IPAK

Jedan moj stariji kolega, a davno prije i razredni kolega moga Ćaće, ostavija je na mene posebno lip dojam.
Blag čovik. Uvik pristojan i kulturan, nikad ne podiže ton, a ljudi ga vole i bez pogovora slušaju.
(Maštam da postanem takav, ali znam da je to nemoguće. Ja mogu bit blag dok mi malo ne skoči tlak, a onda ode sve kuragu...)

Znali smo par puta ostat sidit posli nekog sastanka, popit kavu, pričat o svemu i svačemu, skroz ravnopravno, iako nas dili čitava generacija.
A možda i ne dili? On ima male unuke, ja imam malu dicu. Eto nepresušne teme.

Jedanput mi je priča kako je jako vezan za svoju ćer, još od kad je on bija mojih godina, a ona malo dite.
To nije ništa neobično, samo po sebi, jer on uz sve rečeno izgleda i ka dobar otac. Neobično mi je bilo njegovo objašnjenje.
On bi, naime, kad god bi doša s posla, sija svoju malu ćer na kolino i njih bi dvoje skupa ručali.
Na toj mi je kavi najozbiljnije reka kako su ih baš ti zajednički obidi, a ne nešto drugo, povezali za cili život!

Znate šta? Kad vam neko nikad ništa ne izmišlja, tribate mu virovat i kad kaže nešto posve nevjerojatno. Ja sam mu povirova, bez imalo razmišljanja.

I ne samo da sam mu povirova, odlučija sam to i sam pokušat!
Blag teško mogu bit, ali sist dite na kolino i s njime ručat, to već mogu.
I virujte, stvarno ima nešto u tome!
Malo se čovik izbrlja, ali ko me zna, zna i da od toga ne patim.
Al naučiš recimo izrizat šnicel na komade jednom rukom!
Mislim da je tajna u fizičkom kontaktu. Ne znam kakva su druga dica, ja svoju mogu natirat da side na meni jedino kad je ručak.

Oće li nas to povezat za cili život? Još je rano kazat. Pitajte me jednom, ali dok je na vrime. Nemojte okasnit.

Uglavnom, Stariji (9) je već prevelik da sidi na meni, malo sam se kasno sitija. Šteta.
Ali zato, kad god dođem s posla, moj Mlađi (3) sidne na mene i na dva skupa ručamo.
Nije to nama za potribu, ni njemu ni meni.
Ruča Mlađi u vrtiću, ali ruča i sa mnom kad ja dođem s posla.
Mislim da ruča i u međuvremenu, samo ne pitam puno, jer ću ja ispast taj koji je višak.

Pri kraju ručka imamo još jedan ritualić.
Posli glavnog jela, on ode do frižidera, otvori ga i privuče neki bančić. Onda se popne na bančić i dovati nam s gornje police desert. Frižider posli zatvori, ako se siti.
A za desert budu oni voćni jogurtići u plastičnim čašicama, oni šta budu spojeni po 4 u jednu tablu.

Mlađi ove jogurtiće sam prilomi na 4 dila, to mu je ka neki gušt, ne ne smo to niko lomit osim njega.
Klik! Klik! Klik!
Priko ona 4 spojena jogurtića bude uvik jedna zajednička slika, koja se onda podili u 4 manje.
Na jednoj ispadne breskva, na drugoj jabuka, na trećoj slova, ne mogu se sitit šta je na četvrtoj.
Bilo kako bilo, iako je sadržaj sve 4 čašice evidentno isti, nas dva svaki put vrlo ozbiljno razmotrimo po kojem ćemo ih rasporedu izist, i taj raspored poštivamo.
A svaki jogurtić izidemo zajednički, po pola. Žlicu on, žlicu ja.
Doduše, nekad kad je on baš jako gladan, onda on pojide prva dva jogurtića sam, a druga dva pojide sa mnom popola. Njemu se to navodno čini pravedno. Mada, iskreno mislim da me zaj...va, a to šta je malen nije mu nikakvo opravdanje.

Popodne proleti, svak na svoju stranu, eto ti večeri.
Kako to zna izgledat, već sam pisa.

Ali ponekad, na dobre dane, znamo se svi prije spavanja izvalit na veliki krevet i popričat.
Dok nas je bilo troje, postoja je samo jedan logičan raspored: Mama, Tata, a između njih Sin.
S koje je strane Mama, a s koje Tata, bilo je Sinu potpuno nebitno, dok god ih Sin razdvaja i spaja.

(Inače, jedino kako se Mama, Tata i Sin mogu ravnopravno zagrlit, to je kad stoje, i to kad stanu u trokut. Jedino trokut nudi demokratski zagrljaj, jer svak može zagrlit onih drugih dvoje. Ne pojavljuje se to slučajno u slikarstvu.)

Samo, od kad nas je četvero, stvar se komplicira, jer da stanemo u 3d i radimo piramidu, to stvarno nema smisla.
Obično onda ispadne da Stariji zagrli Mamu, a Mlađega dopadnem ja.

Njih dvojica se uvik nešto koškaju, badaju.
Srića pa i ja imam Brata, jer jedino tako znam da je to koškanje&badanje normalno. Inače bi poludija.

Stariji je jednom, samo kako bi istaka da je on bolje proša u križaljci, izjavija nešto tipa:
- Ja sam kod MA-ME!

Mlađi mu je prkosno odbrusija:
- A ja sam kod TA-TE!

- Ali mene je Mama RODI-LA!
- Ali mene je Tata JODI-JA!

Ne da se mali, nek je mali.
Meni je naravno ova njegova konstatacija, da sam ga ja rodija, bila urnebesno smišna.
Čak sam ga i podržava u toj ideji.
Jer, stvoren je balans masa.
Starijeg je rodila Mama, Mlađeg je rodija Tata.
Fifti-fifti.
Znam, nije pedagoški, da ne govorimo da je i anatomski vrlo upitno, ali u tom momentu mi se učinilo zgodno. U stvari, najiskrenije, laskalo mi je.

Mlađi je tu moju podršku svatija najozbiljnije, pa je to počea isticat svakodnevno.

- Tata, ti si mene jodija.
- Bravo, sine!

- Bako, mene je jodija Tata!
A meni srce OVOLIKO, pogotovo kad on to reče isprid ŽENINE matere!

Posli sam vidija da je stvar otišla predaleko.
Zapravo, uvik mi je bilo glupo čut da se ljudi svojoj ćeri obraćaju sa "sine".
Ja sam izgleda jednako glup, i gluplji.
Mora sam ovo nekako popravit, zaustavit dok se nije otelo kontroli.
Jer, eto ti ga sutra u školi, okiniće razred radi biologije, koliko je zadrt.

Odlučija sam stoga da malo s njim porazgovaram.
Iskustvo kaže: najbolje je to na dobre dane, prije spavanja, tad mi se čini najpodatniji za utuvit mu nešto u glavu.

- Tata, ti si mene jodija.
- Sine, da ti Tata nešto kaže. Znaš, tebe je IPAK rodila Mama.
- Nije mene IPAK jodila Mama. Tata, ti si mene IPAK jodija!

Uviđam da on nema pojma šta znači rič IPAK. Moram češće razgovarat s njim, znam.

Pa ipak, uzevši u obzir da mu je to prvo korištenje te riči, Mlađi je upotrijebija izraz IPAK sasvim korektno.
Čak je ponovija i oni moj važni mot kažiprstom dok ju je izgovara. I skroz mu dobro stoji taj mot kažiprstom! Ne, naravno, šta je to moje dite, nego stvarno, ali... ipak, zasad ću izbjegavat korištenje riči IPAK.

- Sine, IPAK te nisam ja rodija.
- IPAK jesi.

Ne moremo mi bez tog nesritnog IPAK, izgleda.
(Mislim da je rič IPAK i izmišljena za takav tip razgovora, čemu bi inače koristila jedna tako bezvezna rič?!)

- Ma, sine, znaš, nije bilo baš tako. Nisam ja tebe baš ono skroz rodija, nego sam ja zapravo pomoga Mami da te rodi, i bija sam odma tu kad si se ti rodija.
- A jesi ti mene vidija kad sam se ja jodija, Tata?
- Da vidija?! Ja sam tebe PRVI vidija!!! Ja sam te prvi i uzeja u ruke, odma čim si se rodija!
- I šta je onda bilo kad sam se jodija?
- A ne znam, bija si skroz mali i plaka si.
- A zašto sam ja paka, Tata?
- Pa... plaka si jer si bija gladan!

Baš sam bija zadovoljan kako je proteklo objašnjavanje, a i on je izgleda bija zadovoljan. Nasmija se malo i odma zaspa. Nasmija sam se i ja, jer sam u mraku čuja kako mu želudac kruli. Vjerojatno jer je opet bija gladan.
Taj mali je stvarno uvik gladan, dobro sam mu bija i reka!

Sutra sam ga tija pofalit baki kako je sve dobro shvatija.

- Bako, pitajte unuka da vam reče kako je to bilo kad se on rodija!
- Reci ti svojoj baki, dušo: kako je to bilo kad si se ti rodija?
- Bako, ja sam pjaka kad sam se jodija, zato.... jej još nije bija gotov jučak!

Odvalili smo od smija.

Sutra i prikosutra je tu bazu ponosno ispriča svakome ko je bija voljan slušat.
I svi, bez iznimke, bi odvalili od smija.

Samo, nakon par dana se zasitija i te baze i objašnjenja, pa se posli opet pridomislija.

- Tata, TI si mene jodija.
- IPAK?
- IPAK!