Alkemija

- Kolki ti je?

Da nije kraj devetog miseca, zasigurno bi mislija da susid pita nešto nepristojno.
Al pošto je to vrime godišta, svak u mom selu zna da se pitanje ne odnosi na dječji doplatak, nego na slador.

Mada, ispada da je i to nepristojno pitat.
Jer, koliko god to pitanje izgleda jednostavno, nema šanse da ćeš čut jednostavan odgovor.
Ako ćemo pravo, mene taj podatak o sladoru baš i ne interesira, a jope,
svakoga pitam kolki mu je, samo da čujem šta će ko smuljat.

- E, kume, oćel rađa?
- Evala, kumaš'ne! Evo, iđe pomalo!
- Kolki ti je?

Ne znam jel se IKO IKAD žalija da mu je mali.
Svi su upravo oduševljeni količinom šećera u svom omiljenom voću!
Zato svi odreda odgovaraju nešto u stilu:
- Da znaš, kumaš'ne, da je neloš!
- Priličan!
- U mene uvi dobar!
- Mogu ti reć da sam zadovoljan.
- Nisam virova da će bit ovolki, kakva je bila godina.
- Nisam zadovoljan. Nego sam PRI-zadovoljan!
- Slatko... ki cukar!

Jednome nije gradir moga izmirit koliki je slador, toliki mu je bija!
Drugome gradir nacika, isto od čudo sladora. Jer, ne more gradir ni od čega drugog puknit.

A svakome načeta vrića cukra u konobi.
Svakome, pa i mome Ćaći.

Jutros je i u nas bila berba.


Ja nisam baš tip za branje.
Branje doduše nije teško, ali je zato dozlaboga dosadno.
Ja sam rađe za logistiku, muving. Zera i mozak upregnit.

Ovo je moj dio posla: kupit pune siće po vinogradu, nakrcat ih u gepek, otrat kući, istovarit, upalit muljaču, smastit, ugasit muljaču, pokupit koju pivu iz frižidera za berače, metnit druge da se lade, pa jope s praznim autom u vinograd.
I tako sedam-osam puta.
Dok gonim grožđe, niti se ne vezujem. Nije mi običaj ne vezivat se, al nekako mi je gušt na ovaki dan ne vezivat se. Bilo bi nekako grijota: uredno vezan, u nerednom autu!
(Još lani smo vozili grožđe u Goldoniju, al otkako je Ćaća iša u mirovinu, njegova Škoda je službeno unazađena u Škodilak.
To oće reć da se u njoj more vozit grožđe, a da je ne triba posli čudo čistit.
I istina je šta kažu. Najbrže po makadamu iđu službeni auti i Ćaćini auti!)

Posli berbe Ćaća nije ništa grinta.
Po tome sam zna da je zadovoljan kako sam odradija svoju dionicu.
A ove godine stvarno nisam ništa usra, mislim, barem ništa šta bi on skužija.
Stoga je Ćaća neispravno zaključija da sam spreman za novi level.

- Šta misliš?
- Šta, Ćaća?
- Šta misliš, vako, kolki je?
- Šta ja znam, Ćaća, kolki je. Znaš da ja veze nemam.
- Pa nako, šta misliš, vako?

Kombiniram. U ovom slučaju bolje je reć manje nego više.
To je vin-vin pristup.

- Štajaznam.... petnajst?
- Petnajst? A... moga bi bit iveći. MORA bi bit iveći!
- Moga bi. Šta je, je. Slatko je pravo!
Ki cukar, mislim se u sebi.

Odjednom, šok i nevjerica: Ćaća nosi gradir i daje ga MENI!
GRADIR!
Čoviče!
Nikad nisam gradir izbliza vidija, a kamoli ga drža u ruci!

Gradir se ne daje NIKOME u ruke. More mu ispast (a more neko i pročitat koliki ti je ZAPRAVO slador!).
Kad ti neko da gradir u ruke, to znači da si automatski primljen u Alkemičarski vinski ceh.
Nije to mala stvar!

Ma mislim, znamo mi obojica da sam ja, enološki gledano, izgubljen slučaj.
Al opet, kakvi sam, takvi sam, njegov sam.
A i potriban sam mu.
Ja ne vidim dobro na daleko, ali Ćaća ne vidi dobro na blizu, a to je u ovom momentu krucijalno.

- Na ti! Vid'de, vid'de!

Malo me isto vuna, ne znam oću li znat.
U Ćaće je neki zera moderniji gradir, nije ka oni toplomjer šta je pokojni Did ima, nego više sliči, ne znam, na pola dalekozora.
Mećem ja to čudo tehnike na oko, buljim ka tele u šarena vrata.
Ko će se ovde snać?! Pari logaritamske tablice.

- Di triba gledat, Ćaća?
- U Babu!
- Kojeg Babu?
- Gledaj di piše Babo!
- Vidi, stvarno na jednom stupcu piše Babo! (Kako on zna da si mi ćaća?)
- I?
- Čeka, čekaj, da vidim šta Babo kaže... aha! A slušaj....šesnajst, šesnajstipo, sedamnajst, tu negdi...
- Reka sam ja da mora bit jače od petnajst!
- E, pa dobro je onda, a, Ćaća!?
- Ha, dobro je... al jope sam nekako računa da je moglo bit ijače.

Tipično. Zadovoljan je, a opet, nije zadovoljan.
(U nas Hrvata je uvik tako. O čemu god da je rič, mi se uvik nadamo da će baš u nas tog nečega bit 120%. Ako ispadne 110%, podbacilo. Ako je, nedajbože, 100%, proglašavamo elementarnu nepogodu)

Nastojim pokazat primjeren interes, al ono, istinski, ne vidim razlog za puno sikirancije.
Kontam, najgore je prošlo. Ja sam danas napravija sve šta se od mene očekivalo. Sad  je vrijeme da Paracelsus preuzme.

- Iđem se ja istuširat, Ćaća!
Dobar sam ove godine. Je da me dopa kičmatrans segment, je da sam umoran ka pas, al opet, nisam puno šporka ruke. Ne volim ono kad danima ne mogu oprat ruke od mošta. A u ponediljak se radi, imam neki sastanak.

Ja se istušira, prisvuka, a on još u konobi, mozga nešto.

- Šta je, Ćaća?
- Ma nešto mislim... prije kolko smo mi ono prvu turu smastili?
- Šta ja znam, biće prije jedno dvi-tri ure, a?
- Ima i četri. Viš, viš... a to znači da je cukar najvjerojatnije POTONIJA na dno badnja! Tako da ga na dnu sigurno mora bit više nego na vrvu!
- More bit svašta.
- Moralo bi to na dnu bit ijače...

Vidim već di ovo vodi, al pravim se blesav.

- Ma dobro je to sve, Ćaća!
- E... znaš šta si ti moga?
- Šta?
- Aj, zera ti njega proburljaj, nek se teke digne cukar, pa ćemo mi jope mirit.
- Misliš, štapom il nešto?
- Ma, rukom, najbolje ti je rukom, ko će sad tražit štap.

Zna sam.
Nema mi druge, zasuka sam livu ruku do ramena (desnu ću u ponediljak davat na sastanku), uvalija je do dna badnja i burljam, burljam, burljam...
Ne znam bil opisa na šta me ovo asocira. Ni na šta lipo.

- Vid'de, vid'te sad!
- Čekaj, čekaj, di je Babo, di je Babo... aha! Vidi stvarno, Ćaća, dobro si reka! Sedamnajst... sedamnajst ipo... čak malo vuče na osamnajst, ako zera nagnem gradir!
- Reka sam ja!
- Je, stvarno si reka!

Stvarno JE reka. Šta je, je.

- Samo, nisi dobro burlja.
- Kako to misliš?
- Tribalo bi isto burljat S OBE ruke, nisi ti dobro diga onaj cukar sa dna.
- Ma ne znam baš. Ni bi se to smilo previše burljat, Ćaća. Malo me stra.
- Čega?
- Jer ako budem burlja s obe ruke, moga bi PRITRAT. I šta onda, ako natram slador na DVAJSTIDVA, DVAJSTITRI, KO ĆE GA ONDA SKIDAT???

Nije mi upalilo.
Al nije ni njemu.