Kotlovina

Danas spremamo kotlovinu.

Kako je spremamo?

Kako ispadne.
Ako se mene pita, nema tu nekog jedinstvenog recepta.

I kad oću dvaput napravit istu, ne ispadne dvaput ista.

Stric Tesla kaže da se prava kotlovina radi od onoga šta već imaš u frižideru, a ne od onoga šta tribaš kupovat u dućanu.
Njemu čak i tako ispadne dobra, ka iz dućana.
Ali ja ipak nisam na njegovoj razini.
Mudri sensei Tesla ima crni pojas iz kotlovine.

Samo on slabo zapisuje, pa ću morat ja. A ja ću kako ja znam.
Pa, evo mog recepta, ili, bolje rečeno, kombinacije recepta.
Temeljeno na stvarnim ljudima i događajima. 90%.



Uzmeš jedan dičji rođendan. Po volji. Najbolje prvi sljedeći.

Provjeriš tobože sa slavljenikom.

- Sinko, dolaze nam sutra tvoji prijatelji na rođendan, s tatama i mamama. Šta ćemo im spremit?
- A šta ti sve znaš spremat, Tata?
- Pa... znam kotlovinu, u biti. Al, možda im je malo dosadila kotlovina? Il ćemo ove godine šta drugo, a?
- Može kotlovina!
- Aj, može.

Dobro je, to si riješija.

Znaš doduše da j...ni kota ima sto kila i da ga tribaš doteglit iz podruma na balkon. A posli ga još tribaš odteglit nazad, šta je još nekako i teže, jer iako tobože potencijalna energija radi za tebe, riskiraš da se, onako prepun dojmova,  na pola skala poklizneš i osjetiš i kinetičku komponentu.

Promisliš kako ti sva ta gnjavaža možda i ne triba.

Al ipak ne odustaješ, jer si karakter, i jer se sitiš da si već pozva sve one ljude.
(Bez puno ljudi kotlovninu ni nema smisla radit. Šta više ljudi, to bolje. Šta je više sudionika u procesu spremanja, to bude zanimljivije i to manje budeš kriv ako šta uprskaš.)

Znači, dotegliš kota na balkon.
Vratiš se u podrum pa dotegliš i plinsku bocu. Moš umisto boce koristit i drva, al rađe nemoj, ako nisi sensei Tesla. Ili Sapun.
Na balkonu provjeriš jesi ponija ključ 27.
Vratiš se u podrum po j...ni ključ 27.
Po povratku na balkon, spojiš borbeni komplet: kota, inoks pijat, plinska boca, plamenik.
Zamoliš ženu i dicu da uđu u kuću kako bi provjerija ispravnost instalacija.
Provjeriš jesi ponija upaljač.
Ako jesi, prikrstiš se i kresneš plin.
Ako si do ovde doša, najgore je prošlo.
Ugasiš plin. Ovo je bila samo vojna vježba, u sljedećem susretu ćeš biti žešći.

Sad moš malo i odmorit.

Vrime je za sickanje kapule.
Koliko? Kapule nikad nije priteklo.
Ako imaš sriće, čim ti krenu prve suze, neko ti već zvoni na vrata.
Ja obično koristim Okaša, Kraša ili Brata, ili Maksa, ali može zazvonit i bilo koji drugi asistent. Ne valja bit izbirljiv niti za izbirljivošću ima potribe.
Taj šta je prvi doša obično donese nešto za utažit žeđ.
Okaš donese bačvicu piva. Eto viš kako je dobro ispalo.
Pošto je Okaš doša prvi, prvo načmeš bačvicu. Nazdravite.
Iz Jokaša dođe, rećemo, Gradir.
Gradir donese svoje domaće vino. Limitirana serija, kaže.

Budući da ti je ža načete bačvice, limitiranu seriju ostaviš za malo kašnje.

U ovoj fazi, dobro je da imaš kojeg pomoćnika. Ti recimo sickaš mrkvu, a njima uvališ kapulu.

Kad si isicka mrkvu, upališ plin. Ovaj put zapravo.
Uliješ ulje u inoks pijat da se grije.
Dok asistenti sickaju kapulu, ti odeš u kužinu po meso.
Pričekaš da te žena nešto upita ili da se javiš još nekome ko je u međuvremenu doša. Pogledaš na brzinu šta su ti donili. Ako su ti i oni donili kakav alkohol, nazdraviš s njima, iz pristojnosti.

Malo ćaskaš.
Kad čuješ prvi vrisak, otrčiš na balkon i uočiš da se ulje u pijatu zapalilo dok si nazdravlja.
Al baš ono ZAPRAVO ZAPALILO.
U nedostatku boljeg izraza za opis situacije, dobro će poslužit i riječ POŽAR.

Zadržiš prisebnost.
Zatvoriš plin.
Uvjeriš se da ulje i dalje gori i mrči sve u šesnajst.
Prokuneš.

Znaš da ulje ne smiš gasit vodom, da ne ode sve u p...u materinu.
Tražiš vatrogasni aparat.
Di je vatrogasni aparat?
U dućanu. Ko će ti ga dat.

Dok tako očajavaš, neko pametniji od tebe dotrči s mokrom krpom i baci je po ulju.
Odahneš. Otpiješ.

Kad si taj prvi dio obavija, pogledaš inoks pijat i vidiš da je cili pocrnija od izgorenog ulja. U ovakvom pijatu ne moš spremat.
Odneseš ga ispri kuće oribat.
Poneseš bocu kvasine i žičanu spužvu.
Skužiš da vanka pada kiša. Teoretski, kiša bi tribala pomoć u pranju, al u praksi baš i ne pomaže.
Kisneš i trljaš pijat kvasinom i promisliš kako ti ovo stvarno, ali STVARNO, nije tribalo.
Nije ti jasno ko je reka da se kvasinom more oprat crnilo, jer si potrošija skoro cilu bocu a nisi skoro ništa skinija. Prilaziš na arf, čarli, ivasol, nulu, nitro razređivač, sve šta ti dođe pod ruku. Ide nekako, ali jedva.
Za to vrime, novi gosti dolaze i pitaju triba li šta pomoć, a ti se pokušavaš nasmijat i objasnit im da sve ide ko po špagu. To si baš tako zamislija, to se u biti tako sprema.
Ako imaš sriće, i dalje pada kiša pa se ljudi ne zadržavaju puno kraj tebe nego idu u kuću i blatnjave ti laminat.

Kad si napokon očistija pijat, vratiš se na balkon i počneš sve ispočetka, sa zakašnjenjem od pola sata.
Ovaj put ne mrdaš od kotla.

Okupiš oko sebe muške pomoćnike. Zamoliš žene da ostanu u boravku, jer je plin đavliji. Obično se niko ne žali.

Kad je nova generacija ulja uzavrla, a nije još planila, staviš meso na ulje.
Bržole, ćevape, kobasice, kokoš, šta voliš. Meso, u biti, frigaš. Ka na tavi.
Kako neki komad bude napola gotov, vadiš ga na povišeni dio pijata, popularno zvan i tribine.
Za to vrijeme, asistenti prazne bačvicu.

Ako koje dite naleti i pita te šta radiš, potiraš ga da se ne opeče, al daš mu ćevap da se osjeća posebno.

Kad je sve meso dopola gotovo i posloženo na tribinama, u ono ulje uvališ kapulu i mrkvu.
Mišaj, mišaj, mišaj. Ne smi zagorit.
Dolivaš vodu, moš i vino.
Daš nekom da i on miša, miša, miša.
Moš malo i nazdravit.
Pripremaš  pomalo aditive koji slijede: konzerve s kuvanim povrćem. To ide zadnje jer je to u biti već skuvala teta u dućanu.
Ako se taj dan nisi posvađa sa ženom, ona je na špakeru već prokuvala kumpire pa moš i njih uvalit u pijat, jer oni lipo zaguste toć.

Ako si se posvađa sa ženom, ne razmišljaš o kumpirima, bit će dobre i konzerve.

Kad su kapula i mrkva gotovi, a to nije tako brzo, na konju si.
Otvaraš nasumice limenke s povrćem i ubacuješ.

Moš stavit šta oćeš. Obično staviš fažol, gljive, kukuruz. Al moš stavit šta voliš. Biže, paprike, kiseli kupus.
Moš i ulit šta oćeš. Pivo, vino, rakiju. Šta god oćeš. Neki kažu da moš i cedevitu, da malo da.
Probaš je li slano. Ako ti se učini da nije, dosoliš.
(Pripazi da ne dosoliš cukrom. Bilo je i toga. Svejedno se pojilo.)

Kako još šta uvališ u pijat, tako se razina u pijatu diže. Dosta si stavija kad poplimaju tribine.
Onda uvališ i meso s tribina.
Mišaj, mišaj, mišaj.

Još malo pa gotovo.
Jako je važno je procijenit trenutak u kojem je gotovo.
Kako ćeš znat kad je gotovo?
Lipo.
Daš svima da probaju.
Gotovo je dvadeset minuta nakon šta se svi oko tebe slože da je gotovo.

Tome je tako jer ne smiš zanemarit vrijednost faktora iščekivanja.
Iščekivanje je važno. Ljudi tribaju ogladnit. Onda su manje zahtjevni.

Kad se pripadneš da će ljudi otić negdi drugo na ćevape, proglašavaš kotlovinu gotovom.

Ne prikrcaješ ni u kakve dizajnerske teće, nego onaj inoks pijat skineš s plina i direkt staviš na srid stola.
Nek svak sebi vadi šta oće.


Po izrazima lica vidiš da je dobro.
Nisu zadovoljni, nego pri-zadovoljni.
Svi fale oni šug od povrća, mada svi znaju i da šug ne bi ništa valja bez mesa.

Gradir predlaže da se uz kotlovinu pije njegovo vino.
Usvajaš prijedlog.
Tražiš bocu uz limitirane serije, al ne moš je nać.

Kad je napokon nađeš, skužiš da si njome prije par sati bezuspješno pokušava oribat zagoreni inoks pijat, misleći da je kvasina.
Ostalo još samo dec na dnu boce.

Bude ti totalni crnjak isprid Gradira.

Razdiliš oni dec na tri-četri čaše, daš barem muškima da provaju.
Provaš sakrit di je nesta ostatk boce, al nekako te skuže. Vjerojatno te žena izda.
Svi vare od smija, osim tebe i Gradira. Ne triba objašnjavat zašto.

Maks znalački konstatira da po okusu u vinu ima zera lapivih tekućina (narodski rečeno kvasine), tako da bi taj limitirani nektar triba bit IDEALAN za skidanje gareži.
Još se, ka, čudi kako mi ribanje nije išlo i brže.

Kraš ti isto kaže da ne moš nikako bit kriv jer ovo Gradirovo vino i po obliku boce sliči na Kisko.

Pogledaš Gradira, i kad skužiš da i on krepaje od smija, krepaješ i ti od smija.
Smiješ se ka budala.
U tom momentu shvatiš da ti je sve to IPAK tribalo.

Za ovu ukusnu kotlovinu nam je trebalo:
- 1 ultra teški kota
- 1 inoks pijat
- 1 plinska boca
- 1 plamenik
- 1 ključ 27
- 1 upaljač
- 4kg raznoraznog mesa
- 1kg kapule
- 1/2kg mrkve
- 1kg fažola iz konzerve
- 1/2kg pelata iz konzerve
- 1/2kg kukuruza iz konzerve
- 1/2kg gljiva iz konzerve
- 1/2 kg kumpira skuhanih u dobroj vjeri
- 1 bačvica piva
- 1l Gradirovog vina, limitirana serija
- puno prijatelja
- 1 vatrogasni aparat, po želji (može, a i ne mora)

Sram te nije bilo!

Ne znam kad su ljudi počeli koristit ve-ce školjku. Ne da mi se sad guglat.
Vjerojatno je to bilo nedavno, u odnosu na na ukupnu povijest čovječanstva. Pogotovo na ovim prostorima.
Ali siguran sam da su se uvođenjem ove friške inovacije friško počeli i sramit načina na koji nam organizam već tisućljećima funcionira.



Kad sam bija malo dite, prove sam dosta vrimena s Babom i Didom na selu. Ma, u biti, živija sam s njima.
Najstarija naša kuća, ona u kojoj je živija pradid, u mom ditinjstvu je već bila ruševina, i nije se u njoj moglo živit.
A u zemane, ja mislim sve do 2. svjetskog rata, u prizemlju te stare kuće bila je seoska gostiona. Ne znam di je u onu malo kućicu mogla stat cila gostiona, al eto, stala je. Minimalni tehnički uvjeti su očito onda bili drugačiji. Nešto se prostora uštedilo i na tome da gostiona nije imala ve-ce.
Ni muški, ni ženski, ni invalidski.

Kako sam već reka, dok sam se ja rodija, ta je stara kamena kuća postala ruševina, a Did i Baba su u međuvrimenu napravili novu, kaoti modernu kuću.
E, ta je već imala ve-ce!
I to ne oni drveni, sa srčekom na vratima, kakvi je još u 80-ima ima susid Živko. Nego pravi, zidani ve-ce, s teraco pločicama na podu i bilim pločicama na zidu! Ima je i kadu i veš mašinu.
(Odvod mašine bija je, normalno, spojen u kadu, onom prekrasnom sivom gumom. Kad bi se kupa u toj kadi, uvik bi se boja da ne  naleti voda iz mašine, zato se biće ljudi prije nisu ni kupali tako često ka danas, kad je većina mašina spojena na zid.).
Taj ve-ce je bija spojen i na nekakvu kanalizaciju. Kakvu, ni danas ne znam.
Samo, kako taj ve-ce nije bija napravljen u kući, nego DO kuće, kao aneks, hrabro zaključujem da arhitekt nije u izvornim nacrtima niti predviđa ve-ce, nego da je ve-ce posli dozidan nelegalno. Šteta, jer je tom dogradnjom pomalo narušena ljepota kompleksa.


A bome i praktičnost.
Lako je bilo liti. Moš di oš.
E, a kad je zima, onda je gadno! Vani led, svi side u kužinici, bukara kruži, a svi trpe. Ko će ić vanka u ve-ce?! More te na onome ledu i prikinit.
Sad dok pišem, prisjećam se da je jedan član obitelji, ne smim reć se koji, bija pod osnovanom sumnjom da je, u pokušaju da se popiša kroz otvoren prozor, u mraku zapiša neke staklenke višnjevače koje je Baba poslagala na prozor.
Ne krivim prijestupnika. Jasno se sićam kako bi se i ja prije spavanja zna popišat odma isprid ulaznih vrata (ako baba ne gleda), samo da ne moram ić oko kuće do ve-cea.

Ako ostavimo na stranu činjenicu da je naš anektirani ve-ce bija lagano dislociran, mislim da ga ipak, obzirom na pločice, kadu i mašinu, mogu svrstat u kategoriju modernih sanitarija.

Daleko je to od vrimena kad se presvijetla trala šušbinom od kuruza, kamenom, lišćem, a tek znatno posli starom Slobodnom.

Probat ću zamislit kako je izgledala ta proto-sanitarna era, doba u kojem su ljudi živili bez ikakvog ve-cea.
Neću guglat, neću ić u knjižnicu istraživat, ali svejedno neću puno falit u pretpostavci.

Prvo, ve-ce tim ljudima sigurno nije falija. Šta će ti falit nešto šta ni ne znaš da postoji!?
(To bi bilo, ne znam, ka da meni sad fali teleporter urina, pomoću kojeg ne bi uopće mora ić na ve-ce. J..e mi se za teleporter urina, kad ne postoji!)
Onda, ljudi se gotovo uopće i gotovo nikad nisu kupali. Osim možda do nekle i od nekle. Onda valjda nisu jedan drugom ni toliko smrdili, a? Uf, stra me i mislit.

A sad ono najvažnije. Obzirom da odlazak na ve-ce nisu mogli obavljat u privatnosti doma, nisu ga ljudi vjerojatno ni skrivali.
Zašto?
Jer je to, ić na ve-ce iza nekog zida ili iza neke lužine, bila gotovo pa javna stvar, a gotovo pa javne stvari se nemaš šta sramit.
(Istom logikom, pretpostavljam da se ljudi prije sto tisuća godina nisu sramili ni koITusa u prikrcanoj pećini.)

Puno posli, kad su se ljudi iz pećina priselili u kuće koje još nisu imale ve-ce, koristili su vrčine.
Vrčina, lončina, noćna posuda, zovi to kako oćeš, izgled i miris esencije koja je u njoj ne moš prominit. To ne može dobro mirisat, da ga j...š.
Pa opet su ljudi te vrčine koristili.
Zašto?
Zato jer su ih svi koristili, zato jer je to bilo normalno.

Mogu i opet zamislit dvi suside kako u ranu zoru prazne noćne posude na rivi i ćakulaju jednako srdačno ka šta bi i danas, kad se slučajno ujutro intraju isprid kontejnera.
- Vidi moju, a vidi tvoju, u mene se nije šparalo na večeri, a u tebe biće bilo samo zelje...

Iz svog ditinjstva pamtim doduše jednu bilu vrčinu ispod Babinog kreveta, ali mislim da je uglavnom služila meni, a ne njoj i Didu (da se ne priladim kad u po noći tribam ić na stranu)

Ta je vrčina u biti više bila ka neki suvenir, uspomena na davno minula vremena.


I, šta je rezultat ovog našeg napretka, ove naše evolucije sanitarne tehnike?

Danas imamo moderni ve-ce, oazu privatnosti.
U njoj ljudi tipkaju poruke, čitaju novine, puše, šalju imejlove, sakrivaju se od dice.
U njoj se zaključavaju, da ih niko ne čuje i niko ne vidi.
U njoj vjerojatno i plaču.

I ka rezultat svega toga, ljudi su se počeli sramit osnovnog razloga zbog kojeg ve-ce postoji.

U filmovima žene idu "pudrat nos".
Ili se idu "osvježit".
Siguran sam da čak i ventilacija u ve-ceu služi pola da ne smrdi, a pola da ih nije sram zbog onih koji iza njih tribaju u ve-ce.

Niko više ne govori:
- Moram ić s..t!
(Evo, ispada da nije pristojno ni napisat, a kamoli izgovorit).

***

O svemu sam ovome počea razmišljat onoga dana kad sam bija na  fešti kod Vernerovog strica Titana.
Titan ni Verneru ne dođe baš pravi stric, a kamoli meni. Meni zapravo ne dođe ništa.
A opet, stric Titan je jedan od onih kod kojih si kad dođeš, skoro ka da si doša doma, skoro ka da si u svog strica.
(Ko ovo ne razumi, triba više vrimena provodit na selu.)

Bilo mi tako jedamput u Titana. Ne znam je li bija koji svetac ili šta.
Najilo nas, napilo, ka da i je bija svetac.
Kako se koja zidarka isprazni, Titan odma donese drugu. Drugu, treću, četvrtu, ko više broji.
Od te puste tekućine skočila mi kompresija.

- Titane, di ti je ono ve-ce?
- Ve-ce? Eno ti ga, brate, tamo u hodniku, ispo skala, samo kad budeš iša, pripazi malo, niska su vrata, ti si visok, pa da ne opandrčiš glavom. Vićeš i sam di je, nemeš valit!

Ne znam kako bi u onim modernim kućama iz časopisa pripozna ve-ce, u takve ni ne zalazim, niti bi me tamo nutkali zidarkama.
Ali u domaćoj kući a la Titan, ulaz u ve-ce odma moš pripoznat po prekidaču. Prekidač od ve-cea je tradicionalno zera veći od ostalih, bile boje, sa tri crne tipke i tri žute žaruljice iznad tipki. Svitlo, bojler, grijalica. (Grijalicu malo ko ima, bojler malo kad radi.)
Tako sam i ja taj dan bez problema naša ve-ce, pogotovo po tome šta se prekidač jasno istica na zidnoj lamperiji.

Otvorim ja vrata samouvjereno, sagnem glavu (vidi, stvarno nisko, srića da mi je Titan napomenija!)
i krenem već lagano otkopčavat kaiš, uspravim glavu, pogledam ispri sebe...

... a na školjci već sidi neka stara baba.

Mala, stara ženica, u šudaru, obučena u crno, u onih sto slojeva robe s pedeset nijansi sive.
Ne znam, s toliko slojeva robe, kako ove naše domaće babe sa sigurnošću znaju da su obavile sve razodjevne radnje koje predhode olakšavanju.
Ali ova je baba očito sve te predradnje obavila, jer iako od svih onih padobrana nisam baš ništa inkriminirajuće vidija, lipo sam vidija kako joj se Diokom šlape znakovito klate u zraku, pet-šest centimetara iznad krzenog tapetića na podu.

I tako, oboje zbunjeni, gledamo se baba i ja.
Njoj se njišu noge, meni se (na svu sriću) još ne njiše ništa.

Nakon par sekundi, ona progovara sa svog kermičkog trona:

- Sa ću ja!

Ja sam reka:
- Neka, neka, samo pomalo.
Ili nešto u tom stilu.
Onda sam uteka. Pognute glave, za svaki slučaj, da ne opalim glavom.

- Titane, j...te, ja da ću u ve-ce, a tamo neka žena sidi na školjci!

- A, to? Ma to ti je tetka!
- Koja tetka?
- Pa MOJA Tetka!
- Pa šta nisi reka?
- Šta, da imam Tetku? Ti se Tetke pripa??? Ajme meni, on se Tetke pripa...

Umisto isprike Titan mi je uvalija u ruku novu zidarku.

Malo posli, kad sam prolazija kroz kužinu, vidija sam Tetku kako sidi s nekom drugom ženom i lipo je čuja kako joj objašnjava:

- Taman ja prala ruke, kad neki čouk uša...

Eto vidiš.
Nisam zna da je prala ruke.
A ja bija uvjeren da je sidila na školjci!
Mada je teoretski i to moguće, i mada nisam zagleda, ne virujem da je stvarno prala ruke na školjci.

Šalu na stranu, skroz razumim Tetku.
Mislim da ju je samo bilo malo sram.
Šta je nekako, glupo, jer žena nije napravila ništa čega bi se tribala sramit.
Nije to bija lažni sram, to je bija iskreni sram.
A taj je još gori, jer je bespotreban, a ne moš ga se riješit.

Doduše, posli smo se tom događaju i Verner i ja i Titan puno puta smijali.

Obično bi Verner započe:

- E, aj pričaj kako je ono Tetka mavala nogama!
- Ono, u Titana onda?
- E, to, to!
- Ma, to sam sto puta priča...
- Ma nema veze!
- Aj, dobro. Bilo mi tako jedamput u Titana. Ne znam je li bija koji svetac ili šta...

Par godina iza toga, zvoni Verneru telefon. Ko je sad? Titan.

- E, Titane!
- Vernere, slušaj...
- Šta je? Reci!
- ... umrla sinoć Tetka...
- Uh, striče... ža mi je, ne znan šta bi reka...
- A štaš reć, Vernere moj, nema se tu šta kazat... samo me jedna stvar muči.
- Šta?
- Ko će kazat onome tvom Đuri?

***

Tetke više nema, a ja je pamtim samo po ovoj priči.
Nadam se da se ne ljuti na mene.
Ovo ja i pišem u pokušaju da se oslobodimo bespotrebnog srama.

Mlađe kameno doba

Ono moje kamenje, još nisam smislija di ću s njim.
Imam čak i jedan s atenske Akropole!
I ti baš s vrha, odma do Partenona!
(e, pa šta, pogleda sam, nije komad karijatide, neće nikome falit, provjerava sam!)

Vako je to bilo.
Odam ja tako Akropolom.
Bija sam s prijateljima s faksa, tako da... jako davno je to bilo.
Mislim, da se razumimo, isto je bila srušena.


Litnje doba, izrazito vruće.
Tako vruće da je moj suputnik i supatnik Doktor tih dana konstatira da "J...te led!" nije beštima nego izraz pun dobrih namjera.
Doktor je bija tako žedan da je na nekoj kapunjeri pod Akropom kupija ledenu limunadu, koja je, po studentskim mjerilima, koštala, ono, sto tisuća eura. I još je reka da mu nije uopće bilo ža novaca, koliko je bija žedan.
Eto kako je bilo vruće.


Rođak Ferdo s punim pravom kaže da bi on litnje misece zbog vrućine odma preimenova u ŽEGAVA i ŽERAVA
Ne pamtim sad je li bila žegava ili žerava. Isti đava.
I u žegavi i žeravi cvrčci toliko cvrče da to subjektivno doda još koji stupanj celzijusa povrh onih postojećih 40. Hrvatski cvrčci dodaju 5 stupnjeva, a grčki ja mislim i 10.
Ril fil.

Žegava, žerava, a još i gužvara. Miljun ljudi oko nas. Više jezika nego u Babilonu.
Povr svega, Grci po Akropoli postavili i neke zvučnike okolo, da muzika kompletira kakofonoju.

Seikilov skolion svira, il taj neki đir, starogrčki new age.
Nemam pojma u stvari, pričam p...arije.

Da skratim priču: vruće, gužva, tandrče nešto.

Odam ja okolo, zvirlam po onim hramovima, a cilo vrime mi ne da đava mira.
Moga sam ja, mislim, svoj kamen uzest i odnegdi drugo, iz podnožja, ili isprid hostela, ali oću baš jedan s Akropole.
Kažem sebi: to je zato im se osvetim za Doktorovu limunadu!
Al, u biti, to je jeftina skuža. Točnije, to je laž.
Šta će mi onda kamen baš s Akropole? Ma, u biti... zato šta je tamo.
(Zašto se ljudi penju na Everest? Zato šta je tamo.)

Gledam ja gleda li me ko. Malo predostrožnosti nije na odmet.
Mada: ko će gledat?! Danas se ovde sjatilo pola galaksije, baš će mene neko gledat...

Eno jedan lipi kamen!
Ćućnem ja, tobože, odvezala mi se špigeta, usput elegantno pokupim onaj kamen i stavim ga u žep.
Zavežem tobože špigetu i krenem dalje.
Profi sam, čoviče, profi!

Odam ja dalje, oni cvrčci i dalje cvrče, a zvučnici krče.

Život ide dalje.
Život je lijep.
Malo mi za sriću triba.

Smješkam se slavodobitno.

Smješka se i jedan od mojih prijatelja:
- Ej, ja mislim da ovo tebe neko zove!
- Mene?
- Tebe, tebe!

Kad ono, iz zvučnika više ne krči dok svira, nego krči dok neko govori. Tribalo mi je malo da skužim šta govori:
- Put the stone down!

- Jel on ovo MENI govori?
- A slušaj... nekako mislim da je.

Malo se ja isto pravim lud, odam okolo. (Ide to mene, pravit se lud, samo kad oću.)

- Put the stone down, PLEASE!

Ma daj! Nije valjda da me stvarno ubra? Ako je, svaka mu čast!
Nema mi nego provjerit.
Najbolje istom metodom, računam.

Ćućnem ja opet, tobože odvezala mi se opet špigeta.
Izvadim oni kamen iz žepa i spustim ga lagano na zemlju.
Zavežem tobože špigetu i krenem dalje, bez kamena.

- Thank you!

Mamicu mu.
Oko Sokratovo rođo ima!
Šta je najjače, ne vidim odakle me gleda.
Gledam oko sebe, ali niko ne gleda u mene. Svi se beče u hramove.

Al ne odustajem ni ja tako lako.

Ko tebe kamenom, ti njega špigetom.

Ups!
Opet mi se, ka, odvezala špigeta.
I opet desna! (Tako mi je zgodnije za kleknit.)
I to, gle čuda,  baš iza nekog zidića, di me slučajno niko ne vidi!
Ćućnem, zavežem špigetu, krenem dalje.
S kamenom u žepu, normalno.

- Put the stone down!

En ti nedilju! Ovo je neki grčki Udbos, j..amatekanije!
Progoni me samo zato šta sam Hrvat!
Ma da mi je samo znat odakle me ćiri...

Ćućnem, zavežem špigetu, vratim kamen.

- Thank you!

Krenem dalje.

Šta je najgore, sad sam od ovih uzaludnih ćućnjeva lagano i lud na živce!
Mislim, jasno je meni da je ovi šta krči u mikrofon heroj, a ja zločinac.
Nema tu uopće potrebe moralizirat, jer iz aviona je jasno da ja ovde jednostavno radim nešto duboko pogrešno.

Ali... to je jače od mene.

Mudri ljudi znaju reć da je "najteže pobijedit samog sebe".

Ali... KO tu KOGA, da oprostiš, khm... pobjeđuje?


Ne triba se u toj borbi, po meni, čudo ni satravat, jer uvik postoji utješna nagrada: čak i ako izgubiš od samog sebe, znači da si od samog sebe pobijeđen, šta znači da si ti.... pobjednik!
Zar nije tako!?

Mučen ovom dvojbo, ja sam taj dan odlučija pobijedit samog sebe.
I uspija sam!
Normalno, pobjedu je taj dan izvojevao onaj lošiji Đuro.

A taj Đuro je odlučija otić kući s kamenom. Pa šta bude. Ako triba, borba na život i smrt.
(Sad, gledajući unazad, s takvim stavom ne ide se kući s kamenom u ruci, nego u zatvor s kuglom na nozi. Ali, osim šta sam onda bija dosta mlađi, bija sam evidentno i dosta luđi)
 

Opala!
Ljudi moji, je li to moguće?
I opet mi se, za ne povirovat, odvezala špigeta!
Desna, neće valjda liva. Šta se ima liva drišit?!

Sad ili nikad!
Ćućnem, zavežem špigetu, maznem kamen...
i onda maznem JOŠ JEDAN!
Za svaki slučaj, molim lijepo.

Taman da ću krenit dalje... i onda maznem JOŠ jedan, ko ga j..e!

Krenem dalje, natovaren.

- Put the stone down!

Nekako nimalo iznenađen ćućnem, zavežem špigetu, vratim kamen.
Javija bi se onome ča drži mikrofon, ali  ne znam odakle me gleda, pa neodređeno klimnem prema nekoj borici s cvrčcima.

- Thank you!

Krenem dalje. Da vidimo di smo.

- And the OTHER one, please!

Ma nemoj me j...t!

Izvadim iz žepa i drugi kamen i bacim ga isprid sebe.

- Thank you!

Krenem dalje, s onim trećim kamenom u džepu.

Ovi put iz zvučnika je ponovo počela tandrkat muzika.

Baš se sad mislim: jel njemu dogulilo opominjat, il sam ja njega ipak zavida?
Ja mislim da sam ja njega ipak zavida.
Pobjeda!
Tuđe oćemo, svoje nemamo!

Kući sam doša s onim trećim kamenom, i među ostalim, ponosno ispriča materi s kakvom sam mukom doša do ovog, ipak posebnog, trofeja.

A Mater se smije. Ne odobrava, ali se smije.

- Čekaj, čekaj, nešto mi je ta tvoja priča poznata...
- Šta, pa nisam ti ovo već priča?!
- Ma nisi, nego... nek se sitim... aha! Bilo baš u novinama nikidan.
- A je, moš mislit!?
- Je, je, ček nek nađem, ja mislim da nisam još bacila...di je, di je... evo, na, čitaj!

Grčko ministarstvo kulture već godinama muku muči s posjetiteljima koji, u želji da kući ponesu originalan suvenir, otuđuju kamene fragmente s Akropole. Atenski gradski oci na kraju su problemu doskočili na jednako originalan način: kamioni atenskog komunalnog poduzeća noću po Akropoli prosipaju drobljeni kamen iz obližnjeg kamenoloma, a rijeke turista danju ga odnose, uvjerene da odnose i osobitu vrijednost.

Kugla je bačena

Kad su Frizbija (još jedan moj ratni drug!)  na razgovoru za neki super posa pitali:
 - Zadatak glasi ovako: imate 9 naoko potpuno istih kuglica, ali jedna od njih je malo teža od ostalih.
U koliko najmanje mjerenja vagom možete izdvojiti tu kuglicu od ostalih?

(Službeni odgovor je, posli sam čuja, 2 mjerenja. Staviš 3 kuglice na jednu stranu, a 3 na drugu stranu vage. Šta god da vaga pokaže, u prvom mjerenju možeš izdvojit 3 kuglice među kojima se krije ona jedna različita. U drugom mjerenju od te 3 kuglice staviš 1 kuglicu na jednu stranu, a 1 na drugu stranu vage, i eto rješenja.)

Frizbi je prvo malo razmislija. Onda im je, mrtav-ladan, svojim autentičnim bosanskim naglaskom odgovorija:
- Pa... mislim da bi JA to mogo... u jednom mjerenju!
- Kako to mislite, u jednom mjerenju, pa to je nemoguće?
- Pa lijepo. Na primjer, uzmem vagu, stavim s jedne strane jednu kuglicu, s druge drugu, i ako jedna strana pretegne, e, TO je ta kuglica! Jedno mjerenje!

Ovi iz komisije počeli se krstit i livom i desnom. Pokušavaju oni njemu objasnit:
- Dobro, ali tko vama garantira da ste baš u prvom mjerenju uzeli pravu kuglicu?
- Pa, niko! Ali, vi ste pitali "u koliko NAJMANJE mjerenja". A ja vam kažem da ja to napravim odmah u tom JEDNOM mjerenju, ako sam slučajno izabrao PRAVE kuglice. Mislim, može i u dva mjerenja, al to onda nije najmanji broj mjerenja, a vi ste rekli NAJMANJI.  Znači: jedno mjerenje, al trebam imat sreće.

Koliko god da razmišljam o tom njegovom odgovoru, iznova zaključujem da je urnebesno točan.
I nisam jedini. Čak i njegova komisija je bila impresionirana!
Posli su ga doduše pitali i nešto drugo pa na kraju nije dobija posa.
Al on je onda lipo osnova svoju firmu i sad ima još bolji posa.

Iz ovog se uvoda vidi da Frizbiju itekako rade klikeri.
On je i inače za matematiku, fiziku, informatiku, ma, za tehniku općenito, genijalac.
Al opet, niko (osim, možda, Sapuna i Leonarda) nije univerzalni talent, pa tako nije ni moj Frizbi. Njemu, recimo, jezici malo štekaju.

I ovo je za njegov opis bitno: njega nije (ali nimalo uopće!) sram pitat ako nešto ne zna.
Zanimljiva je to kombinacija.
Vićes sat!

***

Sidimo Frizbi i ja jedanput u kafiću. Litnje doba, večer, pun štekat iza katedrale.
Isprid nas dva velika, ladna, točena. Ćalulamo, atmosfera genijalna. Uostalom, s Frizbijem se uvik moš do suza nasmijat, to je takvi lik.
On je uvik na površini grintav, i nezadovoljan, i ogorčen, i voljan podijeliti sa svakim svoju nevolju, ali nekako mu opet uspije umisto suosjećanja izazvat krepavanje od smija.
Još s onim njegovim naglaskom, kojeg nasriću nije uspila isprat ni Dalmacija ni metropola...


- Jooooj, čovječe... onaj naš Miroslav je, fakat, tolko, neznam, pametan, da ja, ono, j..ote, svaki put poslje razgovora snjim moram da otvorim  j...ni Kljajićev rječnik stranih riječi da ja vidim o čem je on zapravo sa mnom razgovaro.

- Ma daj, Frizbi, nemoj pritravat.
- Šta, demireci da se to tebi ne čini?!
- Pa dobro, sad, čovik je načitan, al... ne bi reka da je snjim, ne znam, problem pričat. Baš suprotno! Evo, ja guštam s njim pričat!
- Ma da, ti guštaš... daj, nemoj zaj...avat. Znaš ta ja mislim? Ja fakat mislim da on svaki j...eni dan izmisli neku novu riječ!
- Ajde, Frizbi, stvarno malo pritraješ.
- Ma jes!
- Mislim da malo puno pritraješ.
- Ma k...c moj pretjeravam! Evo, recimo, onaj, onaj... kako se kaže... A-HA!... koITUs !!!

Ovo zadnje je izgovorija glasno, ali s naglašenim drugim i trećim slogom. Tako da je zvučalo otprilike ka lekTIRa. Ili ćeVApi. Ili koBASa. Još nikad, ni prije ni posli,  nisam čuja da to neko tako izgovara.
Sva srića, jer iako ga je čula polovica štekata, možda je samo desetina išta razumila.

- Šššššta???
- koITUs!
- Šššš! Ne deri se, je...te!  Šta koitus?
- Pa jel tebi to normalna riječ?
- Pa, mislim, rič kak rič... ma znaš šta, nemam ja u biti pojma šta ti mene pitaš. A šta s njom, po tebi, nije u redu?
- Pa, mislim, taj... koITUs... šta bi to, mislim, točno, značilo?
- Dobro, Frizbi, jel ti to sad malo MENE zaj...avaš?
- Ma ne, zaozbiljno!
- Šta, ti oćeš da ja tebi sad, usrid punog štekata, kažem šta znači riječ koitus?
- Da!
- Jer ti, ka, ne znaš?
- Pa ne znam, j...te. Otkud bi baš to znao? Šta, ti kao znaš?
- Frizbi, pa normalno da znam!
- Pa hajd onda reci, kad znaš: šta mu dođe taj koITUs?
- Pa, mislim... ono, odnos.

- Odnos...
- E, odnos, odnos!
- Kakav sad j..ote ODNOS?
- Pa... ne mogu virovat da moram bit izravan... seksualni odnos.
- SEKSUALNI?
- Šššš, tiše j...te! Pa, e, seksualni!

- Odnos... seksualni.... ANAKOJEMASETOJEZIKUTAKOKAŽE, MAMICUMU???
- Šta ja znam na kojem jeziku, biće... latinskom, šta ja znam, pošto završava na us i to.
- Na LATINSKOM?
- Ma daj Frizbi, ne deri se, na kolinima te molim, more li to malo tiše? E, na latinskom. Valjda.
- Evo, znao sam, TOČNO SAM ZNAO da je neki j...ni mrtvi jezik u pitanju! Pa jesam ja tebi reko?
- Šta jesi mi reka?
- Jesam ti reko maloprije? Ej, čovječe, njemu nije dosta samo HRVACKI, on fakat mora bit POSEBAN! Miroslav sa mnom na j...nom LATINSKOM razgovara! Jesam ti već reko da mi poslje razgovora s njim treba j..eni Kljajić, j..ote ?!

- Dobro, Frizbi, mislim da koitus ipak nije tako egzotična riječ...
- Ma nije k...c moja egzoččna, nego ti si egzoččan! A, demireci, taj koITUs...
- Šta s njim, šta si se više toga uvatija?
- To je baš ono, seksualni odnos, il...?
- Ma šta il..?
- Mislim, baš ono odnos u p...u, il... u nešto drugo?
- U šta drugo?
- Pa, ono, u d...e ili nešto?
- ŠŠŠŠššš!!! Daj, čoviče, ne deri se tako, tiše malo. J...mu sve ako si ti normalan, majke mi! Slušaj, ne znam kako bi ti to bolje objasnija nego da ti kažem da rič koitus označava, ono, NAJREGULARNIJI MOGUĆI seksualni odnos.

Sad je malo zavladala tišina. Al ka da čujem kako mu se kuglice u mozgu kotrljaju.

- A, demireci, taj.... koITUs,  ne bi to moglo značit, ko neka, naprimjer, ZAJ...ANCIJA?
- Pa... mislim da ne.
- Ko neka... šala, fora neka, nešto tog tipa?
- Ne, Frizbi, ne bi moglo!

- Il ono, kad ti negog nešto ZAJ...EŠ?
- NE!

- Il kad tebe neko ISP...DI? Znaš ono, kad te neko baš ono IZJ..E, al ono, MENTALNO?
- ŠŠŠŠ! Daj, čoviče, tiše malo. Ne, ne može značit ništa od toga. Bar kolko ja znam.

- Znači, to je, baš ono, klasična J...ČINA?
- Da. Baš ono, klasična!


Sad je opet zavladala tišina. Al ovaj put osjećam kako je i njemu neugodna ta tišina.

- U, j..ote!
- Šta je, Frizbi?
- Ajooooj, čovječe... ja se jučer ISPROVALJESKO!

- Juče? A šta je bilo?

- Ma j...m ja njega i njegov latinski! On je meni tolko digo živce s tim svojim latinskim izrazima, UH!
- Ko, Miroslav?
- Pa MIROSLAV, j...te!
- Pa šta ti je on napravija?
- ON? ON JE MENI TOLKO DIGO ŽIVCE S TIM SVOJIM LATINSKIM, A JA BIO J...TE SIGURAN JE  TAJ KOituS ONO KAD TE NEKO ISP...DI, DA KAD JE ON MENE JUČER PITO "ŠTA JE FRIZBI, ŠTA SI LOŠE VOLJE?" JA SAM NJEMU MU ODGOVORIO "MA DAJ J...TE MIROSLAVE NEMOJ ME NIŠT PITAT, LUD SAM,  IMO SAM JUTROS TOTALNI KOITUS S KOLEGOM S POSLA"!!!

- Frizbi, ti si potpuni i apsolutni luđak, nemam ti ništa pametnije za reć. Šta ti je reka Miroslav?
- A nije ništ reko čovjek. Šta da kaže na to? Šta bi TI reko na to, j..ote? Jooooj, kako sam se isprovaljesko... j..o ga latinski... da ga j...o latinski...