Sezame, otvoride se!

Ko ima kakvo prijevozno sredstvo, i zašto je baš njegovo prijevozno sredstvo najpamentiji odabir, to je vječna tema među muškima.
Teorija ima raznih, barem koliko i modela auta. I sve su istinite.

Priča tako moj susid Živko:

Ja ću tebi kazat.
Mora sam prošlo lito otrat Stanu na aeradrom u Kaštala.
Letila ona za Minken, tamo joj sestra živi, poslala joj ona novce i za kartu, oklen meni inače?
Ne iđe ona često kod sestre, al kad ode, kupi meni rabatinke, a i nema je desetak dana. Kuš bolje!?
- Moreš li me otrat na aeradrom, mužu?
- Ih, da mogu li te otrat! Ne otram li te, ko će s tobom živit?
- Ajmetisemeni, a čime ćeš me otrat, mali je otiša Renolom u Drniš?
- Šta se ti Stano uvi nešto grizeš? Ićemo Pjongjangom, samo neka izbacim alat.
- Jel registriran Pjongjang?
- Taman ističe, ne boj se ništa.

Govoru da je moj Pjongjang ružan. Šta tu ima bit ružno?
Aut ki aut. Ki da su drugi auti lipi, ma molim te?
To ljudi reču samo zato šta je Kinez.
Patu.
Ja ti govorim.

Vozim ja tako Stanu, iđe Pjongjang ki metak, put znam ki svoj džep.
Doduše, put znam ki svoj džep do Planoga, jer to je uvi isto.
Al u Planome zato uvi izumisle nešto novo!
Te pusti semafori, pusti kružni tokovi, radovi, žmigala, duple trake, pune crte, isprikidane crte, žute, plave, zelene, čakaraste... da te bog sačuva.
Dođem ja tako na jedvite jade nekako do aeradroma.
Kad i tamo pusta komplikacija!
Kad su metili one brklje na ulaz? To zadnji put nije bilo, meščini!?
Ne moš ti više normalno ni uć. Sve smo ispritiskali dok se ona brklja nije digla.
Izlazi iz automata oni papirić. Šta piše? Ma nešto bezveze, baci to.
Dozlaboga su to iskomplicirali s aeradromom, ja ti kažem.
Od te peripetije, umalo zakasnila Stana na avijon! Zove ona gospođa na razglas "Moli se gospođa Stana da se javi..." Kome će se javit jadna ti je, vidiš li da žuri na avijon, javit će ti se posli.
Onda jope, šalteri, radari, skidaj jaketu, izuvaj čizme. Pusta procedura.
Prigledaju te ki krimnalca! Ne bi da si taleban?!
I gore, ne bi da se iz Trsta vraćaš?!

Ajde nekako, ukrcala se Stana, sijo ja gori na katu u kafić, popijo kavu, malu s mlikom.
Guštam.
Čekam da budem baš ono pravo siguran da je odletila.
A lip im je kafić, pravo lip, atmasfera i to, ali kava im je po zlato!

Govorim ja konabarici kad je donila račun:
- Volko?! Pa nisam ništa ijo!
Ona se smije, misli da je zaj...vam.
Šta ću se zaj...vat, najrađe bi plaka.

Ništa, platim. Iđem ja polako kući svojoj.
Di mi je je ono Pjongjang?
A, eno ga! Ne moreš Pjongjanga promašit, nema njega svako.
Tamo je, na parkingu za autobuse, di sam ga i ostavijo. Tamo mi je najkomodnije za parkirat.


Ali, vićeš ti sad šta je bilo...
Kume moj, kad ja kreno da ću izać, a ona brklja neće da se digne!
Pritiskam ja one botune, ona ni da mrdne.
Lupam šakom. Ma ni makac. NI-MAKAC!
Probam jope.
Ništa. Ni milimetra!
Ja se uznojio, sav se usapuna.
Nije mene inače briga za klimom, ne iđem daleko, od klime me zna i vrat uklištit. Al sad bi je zguštom upalijo, tolko sam uskuva...
Prolazi jedan aut kraj mene, u livoj traci. Nu, more se po aeradromu vozit znači i u livoj traci!
Iđem baš gledat kako će on izać!
Kadli, vidim ja, utrava on oni papirić u oni džepić na automatu, Opa! Otvori mu se brklja, prođe on ki ništa, ode čovik svojim putem. Zagrebačke table.
Ja u rikverc, pristrojim se u njegovu traku, računam, biće moja brklja pokvarena.
Ja tamo di i purger. Di je sad oni papirić?
Aha, evo ga ispod sica! Ništa ja ne bacam. Nije puno ni zgužvan, srića.
Guram oni papirić u automat.
Jope neće!
Iza mene stala neka druga čovičina, trubi. Skupilo i se još, svi se ki nešto čude, ki da sam ja kriv!
Gledam ja onu brklju ispri sebe.
J...m li ti nedilju!
Oš se otvorit?
Nećeš, a?
Jel nećeš??
JEL NEĆEŠ??
A iza mene oni sijo na sirenu, na mozak mi sijo.
Ku ću sad, jadan ti sam?
Naprid ne mogu, nazad ne mogu....
...ne mogu đavla!

AL KAD SAM JA UBACIJO U RIKVERC I UPALIJO SVA ČETRI...
Svi se razbižaše oko mene, vidu ljudi da sam manit.

Pa kad sam nakon jedno dvajstipet metara potega ručnu!

Pa kad sam jope ubacijo u prvu, i drito prema brklji!
Učepijo sam po gasu, brajo, gori sve!!!
Pa kad sam prid brkljom smota nalivo, priko onoga rubnjaka, pa priko vrtla, kroz one oleandre i masline!
Dr-dr, dr-dr, dr-dr...
Skače Pjongjang ki..., ki oni... klokan!
Taman uskočijo na magistralu prije autobusa.
Uf, umal ne odvali onu čekaonicu putem!
Ode ja kući svojoj!

I onda govore: ne valja Pjongjang.
A mene je, rećemo, spasijo.
Odonda ti ja svagdi iđem SAMO Pjongjangom. Svagdi!
Ja ti govorim da je tako bolje.

Pjongjang je zakon, ti pričaj šta oćeš.
Visok.
Komodan.
4x4.
Moreš šnjime u lov, a moreš i na aeradrom.

Jerbo da sam onda na aeradrom iša s Renolom, druga bi to pisma bila.
Nek Renol lipše leži na cesti, i nek Renol ima klimu, i nek Renol manje troši, još bi ja bijo na aeradromu.
Ja ti govorim.