Bud opušten!

Kad odem na selo, uglavnom trevim rođaka Bradu.
Il ja odem kod njega, kad vidim njegov aut isprid kuće, il on dođe kod mene, kad vidi moj aut isprid Ćaćine kuće.


A nikidan, prolazim mu kraj auta, i vidim: nagužvan mu branik.
Opa! To nije bilo zadnji put!

- Di si, Brada?
- Di si, Hrvat?
- Šta je ono s autom, Brada? Mislim, branik?
- Šta će bit? Kolda ne vidiš? Fejs lifting.
- Pa ne sliči mi taj kvar na te.
- Pa i ne sliči, dobros reka.
- Štaj bilo, pričaj!?
- Čekaj, Hrvat, prvo sid, popij nešto. Bud opušten!

Brada svakoga zove "Hrvat", taman da je i iz Irana, a životni moto mu je: "Bud opušten!"

Brada mi je drag  jer je uvik vesel. Ja ne znam jesam ga u životu vidija a da nije bija vesel.

One je UVIK vesel. I opušten. I opičen. Biće mu koji spoj prigorija, pa ostalo gorit samo veselje.
Ja se nekad tješim da sam ja malo opičen. Ali Brada, koji je jedno petnajst godina stariji od mene, on je TOTALNO opičen!
A to je u njegovom slučaju napredak. Brada je opičen jer je nadoša. Sudeći po obiteljskim pričama, prije nego šta je posta opičen, on je bija LUD.
Znam, reć za nekog da je lud, to ošto zvuči.
Ali, ne znam kako bi ga bolje opisa.
Moža bi bolje bilo reć: POZITIVNO lud.
Svi vole luđake. Ako su pozitivni. Barem ih ja volim.
Možda ih volim zato jer im malo zavidim na njihovoj ludosti.
Pa šta onda? Nije to sramota za reć. Pa ja svakome zavidim na ponekoj sitnici.
Ali to ne znači i da bi se i s kim minja za cili život.


Za ovo šta sam maloprije napisa da je Brada lud, dužan sam ga odma rehabilitirat.
Nema smisla da se zbog toga šta sam napisa ispričavam, to bi bilo totalno neiskreno. Jer nisam ja ovo izgovorija, pa da ovo ne mogu vratit. Ja sam ovo napisa, pročita i odlučija da to ipak neću izbrisat.
Umisto toga, mislim da je poštenije da još nešto nešto i dopišem.

Ove moje priče su, zapravo, crtice.
Nisu one, a ne mogu ni bit, kompletne ljudske biografije.
U likovnoj umjetnosti, to bi otprilike odgovaralo karikaturi.
Karikatura je kad nacrtaš neku osobu tako da u par crta prenaglasiš ono šta je na njoj specifično. Zato na dobroj karikaturi odma pripoznaš o kome je riječ, iako osoba na njoj ne izgleda uopće onako kako zapravo izgleda. Pogotovo ne samoj sebi.

A ja zasigutno nisam profesionalni crtač. I zato, nek mi nijedna od mojih dragih inspiracija ne zamiri ako sam je ocrta krivo i s premalo linija.
Evo, za utjehu Bradi, jedne linije za koju sam siguran da je točno na svom mistu.

Za vrime rata, a ovo sad nije šala, u jednoj dosta čupavoj situaciji, moj Brada je bez ičije pomoći zarobija desetak njihovih bradonja.
I sad, kad ih je već zarobija, poreda ih je isprid sebe i spratija u svoju postrojbu. Mudro je zaključija: kad imaš duple sličice, moš se i minjat.
Posli, dok su mu svi čestitali, jedan naš odjednom je posta jako hrabar, i počea vriđat i tuć te zarobljenike.

Bradi se smrklo:
- Da ove ljude niko prstom nije taka! To su MOJI zarobljenici! MOJI! Zarobi svoje pa tuci, ješčujo, majmune?

Nije ratu misto u ovome blogu, držat ću se svitlijih tema, al ovaj primjer sam nekako bija dužan spomenit.
Primjer je dobar jer su u njemu isprepleteni i Bradina ludost, i Bradin humor, i Bradino srce.

Da se ja vratim na početak,  na moju ćakulu s Bradom.


Ovako kad razmišljam, većina stvari o kojima smo taj dan pričali bile su vezane za aute, vožnju i promet.
Vjerojatno zbog onog branika.

Brada i promet! Savršen par.
Nisam baš ono sto posto siguran da je Brada ikad polaga vozački.
Nakon one priče "2 za 2", ne mogu ga nikako zamislit kako polaže prvu pomoć. O raskršćima da ne govorim.
Doduše, ima Brada vozačku dozvolu.
Urednu, na svoje ime.
Al ima Brada i brata, a nji dva su u mladosti sličila ka jaje jajetu.
Dođe čoviku da se zamisli.

U praksi, osim znaka STOP (a to i dica znaju jer izrijekom piše na znaku) Bradu i nije briga čemu služe drugi znakovi.
Šta se njega tiče, oni su na cesti da ubiju monatoniju, ili, kako bi se to reklo, "da malo daju".
Po pitanju ograničenja brzine, ja mislim da on misli kako se oni crni brojevi odnose na minimalne preporučene brzine. I to u čvorovima.

Ali općenito, Brada je dobar vozač.
Kad nije lud. Pardon, opičen.

Kad je bija mlađi, proba je fićom s izdušenim gumama vozit po tračnicama. Bilo u nekom filmu, pa je njega baš zanimalo iđe li.
- I, Brada? Iđe li fićo po šinama?
- Iđe, iđe. Mislim, iđe jedno stometara, a posli više ne iđe.

Posli je Brada ipak priša na njemačka vozila, kvalitete radi.

Prije desetak godina, u ranim jutarnjim satima, oboružan polovnim Pasatom, uputija se iz kafića kući krivim putem. Mada, poznajući njega, možda je to napravija i namjerno. Vjerojatno nije tija ići lijevo na križanju staze pa je odlučija ići desno.
Pa šta ako ga taj put vodi kroz vinograd? Glavno da nema velike stijene.
Kažu očevici da je putem počupa sve žice iz vinograda, al kažu i da je izaša na glavnu cestu.
Pionirski pothvat. Tu di je on proša, još autoguma nije gazila. Barem ne popriko na redove.
Brada je, zapravo, krunski dokaz da Volkswagen jest "Das Auto".

Ima toga još, ko će se svega sitit.
Prije koju godinu, u gluvo doba noći, Brada i prijatelj vraćali se tako s nekog noćnog eventa. Kišica roskala, Brada zera jače učepijo po gasu, izletijo Merđan u okuki s ceste i nakon pet metara leta aterira čoviku u vrtal.
(Lijep primjer učinka centrifugalne sile, baš se mislim. U teoriji je Brada uvik bija dibidus, a viš kako je u praksi prirodno nadaren.)
Izletija čovik iz kuće u piđami, pripa se na smrt, biće mislija, NLO.
Kad ono, Merđan 190D. Zapakiran u kovanu ogradu, garniran sezonskom salatom.
Gleda čovik: jel ko priživija?
A Brada i kopilot neozlijeđeni.
Izlazi Brada iz auta, smije se, lipo se čoviku javlja. Šta je jedno obično prisilno slijetanje za  Bradu?! Njemu je to ka da je nepropisno parkira. Bud opušten!
Vidi čovik, nije Bradi ništa, a opet, vidi i da nije baš regularan.

Pita on Bradu: - A da vi momci niste zera... kakob reka... popili?
A Brada će ka iz topa: - Da mi nismo zera popili, ne bi mi ni svraćali!


A lani!?
Lani je na povratku s jedne matineje BMW Kockicom formira zaustavnu traku u dužini 100m tamo di nikad prije nije postojala. Ovaj put nisu ga zasmetale ni velike stijene. Satra ih je sve u papar.
Njemu opet ništa, a od auta isto opet ništa.
Proša sam tamo nikidan, skroz je lipo zaravnato. Tu se uz minimalan trud komodno može napravit jedno lipo odmorište.

Baš se mislim: da je Bradi samo napribavit Kockica, on bi brzu cestu Trogir-Split proširija na puni profil u rekordnom roku. Dok rekneš: kreš!



- E, Brada? Branik, šta je bilo s branikom?
- A šta?! Šta će bit? Moj mali nikidan. Ćaća daj aut, ćaća daj aut. Sprca pravo, nemeš ga svrnt. A znam ja štaj to, biće koja ekipa, koja curca, to su te godne. Kakoš mu ne dat? Ih! A kad sam JA bijo njegovi godina, ako mi ne bi dali aut, ja bi ga jope uze i sam. Biž, ko mu smi kazat.
- E, a isto si mu da ključe!
- Pa jesam, da sam mu, štaću od njega. Nade ključe sine, goriva ima, aj, al pazi i to. A oće on, dobar je, pažljiv, neće ti on sist za volan akoj pijo i tako.
- Pa je, tako mi i izgleda. Odgovorno nekako. Ne sliči na te.
- Slušaj dalje! I di je on parkira to auto, šta vako misliš? Parkira j on njega na parkingu, sve pet. Al DI na parkingu? Nigdi drugo nego isprid nekog kontenjera, tako da je virijo jedno metar na cestu. I šta? Normalno, prvi aut šta je proša zguvelja mu branik. Dobro je i proša, ja ti kažem.
- Pa šta on?
- Uša jadnik u se, pravo se potunjijo.
- A j...ga., nije ni njemu lako. Kad pogledaš, nije skoro ni kriv.
- Ma dašta. Ja ga jesam, ono isprva, zera žešće krizzira. Reka sam mu, ovo ima da popravi o svom trošku, nek zaradi kao zna, a ključa nema do daljnjega.
- Al Brada... malo si ipak pritra. Nisi triba tako oštro. Došlo mi ga je ža.
- Ma i meni ga je došlo ža. Šta, neš ti? Zagreba, zagreba. Malo sam ga na kraju i utješija.
- Dobro si se i sitija. Šta si mu reka?
- Reka sam mu: Sinko moj, vidi vako. Bud opušten! Ti njega jesi ZERA zagreba. Al, kojega ĆAĆA zagrebe, e taj brajo više ne pali!