Danas ću o još jednom malom i običnom događaju.
Probat ću, ako mi uspije, stavit naglasak na to da se na svaki događaj može gledat iz više različitih perspektiva.
Bilo je to prije par godina.
Petak navečer, zove Ćaća. Kaže, zva mi je već i Brata.
- Šta ste planirali sutra?
Najvažnije je čovika obavijestit na vrime. Zato i cijenim šta mi se javija večer prije, a ne recimo dan kasnije. To bi stvarno bilo zadnji čas.
- Ništa nisam planira, šta ću planirat? Zašto, šta si ti planira?
- Ma, mislijo sam, ako nemate šta radit, da se vazdva zaletite na selo. Skuvala je tetka Jozika sarme. A i tribalo bi joj bacit zera đubra po vinogradu.
Aha. Sarme. I đubar bacit, kad smo već tu. Kombinacija san snova.
- A dobro, Ćaća, more. Štaš od tetke, triba joj pomoć. Kad onda da dođemo?
- Ma, dođite kad oćete. Šta ja znam, dođite ujutro, kad se naspavate.
Naravno, ovo je trik rečenica.
Jer da je mene pustit da se baš ono naspavam, doša bi u ponediljak, i on to dobro zna. Da mu rečem dokle ja mogu spavat, bija bi odma legitimiran ka neradnik, jer on se u mojim godinama diza u cik zore. Da bi iša u lov, priskrbiti hranu za obitelj, pretpostavljam.
Ukratko, "Dođi kad se naspavaš" zapravo znači "Navij sat zera ranije nego inače".
Još jedna pojedinost je zanimljiva.
Kad god da navijem sat, koliko god da mrkli mrak bude kad me ujutro Brat skupi na stanici,
nakon jedno 35 minuta vožnje, taman negdi oko Unešića, meni ili Bratu zazvoni mobitel. Ćaća, ko drugi.
- Di ste?
- U Unešiću, Ćaća.
- Tek u Unešiću? A ja mislijo da ćete zera ranije, da šta stignemo obavit. A ništa sad, kad ste tek u Unešiću...
Uvik tako. Postajem sklon čak i teorijama zavjere. Ja mislim da on nas prati priko GPS-a, i da on zapravo točno zna di smo. I da NAMJERNO zove baš kad dođemo u Unešić, tamo mu signal bude najjači. Samo da vidi oćemo li mu kazat istinu, da vidi jel nas dobro odgojija.
Kad stignemo na selo, mater nas obično upita jesmo li gladni. Na stolu u pravilu čak budu i dvi krafne, ali ko ih smi taknit? Ćaća bi ispalija na živce da se još dragocjenog vrimena izgubi na proces žvakanja. Đubar čeka na otvorenom, nezaštićen, a more svaki čas neko naić.
Naš je čovik žestok na đubar, to se zna.
- Ma nećemo, Mama, izili smo već nešto, nismo gladni. Nego, daj ti nama šta ćemo obuć.
Mater je već pripremila borbeni komplet.
Od doli prema gori: čizme, gumene, do kolina. Kombinezon, od nekog neuništivog materijala, vjerojatno nešto na bazi azbesta. Rukavice. Kape.
Fali nam još samo vizir, ili barem ray ban oćale, i imamo poster za Top Gun. Ili Breaking Bad.
Izlazimo Brat i ja, krećemo prema tetkinom vinogradu. U slowmotionu, naravno.
Na ulazu u vinograd već je usidren nosač đubra, crveni USS Ferguson.
Paluba do ruba natovarene prikolice već vrvi aktivnostima.
Oko stajskog trapa se vrzmaju teta Jozika i stric Fap. U stvari, oni su oni Ćaćini tetka i stric, a moji pratetka i prastric, ali nećemo komplicirat. Dovoljno je reć da su oni stara garda, iskusni tehničari koji provjeravaju je li sve spremno za lansiranje.
Njih dvoje su isto u ful opremi, sve u skladu s važećim zakonima i pravilnicima.
Od gori prema doli: maskirni prsluk priko karirane košulje, koja je opet propisno utrana u gaće od tute. Doli šlape, kućne, proizvod kao Diokom.
Zrak se, iako prohladan, leluja iznad prikolice.
Pamtit ću ovaj prizor dok živim.
To je prizor koji oduzima dah.
Čak i ako zatvoriš oči, taj prizor oduzima dah.
Jer se očima u pravilu i ne diše, nego nosom.
Gledamo Brat&ja u Joziku&Fapa, gledaju oni u nas.
Sudar civilizacija, bliski susret treće generacije i četvrte vrste.
Čudom se čudimo jedni drugima, jer je evidentno da nas odijevaju različiti timovi stručnjaka.
Svaki tandem misli da ONI DRUGI nije pri zdravoj pameti.
Odlučujem nešto reć, čisto da se razbije neugodna šutnja.
-Volim miris đubra ujutro, sinko! Miriše na... pojatu!
Brat se smije. Ono dvoje se ne smiju. Šta će se smijat?
Pa nije se lipo smijat tuđoj nesrići. Nisam ja kriv šta sam takvi, takvi sam se rodija. Njima je mog Ćaće ža.
Dosta priče, ajmo na rađu!
Vjerojatno nema potribe pojašnjavat, ali eto: đubar je stajski gnoj. A taj je stajski gnoj u praksi obilno armiran slamom, što je logična posljedica sanitarno-tehnoloških metoda uzgoja domaćih životinja. Ne želim vas tirat da nepotrebno vizualizirate đubar, ali sad to ne bi bilo loše napravit, bar za ovu priliku.
Misija: đubar istovarit iz prikolice i razbacat ga po vinogradu.
Doduše, ima i pokoji međukorak.
Triba najprije đubar utovarit u kariolu, a zatim ga kariolom distribuirat na za to predviđenu mikrolokaciju.
Modus operandi: pinjurice.
(Pinjurice su uz more zvane i perun, mada mi je puno draži ovi vlaški termin. Taj izbor omogućuje mi da me perun asocira isključivo na prehranu, šta nije loše. I, kad smo već kod toga, nije kariola, nego karivojla.)
Šta se doziranja tiče, nemam uopće predodžbu koliko đubra triba na koje misto bacit, ali čvrsto sam odlučija da neću štedit. Još pamtim jednog koji je od vlastitog ćaće dobija nadimak Blento, nakon šta mu je pri operaciji ovog tipa priteklo đubra, pa je višak otra kući.
Ne razumim se baš ni u đubar kao takav, ali stric Fap nakon dva uboda pinjuricama važno zaključuje:
- Nu lipa đubra! Pravo lip đubar.
Ne bi se čudija da je dometnija i nešto u stilu da je toliko lip da bi ga na kruv moga mazat, i to bez da se šalija.
Posa ide dobro. Đubar vrca na sve strane, a Ferguson se polako, ali sigurno prazni.
Uz sve mjere opreza, svakih par minuta u sebi zahvaljujem materi šta mi je pripremila kombinezon.
Mada, vidim da se stric Fap i teta Jozika baš i ne nerviraju oko toga. Godine iskustva, a i godine inače, otupe i vid i njuh.
Sam posa i nije za poželit, ali atmosfera je začudo dobra.
Pritresamo svakodnevne teme: sabor, Rusija, Kina, emisija ugljičnog dioksida. Spominje se i nezaobilazni Blento, lokalni antijunak bacanja đubra, šta mi potvrđuje da sam odabra ispravnu taktiku doziranja.
Nakon nekog vrimena skužim da se i smješkam! A malokad se inače smješkam, pogotovo dok radim svoj svakodnevni, lipi i mirisni posa. Gledam druge, vidim da se i oni smješkaju, znači nisam izuzetak.
Sve me to toliko čudi da počinjem sumnjat da ovo i nije smješak, nego neka grimasa kojom autonomni živčani sustav nastoji koliko-toliko začepit nosnice.
Priča ide dalje. Amerika, branitelji, franak, ima li smisla mećat stirapor na kuću. Di je ko, kako je kome u životu, kako je na rađi, kako je u penziji, jesu svi dobro i tako.
Tetka Jozika se raspituje za moje.
- Srićo tet'na, di ti je žena, šta ona nije došla na selo?
- Nije mogla doć, tetka. Ima puno za učit.
- Ma dobro ti dušo i govoriš. Zato je ona u školu i išla, da ne mora istovarat đubar vako ki mi!
Brat i ja smo izgleda išli u školu baš zato da MOŽEMO istovarat đubar.
Od danas sam i počasni dipl.ing.đubr.
Teta Jozika je u podne manje kvarat objavila da smo gotovi. Taman je i ručak u podne.
U nje je ručak oduvik bija u podne.
(Ja nekad do podne ne stignem ni doručkovat)
Moram bit pošten pa reć da se na kraju i nismo puno satrali.
Ajmo ručat, dosta je za danas. I šta je najvažnije, ništa nije priteklo. Ne gonim đubar kući, osim možda malo na čizmama.
U prvom trenu, tamo u vinogradu, nisam se samome sebi ni učinija tako iskecan.
Ali sad, kad sam doša isprid tetkine kuće, malo me sram.
Kombinezon je u stanju ajde-de, ali čizme... uh! Na čizme mi se nalipija sloj slame impregniran ko zna čime, nešto u najmanju ruku dvokomponentno, šta se jednostavno ne da skinit nikakvim struganjem. Ni o asvalt ni o travu.
Ma di ću vakvi u kuću?
- Dušo tet'na, ajde ulazi, lade se sarme?!
- Al ne mogu ti tetka vaki u kuću.
- Zašto? Pa šta udi?
- Pa vidi kakve su mi čizme! Još sam ih brisa o travu i sve, al svedno ih nisam dobro očistija.
- Ajme meni, oči moje, oko čega se ti sikiraš?! Uđi ti lipo u kuću, oladiše se sarme!
- Tetka, neću vaki unutra. Nego ti meni daj nešto da se priobujem, a čizme ću ostavit ispri kuće.
Vidi tetka da nema druge.
Ušla ona u garažu, čujem, pritumbava nešto. Eto ti se je za par minuta, i stvarno, nosi mi neke šlape.
Štaviše, čak se i ona priobula!
- Na tebi šlape, srićo tet'na, iđe tetka ručat!
Ušla tetka u kuću, a ja osta vani. Smišljam kako ću izut čizme, a da ih rukama ne diram.
Mislim, jednu je čizmu lako skinit, pomogneš se drugom. Ali, kako skinit onu drugu? Srića, nemam koga ni pitat.
Na kraju sam skakuta na bosoj nozi po dvoru, i pokušava onu obuvenu nogu zakačit za sve i svašta ne bi li je izuja.
Više me satralo izuvanje nego razbacivanje đubra.
Ali uspija sam! Jedva.
Gledam ja ove moje šlape.
Zera mi jesu manje, ali ne smeta.
Samo, vidim da su i one obilno izlipljene slamom.
I nekako su mi poznate. Proizvod kao Diokom.
Nisam se začudija šta su još bile tople.
Za razliku od sarmi.
