Zovi, samo zovi

A baš me Violina nanervirala, čim je počela. Pa sam joj odlučija vratit, s kamatama.

Doduše, odma na početku, kad sam vidija nepoznat broj, pomislija sam se da je u pitanju krivi spoj.
Ma šta pomislija? Ponada sam se.

Krivi su mi spojevi u zadnje vrime najdraži.
Na primjer, radim istovremeno na tri fajla, ne znam di mi je glava, bude često i četvrtak, a četvrtkom su mi živci najtanji... i  onda mobitel počne zvrndat.

- HALO! (ja, skoro ljutito)
- Dobar dan, Đuro, vi ste? (ona, malo nesigurno)
- Ne, nije Đuro. (ja, sad bez ljutnje, s olakšanjem)
- Ups, ispričavam se! (ona)
- Klik! (isto ona)


Ovakav poziv je možda lagano dekomodirajući, ali je, u biti, san snova!
Naime, slutnja da su na pomolu novi problemi raspline se u trenutku u kojem oboje shvaćamo da ja nisam Đuro.
Nakon šta takav poziv obavim, sve probleme vezane za taj poziv sam riješija.
Mislim, ako i postoji problem, to je ipak Đurin problem, a ne moj.
Da zaključim: ovakvi me pozivi usrećuju.

E, ali na ove DRUGE pozive obično počinju problemi, ove u kojima neko oće baš MENE.
Dobro, malo sam sad u afektu, malo pretjerujem. Ne bi uopće bilo pošteno reć da me SVI pozivi uvaljuju u probleme.
Nekad zovne i neki prijatelj, ili rođak, na piće ili nešto. Samo, takvih je slučajeva znatno manje nego ovih prvih.

A ovo jutros nije bija krivi spoj. Bija je pravi, barem s njene strane.
Ona je tražila baš mene, a ne nekog tamo Đuru.

- Dobar dan, poštovani gospodine! Pri telefonu Violina iz Dubioz osiguranja. Smetam? Super! Hihi! Evo, zovem Vas da upravo Vama poNUdimo novi paket naših usluge koje će upravo Vas SIGURNO zaintereSIrati...

Violina ima vedar, zvonki, glas koji do mene dopire negdi sa sjeverozapada Domovine. Malo se dodoše na silu smije, ali opet ne toliko da bi bilo iritantno. Ja baš osjećam kako je radosna šta razgovara upravo sa mnom. Vjerojatno nikog ovaj tjedan nije ni planirala zvat osim mene, samo da se može predanije posvetiti mome boljitku.

- Draga moja Violina, iskreno sumnjam da ćete me sigurno zainteresirati.
- Hihi! Ali, poštovani gospodine, pa niste me ni sasLUšali...

A šta ako je malo pustim? Mislim, s jedne strane, nek žena priča ako joj se priča. Vjerojatno joj firma plaća telefon. Al, s druge strane, ne bi tija da ona misli da mi, zato šta joj ja ne poklapam slušalicu, može izbit kunu iz džepa. To nikako. Ni u ba.

- Violina, amo ovako. Ja ću vas saslušat, ali vam odma na početku mogu zagarantirat da neću potrošit ni kunu na ono šta vi prodajete.

Ja mislim da je ovo pošteno od mene. Sad, ona kako oće.

- Ma naravno, hihi, ali Vi još ni ne znate kaj smo Vam sve u mogućnosti poNUditi!
- ŠTA GOD da prodajete.
- Pa evo, kažite mi, poštovani gospodine, kakvo je Vaše zdravlje, kak se zadnjih dana osJEćate?
- Zdrav ko dren! A ako mi šta i bude, žena je obećala da će to bit po kratkom postupku.
- Kaj?
- Zdav ko dren, kažem.

- O, pa to je sjajno! Ali kaj ak se sutra, mislim, ipak, nedajbože...? Jer baš upravo u tom slučaju...

Navila se rodica, pravo odčepila. Ili čita, ili, šta je još gore, zna napamet. Neka, neka, pustiću je još malo, nek joj padne kompresija. Nek zasad malo oda po poznatom terenu. Ne znam zašto, al nije mi ni antipatična, koliko bi tribala bit.

- možda baš Vi...

Prtljaj ti, prtljaj.

- ...za samo dvjesto kuna...

Dok ona tako trkelja, ja nešto razmišljam o onom njenom izrazu nedajbože. Ma kako li ga je samo brižno izgovorila! Sigurno trenira! Ka, tobože, na prvu, ne bi ona ni slučajno da se meni šta desi. A nekako slutim da bi ona zapravo NAJRAĐE da se meni nešto desi, samo da mi pokaže kako se to ka i ništa čoviku desi.

- ... još ovaj tjedan naVRAtite kod nas u našu najbližu poslovnicu Dubioz osiguranja na kavicu...

Ali čekaj... da se meni šta desi, ja bi time I Violinu I Dubioz osiguranje uvalija u trošak. A njima opet NIJE do troška, njima je samo do mojih novaca. Znači, možda ona ipak NE ŽELI da se meni šta desi...

- ...jer još samo ovaj tjedan ste u prilici...

Al, kako ću uopće svatit šta ona zapravo želi kad nonstop melje?
A možda to ona namjerno? Sto posto ona to namjerno! Ona baš NAMJERNO oće da me zbuni, da ne mogu razmišljat. Kako je samo prepredena!

- ... zna naRASti čak i do DVIJE TISUĆE kuna, poštovani gospodine...

E, sad mi se čini da se Violina malo previše zaigrala i da počinje mislit kako će me ipak uspit oglobit.
Krajnje je zato vrime se malo aktivnije uključim u razgovor. Budući da je ovaj četvrtak dosad bija potpuno bezvezan, a i da zasad nisu na pomolu nikakve druge razbibrige, spontano odlučujem u daljnjem razgovoru bit glupan.
Ljubazni glupan! Eto, to je dobra ideja, to bi i Kraš napravija! Šta se mene tiče, on je tu metodu i izmislija.
(Svjestan sam, naravno, da bi Kraš tu ulogu odigra mnogo bolje od mene, ali šta ću, ima on svojih problema četvrtkom, a Violina je baš zvala mene. Prilika čini glupana.)


- Šta dvi iljade kuna?
- Pa uštede, poštovani gospodine!
- Ćete mi DAT?
- Ma ne, nego biste ušTEDjeli!
- Odlično!
- Eto vidite!
- Jer već sam mislija da ja vama nešto moram platit... biž, biž išta plaćat...

- Hihi! Ne, niste me možda dobro raZUMjeli...
- Znači, TRIBA platit. A... ovi... ja vama ili vi meni?
- Pa gledajte, gospodine... za početak biste, naravno, Vi ulagali, ali zato u Vašoj budućnosti...
- Znači, ipak da JA VAMA dam neke novce. Jer, učinilo mi se da ste maloprin rekli da ćete VI MENI dat neke novce.

- Ma ne, rekla sam da je to Vaše ulaganje neusporedivo malo s uštedama koje možete ostVAriti...

- Čekajte. Opet nisam baš najbolje razumija. Kako ću ja to ušparat ako VAMA dam neke novce? Meni se, ne znam, čini da su mi veće šanse da ušparam novce ako NE DAM NIKOME te novce.. ne znam, vi recite...

- Hihi! Ma da, niste me raZUMjeli, poštovani gospodine. Glete, sam Vam želim poJASniti kak na ovaj način osiguRAvate svoju budućnost! A uštede su doista znatne. Znate, bojim se da tolko novaca odjednom nećete moći, ono, SAM TAK saKUpiti, ak Vam se, nedajbože, kaj DESI...


Opet ona s onim nedajbože.
E, sad je dosta njene govorancije. Dosta je bilo i dijaloga.
Sad JA u potpunosti preuzimam komandu, sad je MENE red da njoj ne dam do riči.
Al sad neću više bit ljubazan i glup.
Sad ću bit ljubazan i glup i nenormalan.

- Ma ne bojte se ništa, Vijolina, ja novce KI NIŠTA skupim!
- Kaj?
- Kolko god triba! Meni će žena odma izorganizirat... dobrotvorni koncert!
- Kaj?
- Dobrotvorni koncert!
- Kaj?
- I znate kako će se zvat?
- Kaj?
- Koncert kako će se zvat?
- Kaj?
- Dajmo da mu se šta ne desi!
- Kaj?
- E, to smo riješili. Al... čekaj, čekaj, ko bi meni moga pivat?
- Kaj?
- ZNAM! Znam ko će meni pivat na koncertu!
- Kaj?
- Oni, oni.... Đubo!
- Kaj?
- ĐUBO!
- Kaj? Čekajte, čekajte... mislite, gospon Đuboni?
- E, on! Đuboni!
- Gospon ĐUBONI će VAMA pjevati na dobrotvornom konCERtu?
- E!
- HAHAhaha!!!...joj, ispriČAVAm se. Znate, al ja ipak nekak mislim da gospon Đuboni ima i drugog posla...
- On je čouk na mistu, on svakome piva i kad triba i kad ne triba, di neće meni?! E, al isto ne bi valjalo da piva samo on... A, mogle bi bit i klape, to bi bilo olčno?! Svi vole klape, ono kad stanu ukrug i metnu sunčane oćale...

Vidim da i Violina polako svaća da od mene nema koristi. Al kako sam se sad ja raspojasa, ona mene pušta da pričam. Zaptravo kazat, mislim da se i ona zabavlja. Vidim to, u stvari čujem to, po tome šta se cilo vrime smijucka, a njeno umjetno hihi je prišlo u prirodno haha.

- HAHaHahaha! Joj, ma Vi se sam zezate! Jer, ja zbilja mislim da gospon Đubonija nije baš moguće sam tak angaŽIRati...
- Da nije... Ma je! Ja to ka iništa! I ovi ... znate šta? NJEMU bi tribalo to šta vi prodajete! Đubi!
- Gospon Đuboniju?
- Đubi, Đubi! Jer, znam ja, njemu garant svako malo neko dolazi sa svojim problemima. Te Đubo pivaj ovome, te Đubo pivaj onome! Pa dogulilo je Đubi više pivat ovakvima ka šta sam ja, možda bi i Đubo malo moga mislit na sebe. Šta njemu to triba u životu, danas je zdrav ki cvancik, piva lipo, veseli se, ka čela u žlici čaja, a sutra, nedajbože...
- Haha, pa Vi mene stvarno zezate, haHAhaha! ...onda... ovaj, kaj... ništa?
- Ništa, Vijolina moja.
- Nema potrebe da više zovem?
- Ček... nek vidim.... nema, nema.

Kad sam joj, nekako ipak u vedrom tonu, poklopija slušalicu, vraćam se u stvarnost.
Di sam ja odluta, čoviče... već sam se vidija u prvom redu na koncertu.
A pravo dobar koncert bi to bija!

Ova dvojica šta su sa mnom u kancelariji gledaju u mene. Jedan umire od smija, drugi me zabezeknuto gleda. Koji je u pravu?

Zar je važno ko je kriv, kad se već sve to desi?
Šta meni ovo uopće triba?
Čoviče,  izgubija sam biće po ure, moga sam šta i pametnije radit, a umea sam svojim budalaštinama čak i ljude oko sebe. Od ovog razgovora jedinu je korist ima telekom.

A j...mu sve.

Jesam joj moga odma lipo reć da ja nisam JA, nego da sam ja... ĐURO?
I sve riješeno.

Ali ne, ne mogu ja to tako jednostavno.
Ja to MORAM napravit naapako.
Malo se jesmo nasmijali, ali sumasumarum, ja sam Violinu lipo sastra, a Violina je lipo satrala mene.
Mogli smo ostat na kulturnih 0:0, al ja sam inzistira na iscrpljujućih 1:1.

Uija vuk magare, šta se može, idemo dalje.

Ako ništa, sad, dok mi Violina više ne gudi na uvo, bar mogu bistrije mislit.

A šta ja više mislim, više mi je crnjak, više se JA osjećam ka negativac u priči.

Čoviče, pa ja sam nju u svojoj ludoj glavi optužija da oće da mi se šta desi.
A žena u biti radi svoj posa, isto ka šta ja radim svoj. (Dobro, osim dok s njom razgovaram).

I odjednom mi je sve kristalno jasno:

Ne žele meni ni Violina ni Dubioz osiguranje nikakvo zlo.

Oni jadni samo žele da sam ja zdrav i siromašan.