Šaltavanje II

Nek se sitim di sam sta nikidan.

Evo mene, kako sam već reka, u školi, na informacijama svome starijem sinu.
Sidim za stolom u nekoj učionici (kad uđeš, niz hodnik, pa druga vrata desno).

Priko puta mene sidi učitelj, koji je zapravo tu na zamjeni, jer učiteljica Renata je bolesna.
Kako se ispostavilo nakon kratkog upoznavanja, učitelj je moj imenjak. Ta informacija naravno nije od krucijalne važnosti, ali je zgodna.

- Da vidimo mi: kako se zove Vaše dijete?

Ja mu lipo i kulturno kažem ime i prezime Starijeg (9). I razred, da ne bi bilo zabune!
On otvara imenik, nađe ga isprve.

- Kako izgleda Vaše dijete?

J...te, a da nije ovo možda Skrivena kamera? Malo se ozirem, ne vidim nikakve kamere. A opet, zato se valjda i zovu skrivene.
Hm. Probat ću na ovo i nasist i ne nasist (ka Kerum kad ga Tim zovne).

S druge strane, možda čovik jednostavno provjerava jel ja znam ko mi je dite?
Ruku na srce, do ovog trenutka i nisam baš ostavija dojam osobe kojoj su sve daske na broju.
Odlučujem da ću mu odgovorit.  Ništa me zasad ne košta.

- Pa, lipo izgleda! Nako, dosta visok za svoje godine, kraće ošišan. Ni mršav ni debel, reklo bi se, taman kako triba! Kafena kosa, velike oči, pravilne crte lica. Lip. Ne šta je moje dite, ali...

- Znači: dosta visok za svoje godine, kraće ošišan? Mislim da znam.

Znači, dobro sam ga opisa! Uvik sam bija vizuelan tip.

- Znate, gospodine, ja sam tu na zamjeni...
- Ma znam sve, učiteljica Renata je bolesna, pratim ja zbivanja...

- ...tako da nisam još baš dobro upoznao svu djecu. Zato i pitam kako izgleda.


Znači, ipak nije Skrivena kamera. Dobro je, još bi mi samo to tribalo...

Otvara čovik imenik, pokazuje mi ocjene, ja malo gledam.
Nisam zadovoljan, nego sam prizadovoljan! Nemam se šta žalit, stvarno nemam.

- A ponašanje, učitelju? Kakvi je iz ponašanja?
- Pa, mislim da je dobar. Mislim, svi su oni živahni, ali opet, to je normalno za taj uzrast.

- Tako je, to je potpuno normalno. Ma mislim, bili su nedavno ti praznici i to, pa se dica malo opuste...

- Praznici? Nedavno? NEDAVNO?? Znate li Vi uopće KAD su bili zadnji praznici???

Zbunija me. Mislim da znam, ali opet, mislim i da ne znam.
Opet sam se u nešto uvalija. Uh.
Od sad odgovaram samo kad me se nešto izričito pita, a inače mučim, pa kud puklo!

- Pa bili su... praznici, sad ovo zadnji put kad su bili, vi bi to tribali čak i bolje znat o mene!

Ima sam i gorih odgovora u životu. Ali barem je na njega red, jer ja više usta ne otvaram.

- Da, bili su praznici, moj gospodine, samo nisu bili baš nedavno.

Ja mučim.

- Znate li Vi zašto vas ja pitam kad su bili praznici?

Ja i dalje mučim. Možda sam malo slegnija ramenima, tako me on ne more optužit da uopće ne sudjelujem u komunikaciji.

- Davno su bili praznici, moj gospodine.

Malo sam klimnija, iz spomenutih razloga.

- Pitao sam Vas znate li kad su bili praznici, zato što su meni praznici bili radni.

Sad me uspija i zainteresirat, i to toliko da opet ne mogu mučat. Mada znam da ću požalit.

- Pa šta ste radili za praznike, škola valjda ne radi za praznike? Opet kakva zamjena, šta li?
- Ma kakva zamjena?! Da bar. Istovara sam drva s kamiona.

Eno na. Zna sam.

- Vi, učitelju? Istovarali drva? Pa zašto?

- Pa šta vi mislite, moj gospodine, da se može živit od ovih zamjena? Dva dana ovde, tri dana tamo, četrnaest dana nigdi, onda opet sve ispočetka, sidim kući i čekam da se neko razboli.

Kad to tako pogledam, stvarno mu nije lako. Vamo, tamo, uvik negdi, nikad nigdi. Nije to lako. Niti malo. Znam kako je bilo Ženi, kad je radila zamjene.

- Ajde, učitelju, ma nije sve tako crno. Mislim, ko zna? Možda Renata bude duže bolesna, a da joj isto ne bude ništa ozbiljno?!

- Ma nemojte me još i zaj...vat. Dosta mi je svega.

- Nisam mislija ništa loše, učitelju, stvarno. Ma... bit će bolje, vidit ćete..
- Bit će bolje P...U MATERINU...

Baš ovako mi je reka, ne lažem. I nije to zvučalo ka beštima, nego je baš nekako utučeno izgovorija. Nije ni uskličnik upotrijebija na kraju, nego baš tri točke.
Došlo mi ga je iskreno ža. Zna sam da je od te profesije teško živit, al da je OVAKO teško, nisam uopće ni slutija. Valjda zato jer u zadnje vrime nisam uopće gleda oko sebe.

- Pa može li se kako živit od istovaranja kamiona?

Odakle meni ovako glupa pitanja? Ja sam izgleda nepresušan izvor glupih pitanja.

- Može li se kako živit od istovanja kamiona? Đavla se može živit. Mislim, ko zna, možda bi se i moglo, da me gazda plaća.

- Šta, ne plaća vas???
- Ah, bolje da vam ne govorim.
- Bolje? Zašto? Slobodno vi meni recite!
- Ma ne želim Vas maltertirat s time. I zašto bi Vas maltretira s time? Ipak ste Vi malome došli na informacije. A mali Vam je dobar i sve... i nema nikakve potrebe da vas sad ja gnjavim sa svojim problemima ... i sa svojim zamjenama ... i sa svojim istovaranjima kamiona ... za vrime praznika ... i s onim kretenom koji neće da mi da novce ... smrad obični ... ali, ajte vi pomalo kući, ja ću još malo ostat, možda još neko dođe, vi sigurno imate i pametnijeg posla...

***

Teško je ovo opisat, ali u učionici je upravo nastupila neka nadrealna zamjena uloga. U ovom trenutku to izgleda ka da je ON kod MENE na informacijama.
Ma, luđe od toga. Više to izgleda ka da sam mu ja neki terapeut, neki psiholog, koji doduše nema pojma ni kako se u toj ulozi naša ni kako se ikome pomaže. Ili bar ne odmaže. A opet, vidim da je čovik sav nikakav.
Da postoji kauč u učionici, okladija bi se da bi sad ovaj učitelj na njemu sidija.
A možda njemu triba samo da ga neko sasluša, bilo ko?! Možda i ja poslužim!?

- IMENJAČE!? Pametnijeg posla?? JA? Ma di se meni žuri? Samo ti reci. Možemo na "ti", dašta?! I godina smo, reklo bi se. I šta, neće smrad da plati, a?

Evo, stvarno je dobro došlo to šta smo imenjaci. Ne znam šta bi mu opće reka da nismo. Ali ovako, to nas je instant zbližilo. On je to očito osjetija i prije mene.

- Ma, neće smrad da mi plati.
- Zašto, šta kaže? Jesi ga zva?
- Jesam. Prvo je reka da će mi platit posli praznika...
- Pa davno su bili praznici!
- Znam i ja da su davno bili praznici.
- A posli praznika, šta je onda bilo? Jesi ga zva?
- Zva sam ga i opet posli praznika. Reka je da se još malo strpim.
- Da se strpiš, ma molin te ... I?
- Strpija sam se, a kad sam ga opet zva, reka je da se još malo strpim...
- I? šta je onda bilo? Jesi ga zva?
- Nije više ništa bilo. Nisam ga više ni zva.
- Nisi ga više zva? Pa zašto ga nisi zva?
- A šta da ti kažem? Štufalo me. Nemam ga više volje niti zvat. Ionako nisu bili neki novci.

Kad se samo sitim smradova koje ja nemam više volje zvat... bude mi muka. Al budem i bisan!
Možda i njemu triba da malo bude bisan?
Triba! Triba danas svakome poštenom čoviku da bude bisan!

- Slušaj, imenjače! Ja ću tebi vako kazat: koliki jesu da jesu bili ti novci, to su TVOJI novci. TI si te novce zaradija, i TI IMAŠ PRAVO na te novce! Razumiš li?
- Pa je, u pravu si.
- U pravu? Dašta sam nego u pravu. U pravu sam sto dvadeset posto! Ne triba TEBI bit neugodno šta zoveš, NJEMU triba bit neugodno šta zoveš. Zovi, zovi, i zovi! I onda jope zovi. Dok god ne plati! Platiće on na kraju, samo moraš bit uporan! Vidi vako: dok god ne zoveš, ON je pobjednik. ON JEDVA ČEKA da ti pristaneš zvat! Pa neš mu valjda to dupustit? Takvi smrad da bude pobjednik?
- Ma je, imaš ti potpuno pravo! Zvat ću ga sad odma posli informacija!

Sve skupa, mislim da su informacije dobro prošle, i za mene i za njega. Ne mogu se zaklet, ali mislim da sam ga ostavija u dosta bolje raspoloženju. Koliko god da je bija bisan.

Doša sam doma, pita Žena kako je bilo.

- Ma sve ok.
- Ok? Samo to?
- Pa šta bi ti više? Mali nam je ok u školi. I više nego ok! A šta bi ti još?
- Pa dobro, valjda ste još o nečemu pričali, šta si tamo uopće radija uru vrimena?!
- Šta sam radija uru vrimena? Jel te baš zanima? Savitova sam učitelja kako da naplati od gazde to šta mu je istovara kamion priko praznika, eto šta sam radija!
- ?
- I nemoj me više ništa pitat, danas sam otiša, ali ja ti na te informacije više ne idem! Jedanput je i više nego dovoljno.