja.

Čistili Ćaća i ona podrum, pa našli. Sve uredno nerazvrstano, normalno.

Baš sam se razveselija kad sam je vidija!
Svaki sam kamenčić iz te škatule uzea i u ruku i pokuša ga pripoznat.
I svaki mi je bija poznat, ali nisam ima pojma odakle.
Kako brzo čovik zaboravi drago kamenje!

Nakon "nerazvrstane" faze posve logično došla je i "razvrstana" faza, koja još traje.
Svaki kamen kojeg pokupim nekako označim.
Prvo sam nja njih počea pisat mista, onda sam počea dodavat i godine.
Još znam napisat olovkom, tako da sve, ako mi ćufne, mogu i oprat.
Samo, kako me stra da dica ne operu (pa di sam onda?), počea sam za označavanje koristit i kemijsku, a u zadnje vrime čak i flomaster za cede.
Kad o tome razmišljam, vidim da u sjećanja postupno uvodim sistematiku, sistematiku kojom sam u ditinjstvu bija neopterećen.
Sistematika u životu postoji s dobrim razlogom, ali uzima danak u veselju, i čini mi se da je obrnuto proporcionalna mladosti.
Još uvik ne razmišljam ozbiljno o tome da zapišem i kemijski sastav kamena. Samo, doć će i to, već vidim.

I baš zato se uvik rado počastim s malo nereda u životu. I nebrige. Kad mi to raspored dopusti.


Eto, tako znači. I to sam prizna: skupljam kamenje.

Imam ga već toliko da mi smeta, a još ga gomilam.
Nije to opsesija, ali, ruku na srce, nije ni daleko.
Žena ima razumijevanja, čak ni ja ne razumim zašto. Sumnjam da bi ga ja prema sebi ima.

Pitaju me ljudi: šta ćeš sa svim tim kamenjem?

Odgovor bude: ne znam.

Zapravo, ne znam JOŠ.

Nešto ću jednom napravit.

Možda složim mozaik.
Puzzle.
Samo, vidim da mi fali još dosta dijelova. I to me tješi.

Sezame, otvoride se!

Ko ima kakvo prijevozno sredstvo, i zašto je baš njegovo prijevozno sredstvo najpamentiji odabir, to je vječna tema među muškima.
Teorija ima raznih, barem koliko i modela auta. I sve su istinite.

Priča tako moj susid Živko:

Ja ću tebi kazat.
Mora sam prošlo lito otrat Stanu na aeradrom u Kaštala.
Letila ona za Minken, tamo joj sestra živi, poslala joj ona novce i za kartu, oklen meni inače?
Ne iđe ona često kod sestre, al kad ode, kupi meni rabatinke, a i nema je desetak dana. Kuš bolje!?
- Moreš li me otrat na aeradrom, mužu?
- Ih, da mogu li te otrat! Ne otram li te, ko će s tobom živit?
- Ajmetisemeni, a čime ćeš me otrat, mali je otiša Renolom u Drniš?
- Šta se ti Stano uvi nešto grizeš? Ićemo Pjongjangom, samo neka izbacim alat.
- Jel registriran Pjongjang?
- Taman ističe, ne boj se ništa.

Govoru da je moj Pjongjang ružan. Šta tu ima bit ružno?
Aut ki aut. Ki da su drugi auti lipi, ma molim te?
To ljudi reču samo zato šta je Kinez.
Patu.
Ja ti govorim.

Vozim ja tako Stanu, iđe Pjongjang ki metak, put znam ki svoj džep.
Doduše, put znam ki svoj džep do Planoga, jer to je uvi isto.
Al u Planome zato uvi izumisle nešto novo!
Te pusti semafori, pusti kružni tokovi, radovi, žmigala, duple trake, pune crte, isprikidane crte, žute, plave, zelene, čakaraste... da te bog sačuva.
Dođem ja tako na jedvite jade nekako do aeradroma.
Kad i tamo pusta komplikacija!
Kad su metili one brklje na ulaz? To zadnji put nije bilo, meščini!?
Ne moš ti više normalno ni uć. Sve smo ispritiskali dok se ona brklja nije digla.
Izlazi iz automata oni papirić. Šta piše? Ma nešto bezveze, baci to.
Dozlaboga su to iskomplicirali s aeradromom, ja ti kažem.
Od te peripetije, umalo zakasnila Stana na avijon! Zove ona gospođa na razglas "Moli se gospođa Stana da se javi..." Kome će se javit jadna ti je, vidiš li da žuri na avijon, javit će ti se posli.
Onda jope, šalteri, radari, skidaj jaketu, izuvaj čizme. Pusta procedura.
Prigledaju te ki krimnalca! Ne bi da si taleban?!
I gore, ne bi da se iz Trsta vraćaš?!

Ajde nekako, ukrcala se Stana, sijo ja gori na katu u kafić, popijo kavu, malu s mlikom.
Guštam.
Čekam da budem baš ono pravo siguran da je odletila.
A lip im je kafić, pravo lip, atmasfera i to, ali kava im je po zlato!

Govorim ja konabarici kad je donila račun:
- Volko?! Pa nisam ništa ijo!
Ona se smije, misli da je zaj...vam.
Šta ću se zaj...vat, najrađe bi plaka.

Ništa, platim. Iđem ja polako kući svojoj.
Di mi je je ono Pjongjang?
A, eno ga! Ne moreš Pjongjanga promašit, nema njega svako.
Tamo je, na parkingu za autobuse, di sam ga i ostavijo. Tamo mi je najkomodnije za parkirat.


Ali, vićeš ti sad šta je bilo...
Kume moj, kad ja kreno da ću izać, a ona brklja neće da se digne!
Pritiskam ja one botune, ona ni da mrdne.
Lupam šakom. Ma ni makac. NI-MAKAC!
Probam jope.
Ništa. Ni milimetra!
Ja se uznojio, sav se usapuna.
Nije mene inače briga za klimom, ne iđem daleko, od klime me zna i vrat uklištit. Al sad bi je zguštom upalijo, tolko sam uskuva...
Prolazi jedan aut kraj mene, u livoj traci. Nu, more se po aeradromu vozit znači i u livoj traci!
Iđem baš gledat kako će on izać!
Kadli, vidim ja, utrava on oni papirić u oni džepić na automatu, Opa! Otvori mu se brklja, prođe on ki ništa, ode čovik svojim putem. Zagrebačke table.
Ja u rikverc, pristrojim se u njegovu traku, računam, biće moja brklja pokvarena.
Ja tamo di i purger. Di je sad oni papirić?
Aha, evo ga ispod sica! Ništa ja ne bacam. Nije puno ni zgužvan, srića.
Guram oni papirić u automat.
Jope neće!
Iza mene stala neka druga čovičina, trubi. Skupilo i se još, svi se ki nešto čude, ki da sam ja kriv!
Gledam ja onu brklju ispri sebe.
J...m li ti nedilju!
Oš se otvorit?
Nećeš, a?
Jel nećeš??
JEL NEĆEŠ??
A iza mene oni sijo na sirenu, na mozak mi sijo.
Ku ću sad, jadan ti sam?
Naprid ne mogu, nazad ne mogu....
...ne mogu đavla!

AL KAD SAM JA UBACIJO U RIKVERC I UPALIJO SVA ČETRI...
Svi se razbižaše oko mene, vidu ljudi da sam manit.

Pa kad sam nakon jedno dvajstipet metara potega ručnu!

Pa kad sam jope ubacijo u prvu, i drito prema brklji!
Učepijo sam po gasu, brajo, gori sve!!!
Pa kad sam prid brkljom smota nalivo, priko onoga rubnjaka, pa priko vrtla, kroz one oleandre i masline!
Dr-dr, dr-dr, dr-dr...
Skače Pjongjang ki..., ki oni... klokan!
Taman uskočijo na magistralu prije autobusa.
Uf, umal ne odvali onu čekaonicu putem!
Ode ja kući svojoj!

I onda govore: ne valja Pjongjang.
A mene je, rećemo, spasijo.
Odonda ti ja svagdi iđem SAMO Pjongjangom. Svagdi!
Ja ti govorim da je tako bolje.

Pjongjang je zakon, ti pričaj šta oćeš.
Visok.
Komodan.
4x4.
Moreš šnjime u lov, a moreš i na aeradrom.

Jerbo da sam onda na aeradrom iša s Renolom, druga bi to pisma bila.
Nek Renol lipše leži na cesti, i nek Renol ima klimu, i nek Renol manje troši, još bi ja bijo na aeradromu.
Ja ti govorim.

Bounty

Sinoć kaže Žena:
- Boli me glava, umorna sam, možeš li ih ti spremit za leć?

- Normalno da mogu, samo da još nešto vidim na internetu.
- Aj nemoj dugo, molim te, i nemoj da se deru, ni tuku, i nemoj da sve isprskaju, ka boga te molim... i nek operu zube.
- Ne brini ti ništa, aj lipo leć, naspavaj se! Ujutro se rano dižeš.

Ošla ona leć.
Ja onda još malo nešto gleda na internetu. Oni se lipo igraju, za promjenu. Milina!
Samo, gledam na uru, isto JE malo kasno.
Vrime je definitivno za leć ih, ujutro se svi rano dižemo.
Pokret!

- Ajmo ekipa, dižite se, idemo se lipo istuširat, oprat zube i leć.

Stariji se javlja:
- Tata, a jel mogu JA brata večeras istuširat?
- Ne znam baš, sine...
- E tata, jej mođe on mene istušivat?
- Šta, al bi ti stvarno tija da te brat tušira?
- DAAAA!
- Ma nisam baš siguran....
- Molim te tata, molimtemolimtemolimte...
- Aj, dobro, može...
- JEEEEEE!
- PSSST! Tiho, mama vam spava! Ne derite se!
- Dobro, tata!

Trče ka sumanuti prema kupaonici.
- Alo, alo! Vraćaj se nazad, di trčite?
- Šta, tata?
- Ajte se tuširat, al nemojte se sad potuć!
- Dobro, tata!
- I nemojte skakat po tuš kadi da se ne pokliznete!
- Dobro, tata!
- I zatvorite vrata od kabine da ne prska!
- Dobro, tata!
- I... nemojte se sad potuć!
- Dobro, tata! Jel možemo sad ić?
- Ajte, ajte, i dođite mi se javit kad budete gotovi! I nemoj mu ti prat zube, ja ću!
- Dobro, tata!

Odoše. Sve sam im reka, jel tako?

Ma jesam, valjda jesam.

Vidit ću još nešto na internetu.
Kad, prošlo sigurno 20 minuta, a njih još nema. Di su više?


Onda opet mislim: da šta ne valja, bilo bi već dreke.
A ne čuju se.
Biće onda da je sve u redu!

Maaaa.... idem ja isto malo pogledat.


Kad ja u kupaonicu, a ono sve pliva.

Stavili braća čep u tuš kabinu i nalili vode do vrva.
E, i zatvorili ona vrata od kabine, biće da ne bi teklo. Kako su samo pažljivi, na sve su mislili!
Lije iz kade na sve strane, a oni unutra nasapunani voze patkice .
Pretpostavljam da su na 79-oj litri vode iz bojlera, jer vidim da voda još nesmiljeno teče.
Normalno, ima top sifon na podu, ali ko je još vidija kupaonicu di voda ide prema top sifonu?  Ja nisam.

Mislim da je potpuno razumljivo da sam isti sekund ispalija na živce.
U stvari, nisam toliko ispalija na živce, kolko sam se skoro rasplaka od muke.
A i ne smim se derat, da ne probudim Ženu. Bilo bi onda i po meni.

- Izlazite iz kade, isti sekund!

Oni ka da su zbunjeni, ka ono, šta je sad ćaći, jesu mu sve na broju?

- Pa nismo se još ražentali...
- Ni nećete, ajmo van! Pogledaj ovu vodurinu po kupaonici!
- Uh, vidi stvarno....
- Šta uh? ŠTA UH? Di si mislija da će izać voda, kad si začepija kadu, na uši?
- Oprosti, tata.
- Opraštam, sine, opraštam. Samo, sad ćete to lipo sve skupit.
- Pa ko će to sve skupit, tata?
- Ti! I ti! Oba! Kako ste isprolivali, tako ćete i skupit!
- Uh.... a kad nemamo čime?
- Eto vam lipo te krpe pa kupite. Kad se namoči, lipo iznad školjke i iscidit. I tako opet, pa opet.
- Uh.... a  možemo li se prvo obuć u piđame?
- Kako da ne, pa da i njih userete. Oni bi još i piđame! Obucite mudante, biće vam zasad dovoljno.

Ko im smi dat piđame?! Ako ih smoče, a smočit će ih garant, nove su im u sobi u ladici. Ladica škripi, a to najvjerojatnije znači probudit Ženu. Još bi mi samo to tribalo...


Kleče oni tako u mudantama, mažu onim krpama po podu, ja stojim nad njima prikrštenih ruku, bisan ka pas.
Pari neka scena s palube Bounty-a.
Sad mi je jasno da ni kapetanu Blighu nije bilo lako. Triba njega sagledat i iz druge perspektive.
Došlo mi se od muke malo i smijat.

- Ova krpa ne radi dobro, tata. Ima li šta drugo?
- Uzmite spužvu, uzmite lopatu, uzmite šta oćete, samo kupite!
- Možemo li malo posušit vece papirom?
- Ma možete i brenerom, šta se mene tiče, možete čime oćete, samo da je sve na kraju suvo ka barut!

Mažu krpom, mažu spužvom, brljaju vece papirom. Totalni nered.
Al, znate šta? Vidi se i rezultat.
Nivo vode osjetno pada.

Izaša sam malo van, ne mogu ih gledat.
Opet ne znam bi li se smija ili bi ipak malo plaka.
Kad bolje razmislim, smišno je to.
Ma dobra su to dica, dobro se i slažu međusobno.
Pa nisu namjerno poplavili.
A i sve će pokupit.

- Tata!
- Šta je, tatino? Jel gotovo?
- A je, osušili smo sve, ali...

Ali zaštopali su vece školjku.
Ko zna koliko su papira utrpali, biće kubik. I to onog najskupljeg, troslojnog.
I još uporno puštaju vodu iz vodokotlića, sigurno računaju na pomoć hidrostatskog pritiska.
Doša sam u zadnji sekund, prije nego je voda prišla sedrenu barijeru.

Sad mi se opet čini da bi najrađe plaka, nije mi više niti malo do smijanja.

- Šta ćemo sad, tata?
- A sad zovi HAK...
- Koga?
- Ma nikoga. Sad uzmite neki štap i lipo otčepite kako znate.
- Tata, meni se to gadi...
- E a meni se ka ne gadi?! Ajmo, na posa, nema leć dok sve ne bude cakum-pakum!

Ups.
Koraci na hodniku.
Dolazi Žena, biće se dobro naspavala, cilih po ure, ako i to.

- Jeste vi normalni, šta se derete, zašto još nisu legli, biće ni zube oprali još nisu?

A ovi u mudantama, nasapunani, pasiraju četkom po vece školjci, ka da mišaju puru.

Vidija sam odma da je Žena ispalila, šta je, budimo realni, i potpuno opravdano.
Sad kad razmišljam, mislim da bi ipak bilo bolje da sam je probudija prije.

- Zašto vas dva niste obučeni?
- Tata nam ne da da se obučemo, mama!
- Ti nisi normalan, smrznit će se dica, vidi, nisi ih dobro ni obrisa... AAAARGH! ZAŠTO JE VECE ŠKOLJKA ZAŠTOPANA????
- Zato zašto smo stavili u nju puno vece papira, mama.
- Pa dobro, a zašto ste stavili u nju puno vece papira?
- Tata nam je reka da tako napravimo!

- Dobro, ti stvarno nisi normalan, šta radiš jadnoj dici?
- Ja? Šta ću im radit, sve su sami napravili...

- MRŠ LEĆ SVI TROJICA !!!

Pokrili smo se ušima i otišli leć.

Ujutro kad sam se probudija, školjka je bila odštopana.
Hidrostatski pritisak, garant.