Zagreb u adventu

- Tata, zakasnićemo, tata, zakasnićemo...
- Ma nećemo, sine, imamo još pet minuta.

Ka i otprilike sto tisuća drugih Dalmatinaca, i mi smo u prosincu 2016. išli vidit to svjetsko čudo, taj advent u Zagrebu.
Nisam inače ljubitelj odlazaka u Zagreb. U Zagrebu sam provea šest možda najlipših godina života, ali uvik mi se čini da to danas nije onaj isti Zagreb i da to danas nisam onaj isti ja. Ne znam to objasnit, neću danas ni pokušavat.
Još je nešto važno za kazat: škrt sam za kupovat zimske gume, a i ne vidim šta bi ih kupova kad bi mi tribale samo za otić u Zagreb. Zato sam za ovu priliku užica u Ćaće Škodilaka. Ćaća je lovac, on uvik ima zimske gume, njemu zimske gume tribaju za na Svilaju.
Ne volim vozit tuđe aute, ali još više ne volim cijene zimskih guma.

- Ćaća, tribala bi mi Škoda?
- More. Al isto pripazi, nisu ti gume najnovije...

Nije me bilo lako nagovorit na Zagreb, a opet, lipo nam je bilo tih par dana u Zagrebu.
Šetali, obilazili kućice s kobasicama, vidili stare prijatelje, gledali kako ljudi kližu, zamišljali kako bi to lipo bilo znat klizat...
Jednu večer smo čak išli moj Stariji (9) i ja u kino, gledat Ratove zvijezda.
(Božić i Ratovi zvijezda. Nespojivo, a uspili su nam to prodat pod dobru kombinaciju. Ka nogomet i pivo.)
Kako je u nas uvik sve u zadnji čas, tako smo i ovi put bili na knap s vrimenom.

Nećemo u kino tramvajem, da ne zakasnimo. Idemo Škodilakom.
Bit će valjda mista u garaži.
Moglo bi bit mista. Tribalo bi bit mista.

Ušli u garažu, nema mista.

Stariji se uznervozija na zadnjem sidalu:
- Tata, zakasnićemo, tata, zakasnićemo...
- Ma nećemo, sine, ne boj se, znaš da uvik ima po ure reklama... ma di da se sad parkiram... vidi, sve zauzeto...
- Tata, zakasnićemo, tata, zakasnićemo...
- Nećemo, reka sam ti da nećemo, pusti me da nađem parking, ne pomažeš mi uopće svojim grintanjem... aha! Eno, jedan isparkirava!

I gle stvarno: taman tu di sam se zaustavija jedan auto isparkirava!
Jedan ganjc novi đip. U stvari, polu đip, polu obično auto. Taman pogođena kombinacija. Pravo lip! Japanac. Vakog bi i ja volija imat, kad bi ima puno para.
Ali meni je teško dat i za zimske gume, tako da ništa od toga...

KRRREŠ!!!!!

Udari me ovaj s đipom, dok je izlazija!
Stojim na mistu, ni kriv ni dužan, a on me zvekne!
Koji je njemu, u šta gleda?

Kad ti se vako nešto u prometu dogodi, ne smiš gubit razum.
Prvo, kad te neko udari, tribaš izać iz auta i uvatit se za glavu.
To se tako radi po peesu.

Onda, onako uvaćen za glavu, tribaš zavapit:
- U ŠTA GLEDAŠ???

Kad si to obavija, posli moš komunikaciju nastavit kako oš.

Ja sam, recimo, posli ovog obaveznog protokolarnog prvog dijela, reka:
- Slušaj, čovik moj, ako se odma sad dogovorimo da si TI kriv, sve smo riješili!
Čovik je reka:
- Onda smo sve riješili! Normalno da sam ja kriv, ne znan ni ja u šta sam gleda...

Ecce homodo!
Evo normalna čovika.
Iz mog dosadašnjeg iskustva, kad se dvojica sudare, uvik je kriv onaj drugi koji u šta gleda.
A evo, mene je danas dopa čovik koji je odma prizna da ne zna u šta je on sam gleda.
Triba i u nesrići imat sriće.

Dajemo ruku, jedan drugome, upoznajemo se. Alen se zove. Isto Dalmatinac, al pari skroz normalan čovik.
Šta ćeš, desi se.

Da ne zadržavamo promet, makli Alen i ja aute sa strane, dogovaramo se šta ćemo dalje.
Za divno čudo, bez tenzija, bez povišenih tonova.
Ljudi smo, dogovorit ćemo se.

Doduše, dok nas dva pričamo, moj stariji sin plače:
- Buaaaah....Razbili smo Didino auto...

Ja ga tješim. Čak i Alen ga tješi.
- Ne plači, maleni, nije ništa strašno. Evo, tvoj tata i ja ćemo se sve dogovorit. Vidiš da se nismo ni posvađali ni ništa!

Stariji svejedno plače.
- Buaaaahhh, šmrc, a i propustili smo film...


(Kad je moj Ćaća ka dite slomija ruku, odvea ga stric Fap u doktora da mu namisti kost. Doktor potega ruku, Ćaća jauknija, a stric Fap se unesvistija.
Na tu mi je priču ova naša situacija sličila.)


Pošto se Alen i ja u ovom trenutku ipak ne moremo bavit problemima moga sina, jer nam se nekako čini da su važniji ovi naši, odustajemo od tješenja. On će to morat sam sa sobom riješit.

- Nego, šta ćemo nas dva, Alene?
- Najbolje zvat policiju, a?
- A slušaj, zovi, nemam ništa protiv.
- A... šta ću je zvat, šta će oni kad dođu, samo će mi reć da sam ja kriv, i opalit me još po žepu?
- Pa... ja mislim, Alene moj, da će ti to tako nekako ispast.
- Ma zvaću ih k...c, samo mi još policija triba. Ka da ne znan da sam ja kriv?! Najbolje da ja tebi odma platim popravak branika, a?
- A more i tako, ko ti brani?!
- A šta misliš, koliko more ta šteta bit?

Gledam Škodilaka. Prvo, malo još u šoku, ne mogu među onin Ćaćinim zagrebotinama nać ovu moju večerašnju... a-ha, eno je!
Ma ništa, malo me zagreba po pridnjem braniku, nije ništa slomljeno ni udubljeno, tribaće samo malo pripiturat.
Gledam sad njegovog đipa.
J...te! U njega rupa u braniku velika ka Dart Vejderova kaciga. Ne moš virovat!
Ne more ni Alen virovat. Njega, doduše, ova razlika manje veseli nego mene.

- Stari moj, ovo je u tebe češki tenk, a ovaj moj đip su od papira napravili, izgleda! Eh, a još kažu: Japanac...
- Stvarno origami!
- A šta sa sad tu može. Nego, slušaj, ja ti se u ovo ne razumin. Vidi ti ako imaš s kim, koliko bi to, ka, došlo, da ja tebi odma platin popravak Škode. A ja ću svoje posli sam popravljat, ko mi je kriv kad ne gledam di vozim. Imaš koga zvat pitat?

Da imam li?! Imam Sennu. Meni Senna sve krpi na autu, njemu virujem.

- Alo?
- Senna, živija mi! Skužaj, nemam puno vrimena. Koliko košta pituravanje branika? Imaš trideset sekundi
- Devesto.
- Koliko si siguran?
- Ovako na neviđeno, devedet posto.
- Fala, bog!

- Alene, moj limar Senna kaže devesto. Ja bi mu virova.
- A dobro. Slušaj, nemam sad devesto u sebe, moram na bankomat, eto me za deset minuta.

Vratija se Alen za pet minuta, daje mi devesto kuna, pozdravljamo se.

Probam se našalit, dobre šale nikad dosta.
- Alene, drago mi je šta smo se upoznali.
- Ma, i meni je drago. Drago mi je u p...u matrinu šta smo se upoznali.
- Ma, ovi, to se tako kaže...
- Ma znam da se tako kaže. Sve ok. Slušaj, nemoj šta zamirit, svako ti dobro za Božić!
- I tebi, Alene!

Ode Alen.
Zaboravija sam ga pitat broj mobitela. Ne znam ni kako se preziva. U onoj ciloj situaciji nisam se uopće sitija pitat ga.
Nema veze, valjda mi neće tribat. (Na kraju priče se, kako to već biva, ispostavilo da sam bija u krivu).

- Tata, zakasnili smo na film, i razbili smo Didino auto.
- Ma, nema veze. Da ti Ćaća nešto kaže: važno da nikome nije ništa. Auto? Auto ćemo popravit. Kino? Pa ima još valjda koji termin večeras...
- Ima, Tata, al to je onaj Četri De, di te trese, prska vodom, dimi...
- Četri de? Al to je onda još bolje, a?
- Pa, je, Tata, al te karte će bit duplo skuplje...
- Ne boj, se sinko, Ćaća je upravo upa u novce!

***

- Alo?
- Senna, ostavija sam ti sinoć auto isprid kuće, pa ti kad stigneš, pogledaj i opituraj. Neću požurivat, al ako more do Božića, bija bi ti zahvalan. Ćaćino je auto, znaš kako je...
- Do Božića???
- E. Moš li ikako stić?
- Glavno da se tebi ne žuri. A šta ću od tebe, riješićemo...
- Fala, Senna!

***

- Alo?
- Alo, Senna!
- Gotovo!
- Ozbiljno? Legenda si! Koliko?
- Četristo.
- Četristo? Pa reka si devesto!
- Reka sam, al priko telefona, na neviđeno. A nije bilo puno zagrebano, pa nisam piturava cili branik, nije bilo potribe...
- Senna? A da ti uzmeš pinelić, ima još drugih mista di je Ćaća zagreba, pa lipo takneš malo ovde, malo tamo, dok ne dotraš do devesto... al nemoj jope ni da bude priko devesto...
- Znaš šta, kralju, imam ja i pametnijeg posla, svak nešto oće do Božića. Reka sam četristo, donesi četristo. Aj bog.
Klik!

***

Škodilak ponovo izgleda ka novi, i još mi ostalo pesto kuna.
Po svemu, triba bi bit sritan, al nisam bija sritan.
Da je uskoro Dan Republike, možda bi drugačije razmišlja.
Al nije, nego dolazi Božić.
Ćaća kaže da se za Božić svi dugovi moraju sravnat.
Ne spominje se u filmu, ali i Džedaj vitez sigurno za Božić nije nikome ništa dužan.
Ne vratim li Alenu novce, Ćaća će me ubit, a i Joda bi me moga nać i izdovaćat.

Nema druge nego nać Alena.

Znam da se zove Alen i znam šta vozi.
Tribalo bi bit dovoljno.

Da smo negdi drugo, a ne u Hrvatskoj, nikad ja Alena ne bi naša. Ma, ne bi ga ni tražija.
Ali ovako, naša sam ga.
Kako sam ga naša, mislim da nije red napisat, jer nagađam da se tim metodama u nekoj drugoj situaciji more i ozbiljna šteta napravit.

Tribalo mi je par dana, par institucija koje rade svoj posa, i par prijatelja.
Ali ka u onoj Kveljovoj limunadi, svijet se oko ovog Božića urotija da ja dobijem ono šta želim.

***

Baš za Badnjak, dok su Žena i dica kitili stol, a kroz vrata ulazili prvi gosti, meni je porukom stiga Alenov broj.
Odma sam zva, nisam tija ni minuta čekat.

- Halo?
- Alene! Ja sam, oni iz garaže, oni sa Škodom!
- E, ti si! Ja ne mogu virovat...
- Slušaj, Alene, popravija mi čovik Škodu, i priteklo mi je novaca!
- Blago tebi!
- I ja ću tebi to vratit.
- Ma daj, nemoj za...avat, nema potribe...
- Ima, ima, Alene! Ako ništa, Božić je vrijeme darivanja!
- Hahaha! Fala, stvarno, ne znan šta bi reka, bez riči san...
- Ne tribaš ništa govorit. Red je red.

- Ajme meni, fala, ne mogu još virovat da me zoveš... čekaj, pa koliko te onda doša popravak Škode?
- Ovi... četristo kuna!
- Četristo???
- A-ha. Nisi me puno zagreba. Kolko je tebe tvoj Japanac?
- Mene je došlo sedam iljada kuna.
- SEDAM ILJADA?
- Sedam iljada.
- Nije, Alene, nije.
- Kako nije?
- Došlo te ŠEST IPO iljada kuna!
- Hahaha! Pa, je, u biti, kad tako kažeš, malo se lakše diše...
- SLušaj, oš dolazit ovi dana u Split?
- Čekaj nek vidin, ovi... oću!
- Javi se onda kad dođeš da ti dam novce!
- Oću! Moremo i kavu popit, a?
- More, Alene, biće mi drago.
- I meni. E, i sritan ti Božić!
- I tebi, stari moj!


Sretan Božić svakome!