Kako kaže Ženin ujac: Sve ča me pripada! I pirulu, ako me pripada!
Ali, nemojte brzat i zbog toga me zvat gurmanom.
Gurman je, rećemo, oni Barbjeri. A di sam ja od njega...
Ja sam svoje okusne pupoljke ili spržija ili se s njima nisam ni rodija.
Mogu svašta i pojist i popit. Ni više ni manje od toga.
A i ovo ću vam kazat: nekad me manje zanima kakvog je nešto okusa, a više oću li to uspit utrpat u sebe. To je isto neka bolest, nije li?
Odlučija sam zato i o tome malo pisat, da se jednom tome čudim, onda kad moj želudac tu torturu više ne bude moga podnosit.
Slijedi jedan lijep primjer.
Bilo je to ovako:
Ulazimo moj kumašin Biskup i ja u avion. U oni veliki avion, oni za priko bare, s tri reda sidala.
A u našem dilu reda isto tri sidala. Sve po tri.
Sili jedan do drugoga Biskup i ja. Fali treći, nadamo se.
Al kako stvari stoje, ne zadugo. Jer upravo se prema nama valja neka crnkinja.
Neće valjda.
Oće.
Nisam rasist, nipošto. Samo zamišljam da postoji i bolje društvo. Neko kroatofono.
Tila je tetka prvo sist do prolaza.
Ali Biskup joj kaže na stranjskom:
- Bat nou, jud beter sit baj d vindou, ica beter vju der!
Vidi ti đentlemena!
Vidi on da ga upitno gledam, pa mi se obraća na naškom:
- Neka nje do prozora, a nas do prolaza. Viruj meni, kumašine, ovako možemo ispružit noge prema prolazu i zadrimat, a i bliže nam je do vecea. Minjat ćemo se na položaju, a ona nek se gužva do prozora!
Vidi ti Vlaja!
Krenilo je lipo, kapetan je opet uspija poletit.
Malo smo proljudikali, pa pozaspali.
U neko doba drma me Biskup, triba uvuć noge.
Štaj sad?
Aha. Ne more proć konobarica. Mislim, stjuardesa. Stjuardesa kojoj je jedini posa da gura ona kolica sa spizom i poslužuje piće. Nije to konobarica, jok. To je konobarica s padobranom.
Daje konobarica Biskupu neki ovalić, daje meni neki ovalić.
Uzmemo mi, nema se tu šta mislit. Daštaš nego uzet, sve smo to mi platili. A ako ne valja, moš uvik bacit.
Daje crnoj neki ovalić.
A ova da neće?!
Nemoj, garavušo garava, mislim se ja, al nemoj ni u mene pitat za po ure kad ogladniš! Ovde svak za se travu pase. Ovo je avion, a ne Ujedinjeni narodi! Kako je gladnima u Africi, misliš li na njih? Kako bi njima bilo da znaju da se spiza baca? Ti bi to bar morala razumit.
Ona konobarica se smješka, pametna žena, ostaće više za nju i za šofera.
Skinili nas dva oni celofanić. Ja taj celofanić uvik bacim, ali ne bi se čudija da je on jednako jestiv ka i ono šta je unj umotano. Brajo, ne znam od čega rade tu avionsku spizu, ali pretpostavljam je osnovni uvjet da bude nezapaljiva, radi protupožarnih propisa ili tako nešto.
Uvik zaboravim ugasit svitlo, baš da vidim svitli li u mraku. Radi evakuacije i to.
Katastrofa.
Izija sam sve, šta ću. I oni mali kukuruzić. Ja mislim da sam poija i klipić, a ne znam smi li se to. Šta ću, kad mi se nije dalo glođat? Ne rodilo!
Pogleda sam neke Norvežane u sridnjem redu, oni su ipak celofanić metili sa strane, pa sam i ja tako postupija.
Nisam se baš ono pravo zasitija, al sam privarija želudac. Dobro je, mogu vako još sigurno 100 kilometara. Ma šta 100, mogu i 150! Vićeš sad!
Kad imam šta i vidit.
Ova do mene vadi iz borše neki zamotuljak.
Ka recimo, kad u vlaku za Zagreb već oko Knina iz one karirane kanavače izvadiš pečenu kokoš.
Tako, pa na neki crnački mot. Teško mi je sad to za objasnit, tribalo je to vidit.
Vadi tetka iz kanavače neku tećicu, još se iz nje dimi. Unutra ki neki gulaš, šta li.
A lipo miriše... bar u usporedbi s onim mojim polimerima.
Dozvolite da joj se obratim:
- Najs smel! Aj min, dis gulaš, not ju! Aj min... ju nou vot aj min.
- Thank you, sir! My mom made it, I just can't stand that airplane food, it's awful!
- Mi nider! Aj min, never majnd. Vot iz dis gulaš? Dir? Kau?? Nije valjda hors??
- No, sir, it's tortuga!
E j...a sad. Bidna kornjača, za razliku od mene, izgleda nije na vrime uvukla noge.
- Ou jes, aj si it nau! Of kors its tortuga, vidi mene! Aj đast didnt rekognajz it vitaut oklop! Aj min, armor. Iz dis Leonardo or Donatelo?
- I'm afraid I don't understand...
- Ica đouk! Ninđa tortuga! Tortuga det its pica kaprićoza! Bat, nou konekšn.
Ja se budala bija ponada da je u pitanju jelen.
Al šta je najgore, još uvik mi lipo miriše...za jednu kornjaču. Da nije ipak Mikelanđelo?
- Do you like tortuga too, mister?
- Pa nako, oću reć, let mi tink...
- Would you like to try some?
Ubacuje se uto glas razuma:
- Nemoj kumašine probavat, bolje nemoj. Jesi ti normalan? Ko zna di je to plazilo?
Ima Biskup pravo. Odnija đava gmazove, nije to spiza za ljude. To ne bi tribalo davat ni prasadi.
- Vel, aj supouz aj KUD traj. Aj LAJK tortuga. Tortuga GUD! Rajt?
- Yes, it's delitious!
- Kumašine, ti kako oćeš, al ja to na tvome mistu ne bi ni u ludilu probava...
- Pa kad ću probat ako neću sad? Šta, da mi možda neće mater ovo skuvat kad se vratim? Kad ono tvoja mater kuva kornjaču, petkom???
- Well?
- Let mi traj! Dis iz rib, aj supouz? Rebarce?
- Majke mi, kumašine, nisi ti normalan! Ma znaš šta? Ako budeš riga, rigaj po njoj!
Znate šta?
Izija ja i to. I ništa mi nije bilo.
A kakvo je bilo?
Pa, ovaj... znate kako se u mene na selu kaže?
Lipa je kornjača. Ko voli.
Šta to uopće ima veze kakvo je bilo?! Sve triba probat i gotovo!
Mišn akomplišd, sejv gejm!
Mada, baš ono iskreno, draži mi je oni naš Rafaelo.
Oni obični, s kokosom.
Nema komentara:
Objavi komentar