Zagreb u adventu

- Tata, zakasnićemo, tata, zakasnićemo...
- Ma nećemo, sine, imamo još pet minuta.

Ka i otprilike sto tisuća drugih Dalmatinaca, i mi smo u prosincu 2016. išli vidit to svjetsko čudo, taj advent u Zagrebu.
Nisam inače ljubitelj odlazaka u Zagreb. U Zagrebu sam provea šest možda najlipših godina života, ali uvik mi se čini da to danas nije onaj isti Zagreb i da to danas nisam onaj isti ja. Ne znam to objasnit, neću danas ni pokušavat.
Još je nešto važno za kazat: škrt sam za kupovat zimske gume, a i ne vidim šta bi ih kupova kad bi mi tribale samo za otić u Zagreb. Zato sam za ovu priliku užica u Ćaće Škodilaka. Ćaća je lovac, on uvik ima zimske gume, njemu zimske gume tribaju za na Svilaju.
Ne volim vozit tuđe aute, ali još više ne volim cijene zimskih guma.

- Ćaća, tribala bi mi Škoda?
- More. Al isto pripazi, nisu ti gume najnovije...

Nije me bilo lako nagovorit na Zagreb, a opet, lipo nam je bilo tih par dana u Zagrebu.
Šetali, obilazili kućice s kobasicama, vidili stare prijatelje, gledali kako ljudi kližu, zamišljali kako bi to lipo bilo znat klizat...
Jednu večer smo čak išli moj Stariji (9) i ja u kino, gledat Ratove zvijezda.
(Božić i Ratovi zvijezda. Nespojivo, a uspili su nam to prodat pod dobru kombinaciju. Ka nogomet i pivo.)
Kako je u nas uvik sve u zadnji čas, tako smo i ovi put bili na knap s vrimenom.

Nećemo u kino tramvajem, da ne zakasnimo. Idemo Škodilakom.
Bit će valjda mista u garaži.
Moglo bi bit mista. Tribalo bi bit mista.

Ušli u garažu, nema mista.

Stariji se uznervozija na zadnjem sidalu:
- Tata, zakasnićemo, tata, zakasnićemo...
- Ma nećemo, sine, ne boj se, znaš da uvik ima po ure reklama... ma di da se sad parkiram... vidi, sve zauzeto...
- Tata, zakasnićemo, tata, zakasnićemo...
- Nećemo, reka sam ti da nećemo, pusti me da nađem parking, ne pomažeš mi uopće svojim grintanjem... aha! Eno, jedan isparkirava!

I gle stvarno: taman tu di sam se zaustavija jedan auto isparkirava!
Jedan ganjc novi đip. U stvari, polu đip, polu obično auto. Taman pogođena kombinacija. Pravo lip! Japanac. Vakog bi i ja volija imat, kad bi ima puno para.
Ali meni je teško dat i za zimske gume, tako da ništa od toga...

KRRREŠ!!!!!

Udari me ovaj s đipom, dok je izlazija!
Stojim na mistu, ni kriv ni dužan, a on me zvekne!
Koji je njemu, u šta gleda?

Kad ti se vako nešto u prometu dogodi, ne smiš gubit razum.
Prvo, kad te neko udari, tribaš izać iz auta i uvatit se za glavu.
To se tako radi po peesu.

Onda, onako uvaćen za glavu, tribaš zavapit:
- U ŠTA GLEDAŠ???

Kad si to obavija, posli moš komunikaciju nastavit kako oš.

Ja sam, recimo, posli ovog obaveznog protokolarnog prvog dijela, reka:
- Slušaj, čovik moj, ako se odma sad dogovorimo da si TI kriv, sve smo riješili!
Čovik je reka:
- Onda smo sve riješili! Normalno da sam ja kriv, ne znan ni ja u šta sam gleda...

Ecce homodo!
Evo normalna čovika.
Iz mog dosadašnjeg iskustva, kad se dvojica sudare, uvik je kriv onaj drugi koji u šta gleda.
A evo, mene je danas dopa čovik koji je odma prizna da ne zna u šta je on sam gleda.
Triba i u nesrići imat sriće.

Dajemo ruku, jedan drugome, upoznajemo se. Alen se zove. Isto Dalmatinac, al pari skroz normalan čovik.
Šta ćeš, desi se.

Da ne zadržavamo promet, makli Alen i ja aute sa strane, dogovaramo se šta ćemo dalje.
Za divno čudo, bez tenzija, bez povišenih tonova.
Ljudi smo, dogovorit ćemo se.

Doduše, dok nas dva pričamo, moj stariji sin plače:
- Buaaaah....Razbili smo Didino auto...

Ja ga tješim. Čak i Alen ga tješi.
- Ne plači, maleni, nije ništa strašno. Evo, tvoj tata i ja ćemo se sve dogovorit. Vidiš da se nismo ni posvađali ni ništa!

Stariji svejedno plače.
- Buaaaahhh, šmrc, a i propustili smo film...


(Kad je moj Ćaća ka dite slomija ruku, odvea ga stric Fap u doktora da mu namisti kost. Doktor potega ruku, Ćaća jauknija, a stric Fap se unesvistija.
Na tu mi je priču ova naša situacija sličila.)


Pošto se Alen i ja u ovom trenutku ipak ne moremo bavit problemima moga sina, jer nam se nekako čini da su važniji ovi naši, odustajemo od tješenja. On će to morat sam sa sobom riješit.

- Nego, šta ćemo nas dva, Alene?
- Najbolje zvat policiju, a?
- A slušaj, zovi, nemam ništa protiv.
- A... šta ću je zvat, šta će oni kad dođu, samo će mi reć da sam ja kriv, i opalit me još po žepu?
- Pa... ja mislim, Alene moj, da će ti to tako nekako ispast.
- Ma zvaću ih k...c, samo mi još policija triba. Ka da ne znan da sam ja kriv?! Najbolje da ja tebi odma platim popravak branika, a?
- A more i tako, ko ti brani?!
- A šta misliš, koliko more ta šteta bit?

Gledam Škodilaka. Prvo, malo još u šoku, ne mogu među onin Ćaćinim zagrebotinama nać ovu moju večerašnju... a-ha, eno je!
Ma ništa, malo me zagreba po pridnjem braniku, nije ništa slomljeno ni udubljeno, tribaće samo malo pripiturat.
Gledam sad njegovog đipa.
J...te! U njega rupa u braniku velika ka Dart Vejderova kaciga. Ne moš virovat!
Ne more ni Alen virovat. Njega, doduše, ova razlika manje veseli nego mene.

- Stari moj, ovo je u tebe češki tenk, a ovaj moj đip su od papira napravili, izgleda! Eh, a još kažu: Japanac...
- Stvarno origami!
- A šta sa sad tu može. Nego, slušaj, ja ti se u ovo ne razumin. Vidi ti ako imaš s kim, koliko bi to, ka, došlo, da ja tebi odma platin popravak Škode. A ja ću svoje posli sam popravljat, ko mi je kriv kad ne gledam di vozim. Imaš koga zvat pitat?

Da imam li?! Imam Sennu. Meni Senna sve krpi na autu, njemu virujem.

- Alo?
- Senna, živija mi! Skužaj, nemam puno vrimena. Koliko košta pituravanje branika? Imaš trideset sekundi
- Devesto.
- Koliko si siguran?
- Ovako na neviđeno, devedet posto.
- Fala, bog!

- Alene, moj limar Senna kaže devesto. Ja bi mu virova.
- A dobro. Slušaj, nemam sad devesto u sebe, moram na bankomat, eto me za deset minuta.

Vratija se Alen za pet minuta, daje mi devesto kuna, pozdravljamo se.

Probam se našalit, dobre šale nikad dosta.
- Alene, drago mi je šta smo se upoznali.
- Ma, i meni je drago. Drago mi je u p...u matrinu šta smo se upoznali.
- Ma, ovi, to se tako kaže...
- Ma znam da se tako kaže. Sve ok. Slušaj, nemoj šta zamirit, svako ti dobro za Božić!
- I tebi, Alene!

Ode Alen.
Zaboravija sam ga pitat broj mobitela. Ne znam ni kako se preziva. U onoj ciloj situaciji nisam se uopće sitija pitat ga.
Nema veze, valjda mi neće tribat. (Na kraju priče se, kako to već biva, ispostavilo da sam bija u krivu).

- Tata, zakasnili smo na film, i razbili smo Didino auto.
- Ma, nema veze. Da ti Ćaća nešto kaže: važno da nikome nije ništa. Auto? Auto ćemo popravit. Kino? Pa ima još valjda koji termin večeras...
- Ima, Tata, al to je onaj Četri De, di te trese, prska vodom, dimi...
- Četri de? Al to je onda još bolje, a?
- Pa, je, Tata, al te karte će bit duplo skuplje...
- Ne boj, se sinko, Ćaća je upravo upa u novce!

***

- Alo?
- Senna, ostavija sam ti sinoć auto isprid kuće, pa ti kad stigneš, pogledaj i opituraj. Neću požurivat, al ako more do Božića, bija bi ti zahvalan. Ćaćino je auto, znaš kako je...
- Do Božića???
- E. Moš li ikako stić?
- Glavno da se tebi ne žuri. A šta ću od tebe, riješićemo...
- Fala, Senna!

***

- Alo?
- Alo, Senna!
- Gotovo!
- Ozbiljno? Legenda si! Koliko?
- Četristo.
- Četristo? Pa reka si devesto!
- Reka sam, al priko telefona, na neviđeno. A nije bilo puno zagrebano, pa nisam piturava cili branik, nije bilo potribe...
- Senna? A da ti uzmeš pinelić, ima još drugih mista di je Ćaća zagreba, pa lipo takneš malo ovde, malo tamo, dok ne dotraš do devesto... al nemoj jope ni da bude priko devesto...
- Znaš šta, kralju, imam ja i pametnijeg posla, svak nešto oće do Božića. Reka sam četristo, donesi četristo. Aj bog.
Klik!

***

Škodilak ponovo izgleda ka novi, i još mi ostalo pesto kuna.
Po svemu, triba bi bit sritan, al nisam bija sritan.
Da je uskoro Dan Republike, možda bi drugačije razmišlja.
Al nije, nego dolazi Božić.
Ćaća kaže da se za Božić svi dugovi moraju sravnat.
Ne spominje se u filmu, ali i Džedaj vitez sigurno za Božić nije nikome ništa dužan.
Ne vratim li Alenu novce, Ćaća će me ubit, a i Joda bi me moga nać i izdovaćat.

Nema druge nego nać Alena.

Znam da se zove Alen i znam šta vozi.
Tribalo bi bit dovoljno.

Da smo negdi drugo, a ne u Hrvatskoj, nikad ja Alena ne bi naša. Ma, ne bi ga ni tražija.
Ali ovako, naša sam ga.
Kako sam ga naša, mislim da nije red napisat, jer nagađam da se tim metodama u nekoj drugoj situaciji more i ozbiljna šteta napravit.

Tribalo mi je par dana, par institucija koje rade svoj posa, i par prijatelja.
Ali ka u onoj Kveljovoj limunadi, svijet se oko ovog Božića urotija da ja dobijem ono šta želim.

***

Baš za Badnjak, dok su Žena i dica kitili stol, a kroz vrata ulazili prvi gosti, meni je porukom stiga Alenov broj.
Odma sam zva, nisam tija ni minuta čekat.

- Halo?
- Alene! Ja sam, oni iz garaže, oni sa Škodom!
- E, ti si! Ja ne mogu virovat...
- Slušaj, Alene, popravija mi čovik Škodu, i priteklo mi je novaca!
- Blago tebi!
- I ja ću tebi to vratit.
- Ma daj, nemoj za...avat, nema potribe...
- Ima, ima, Alene! Ako ništa, Božić je vrijeme darivanja!
- Hahaha! Fala, stvarno, ne znan šta bi reka, bez riči san...
- Ne tribaš ništa govorit. Red je red.

- Ajme meni, fala, ne mogu još virovat da me zoveš... čekaj, pa koliko te onda doša popravak Škode?
- Ovi... četristo kuna!
- Četristo???
- A-ha. Nisi me puno zagreba. Kolko je tebe tvoj Japanac?
- Mene je došlo sedam iljada kuna.
- SEDAM ILJADA?
- Sedam iljada.
- Nije, Alene, nije.
- Kako nije?
- Došlo te ŠEST IPO iljada kuna!
- Hahaha! Pa, je, u biti, kad tako kažeš, malo se lakše diše...
- SLušaj, oš dolazit ovi dana u Split?
- Čekaj nek vidin, ovi... oću!
- Javi se onda kad dođeš da ti dam novce!
- Oću! Moremo i kavu popit, a?
- More, Alene, biće mi drago.
- I meni. E, i sritan ti Božić!
- I tebi, stari moj!


Sretan Božić svakome!

Zovi, samo zovi

A baš me Violina nanervirala, čim je počela. Pa sam joj odlučija vratit, s kamatama.

Doduše, odma na početku, kad sam vidija nepoznat broj, pomislija sam se da je u pitanju krivi spoj.
Ma šta pomislija? Ponada sam se.

Krivi su mi spojevi u zadnje vrime najdraži.
Na primjer, radim istovremeno na tri fajla, ne znam di mi je glava, bude često i četvrtak, a četvrtkom su mi živci najtanji... i  onda mobitel počne zvrndat.

- HALO! (ja, skoro ljutito)
- Dobar dan, Đuro, vi ste? (ona, malo nesigurno)
- Ne, nije Đuro. (ja, sad bez ljutnje, s olakšanjem)
- Ups, ispričavam se! (ona)
- Klik! (isto ona)


Ovakav poziv je možda lagano dekomodirajući, ali je, u biti, san snova!
Naime, slutnja da su na pomolu novi problemi raspline se u trenutku u kojem oboje shvaćamo da ja nisam Đuro.
Nakon šta takav poziv obavim, sve probleme vezane za taj poziv sam riješija.
Mislim, ako i postoji problem, to je ipak Đurin problem, a ne moj.
Da zaključim: ovakvi me pozivi usrećuju.

E, ali na ove DRUGE pozive obično počinju problemi, ove u kojima neko oće baš MENE.
Dobro, malo sam sad u afektu, malo pretjerujem. Ne bi uopće bilo pošteno reć da me SVI pozivi uvaljuju u probleme.
Nekad zovne i neki prijatelj, ili rođak, na piće ili nešto. Samo, takvih je slučajeva znatno manje nego ovih prvih.

A ovo jutros nije bija krivi spoj. Bija je pravi, barem s njene strane.
Ona je tražila baš mene, a ne nekog tamo Đuru.

- Dobar dan, poštovani gospodine! Pri telefonu Violina iz Dubioz osiguranja. Smetam? Super! Hihi! Evo, zovem Vas da upravo Vama poNUdimo novi paket naših usluge koje će upravo Vas SIGURNO zaintereSIrati...

Violina ima vedar, zvonki, glas koji do mene dopire negdi sa sjeverozapada Domovine. Malo se dodoše na silu smije, ali opet ne toliko da bi bilo iritantno. Ja baš osjećam kako je radosna šta razgovara upravo sa mnom. Vjerojatno nikog ovaj tjedan nije ni planirala zvat osim mene, samo da se može predanije posvetiti mome boljitku.

- Draga moja Violina, iskreno sumnjam da ćete me sigurno zainteresirati.
- Hihi! Ali, poštovani gospodine, pa niste me ni sasLUšali...

A šta ako je malo pustim? Mislim, s jedne strane, nek žena priča ako joj se priča. Vjerojatno joj firma plaća telefon. Al, s druge strane, ne bi tija da ona misli da mi, zato šta joj ja ne poklapam slušalicu, može izbit kunu iz džepa. To nikako. Ni u ba.

- Violina, amo ovako. Ja ću vas saslušat, ali vam odma na početku mogu zagarantirat da neću potrošit ni kunu na ono šta vi prodajete.

Ja mislim da je ovo pošteno od mene. Sad, ona kako oće.

- Ma naravno, hihi, ali Vi još ni ne znate kaj smo Vam sve u mogućnosti poNUditi!
- ŠTA GOD da prodajete.
- Pa evo, kažite mi, poštovani gospodine, kakvo je Vaše zdravlje, kak se zadnjih dana osJEćate?
- Zdrav ko dren! A ako mi šta i bude, žena je obećala da će to bit po kratkom postupku.
- Kaj?
- Zdav ko dren, kažem.

- O, pa to je sjajno! Ali kaj ak se sutra, mislim, ipak, nedajbože...? Jer baš upravo u tom slučaju...

Navila se rodica, pravo odčepila. Ili čita, ili, šta je još gore, zna napamet. Neka, neka, pustiću je još malo, nek joj padne kompresija. Nek zasad malo oda po poznatom terenu. Ne znam zašto, al nije mi ni antipatična, koliko bi tribala bit.

- možda baš Vi...

Prtljaj ti, prtljaj.

- ...za samo dvjesto kuna...

Dok ona tako trkelja, ja nešto razmišljam o onom njenom izrazu nedajbože. Ma kako li ga je samo brižno izgovorila! Sigurno trenira! Ka, tobože, na prvu, ne bi ona ni slučajno da se meni šta desi. A nekako slutim da bi ona zapravo NAJRAĐE da se meni nešto desi, samo da mi pokaže kako se to ka i ništa čoviku desi.

- ... još ovaj tjedan naVRAtite kod nas u našu najbližu poslovnicu Dubioz osiguranja na kavicu...

Ali čekaj... da se meni šta desi, ja bi time I Violinu I Dubioz osiguranje uvalija u trošak. A njima opet NIJE do troška, njima je samo do mojih novaca. Znači, možda ona ipak NE ŽELI da se meni šta desi...

- ...jer još samo ovaj tjedan ste u prilici...

Al, kako ću uopće svatit šta ona zapravo želi kad nonstop melje?
A možda to ona namjerno? Sto posto ona to namjerno! Ona baš NAMJERNO oće da me zbuni, da ne mogu razmišljat. Kako je samo prepredena!

- ... zna naRASti čak i do DVIJE TISUĆE kuna, poštovani gospodine...

E, sad mi se čini da se Violina malo previše zaigrala i da počinje mislit kako će me ipak uspit oglobit.
Krajnje je zato vrime se malo aktivnije uključim u razgovor. Budući da je ovaj četvrtak dosad bija potpuno bezvezan, a i da zasad nisu na pomolu nikakve druge razbibrige, spontano odlučujem u daljnjem razgovoru bit glupan.
Ljubazni glupan! Eto, to je dobra ideja, to bi i Kraš napravija! Šta se mene tiče, on je tu metodu i izmislija.
(Svjestan sam, naravno, da bi Kraš tu ulogu odigra mnogo bolje od mene, ali šta ću, ima on svojih problema četvrtkom, a Violina je baš zvala mene. Prilika čini glupana.)


- Šta dvi iljade kuna?
- Pa uštede, poštovani gospodine!
- Ćete mi DAT?
- Ma ne, nego biste ušTEDjeli!
- Odlično!
- Eto vidite!
- Jer već sam mislija da ja vama nešto moram platit... biž, biž išta plaćat...

- Hihi! Ne, niste me možda dobro raZUMjeli...
- Znači, TRIBA platit. A... ovi... ja vama ili vi meni?
- Pa gledajte, gospodine... za početak biste, naravno, Vi ulagali, ali zato u Vašoj budućnosti...
- Znači, ipak da JA VAMA dam neke novce. Jer, učinilo mi se da ste maloprin rekli da ćete VI MENI dat neke novce.

- Ma ne, rekla sam da je to Vaše ulaganje neusporedivo malo s uštedama koje možete ostVAriti...

- Čekajte. Opet nisam baš najbolje razumija. Kako ću ja to ušparat ako VAMA dam neke novce? Meni se, ne znam, čini da su mi veće šanse da ušparam novce ako NE DAM NIKOME te novce.. ne znam, vi recite...

- Hihi! Ma da, niste me raZUMjeli, poštovani gospodine. Glete, sam Vam želim poJASniti kak na ovaj način osiguRAvate svoju budućnost! A uštede su doista znatne. Znate, bojim se da tolko novaca odjednom nećete moći, ono, SAM TAK saKUpiti, ak Vam se, nedajbože, kaj DESI...


Opet ona s onim nedajbože.
E, sad je dosta njene govorancije. Dosta je bilo i dijaloga.
Sad JA u potpunosti preuzimam komandu, sad je MENE red da njoj ne dam do riči.
Al sad neću više bit ljubazan i glup.
Sad ću bit ljubazan i glup i nenormalan.

- Ma ne bojte se ništa, Vijolina, ja novce KI NIŠTA skupim!
- Kaj?
- Kolko god triba! Meni će žena odma izorganizirat... dobrotvorni koncert!
- Kaj?
- Dobrotvorni koncert!
- Kaj?
- I znate kako će se zvat?
- Kaj?
- Koncert kako će se zvat?
- Kaj?
- Dajmo da mu se šta ne desi!
- Kaj?
- E, to smo riješili. Al... čekaj, čekaj, ko bi meni moga pivat?
- Kaj?
- ZNAM! Znam ko će meni pivat na koncertu!
- Kaj?
- Oni, oni.... Đubo!
- Kaj?
- ĐUBO!
- Kaj? Čekajte, čekajte... mislite, gospon Đuboni?
- E, on! Đuboni!
- Gospon ĐUBONI će VAMA pjevati na dobrotvornom konCERtu?
- E!
- HAHAhaha!!!...joj, ispriČAVAm se. Znate, al ja ipak nekak mislim da gospon Đuboni ima i drugog posla...
- On je čouk na mistu, on svakome piva i kad triba i kad ne triba, di neće meni?! E, al isto ne bi valjalo da piva samo on... A, mogle bi bit i klape, to bi bilo olčno?! Svi vole klape, ono kad stanu ukrug i metnu sunčane oćale...

Vidim da i Violina polako svaća da od mene nema koristi. Al kako sam se sad ja raspojasa, ona mene pušta da pričam. Zaptravo kazat, mislim da se i ona zabavlja. Vidim to, u stvari čujem to, po tome šta se cilo vrime smijucka, a njeno umjetno hihi je prišlo u prirodno haha.

- HAHaHahaha! Joj, ma Vi se sam zezate! Jer, ja zbilja mislim da gospon Đubonija nije baš moguće sam tak angaŽIRati...
- Da nije... Ma je! Ja to ka iništa! I ovi ... znate šta? NJEMU bi tribalo to šta vi prodajete! Đubi!
- Gospon Đuboniju?
- Đubi, Đubi! Jer, znam ja, njemu garant svako malo neko dolazi sa svojim problemima. Te Đubo pivaj ovome, te Đubo pivaj onome! Pa dogulilo je Đubi više pivat ovakvima ka šta sam ja, možda bi i Đubo malo moga mislit na sebe. Šta njemu to triba u životu, danas je zdrav ki cvancik, piva lipo, veseli se, ka čela u žlici čaja, a sutra, nedajbože...
- Haha, pa Vi mene stvarno zezate, haHAhaha! ...onda... ovaj, kaj... ništa?
- Ništa, Vijolina moja.
- Nema potrebe da više zovem?
- Ček... nek vidim.... nema, nema.

Kad sam joj, nekako ipak u vedrom tonu, poklopija slušalicu, vraćam se u stvarnost.
Di sam ja odluta, čoviče... već sam se vidija u prvom redu na koncertu.
A pravo dobar koncert bi to bija!

Ova dvojica šta su sa mnom u kancelariji gledaju u mene. Jedan umire od smija, drugi me zabezeknuto gleda. Koji je u pravu?

Zar je važno ko je kriv, kad se već sve to desi?
Šta meni ovo uopće triba?
Čoviče,  izgubija sam biće po ure, moga sam šta i pametnije radit, a umea sam svojim budalaštinama čak i ljude oko sebe. Od ovog razgovora jedinu je korist ima telekom.

A j...mu sve.

Jesam joj moga odma lipo reć da ja nisam JA, nego da sam ja... ĐURO?
I sve riješeno.

Ali ne, ne mogu ja to tako jednostavno.
Ja to MORAM napravit naapako.
Malo se jesmo nasmijali, ali sumasumarum, ja sam Violinu lipo sastra, a Violina je lipo satrala mene.
Mogli smo ostat na kulturnih 0:0, al ja sam inzistira na iscrpljujućih 1:1.

Uija vuk magare, šta se može, idemo dalje.

Ako ništa, sad, dok mi Violina više ne gudi na uvo, bar mogu bistrije mislit.

A šta ja više mislim, više mi je crnjak, više se JA osjećam ka negativac u priči.

Čoviče, pa ja sam nju u svojoj ludoj glavi optužija da oće da mi se šta desi.
A žena u biti radi svoj posa, isto ka šta ja radim svoj. (Dobro, osim dok s njom razgovaram).

I odjednom mi je sve kristalno jasno:

Ne žele meni ni Violina ni Dubioz osiguranje nikakvo zlo.

Oni jadni samo žele da sam ja zdrav i siromašan.

Tequilla Sunrise

Zašto ja, uz sve drugo šta sam već spominja, ne bi bija dobar lovac?
Moglo bi se navest milijun razloga, ali jedan je glavni.
Ne bi bija dobar lovac zato šta ja, jednostavno, ne uživam u ubijanju drugih sisavaca.
Mislim, pustimo sad te priče o zečevima koji uništavaju usjeve, lisicama koje kradu kokoši, vukovima koji otimaju Crvenkapice i slično. U takva objašnjenja ja niti malo ne virujem.


Niko zapravo neće da kaže istinu.
A istina glasi: lovci vole lov jer vole pucat i pogodit životinju.
I to je to, ja ti kažem.

Jedan mi je lovac pokuša objasnit da je njemu u lovu najbitnije doživit čist zrak i netaknutu prirodu. Al kad sam ga pita zašto u šetnju prirodom tegli pet kila puške i dva kila patrona, isto mi nije zna odgovorit.

- A voliš IST zeca? (pita on mene, ono ka, sad ću upast u njegovu perfidno postavljenu zamku)
- Volim, dašta nego volim ist zeca! Al...
- Al šta?
- Volim ja ist i teletinu. IST! Al isto ne volim KLAT tele. MESAR kolje tele, mesar je zato čak i plaćen. Meni to nije ista kategorija, IST i KLAT. Tebi biće je?!

Eto, lov ne volim, al još manje volim kolinje.
Mada, u usporedbi s lovom, kolinje mi se čini poštenije.
Jer, kolinje ne služi ni užitku ni zraku ni prirodi ni društvu.
Kolinje služi samo MESU, i to je zapravo najekonomičnije priskrbljivanju hrane za obitelj.
Ako čovik nije vegetarijanac.

Prije sam mislija da će me u životu mimoić i lov i kolinje.
Pogotovo kolinje.
Ka ono, ima ko.

Otkad znam za sebe, na selu se držala prasad, šta znači da se i klala prasad.
I uvik je ima ko.
Ćaća, stric II. Tesla i stric III. Vilbur su od malih nogu, šta bi se reklo, naturščici.
A stric I. Mesni i prastric Fap su čak i profesionalci, njima se cili radni vijek vrtija oko svinjskih polovica.
Njima je to, kolinje, bilo ka i ništa.
Oni bi sve to radili uz šalu, a u pauzama između prasadi vrime bi kratili orasovačom koja bi, uz par mutnih bićerina, uvik stolovala na jednoj od limenih bačvi kraj svinjaka.

(Jedamput kad sam se vozija vlakom, tamo negdi oko Unešića, sidila su priko puta mene neka dva veseljaka, pričali o ženama, kakve ko voli.
- Dobro unda, a koji je tvoj tip žene?
- Moj tip žene je žena koja more JEDNOM rukom izvuć prase iz svinjaka.
Evo, znači da ima i žena šta su to uvištile, a ne samo muških.
A govoru da ne postoje one Amazonke.)


A ja bi, ka mali, za vrime kolinja uteka na drugi kraj sela, samo da ništa ne čujem i ne vidim.

Posli, kad sam naresa, isto bi uteka na drugi kraj sela, al bi se malo posli, kad bi sve utihnilo, vratija pomoć oko nošenja, rizanja, višanja, soljenja i ostalih naknadnih radova.

Obično bi Ćaći reka:
- Zovni me, al malo kašnje, kad prase postane predmet!
Ćaća bi posprdno objasnija stricima:
- TO je moja Djevojčica.

Ka šta sam reka, uvik je ima ko.
Ali ove godine ispalo je da više NEMA ko.

Heroja koji između dvi orasovače jednom rukom uvate prase za uvo, a drugom ga među oči eutanaziraju, više nema.

Nikidan, s prvim zrakama subotnjeg sunca, zlatnu generaciju predstavljali su samo Ćaća, Tesla i Vilbur.
Redovi veterana su se osuli, a prazne pozicije popunija je mlađi naraštaj: rođaci Okaš, Lula i ja.
Skupili smo se nas šest oko one limene bačve s orasovačom. Jedni piju jer grije, drugi jer ohrabruje.

Na papiru, dobro je. Ima nas, još uvik ima ko.
Ma i atmosfera je dobra! Ćakulamo, smijemo se.
Ali nema nas koliko nas je bilo u zemane, nema nas ni blizu.
I zato meni ovo ipak nekako izgleda ka suton kućne radinosti.
Zora očajnika.
Nisam nikad mislija da ću to reć, ali to me čak malo i rastužilo.
Daj amo još jednu orasovaču!

A nisam ja samo od sviju najtužniji.
Ja sam od sviju, iako nisam najmlađi, i najnesposobniji.
Za kolinje: nespreman!
Pojma ja o tome nemam, kako ću i imat kad sam se dosada uvik na nešto izvlačija.
Doduše, nije me ni briga ni sramota.
Glavno da drugi znaju rađu, ja ću ionako radit šta mi reču.
A radit ću danas SVE šta mi reču.
Danas će Djevojčica postati Muškarac.

Pitam ja strica Teslu:
- Kakvi si TI za klat?
- A, slab sam ti ja za dvoosovince. Ja sam više nako za JEDNOosovince.

- Kako to misliš?
- Pa jednoosovinci. Kokoš, tuka, patka, to.


Tesla ima problem s leđima, i zato ima poštedu. Ne znači to uopće da je on danas besposlen, njegov je posa da spremi ručak.
Al opet, to znači i da je knjiga spala na dva slova.


Pošto njemu danas neće tribat, Tesla mi daje svoj kombinezon.

- Na, sinovac, provajde ti, meni je zera tisan, al tebi bi MORA pasat.
Tesla je očito dobro raspoložen, jer je deset centi niži i biće dvadeset kila lakši od mene.
- Oćel pasat, a? A šta ima pasat i ne pasat, imaš taj il nikakav.

Znam da je u pravu, zato prihvaćam kombinezon, kakvi je, takvi je.
A tisan mi je.
Nemam pojma niti kako sam uopće uša u njega, a kamoli kako sam ga zakopča.
Ne mogu se niti uspravit u njemu, niti saginjat. Stojim ka neki zgureni Robokap.

Da budem kompletan, obuka sam i rukavice.
Rukavice su mi najvažnije. Ne mogu ja ovo radit bez rukavica, previše sam gadljiv.
Rađe bi se odreka kombinezona nego njih.
Mada, znam i ja od čega se rade rukavice. Stavija sam između sebe i živog praseta samo još jedan sloj mrtvog praseta.
Ne stavljam ništa na nos, računam da je dovoljno šta sam malo prilađen.


Da pokažem dobro raspoloženoj ekipi za limenim šankom kako sam i ja optimističan i kako i ja imam volje za radit, predlažem da se ostavimo orasovače.

- Amo ljudi, imamo još po ure.
- Zašto još po ure?
- Zato šta ću se ja za po ure izrigat.

Oni misle da se ja s ovim šalim, ali ne šalim se.
Imam inače dobar želudac, ali dobar je jer dobro probavlja hranu.
Moj želudac loše probavlja slike i zvukove, to je njemu mana.

Svi su se uputili prema svinjaku, uputija se i ja za njima.

- Koliko i je, Vilbure?
- 3.
- 3? Kojega ćemo prvo?
- Amća prvo onoga najvećega, da posli bude lagnje.
- More. A kolki ti je taj najveći?
- He, he, vićeš sat!

Vilbur otvara vrata svinjaka.
Majkomila... nije ovo unutra prase, ovo je dinosaur!
Bez pretjerivanja, ima u njemu kvarat tone.

Izgleda da sam ja jedini kojemu je mrsko šta je beštija ogromna.
Ovi oko mene se vesele, šta i je, u jednu ruku, logično.

- A, nu ga kolki je!
- Ki autobus!
- Nedilje ti, kolko je dugačak, dobro bi mu došle još dvi nogu u sridini, da ga zera potpače!
- Da ga je bilo uslikat? Al, tribalo bi mett uzanj kutiju cigara, rad usporedbe.
- A ko će ga posli obisit na kuku? Šta misliš, bil ovo oni Pašalov moga dignit na izbačaj?

Smijem se i ja, ali osjećam da se pomalo sprema sudbonosni trenutak.
Smijem se, a već me pomalo vata i očaj. Sve očekujem neke upute, da mi neko kaže šta bi ja točno triba radit.

- Kako ćemo onda, a? Šta da ja radim? Di da stanem?

- Ma nema tu čudo filazofije. Jen naprid, četri sa strane, i izvučemo ga iz svinjaka!

Zaključujem da ja sigurno neću bit oni jedan naprid. Zato stajem malo sa strane, nek oni prvi krenu.

- AJMO!

Svi skočiše i složno navališe na prase, osim mene.
A mrcina se odma uzjogunila kad su ga se dovatili. Ne more ona daleko, sa svih strana je pričepilo, ali vidim da se rita, da ih se svim silama pokušava otrest.
Ja osta isprid svinjaka, šokiran, ka drvena Marija.
Znam, triba bi i ja skočit, triba bi i ja uvatit prase za.... za nešto, al nemam pojma za šta.

Vide drugi da sam ja osta stat, vidim po facama da i njih vata panika. J...ga, sto kila ekstra uvik dobro dođe. Viču na mene, svi uglas:
- Za uvo ga!
- Za nogu ga!
- Za uvo!
- Za nogu!
- Vataj ga za šta god viri iž njeg, j..agati, viš da nas nosa okolo!

Možda sam i sagnut ka mačka, možda i izgledam spreman za skok, al to je privid, to je zato šta me kombinezon steže.
Ja zapravo još uvik nemam pojma prema čemu bi skočija, prema uvu ili prema nozi. Ne mogu se nikako odlučit prema čemu mi se manje ne skače.
Malo se trzam prema uvu, malo prema nozi.
Potpuno sam svjestan da izgledam ka kreten.

Da i o ovome snime film, ovo šta se dalje dogodilo išlo bi u slowmotionu.
Na toj usporenoj snimci lipo bi se vidilo kako se prase ita glavom i baca Ćaću u zid.
Kapa leti u zrak, a oćale padaju doli, u đubar.
Ćaćina glava nastavlja se gibati pravocrtno i udara u zid, al prije toga kači neku žicu šta viri iz zida i umalo probiva desno uvo.

Onda se film ubrzava, onda ja svaćam da je đava odnija šalu, priskačem u pomoć ćaći, vatam prase za šta god uvatim. Nekako napokon izvlačimo neman van, na stratište.

Uh.
Ovo je bilo gadno.
Gledam Ćaćino uvo.
Srića, ozljeda nije gadna, ali na uvu mu se isto stvorila lipa ljubičasta fleka promjera 2cm.

- Kakvo mi je uvo, imal puno krvi?
- Ma nema, Ćaća, samo par kapi. Al ne diraj sad ništa, opraćeš posli, kad se skori. Bolil te? Mantal ti se?
- Ma ne boli, nije ništa. Biž, dobro sam proša. Di su mi ćale?
- Eno i, odletile u đubar. Iđem ja po nji, opraću ti i.

(Lani, u jednom javnom wc-u, doka sam pomaga Mlađem (3) drišit gaće, slučajno su mi oćale upale u wc školjku. Plup! Bez razmišljanja sam pustija vodu po njima i otiša.
A danas, danas mi uopće nije problem prat oćale od govana.
Šta ti je kontekst...)

Perem Ćaćine oćale. Pereme oćale i sritan sam šta to radim. Sve je bolje nego držat prase kojemu će svaki čas odzvonit.


Dok tako perem (a perem ih polako i temeljito), čujem sam kako se rođaci Lula i Okaš dobacuju:
- Dobar je naš Rođak, zlata vridi za oko prasadi!
- Daštaj. Al isto, meščini da je najjači za prat ćale!
- Najjači šta ode ima.
- I šire!
- Nu mu lipa kombinezonića!
- A-ha, pravo lip kombinezonić.
- Baš za ove prigode.
- Orginal! Ono mu je Benaton posla!

- A-ha, samo, zera mu zapinje.
- Ma ne zapinje, tos teb čini. To je takav kroj. To ti se sad nosi, to, ki malo strukirano.
- Misliš?
- Je, pa viš da ga otvara u struku!
- Pušti ti to, isto mu ja ne bi dava radit ništa di triba malo ćućnit.
- To JE. Ćućne li, ode sve u...

Stric Vilbur se smije, al jope, brani i mene.
- Aj šta ste se njega dovatili, uvatte se vi rađe praseta!
- More, more. A nu praseta, nu ga šta se dere! Daj bilo znat, a, Okašu, pa ga na sjever vodit, a?
- A-ha, zlata bi vridilo vako prase na tribinama... ček, di smo stali?
- A di? Tribalo bi ga po glavi udart, eto di smo stali. Ko će, ja il ti?
- Aj, ja ću, ti moš drugi put. Daj amo macu.
- Na!
- Drž ga, ne mrdaj, da neb tebe po tintari, hehe!
- Držim, ne boj se... ČEKAJ!
- Štaj?
- Ma, tijo sam te nešto zamolt!
- Štaj sat?
- Aj, ovi..... nemoj ga jako udart!
- AhahahaHAHAHA! Daj, nemoj se zaj...vat, ispašće mi maca o smija!
- Bez šale. Nemoj ga čudo jako.
- Zašto?
- Boli ga to!
- AHHAHAHA! Prikini, nedilje ti svete, ne mogu radit o smija, nemam snage u rukama kad se smijem.
- Paš ga onda tuć ki stric Licko!
- Šta, kako on tuče?
- Licko? On tuče ki da bajeme tuče prasetu na glavi.
- A prasetu ništa?
- Štaćmu bit? Prase se još čudi: ko sad kuca, u ovu uru?
- AhahahaHAHAHA! Majde...  HAHAhaa!... kuragu..  ti i tvoje budaleštine, ahahahhha!
- Nu, a znaš štaj reka oni iz Promine za svog malog?
- Koji? Šta?
- Govori on: moj mali voli životnje! To kako on voli životnje, toj čudo jedno. Njemu su životnje SVE. On, kad se kolju prasad, uvik prvi skače klat! Voli životnje i gotovo!
- AHAHHAHAHA!

A i ja i dalje perem Ćaćine ćale i smijem se.

Bolje se smijat nego plakat.


Jen, dva, tri, gotovo.
Posli, tamo na trećem prasetu, više sam i ja ogugla.
Dobro, možda ne još dogodine, ali za dvi godine i ja ću igrat za veterane.

Prolazi strina kraj mene, pita.

- E, drago strinin, iđel kako?
- Ma iđe, strina.
- Ajme! Šta ti je ono Ćaći na uvu?
- Šta mu je na uvu? Markica! Šta će mu drugo bit na uvu?

Ono nešto

U poslu i van posla srićem puno ljudi, ali samo malo njih ima ono nešto.
Sad, ne znam kako bi to ono nešto definira.
Ovisi o čemu je riječ. Recimo, nije isto u poslu, u prijateljstvu, u kazalištu ili, štajaznam, u glazbi.

U poslu, za mene čovik ima ono nešto kad zna kad triba zapovidat, a kad poslušat. Kad triba kritizirat, a kad pofalit. Kad triba bit kratak i jasan, a kad opširan. Kad triba bit ozbiljan, a kad duhovit.

Malo ljudi ima tu karizmu, to ono nešto.

I zato ja mrzim roditeljske sastanke.
Prije svega, roditeljski sastanci nisu ni kratki ni jasni, a, barem po meni, tribali bi bit.
Na tim sastancima uglavnom pametuju najgluplji, zapovidaju najnesposobniji, a oni pametni, mada u većini, šute.
Uglavnom, na roditeljskim sastancima se ističu ljudi koji ono nešto nemaju.


Nikidan sam opet mora ić na taj mrski roditeljski. Žena radila popodne, nije ima ko, a važno je, ka, jer će bit govora o ekskurziji na koju dogodine ide Starijegi (9). Budi točan.

Nisam okasnija, doša sam možda i minut ranije, al učionica je već bila dupkom puna.
Populaciju učionice su, očekivano, sačinjavale uglavnom: mame.
Osim mene, bilo je još samo par muških, potunjenih u zadnjem redu. Vjerojatno i njima žene rade popodne.
Sija sam među njih, da ne budem sam u tuđem svijetu.
Sućutno smo klimnili jedan drugome, i već mi je bilo malko lakše.

Onda je ušlo nekoliko učiteljica. Eno i moje, ozdravila! Sve su se kratko predstavile i pridale rič nekoj svojoj, ka, prvoj među jednakima.

Ja naivno mislija, ona će reć par riči, ide se tad i tad, vraća se tad i tad, plaća se toliko i toliko, može i na 12 rata, i bog te veselija.

Aha, moš mislit.

Ova alfa učiteljica se totalno uživila!
Došla ona s projektorom, slajdovima, infomaterijalom.
Ne bi da u Briselu drži sastanak.
Nabrijana ajme.

Al nije ona nabrijana u maniri Hiter Jugenda. Nema tu ništa ni strogo ni odrješito.
Nego, ono, učiteljski dobronamjerno.
Ona je smirena, i o svemu priča polako i stentano, ona ako triba i ponovi, da slušatelju sve lipo sidne.
U biti, baš kako bi s dicom i tribalo.


U tih uru, uru ipo, ona je neumorno pričala. Sve je ona nama objasnila. I šta me zanimalo, a toga je bilo malo, i šta me nije zanimalo, a toga je bilo previše.

Za početak nam je objasnila da naša dica NE IDU NA EKSKURZIJU.
Jer to i nije EKSKURZIJA. To je ŠKOLA U PRIRODI.

I ne, to nije ista stvar.
Ne, reći to bilo bi kao da izjednačavate, recimo kruške i jabuke, a one su, iako imaju svojih sličnosti, različite. Jesu, i jedno i drugo su voće, ali različito voće. O tome ćemo nešto detaljnije malo kasnije.

Ovo dakle nije EKSKURZIJA, ovo je ŠKOLA U PRIRODI.

Učinilo mi se da je to je već rekla.
Onda se nadugo i naširoko uvatila objašnjavat koje su to zapravo razlike između jednog i drugog.
Ekskurzija ovo, škola ono. Ovde ovo, tamo ono. Trlj-brlj, trlj-brlj...
Ka da me uopće briga kako se to zove. Samo nek odu na par dana.

Da sam ja to predavanje drža, ja bi ljudima reka ovako: škola u prirodi je u biti ekskurzija, plus one jadne dvi učiteljice dicu putem još i nešto pokušavaju naučit.
Ali ne. Ona to natenane, do u detalje. Tu i tamo nešto i ponovi, ako joj se učini da je važno.

Prezentacija ide dalje. Vrime prolazi, pokušavam je slušat, ali meni se ka malo i spava.
Sinoć sam kasno lega, cili dan na rađi, meščini da ovde fali i kisika... uaaaa ...zijev (ruku na usta!).

Teško se navikavam na ovi njezin infantilni način pričanja.
Nakon po ure, uviđam da je ne smim puno krivit, jer je to njoj vjerjatno profesionalna deformacija.
Po cile je dane s dicom pa je i ona poditinjila.
Ona sa svakim priča ka da mu je devet, taman on u mirovini bija.
Pokušavam se koncentrirat, ali, da me pomalo ne nervira, već bi zasigurno hrka u zadnjoj klupi.

Sad se dovatila projektora, upire po daljinskom. Klik, klik, klik. Na platnu se se slajdovi koji pokazuju šta će dica sve vidit i naučit u toj školi.  Ima tu srednjevjekovnih dvoraca, planina, jezera, muzeja, memorijalnih centara, primorskih zavičaja, planinskih zavičaja, gusaka, pataka i lopoča, svega tu ima.... viš, viš, ima tu i nekih grafikona, nekih kružića!

- Vidite, ovo je Venov dijagram. Ve-nov-di-ja-gram. Da, da. Venovi nam dijagrami izuzetno puno pomažu da djecu učimo sličnostima i različitostima. Vidite ova dva kruga koji se međusobno preklapaju? Što na njima piše? Jedna krug je bjelogorica, a drugi krug? Crnogorica. A ovaj dio u kojem se preklapaju nam kaže da je njima, iako su različita, zajedničko to što su: što? Stabla! Tako je!

Bravo, Vene, majstore, alal ti vera, zadužija si planetu svojim dijagramom! Da nije tebe, đavla bi iko ikome uspija objasnija da su i bukva i borika stabla, a da su i jabuka i kruška voće.

- A jedan dan je za djecu planiran i SUSRET S LOVCOM!

Pa to je divno. Ovo je dici jedinstvena prilika da upoznaju PRAVOG lovca! Nadam se da će im lovac ispričat puno priča. Nadam se da će im dat i da malo pripucaju iz karabina, za one koji žele znati više. Ali ne usuđujem se nadati naglas, pa šutim.

- A za drugi dan smo zamislili slikanje pejsaža, i to U PEJSAŽU! Zamislite samo: pedeset djece na cvjetnoj livadi, slikaju UPRAVO TU cvjetnu livadu, smiju se, pjevaju, i istovremeno uče!

Ja zamišljam cvjetnu livadu na kojoj moj sin istovremeno proučava jaglac i istiskuje tubu neke žarke boje po svojoj novoj majici, umisto po papiru.

- Znate, možda će se to vama i činiti kao igra, ali vjerujte, svaki susret, svako predavanje, svaki trenutak ove škole je pažljivo osmišljen, tako da oni kroz igru i zabavu zapravo UČE.

Klik za klikom, slajd za slajdom, dijagram za dijagramom.

- Uzmimo za primjer ovaj crtež, ovo je baš lijep primjer! Što na njemu vidite?

Gledam, više od muke. Vidim neke žvrljotine, neko nacrta stablo, šumu, šta li. Nemam pojma i ne zanima me.
Ženo božja, pusti me više doma.

- Možda to ne biste nikada rekli, ali to na slici nije SAMO bjelogorično stablo. Naime, crtač ove slike je na njoj vješto sakrio i jednu životinju. I to baš životinju koja I INAČE obitava na bjelogoričnom drveću. Vidite kako je to i zabavno i poučno! Naslućuje li već netko o kojoj je životinji riječ? Ne? Pa to je sooova!
Hajde, može li možda netko od VAS na ovoj slici pronaći sovu?

(Skoro pa nije rekla: netko od VAS, DJECO).

Šta se mene tiče, sovu ne vidim, niti mi pada mi na pamet tražit je.
Uostalom, kako ću vidit sovu kad gledam u plafon?

Ne dijele svi moj entuzijazam. Tamo negdi iz trećeg reda jedna očito maksimalno uživljena mama drekne:
- Eno, je, eno je, E-NO-JE!
- A-ha! A gdje, možete li SVIMA nama reći gdje se skriva sova?
- ENO JE NA NAJDONJOJ GRANI, SAKRILA SE IZA DEBLA!
- Tako je, na donjoj grani je, sakrila se! Vidite li je vi ostali kako viri iza debla?

J...te, koje obostrano oduševljenje!
Učiteljica je kroz igru i nas nešto uspila naučit!
A ova uočavateljica sove sva procvitala od ponosa, jer je baš ona od svih nas uspila j...nu sovu pronać. Već vidim da jedva čeka posli ispričat svekrvi šta je bilo na sastanku...

Nisam izdrža, mora sam je i ja malo pofalit.
Najslađim glasom koji moj glasovni aparat može producirat, čestita sam joj na ovom povijesnom uspjehu:
- B-Ravo, dušo! A, kako se ti nama zoveš?

Stvarno sam mislija da će svi popadat od smija. Ali ne. Ne samo da niko nije popada od smija, nego su me svi pogledali ka da sam JA retardiran, a ne ona sovuljaga, koja nosom para oblake, ka da je j...ni Hiksov bozon na grani uočila.
Al nema smisla da nju krivim, nije se samo ona nenasmijala. Svi su se nenasmijali. Jer, i dobra šala triba imat ono nešto, a ja ovi put u to nešto definitivno nisam uboja.


Neko vrime niko nije ništa govorija.


- Do-bro, dosad su uglavnom govorile samo mame. A mi bismo voljeli čuti imaju li i tate možda kakva pitanja?

Ma ono, nakon ove odlično prihvaćene dosjetke, ne pada mi na pamet više usta otvarat.
Pa iako žarko želim upitat moremo li vidit još koji Venov dijagram, svjestan sam da ni taj tip humora ne bi dobro proša i nekako se odupirem toj želji.
A vidim da i učiteljica ne gleda u mene, nego u ovu dvojicu do.

Onda se ipak javija ovi tip livo od mene. Nije jadan izdrža pritisak.

- Ja bi ima jedno pitanje.
- Ma naravno, recite, sva pitanja su dobrodošla!
- Molim vas, niste ništa rekli o sanitarnim čvorovima. Mislim, na ovim slikama koje ste pokazali nigdi se ne vide sanitarni čvorovi. Smatram da bi mi, kao roditelji, ipak morali vidit par fotografija sanitarnih čvorova s mista koje će sutra posjetit naša djeca. Nama je, prije svega, stalo do izgleda i higijene sanitarnih čvorova. Mislim, ipak su to naša djeca.

A vidi ovoga bolida. Lakše mi je, i mene je nadmašija.
Ma nema šta, pogodija je u žicu, do toga je baš i meni najviše stalo.
J...š Venov dijagram, zašto se ja ovo nisam sitija pitat!
Šta se mene uopće tiče koje će sve srednjovjekovne dvorce i muzeje vidit moj sin, to može vidit i kod kuće!
Nema ona učiteljica nama šta pričat o nekom obrazovanju i izletima prije nego šta podastre fotodokumentaciju o svim sanitarnim čvorovima u kojima će urinirati naši mali izletnici.
U stvari, ja bi čak bija još rigorozniji od ovog blagog gospodina. Ja bi izričito tražija da vidim i tlocrt, i dva presjeka u 1:50, i najmanje TRI fotografije savkog sanitarnog čvora. U boji!

J...te, odakle su ovoga pustili?

Al moram priznat da mu je učiteljica dobro odgovorila na ova pitanja. Vjerojatno je nju pitanje razveselilo i više nego mene, ali ničim to nije pokazala, Navikla je ona, stara je to iskusnjara, nju dica svakodnevno pitaju svakojake gluparije.
Lipo je ona njemu odgovorila, ali šta točno, pojma nemam. On je odgovorom bija skroz zadovoljan, mada sam ja naslućiva da on te fotografije sanitarnih čvorova nikad vidit neće.

Onda je učiteljica još rekla i da je ovaj sastanak bija SAMO JEDAN PRIJEDLOG SAMO JEDNE OD MOGUĆIH škola u prirodi, a ona još ima četri-pet takvih prijedloga, pa bi na svakom IDUĆEM sastanku prošli po jedan prijedlog, pa ćemo posli svi zajedno odlučit koji je prijedlog najbolji.

- Eto, mislim da smo za danas dovoljno govorili. Ima li možda još netko kakvih pitanja?

Šutnja.
Amo kući, muko moja, kasno je.

E, al onda se za rič javija i ovi desno od mene.
Ko zna šta će ovaj sad ljusnit?
Objektivno, dosad je muški rod na sastanku više nego zaslužija sve one etikete koje mu žene lipe kad su zbog nečeg nadrndane.

Čovik se malo nakašlja i vrlo ozbiljno reka:

- Ljudi, ja predlažem da mi odma prihvatimo OVAJ prijedlog eskurzije, pardon, škole u prirodi, jer je odličan i jer je sto puta bolji od ovih drugih, koje sta nam mislili pokazat drugi put. Znači, ja predlažem da mi ovaj prijedlog lipo jednoglasno usvojimo, pa da ne moramo više dolazit na ove roditeljske!

Totalno sam ga krivo procijenija.
Njegov prijedlog je usvojen, uz sveopći smijeh. A smijali su se stvarno SVI. I učiteljica, i sova, i ja, i Mr. Sanitarni Čvor.
Evo, TAJ tip očito ima ono nešto.