Tequilla Sunrise

Zašto ja, uz sve drugo šta sam već spominja, ne bi bija dobar lovac?
Moglo bi se navest milijun razloga, ali jedan je glavni.
Ne bi bija dobar lovac zato šta ja, jednostavno, ne uživam u ubijanju drugih sisavaca.
Mislim, pustimo sad te priče o zečevima koji uništavaju usjeve, lisicama koje kradu kokoši, vukovima koji otimaju Crvenkapice i slično. U takva objašnjenja ja niti malo ne virujem.


Niko zapravo neće da kaže istinu.
A istina glasi: lovci vole lov jer vole pucat i pogodit životinju.
I to je to, ja ti kažem.

Jedan mi je lovac pokuša objasnit da je njemu u lovu najbitnije doživit čist zrak i netaknutu prirodu. Al kad sam ga pita zašto u šetnju prirodom tegli pet kila puške i dva kila patrona, isto mi nije zna odgovorit.

- A voliš IST zeca? (pita on mene, ono ka, sad ću upast u njegovu perfidno postavljenu zamku)
- Volim, dašta nego volim ist zeca! Al...
- Al šta?
- Volim ja ist i teletinu. IST! Al isto ne volim KLAT tele. MESAR kolje tele, mesar je zato čak i plaćen. Meni to nije ista kategorija, IST i KLAT. Tebi biće je?!

Eto, lov ne volim, al još manje volim kolinje.
Mada, u usporedbi s lovom, kolinje mi se čini poštenije.
Jer, kolinje ne služi ni užitku ni zraku ni prirodi ni društvu.
Kolinje služi samo MESU, i to je zapravo najekonomičnije priskrbljivanju hrane za obitelj.
Ako čovik nije vegetarijanac.

Prije sam mislija da će me u životu mimoić i lov i kolinje.
Pogotovo kolinje.
Ka ono, ima ko.

Otkad znam za sebe, na selu se držala prasad, šta znači da se i klala prasad.
I uvik je ima ko.
Ćaća, stric II. Tesla i stric III. Vilbur su od malih nogu, šta bi se reklo, naturščici.
A stric I. Mesni i prastric Fap su čak i profesionalci, njima se cili radni vijek vrtija oko svinjskih polovica.
Njima je to, kolinje, bilo ka i ništa.
Oni bi sve to radili uz šalu, a u pauzama između prasadi vrime bi kratili orasovačom koja bi, uz par mutnih bićerina, uvik stolovala na jednoj od limenih bačvi kraj svinjaka.

(Jedamput kad sam se vozija vlakom, tamo negdi oko Unešića, sidila su priko puta mene neka dva veseljaka, pričali o ženama, kakve ko voli.
- Dobro unda, a koji je tvoj tip žene?
- Moj tip žene je žena koja more JEDNOM rukom izvuć prase iz svinjaka.
Evo, znači da ima i žena šta su to uvištile, a ne samo muških.
A govoru da ne postoje one Amazonke.)


A ja bi, ka mali, za vrime kolinja uteka na drugi kraj sela, samo da ništa ne čujem i ne vidim.

Posli, kad sam naresa, isto bi uteka na drugi kraj sela, al bi se malo posli, kad bi sve utihnilo, vratija pomoć oko nošenja, rizanja, višanja, soljenja i ostalih naknadnih radova.

Obično bi Ćaći reka:
- Zovni me, al malo kašnje, kad prase postane predmet!
Ćaća bi posprdno objasnija stricima:
- TO je moja Djevojčica.

Ka šta sam reka, uvik je ima ko.
Ali ove godine ispalo je da više NEMA ko.

Heroja koji između dvi orasovače jednom rukom uvate prase za uvo, a drugom ga među oči eutanaziraju, više nema.

Nikidan, s prvim zrakama subotnjeg sunca, zlatnu generaciju predstavljali su samo Ćaća, Tesla i Vilbur.
Redovi veterana su se osuli, a prazne pozicije popunija je mlađi naraštaj: rođaci Okaš, Lula i ja.
Skupili smo se nas šest oko one limene bačve s orasovačom. Jedni piju jer grije, drugi jer ohrabruje.

Na papiru, dobro je. Ima nas, još uvik ima ko.
Ma i atmosfera je dobra! Ćakulamo, smijemo se.
Ali nema nas koliko nas je bilo u zemane, nema nas ni blizu.
I zato meni ovo ipak nekako izgleda ka suton kućne radinosti.
Zora očajnika.
Nisam nikad mislija da ću to reć, ali to me čak malo i rastužilo.
Daj amo još jednu orasovaču!

A nisam ja samo od sviju najtužniji.
Ja sam od sviju, iako nisam najmlađi, i najnesposobniji.
Za kolinje: nespreman!
Pojma ja o tome nemam, kako ću i imat kad sam se dosada uvik na nešto izvlačija.
Doduše, nije me ni briga ni sramota.
Glavno da drugi znaju rađu, ja ću ionako radit šta mi reču.
A radit ću danas SVE šta mi reču.
Danas će Djevojčica postati Muškarac.

Pitam ja strica Teslu:
- Kakvi si TI za klat?
- A, slab sam ti ja za dvoosovince. Ja sam više nako za JEDNOosovince.

- Kako to misliš?
- Pa jednoosovinci. Kokoš, tuka, patka, to.


Tesla ima problem s leđima, i zato ima poštedu. Ne znači to uopće da je on danas besposlen, njegov je posa da spremi ručak.
Al opet, to znači i da je knjiga spala na dva slova.


Pošto njemu danas neće tribat, Tesla mi daje svoj kombinezon.

- Na, sinovac, provajde ti, meni je zera tisan, al tebi bi MORA pasat.
Tesla je očito dobro raspoložen, jer je deset centi niži i biće dvadeset kila lakši od mene.
- Oćel pasat, a? A šta ima pasat i ne pasat, imaš taj il nikakav.

Znam da je u pravu, zato prihvaćam kombinezon, kakvi je, takvi je.
A tisan mi je.
Nemam pojma niti kako sam uopće uša u njega, a kamoli kako sam ga zakopča.
Ne mogu se niti uspravit u njemu, niti saginjat. Stojim ka neki zgureni Robokap.

Da budem kompletan, obuka sam i rukavice.
Rukavice su mi najvažnije. Ne mogu ja ovo radit bez rukavica, previše sam gadljiv.
Rađe bi se odreka kombinezona nego njih.
Mada, znam i ja od čega se rade rukavice. Stavija sam između sebe i živog praseta samo još jedan sloj mrtvog praseta.
Ne stavljam ništa na nos, računam da je dovoljno šta sam malo prilađen.


Da pokažem dobro raspoloženoj ekipi za limenim šankom kako sam i ja optimističan i kako i ja imam volje za radit, predlažem da se ostavimo orasovače.

- Amo ljudi, imamo još po ure.
- Zašto još po ure?
- Zato šta ću se ja za po ure izrigat.

Oni misle da se ja s ovim šalim, ali ne šalim se.
Imam inače dobar želudac, ali dobar je jer dobro probavlja hranu.
Moj želudac loše probavlja slike i zvukove, to je njemu mana.

Svi su se uputili prema svinjaku, uputija se i ja za njima.

- Koliko i je, Vilbure?
- 3.
- 3? Kojega ćemo prvo?
- Amća prvo onoga najvećega, da posli bude lagnje.
- More. A kolki ti je taj najveći?
- He, he, vićeš sat!

Vilbur otvara vrata svinjaka.
Majkomila... nije ovo unutra prase, ovo je dinosaur!
Bez pretjerivanja, ima u njemu kvarat tone.

Izgleda da sam ja jedini kojemu je mrsko šta je beštija ogromna.
Ovi oko mene se vesele, šta i je, u jednu ruku, logično.

- A, nu ga kolki je!
- Ki autobus!
- Nedilje ti, kolko je dugačak, dobro bi mu došle još dvi nogu u sridini, da ga zera potpače!
- Da ga je bilo uslikat? Al, tribalo bi mett uzanj kutiju cigara, rad usporedbe.
- A ko će ga posli obisit na kuku? Šta misliš, bil ovo oni Pašalov moga dignit na izbačaj?

Smijem se i ja, ali osjećam da se pomalo sprema sudbonosni trenutak.
Smijem se, a već me pomalo vata i očaj. Sve očekujem neke upute, da mi neko kaže šta bi ja točno triba radit.

- Kako ćemo onda, a? Šta da ja radim? Di da stanem?

- Ma nema tu čudo filazofije. Jen naprid, četri sa strane, i izvučemo ga iz svinjaka!

Zaključujem da ja sigurno neću bit oni jedan naprid. Zato stajem malo sa strane, nek oni prvi krenu.

- AJMO!

Svi skočiše i složno navališe na prase, osim mene.
A mrcina se odma uzjogunila kad su ga se dovatili. Ne more ona daleko, sa svih strana je pričepilo, ali vidim da se rita, da ih se svim silama pokušava otrest.
Ja osta isprid svinjaka, šokiran, ka drvena Marija.
Znam, triba bi i ja skočit, triba bi i ja uvatit prase za.... za nešto, al nemam pojma za šta.

Vide drugi da sam ja osta stat, vidim po facama da i njih vata panika. J...ga, sto kila ekstra uvik dobro dođe. Viču na mene, svi uglas:
- Za uvo ga!
- Za nogu ga!
- Za uvo!
- Za nogu!
- Vataj ga za šta god viri iž njeg, j..agati, viš da nas nosa okolo!

Možda sam i sagnut ka mačka, možda i izgledam spreman za skok, al to je privid, to je zato šta me kombinezon steže.
Ja zapravo još uvik nemam pojma prema čemu bi skočija, prema uvu ili prema nozi. Ne mogu se nikako odlučit prema čemu mi se manje ne skače.
Malo se trzam prema uvu, malo prema nozi.
Potpuno sam svjestan da izgledam ka kreten.

Da i o ovome snime film, ovo šta se dalje dogodilo išlo bi u slowmotionu.
Na toj usporenoj snimci lipo bi se vidilo kako se prase ita glavom i baca Ćaću u zid.
Kapa leti u zrak, a oćale padaju doli, u đubar.
Ćaćina glava nastavlja se gibati pravocrtno i udara u zid, al prije toga kači neku žicu šta viri iz zida i umalo probiva desno uvo.

Onda se film ubrzava, onda ja svaćam da je đava odnija šalu, priskačem u pomoć ćaći, vatam prase za šta god uvatim. Nekako napokon izvlačimo neman van, na stratište.

Uh.
Ovo je bilo gadno.
Gledam Ćaćino uvo.
Srića, ozljeda nije gadna, ali na uvu mu se isto stvorila lipa ljubičasta fleka promjera 2cm.

- Kakvo mi je uvo, imal puno krvi?
- Ma nema, Ćaća, samo par kapi. Al ne diraj sad ništa, opraćeš posli, kad se skori. Bolil te? Mantal ti se?
- Ma ne boli, nije ništa. Biž, dobro sam proša. Di su mi ćale?
- Eno i, odletile u đubar. Iđem ja po nji, opraću ti i.

(Lani, u jednom javnom wc-u, doka sam pomaga Mlađem (3) drišit gaće, slučajno su mi oćale upale u wc školjku. Plup! Bez razmišljanja sam pustija vodu po njima i otiša.
A danas, danas mi uopće nije problem prat oćale od govana.
Šta ti je kontekst...)

Perem Ćaćine oćale. Pereme oćale i sritan sam šta to radim. Sve je bolje nego držat prase kojemu će svaki čas odzvonit.


Dok tako perem (a perem ih polako i temeljito), čujem sam kako se rođaci Lula i Okaš dobacuju:
- Dobar je naš Rođak, zlata vridi za oko prasadi!
- Daštaj. Al isto, meščini da je najjači za prat ćale!
- Najjači šta ode ima.
- I šire!
- Nu mu lipa kombinezonića!
- A-ha, pravo lip kombinezonić.
- Baš za ove prigode.
- Orginal! Ono mu je Benaton posla!

- A-ha, samo, zera mu zapinje.
- Ma ne zapinje, tos teb čini. To je takav kroj. To ti se sad nosi, to, ki malo strukirano.
- Misliš?
- Je, pa viš da ga otvara u struku!
- Pušti ti to, isto mu ja ne bi dava radit ništa di triba malo ćućnit.
- To JE. Ćućne li, ode sve u...

Stric Vilbur se smije, al jope, brani i mene.
- Aj šta ste se njega dovatili, uvatte se vi rađe praseta!
- More, more. A nu praseta, nu ga šta se dere! Daj bilo znat, a, Okašu, pa ga na sjever vodit, a?
- A-ha, zlata bi vridilo vako prase na tribinama... ček, di smo stali?
- A di? Tribalo bi ga po glavi udart, eto di smo stali. Ko će, ja il ti?
- Aj, ja ću, ti moš drugi put. Daj amo macu.
- Na!
- Drž ga, ne mrdaj, da neb tebe po tintari, hehe!
- Držim, ne boj se... ČEKAJ!
- Štaj?
- Ma, tijo sam te nešto zamolt!
- Štaj sat?
- Aj, ovi..... nemoj ga jako udart!
- AhahahaHAHAHA! Daj, nemoj se zaj...vat, ispašće mi maca o smija!
- Bez šale. Nemoj ga čudo jako.
- Zašto?
- Boli ga to!
- AHHAHAHA! Prikini, nedilje ti svete, ne mogu radit o smija, nemam snage u rukama kad se smijem.
- Paš ga onda tuć ki stric Licko!
- Šta, kako on tuče?
- Licko? On tuče ki da bajeme tuče prasetu na glavi.
- A prasetu ništa?
- Štaćmu bit? Prase se još čudi: ko sad kuca, u ovu uru?
- AhahahaHAHAHA! Majde...  HAHAhaa!... kuragu..  ti i tvoje budaleštine, ahahahhha!
- Nu, a znaš štaj reka oni iz Promine za svog malog?
- Koji? Šta?
- Govori on: moj mali voli životnje! To kako on voli životnje, toj čudo jedno. Njemu su životnje SVE. On, kad se kolju prasad, uvik prvi skače klat! Voli životnje i gotovo!
- AHAHHAHAHA!

A i ja i dalje perem Ćaćine ćale i smijem se.

Bolje se smijat nego plakat.


Jen, dva, tri, gotovo.
Posli, tamo na trećem prasetu, više sam i ja ogugla.
Dobro, možda ne još dogodine, ali za dvi godine i ja ću igrat za veterane.

Prolazi strina kraj mene, pita.

- E, drago strinin, iđel kako?
- Ma iđe, strina.
- Ajme! Šta ti je ono Ćaći na uvu?
- Šta mu je na uvu? Markica! Šta će mu drugo bit na uvu?