Hard rock

Jedno lito, prije puno godina, otiša sam s prijateljima iz škole na izlet par dana brodom.
Na đitu, šta bi reka domaći svit.
Bija sam još mulac, pa mi ni danas nije jasno zašto me Mater uopće pustila. Virujem da to danas nije ni njoj jasno, ali onda me bila pustila.

Možda me pustila jer je i Ćaća onda isto bija otiša negdi s prijateljima? Samo on nije otiša u mornarskoj majici ka i ja, nego u maskirnoj, i nije ga bilo malo duže nego mene.
Bija je rat, Mater je valjda imala i većih briga od toga kako ću se snać par dana van kuće.
Nije isključeno da me i sama poslala van kuće, jer se onda u kući nisam snalazija.

Bilo kako bilo, otiša sam.
Mater mi je čak posudila i fotoaparat i rekla da ga čuvam ka oči u glavi.
Čoviče, triba sam pitat i da mi posudi ključeve auta, garant bi i Ladu dobija, samo da je u njoj bilo goriva!
Ko će se svega sitit?!
Ali ipak, posudila mi je fotoaparat, i šteta šta mi je posudila fotoaparat.
Mada, stvarno sam ga čuva ka oči u glavi. Pazija sam da s njim negdi ne udrem, pazija da mi ne upadne u more, pazija da ga ne ostavljam na suncu, pazija na sto čuda. Satrala me malo ta briga oko jednog običnog predmeta, ali baš sam bija ponosan šta sam ga doma vratija neoštećenog!
Iša sam posli razvit slike da vidim kako su ispale.
I nisu ispale nikako.
Jedne su bile mutne. Druge su bile mračne, valjda jer blic nije radija kako triba. Na trećima je blic radija, ali je osvitlija samo mene, a iza mene nije se vidilo ništa. Kakve sam bija sriće, i da se šta slučajno vidilo, garant bi bilo mutno.
Ja mislim da sam slučajno i osvitlija film kad sam ga vadija iz aparata. Ko će znat. Slika nema, pa šta mi vridi znanje.

Ostala mi je ipak s te đite jedna druga uspomena.
Ne ona šta bi se u početku svako jutro sitija di sam bija, kad bi u ogledalu vidija svoje na suncu izgoreno lice.
Nego nešto drugo, nešto za cili život.

Nemam pojma ni kako ni zašto, u ruksaku sam donija doma neki kamenčić. S plaže, najobičniji.
A posli, kad god bi pogleda u ti kamenčić, sitija bi se kako sam gušta na onoj điti.
Nekako mi je taj kamenčić s plaže posta draži nego da imam, recimo, sliku sebe s te plaže.

Možda mi se kod tog kamenčića svidilo to šta je istovremeno bija i uspomena, i tajna.
Kad bi ga neko drugi vidija, to bi bija samo kamenčić, i to ne osobito lip.
Ali u mojim očima je  taj kamenčić bija cilo jedno malo litovanje.

Posli sam taj kamenčić izgubija, jer sam neredan, i to mi je baš ža.
Ispalo je da u mom slučaju ni kamenje nije vječno, nego da ima rok trajanja. Ko bi reka?!

Idući put kad sam negdi drugo iša, sitija sam se opet uzest kamenčić. U zadnji čas, istina.

Ali malo pomalo, uvatija sam naviku, i ritko bi se odnegdi vratija praznih džepova.
Drugima bi matere iz rebatinki prije pranja vadile upaljače i kovanice, iz mojih je ispadalo kamenje.

U početku mi je čak bilo ža išta na tim kamenčićima intervenirat.
Nisam tija na njima ništa ni pisat, nisam ih tija niti označavat, sve zato da bi ostali onako, ne znam, izvorni.

Pošto nikad ne budu dva ista kamena, (ka ni dva ista jaja), računa sam, zapamtit ću odakle mi je koji.
U početku mi je išlo dobro.

Samo, izgleda da sam sebe i svoje možđane debelo precijenija, je mi se na kraju sve kamenje pomišalo.
I sjećanje mi je pomišano, pa kako ne bi bilo kamenje.
Sad imam pola kubika kamenja iz te prve, "nerazvrstane" faze. Kad kojeg od njih uzmem u ruku, ne znam je li iz Rastovca ili Istanbula.
A opet, svi oni zajedno su jedna faza mog života, možda ona najlipša. Ona u kojoj me nije ni bilo briga šta se točno događa, glavno da se nešto događa.
Moga bi reć i ovako: ta hrpa nerazvrstanog kamenja čini jednu jedinstvenu veliku uspomenu. Uspomenu na jednu stvarno dugačku, i stvarno dobru đitu!
Znate ono kad se ne sićate uopće detalja nekog davnog događaja, a istovremeno ste prilično sigurni da je to jedna od najlipših stvari koja vam se dogodila u životu?
E pa, tako nekako.

Mater mi je nikidan rekla da je našla još jednu punu škatulu kamenja.

Čistili Ćaća i ona podrum, pa našli. Sve uredno nerazvrstano, normalno.

Baš sam se razveselija kad sam je vidija!
Svaki sam kamenčić iz te škatule uzea i u ruku i pokuša ga pripoznat.
I svaki mi je bija poznat, ali nisam ima pojma odakle.
Kako brzo čovik zaboravi drago kamenje!

Nakon "nerazvrstane" faze posve logično došla je i "razvrstana" faza, koja još traje.
Svaki kamen kojeg pokupim nekako označim.
Prvo sam nja njih počea pisat mista, onda sam počea dodavat i godine.
Još znam napisat olovkom, tako da sve, ako mi ćufne, mogu i oprat.
Samo, kako me stra da dica ne operu (pa di sam onda?), počea sam za označavanje koristit i kemijsku, a u zadnje vrime čak i flomaster za cede.
Kad o tome razmišljam, vidim da u sjećanja postupno uvodim sistematiku, sistematiku kojom sam u ditinjstvu bija neopterećen.
Sistematika u životu postoji s dobrim razlogom, ali uzima danak u veselju, i čini mi se da je obrnuto proporcionalna mladosti.
Još uvik ne razmišljam ozbiljno o tome da zapišem i kemijski sastav kamena. Samo, doć će i to, već vidim.

I baš zato se uvik rado počastim s malo nereda u životu. I nebrige. Kad mi to raspored dopusti.


Eto, tako znači. I to sam prizna: skupljam kamenje.

Imam ga već toliko da mi smeta, a još ga gomilam.
Nije to opsesija, ali, ruku na srce, nije ni daleko.
Žena ima razumijevanja, čak ni ja ne razumim zašto. Sumnjam da bi ga ja prema sebi ima.

Pitaju me ljudi: šta ćeš sa svim tim kamenjem?

Odgovor bude: ne znam.

Zapravo, ne znam JOŠ.

Nešto ću jednom napravit.

Možda složim mozaik.
Puzzle.
Samo, vidim da mi fali još dosta dijelova. I to me tješi.