Jedan od stotinu

Moj Stric II, Tesla, on se šesti u struju i aparate, bušilice, fenove, televizije i tako.

Pita ga jedan susid:

- Vidde Tesla, vidde ovo, nešto mi čudno radi. Imam ton, a nemam slike! Šta bi to moglo bit, a?

Stric Tesla se misli, pa odgovara:
- Ja mislim da da bi to moga bit... RADIO!
Stric se, normalno, zaj...va, i to ufino, za razliku od ostale braće.

Al da je strica Teslu bilo pitat šta to ima slike, nema tona, e, tu bi se možda i on zbunija.

Ja znam šta je to: ima slike, a nema tona.
To je: moja Žena i ja gledamo televiziju.

Bili smo mi prije normalni ljudi, nas dvoje.
Samo, još od kad nam se rodija stariji sin, mi gledamo televiziju na MUTE.
Počeli samo zato da ne budimo maloga (koji naivci, sad kad je naresa, sad ga svašta smeta).
A nastavili smo gledat televiziju na MUTE zato.... da ne trošimo struju valjda, jer ništa mi bolje ne pada na pamet, a da je pametno.

Žena se na to brzo navikla. Njoj je to, gledat televiziju bez tona, bilo ka i ništa.
Mene je to nerviralo za poludit. Samo nisam smija ništa reć, ispa bi bešćutan prema ditetu.
Posli sam, sve zbog nemogućnosti da išta po tom pitanju prominem, pokuša pronać prednosti ove neobične navike.
Čak sam ih nekoliko i pronaša!

Recimo, svakih par dana me zovu oni iz TEKON-a. I odma, čim sa ja javim, oni mi oće poklonit 60 sportskih programa za samo 1249 kuna mjesečno.
(A nemaju pojma da, zahvaljujući mojem posvemašnjem antitalentu za sport, mi doma utakmice nikad ne gledamo. Od nas dvoje, nogomet možda čak više zanima Ženu. Ona možda zna kojeg je nogometaša ostavila žena, bude to u Gloriji, pa gleda da vidi oće li se taj možda rasplakat na utakmici.
Ja ne znam ni to. Ja sam za sport tu-tu-be, ako me razumite.
Ja, ali sad najiskrenije, ne znam ni šta znače izrazi "prezimiti u Europi" ni "dat 110%".
Ovo prvo bi još i moga, s dekicom, ali ovo drugo mi se ipak čini skroz nemoguće.)

I sad baš mislim: a da ove iz TEKON-a upitam bi li nam dali popust od 50% ako uzmemo samo sliku, bez tona? Šta će nama ton? Mi imamo dicu. Ja mislim da bi oni morali pristat. Za nogomet me nije briga, al bi zato moga gledat History Channel!
Zamisli gušta: bitka kod Staljingrada, bombe, rašpe, livorveri, ja gledam, Žena spava, dica spavaju, ima slike, a nema tona.

Ima još.
Ovo je gledanje na MUTE razvilo kod nas neke druge sposobnosti koje su kompenzirale nedostatak zvuka. Doduše, uglavnom su se te sposobnosti razvile kod Žene, u mene slabo.


Serije na engleskom nekako mogu i pogledat na MUTE, čitam titlove.
Al Žena na MUTE more gledat i hrvatske serije, bez problema! Kako?
Vjerojatno je s vrimenom naučila čitat s usana!
Zapravo, siguran sam da zna čitat s usana, jer i inače u životu, svaki put kad nešto promrsim sebi u bradu, ona točno zna šta sam reka.
Mislim da ona čita s usana čak i s leđa! Kako, nemam pojma, ali čita.

Čoviče, ona čak gleda Zvijezde pjevaju na MUTE!
I uglavnom pogodi ko će ispast!
Dobro, to znači i da nije bitno kako ko piva, nego kakve noge i frizuru ko ima, al isto mi je facinantno.

Ima još.
Recimo, kad gledaš televiziju na MUTE, na američkim humorističkim serijama nema onog kretenskog nasnimljenog smija.
Tako da se na MUTE smiješ samo kad je nešto stvarno smišno.
Šta doduše znači da se skoro uopće ne smiješ, jer ništa zapravi i nije smišno.


Moja Žena je skoro uspila savladat i razgovor  na mobitel na MUTE!
Srića da joj i prijateljice ne barataju tom vještinom, možda bi nabile račun po noći, dok ja spavam.

***

Navika je đavlija stvar, pa nek su nam sad dica zera i veća, mi se još ne usuđujemo pojačat ton kako bog zapovida.
Od 1 do 100 na našoj televiziji, uglavnom se jačina zvuka kreće oko 1.
A kad se baš raskalašimo, onda bude to i na 10-12.
Al ne da ona priko toga, čudo joj je 12.
Doduše, kad ona okrene glavu, ja malo učepim daljinski, natram zvuk i na 13, pa i na 14.
Odma ona skuži.
- Šta si raspalija, dosta šta dica ne mogu spavat od tebe, sad oćeš i susidstvo probudit???

Ipak, siguran sam da najveća prednost gledanja na MUTE tek dolazi.
Žena i ja, u biti, ovako treniramo nagluhost, za pod stare dane.

Moj Ćaća tu nagluhost trenira drugačije.
On misli da se problem rješava tako da naprdiš zvuk na 78.
Osjeća se na 78 i vibracije, to je surround.
Njemu i Materi utakmica bude ka da su stvarno na stadionu, samo im bengalka ne more zapravo opeć jaketu.

E, a drugo smo mi, Žena i ja.
Mi lipo, umisto da pojačavamo do besvijesti,
mi ćemo smanjit do besvijesti.
Kad ne čuješ, nije te ni briga.
Šta se tu ima za slušat? Sve se lipo vidi.
Slika govori tisuću riječi, a riječ samo jednu.

Ako u onim serijama slučajno bude šta smišno, vjerojatno ćemo se naučit i smijat na MUTE.

Ekipi u staračkom domu ćemo se sigurno svidit.
Kome se mi ne bi svidili?

Peglačina

Spomenija sam već (u epizodi vezanoj za đubar) Didova brata, prastrica Fapa, i Didovu sestru, pratetku Joziku.
Imam ja još dosta prastrica i pratetki. Prababa Ćana rodila ih je, mislim, 13, a od njih svih lipe su godine doživili njih 8.
Od muških: moj Did i prastrici Fap, Licko, Zagi. Od ženskih, pratetke Nera, Neda, Jozika i Salonka.
Prababi Ćani mogu zafalit šta imam puno rođaka, a ovoj osmorki mogu zafalit šta sam sa svima u dobrim odnosima.
Svi su u dobre, i niko ni s kim nije u svađi. Vjerojatno zato jer niko od njih ništa bitno i ne posjeduje, pa za svađu nema ni razloga.

Neki od njih žive blizu drugih, neki daleko, kako je koga život odnija.
Fap i Licko su uvik živili jedna blizu drugog, tako da mi u glavi dolaze u paru. Ka šta čovik recimo u glavi automatski spari bajam i oras, ili recimo, jabuku i krušku.

Fap je Fap jer je prije bija profesionalni vozač.
Licko je isto bija profesionalni vozač, ali on je Licko jer je... licko.

Oduvik je bija licko, od kad se ja sićam, a i od kad se svi sićaju.

Nizak, proćelav, ono malo kose zalizano uz glavu, snježno bila košulja, crne gaće besprijekorno ispeglane na crtu, do bola sjajne crne postole, isprva laštene pancetom, a posli, kad se u zadrugi pojavila pasta, Alemom.

Moglo bi se reć da izgleda ka Hercule Poirot, ali bez brkova.

Samo, naši rađe reču da Licko izgleda ka da iza ostakljenog pulta prodaje burek i sladoled s okusom citrona.
Prije par godina bija sam u Tirani i doista uočija nekoliko njegovih kozmičkih blizanaca, tako da moram priznat da je i ovaj opis odgovarajuć, uz napomenu da Licko ne nosi bilu kapicu.
Najpoštenije bi bilo reć da stric Licko izgleda kao neki, štajaznam, Skender Poirot.

Stric Licko se posve sigurno u biloj košulji krstija, pričestija i krizma. Posli toga je u biloj košulji vozija autobus, u biloj košulji oženija strinu Slajku, u biloj košulji riza lozu, u biloj košulji mastija grožđe, a slutim da je u životu malo toga uopće obavija bez bile košulje.

A obavija je on puno toga, proša svita, svašta doživija i svašta vidija kroz šoferšajbu.

Stric Licko je zadnjih godina, nažalost, pomalo boležljiv.

Uglavnom se žali na bol u ramenu, drugo je srićom dobro.
Di ga neće rame bolit, al je taj u životu malo odvozija uz otvoren prozor?

Jačina bola u ramenu kod strica Licka varira. Nekad ga ruke slušaju, nekad ga ukoče.
Tako da on svoje zdravsteno stanje zorno prikazuje mogućim dopuštenim otklonom ruke od tijela.


To mu dođe ka neki kutomjer raspoloženja. Lickometar.


Recimo, sritnem ga, poljubim, zagrlim, pitam za zdravlje:
- Kako si mi, strikane moj?

Ako Licko još i  prije odgovora digne ruke visoko iznad glave, a lickometar tako pokaže 180°, znači da se Licko taj dan ćuti izvanredno, ka mladić.
- Dušo strikanova, dobar sam, nuder!


Ako ruke uzdigne dopola, ka da napravi slovo T, a lickometar pokaže 90°, onda je tako-tako, u skladu s godinama.
- Dušo strikanova, nako, guram, šta ću?!

Ako pak ruke uzdigne samo malo, do 45°, tako da mu pojava sliči na strelicu okrenutu prema nebu, onda se Licko ne osjeća baš dobro.
- Dušo strikanova, vidiš i sam...

Bude mi ga ža.
- Pa otiđi striče u doktora, možda da ti šišne kakvu nekciju il nešto, da te odštopa?


Znam ja doduše da su godine tu, i da tu nema puno pomoći od doktora.
A zna i Licko da mu doturi ne mogu pomoć, nema šta on nije proba.

- E doturi, doturi.... ki da oni znaju. Davali meni doturi nekcije, mirili doturi tlak, mirili doturi cukar, mirili sve, sve dobro, a ništa ne valja. Meni, moj sinovac, niko od nji ne more pomoć.

- A štaš, strikane...
- Niko od NJI, reka sam. A nisam reka: NIKO NA SVITU. Vićeš sat. Jen dan, pita me susid: šta ne odeš do Drniša, pa nek pogleda Vinetu more li ti šta pomoć?



Taj Vinetu iz Drniša je, blago rečeno, osobenjak.

Ne znam kako se on zapravo zove, zato ga zovem Vinetu, a mislim da mu je ime dobro pogođeno.
Uglavnom, Vinetu liči bolove nekakvim energetskim izbojima.

Nije Vinetu baš ono PRAVI dotur, ali šesti se u svašta.

Pogotovo u bol u ramenu. To mu je uža specijalnost.

Ne znam doduše niti je li on baš ono diplomirani šaman, ili je završija samo višu šamansku ili šta.
Ja se ne bi se nimalo čudija niti da je Vinetu svojedobno stažira u onoga Luke Hodaka.
Ali nije važno šta JA mislim. Važno je šta stric LICKO misli.


A stric Licko misli i pripovida ovo:

- I ja sam, sinovac, isto isprva bijo ki malo skeptčan. Al stislo me pravo, ma nisam moga rukom ništa, neg evo vako volko!

(Licko pritom pokazuje zabrinjavajućih 30°).

- I?


- I štaću, oša ja na kraju kod Vinetua. Pita on mene šta je i kako, tako ja njemu onda divanim, on gleda i sve ki klima glavom. Kad ja njemu tako sve reka, a on ti meni kaže: neće to bit problem. I onda ti on zasuka rukave, i meni vako svojom rukom prilazi iznad ramena. I vrti, vrti rukom! Zamisli ovo: ne dira mi rame, a rame se meni ugrijalo kanda... kanda da mi toplom PEGLOM prilazi priko ruke!

- Ih, striče, baš peglom?
- Peglom, peglom, baš peglom!
- A ne dira ti ruku?
- A ne dira mi ruku.

Tija sam ga pitat jel pegla bila namištena na pamuk ili na sintetiku, ali suzdrža sam se nekako. Nek priča!
Uostalom, bila je košulja njegovim pričama uvik davala određenu razinu vjerodostojnosti. Da on nosi maskirni prsluk priko karirane košulje, druga bi to pisma bila.


 - I onda ti meni Vinuetu govori, dosta je za danas, moj Licko. Ne valja pritravat s terapijom. Dođi jope prikosutra.

- I, jesi bijo jope?
- Dašta. Pa ne more udit, šta!? Dođem ja tako jope prikosutra, kako mi je i reka. On jope drži ruku iznad mog ramena, i kruži, kruži, jope vidim ja, grije mi se ruka ki da peglom po njoj prilazi, kad ti govorim. I vidim ja, posli terapije, da mi ruka iđe sve tobolje!

(Pokazuje biće 40°. Malo računam. 5° na dan, pa to je u biti sasvim dobar rezultat!)

- I tako, ja u njega svako dva dana, i malo-pomalo, ja ti govorim, meni sve tobolje i tobolje. Samo...

- Samo šta?

- Nakon jedno desetak dana mora je Vinetu otić kod brata u Šibenik, brat mu bijo slabo. Pa nije duže vrimena dolazijo. Meni bilo daleko za ić tamo, a njemu jope nije bilo zgodno ić vamo, nema svoj aut...

- I prikinili biće terapiju!?
- Kakvi prikinili? Diš prikinit? Nema prikidanja! Nastavili smo priko telefona.

- Bravo, striče! I? Jope ki toplom peglom? Samo, mislim, priko telefona?
- Ma tako nekako, samo... nije to TO kad je priko telefona. Grije, vidiš da grije, ali, bude ki mlako, ne bude nako vruće ki uživo.
- E j...a strikane, gubi se biće signal, srića da je zva iz Šibenika, šta bi da mu je brat u Zagrebu, iz Zagreba se ne bi dobacilo nizere...
- Tako da mi je i priko telefona pomoga, al isto... nisam baš ki prije. Viš, mogu dignit ruku vako volko, al dalje od toga ne iđe i gotovo!

(Diže ruke na 160°. Pa šta bi on tija, na daljinski iz Šibenika, 220°?)


Nisam pita Licka koliko ga je financijski izišla ova terapija. A i čemu? Osjetija sam da je i tu bilo peglanja, i to mrtvog-ladnog.


Posli sam na mistično liječenje i zaboravija.
Sve do nikidan.


Kad se iz Drniša ide prema Kninu, pa kad se skrene prema Vrlici, prođe se kraj jedne srušene kuće. Isprid te ruševine je proširenje s kontejnerima.


Sta sam tako nikidan baš na tom proširenju, mora sam bacit smeće iz auta.
Tamo sam ugleda nešto šta mi je zaokupilo pažnju.
Na jednom od kontejnera velikim slovima bilo je napisano:
SABOR=GMO

Osta sam tamo neko vrime, sve pokušavajući odgonetnit smisao te jednadžbe.
Međutim, ta naoko jednostavna misao u svojoj je skrivenoj slojevitosti ipak nadilazila moje umne kapacitete.
Zalupija sam gepek i otiša.
Ali kopkalo me to, pa sam pita jednog susida.

- Ko vam ono piše po kontejnerima? Dica nisu, to mora bit neko odrasli...
- Ono? Pa to je napisa oni berle Vinetu! Šta mu bi, ne zna niko. To njemu tako dođe...

Tako sam sazna da Vinetu nije samo nadriliječnik.
On je u slobodno vrime i nadriumjetnik, a od recentnih radova može se pohvaliti upravo ovom konceptualnom intervencijom na šibensko-kninskoj urbanoj opremi.

Sad mi opet ništa nije jasno.

S jedne strane, susid kaže da  Vinetu ne more pomoć stricu Licku, jer Vinetu ne more pomoć ni samom sebi.



S druge strane, znam šta bi mi Licko reka, da sam ga to pita.

Reka bi mi da MENI Vinetu NE MORE pomoć.
Jer ja sam preskeptčan da bi to bilo moguće.

Ali on, Licko, nije.
Zato šta je njegov um, unatoč godinama, još uvik otvoren novim spoznajama.
I ZATO njemu Vinetu MORE pomoć.


Koga uopće briga šta doturi kažu?
Nek ONI natraju lickometar na 160°, kad se tako šeste.

Half rock

Nisam odavno bija na Promini.

A dok sam bija dite, znali bi otić svi, cila obitelj.

Ne samo nas četvero, nego CILA obitelj, nas biće četrdeset.
Ćaća, strici, Ćaćini strici, njijova dica i unuci, strine, tetke... redovito bi doletija čak i susid Živko, sićam se. Vodili bi i pase, nek se malo istrče.
Je li to bilo za Prvi maja? Moglo bi bit, to mi baš sliči na Prvi maja. Ondašnji Prvi maja.
Imali smo mi na Promini i svoje misto di bi išli.
Ne virujem da bi to misto više uspija nać, ali ostalo mi je u sjećanju da je riječ o travnatoj udolini među rastima, koja je izgledala ka neki mali zeleni amfiteatar. (Baš se mislim, čudno kako u prirodi trava bude lipa, gusta  i zelena, a satarem su da je uzgojim u vrtlu, i rezultat nikad nije približno tako dobar.)
Po travi je bilo razbacano suvo rastovo lišće, za ekstra paperjast efekt.
Nosili smo deke, ali moga si ležat i na lišću, toliko je bilo mekano.
Moga si se i valjat nizbrdo, po travi i lišću.
Mislim da imam i sliku na kojoj se stric Fap i ja i pas kotrljamo po zelenim tribinama tog amfiteatra, i svi se trojica smijemo.
Morat ću baš nagovorit Ćaću da me odvede opet gori, da vidim izgleda li baš tako kako se sićam.
Da vidim koliko me sićanje vara. A vara, uvik privari.

Gori, na Promini, peklo bi se janje, igrale bi se balote. Nosili bi se kolači, kuvala kava. Pivalo se! Znači, nosilo se i vino.

Nema toga više odavno.

Zadnji put sam na Promini bija prije desetak godina, sa svojim kumom Biskupom.
Meni se baš išlo, ali njemu brate baš i nije. On ka dite nije bija tamo za Prvi maja, to ti je to. Nije cijepljen.

- Biskupe, ajmo na Prominu!
- Ne znam, stari, šta ćemo mi tamo? Amo mi rađe negdi nešto popit?!
- Pa ponićemo sa sobom, ne boj se, nećemo žeđat!
- Hm. A more li se gori doć autom?
- Ma more, ali di je tu gušt, moš tako i u kafić?!
- Pa e.
- Ma daj, nemoj zaj...vat. Iz ovog si kraja, a nisi nikad bija, jeltako? A i uskoro ideš na brod, ovo će ti napunit baterije...
- Dobro, aj, satra si me, otićemo.

Trajalo je to uvjeravanje prilično. Jedva sam ga uspija nagovorit.

- A koliko bi nam tribalo vrimena, mislim, da se gori popnemo?
- Ma nije to neki uspon, šta je to nama?! Pa mojoj Materi triba manje od ure.

Biskupu i meni je tad, prije deset godina, tribalo dvi ipo ure.

Nisam ni onda bija u kondiciji, a i put sam promašija. Vidim da me on popriko gleda, mada ja sebe ni ne krivim toliko. Put više nije ni utaban, malo ko više ovde i prolazi.


Umorili smo se, pogubili se, opalilo nas sunce, iščeprljala nas smrika.

Da nismo nosili zalihe tekućine, davno bi nam spasnija moral.

Ovako, izdržali smo, ali jedva smo se dovukli do cilja.
A cilj nam čak i nije bija na samom vrhu, nego malo niže.

Bija je to upravo herojski podvig, popet se sa 400 na 850 metara nadmorske visine.
Promina je de iure planina, jer je viša od 1000m, a penjanje po planini nas čini i planinarima, jel tako?
Pa nisu ni Hillary i Norgay prilazili više od 450m dnevno, valjda?

Prije nego šta smo krenili, nagovara sam Biskupa da ostanemo noćit na Promini.
On je i prema tome bija malo skeptičan.

- Ma nema šanse da spavam pod vedrim nebom!
- Ma kojim vedrim nebom, šta je tebi? Ima gori kućica, šta su naši lovci iz sela sredili! Ful komfor! Tribamo ponit samo vriće za spavanje, pošto nisam siguran za posteljinu.

Lovci su stvarno bili obnovili jednu staru ruševnu kućicu. Popravili su zidove, stavili su i krov.

Kad smo došli do kućice, malo smo se šokirali.
Lovci su biće prit kraj rađe vidili zeca, pa su otrčali za njim i ostavili kućicu nedovršenu.
Tako da kućica nema ni prozora ni vrata, dalje da ni ne pričamo.

Od kiše još i štiti, ali od mede ili vuka, tako-tako.
Ako se medo zaleti u zid, štiti. Ali ako se medo zaleti kroz vrata, onda ne štiti.

A, i ko će dat medvida na Promini? Pa nema medvida na Promini! Valjda.

A vuka, ima li vuka?
Vuka ima, to se zna, ali nije nas to onda baš brinilo, bili smo previše umorni da bi se brinili oko detalja.

Ako je prije uspona i bilo neke dvojbe oko ostajanja priko noći, prešutno smo se dogovorili da ostajemo. Nismo imali više volje odat, a i ne bi stigli nazad prije mraka.

Ostavili smo ruksake unutra, da ne budu baš pod vedrim nebom, i izašli smo isprid kućice, na proplanak.

Sunce je taman počelo zalazit za krošnje stabala. Vrućina je pala, a nije još zaladilo. Taman najlipše doba dana!
Dogurali smo dva manja kamena uz jedan veći i lipo sili, narizali pancete i poma, otčepili jednu bocu mineralne od mineralne i jednu bocu mineralne od vina.
Srića pa smo nosili sedmodnevne zalihe vina, tako da nam je doteklo i za večeru.
Proša je kraj nas neki lovac, malo sa nama proljudika, i produžija dalje. Biće čovik pomislija: jadni ljudi, vidi di žive. Ali nije to naglas komentira. Na planini vladaju dobrosusjedski odnosi.

Budući da na planini nema ni letrike, brzo je pala i noć.

Ali ne ova obična, gradska noć, nego prava noć!
Nebo crno ka ugljen, a puno zvizda.
Toliko zvizda moš vidit samo u zapuštenom vlaškom kraju, ili na zabačenom dalmatinskom otoku.
Ja sam bija totalno impresioniran, Biskup baš i nije.

On se u životu nagleda zvizda u mrklome mraku. I ovih koja se odavde vide, a bome i onih, koja se odavde i ne vide, osim na zastavama.

Medo ni vuk nisu dolazili. Biće su čuli o čemu pričamo, pa smo im bili totalno nezanimljivi.
Ne znam ni ja o čemu smo pričali. O svemu, valjda. Znam da smo se puno smijali.


Prispavali smo u kućici, u vrićama za spavanje.
Lovci su osim vrata i prozora zaboravili stavit i krevete, a o parketu nisu razmišljali ni u vrime početnog entuzijazma.
Stavili smo na vrata neku paletu, da zbunimo medu.

Zaspa sam čim sa taka beton.
Ful komfor.

Sutra, kad smo se probudili, zamislili smo da smo popili kavu koju nismo ponili, na brzinu se spakirali i uputili se nazad, kući.
Nizbrdo smo došli puno brže nego uzbrdo. Zato šta smo se uglavnom kotrljali.

Taj dan mi se taj izlet nije ni učinija tako dobar. Ali bude to.
Triba vrimena da sjećanje pritvori dobre stvari u odlične.


Putem nazad, ruksak mi je bija puno lakši zbog tekućine koju sam ostavija, i samo malo teži zbog kamena koji sam ponija.

Kamen doduše nije bija velik. Bija je sa svih strana zaobljen i izlizan, osim s jedne.
Zbog toga je izgleda ka da se upravo otkinija od neke druge, puno veće stine.
Po glavi mi se vrzmalo baš to, da u ruksaku zapravo nosim otkinuti komad Promine.

Nisam ima običaj pisat po kamenju, ali kad sam doša doma, napisa sam na onu ravnu, odlomljenu stranu:

"Ova je polovica Promine veća samo izvana."

Znam, zvuči malo otrcano, ali... i nisam zna napisat nista pametnije.
Ni sad ne znam šta bi pametnije napisa, znači da sam da sve od sebe.

Par dana posli, kad je Biskup iša na brod, da sam mu taj kamen, a on ga je ponija ga sa sobom.
I ne samo taj put, ponija je on taj kamen na vijađ puno puta.

Ima i tome već par godina, pijuckali smo pivo u Škarauna, pita sam ga:

- Šta ćeš s onim kamenom?

Prvo je reka da će mi ga vratit.
Posli par piva zaključili da ćemo ga OBOJICA vratit. Na Prominu, naravno.
Gori je njemu misto. Gori, na vrtoglavih 850 metara nadmorske visine.
Tako da ćemo se morat još barem jedanput popet.

Ali ne još. Kamen još nije završija putovanje.
Ne znam koliko je taj dio Promine dosad privalija milja, ali zasigurno se naputova više od većine planina.
Još nije završija svoje putovanje, ali je daleko odmaka.
Slutim da je ova priča bliže kraju nego početku.

Ne znam veselim li se kraju, ali dok priča ne završi, ne mogu ni znat koliko je dobra.
Triba vrimena.

Za kraj, mislim da bi bija red i dopisat nešto na kamenu. Ostavija sam valjda malo mista. Nešto tipa:

"Ova je polovica svita veća samo izvana."

Otrcano je, znam, ali... zašto bi i bilo pametnije nego zadnji put?

I još jedna stvar.
Kad vratimo kamen na Prominu, ne znam bi li volija da ga nekad neko nađe, ili da ga nikad niko ne nađe.
Jer ako ga ko nađe, more ga taj i odnit.

Ma... zapravo, nek ga nosi.
Samo nek obeća da će ga vratit.

Ponos i predrasuđe

Poštovani!
Ovim putem Vas obavještavam da sam upravo nožem za kruv otpila ručku od tave.
A sve u svrhu urednosti!

Kad je o urednosti riječ, ja sam podvojena ličnost.
Dr. Digital & Mr. Analog.

S jedne strane, kad bi se ocjenjivala urednost u digitalnom svijetu, ja bi zasigurno bija odlikaš.

Ja, recimo, u Wordu obavezno imam upaljen onaj π, da vidim di je lupljeno enter, di razmaknica, di page break. Ne smi se samo tako prić u novi redak, a kamoli stranicu.
Čak i kad čitam tuđi tekst, kad vidim da je negdi dva puta udren razmak uzmeđu dvi riči, ja odma moram izbrisat onaj razmak šta je višak, ne mogu trpit takvo razbacivanje pikselima.
U imenima mojih fajlova vlada apsolutna urednost.
Nprimjer, imena filmova imaju u zagradama ime režisera i godinu snimanja.
Recimo: Apocalypse Now (Coppola 1979)
Na poslu, svaki dan se posebno snimam u novi fajl, a svaki fajl mora u imenu imat i datum.
Datum triba pisat ovim redom: godina, misec, pa datum. Jedino tako su fajlovi i kronološki i abecedno logično poredani.
Recimo, da sam jučer stiga pisat, ovo bi se zvalo: Blog 2016-03-31.doc
Međutim, pošto pišem danas, ovo se onda zove: Blog 2016-04-01.doc
Uočavate li kako je sve to pametno i mudro zamišljeno?

Ima još. Kad s nekim fajlom završim, obavezno ga prominem da bude Read only, da ga ne bi neko drugi slučajno prominija.
Fajlove starije od 7 dana bišem, ne volim kad se skupi nepotrebnih.

Općenito, PC mi je picikato.

Ali avaj! Sve ovo vridi samo za digitalni svijet, i nema analogije s analognim.

S druge strane zaslona, kad bi se moja urednost ocjenjivala u analognom svijetu, di se zapravo i ocjenjuje, možda bi i dobija dvojku, ali poklonjenu, radi dobrog vladanja.

Nemam pojma di mi šta stoji. Jer ne pazim, jer ne pamtim, jer me nije briga. I jer uvik ima ko skupit.

Moj stol je u uredu definitivno najgori.
Kad čistačica dođe subotom pospremit, vjerojatno pola vrimena sređuje moj stol, a četvrtinu vrimena sređuje ostale stolove i ured općenito. Onu preostalu četvrtinu provede zdvajajući zbog one polovine.

Ali, nekad me ipak uvati potriba za sređivanjem. I to manijakalna.


Uglavnom me to uvati kad sam nervozan.
Valjda ne znam di ću s rukama.

Kad pogledam urednost stvari oko sebe, to jest stvari za koje sam JA zadužen, reklo bi se da me nervoza baš i ne vata učestalo.

Uzmimo za primjer našu kužinu. Kužina je moja jurisdikcija.
U našoj kužini je svaka ladica i polica dupkom puna.
Ima u njima naravno i bitnih stvari: teće, pijati, beštek, i tako to, ali ima i onih stvari kojima namjenu ne zna niko živ.
Mislim pritom na egzotične kristale koje ćemo izvadit tek kad nam u posjet dođe, ne znam, papa Franjo.
Ali ima tu, recimo, i neka plastična siva guma, zera veća, koja je vjerojatno neki rezervni dio za frižider ili za perilicu, ili za mikrovalnu, đava zna. Tu gumetinu uvik moram odmaknit da dođem do podmetača.
Ona u biti zasad i služi samo tome da priječi pristup podmetačima.
A zašto ona nije ISPOD podmetača?
Još jedna nerazjašnjena misterija. Nije, i gotovo.
Milijun puta tija sam tu gumetinu zavrljacit u kontejner.
Samo, Žena bi skužila da bez problema može izvadit podmetače. Onda bi odma znala da nešto nije u redu, da nešto od vitalne važnosti nedostaje. Pa bi ja nagrabusija.

A i u pravu je Žena. Iskustvo me uči ovo: da sad bacim tu gumetinu, sutra bi sazna čemu služi jer bi sutra i originalna crkla.
Kad ne znaš čemu nešto služi, a baš te živo zanima, samo to nešto tribaš bacit, sutra ćeš do u detalje znat čemu je služilo. Ali to nije sve. Saznat ćeš sutra i da se to nešto više ne proizvodi.

Uz pripunjene ladice i police, još par artikala redovito živi kraj našeg sudopera, jer zbog popunjenih kapaciteta ti jadnici nemaju krova nad glavom.
Među ovim beskućnicima prednjači jedna plastična boca od mineralne, ona zelenkasta, od litre ipo.
U toj boci od mineralne stoji vino, normalno.
Te se boce samo prvi put koriste za mineralnu, to im je ka neki probni rad.
Posli se do kraja života koriste za vino, barem u našoj obitelji.
Govoru da plastika more durat 20 iljada godina. A staklo razbiješ svako malo. Eto objašnjenja.

I tako, ove se boce od mineralne, to jest od vina, nikako ne možemo riješit.
Taman kad je popijemo, ili ulijemo u gulaš, Ćaća donese drugu. Sramota je u kući nemat vina. More ti recimo Ćaća doć, a nemaš ga čime ponudit. Zato Ćaća uvik donese.
Naravno, nije riječ uvik o ISTOJ boci, jer Ćaća radi po principu "puno za prazno", ali šta se mene tiče, to je jedna te ista boca, simbol obilja našeg gazdinstva.

Dugo sam se griza šta nisam napravija metar dužu kužinu, u nju bi sve lipo stalo. I ova boca, garant.
Al posli sam shvatija da ni u nju nekako, iako ne znam kako, ne bi sve stalo. Opet bi ova boca bila na sudoperu, garant.
Ma, čak i u metar kraću kužinu bi sve jednako stalo. I opet bi ova boca bila na sudoperu, garant.
Vi možda mislite da to nije tako, ali tako je.
Znam ja dobro. Ne šta je to moja kužina, nego stvarno...

A danas, danas sam s posla doša ljut ka pas.
GRRRrrr!
Jedan majmun me baš ono pravo snerva.
Ne bojte se, nije niko od vas.

Gledam oko sebe, bi li koga mlatnija. Samo, ne smi se nikog tuć, more ti ko vratit.
Znam šta ću! Pospremit ću ovi višak po kužini, bija bi više i red, a u konačnici će spremanje imat i terapeutski učinak.
Malo-pomalo, skoro sve sam raskrčija, i skoro sve sam uspija negdi poslagat.
Sve osim one šugave boce.

I sad ta boca gordo stoji sama kraj sudopera i gleda me.
Uh, kako me nervira!
Najrađe bi je popija, ali znam da je to privremeno rješenje, jer ne bi se ni otriznija, a već bi stigla druga, puna.
Ne mogu ovu bocu više gledat, negdi je moram sklonit.

Otvaram jednu po jednu ladicu u kužini.
Jednostavno nema mista. Pari japanski metro u špici.
Ma je li ovo stvarno moguće? Pa moralo bi se to moć riješit. Sve se može kad se oće. Svojedobno sam bija neloš u Tetrisu, i ta bi činjenica mogla pomoć.
Ajmo vidit šta je sa policama, kakve su mi šanse da bocu tamo udomim?
Prva vrata: ništa, krcato.
Druga vrata: ništa, krcato. Još je nešto i ispalo, (ja mislim neki alat za aranžiranje ananasa ili nešto tako), pa sam to brzo nabija nazad i zatvorija.
Treća vrata: tračak nade!
Iza ovih vrata su dvi police, obe napunjene tavama najrazličitijih promjera, dubina i boja.
Nisam ima pojma da je ovoliki broj tava nužan u kućanstvu!
Ima dosta okruglih, a ima i jedna kvadratna!
Zašta li ta kvadratna služi? Ne sićam se da sam u zadnje vrime izija nešto kvadratno...
Hm. Možda bi se u njoj mogla ispeć kvadratna palaćinka?
Pa kad je zarolaš, dobiješ lipo valjak, svugdi istog promjera i svugdi iste količine mermelade?
To moram provat. Moglo bi to bit dobro. MORALO bi to bit dobro.

Čini mi se, onako od oka, da bi moga ovu kvadratnu tavu stavit posebno, a okrugle posložit jednu u drugu: Tako bi taman napravija misto za onu bocu na donjoj polici.
Kombiniram. Đavla. Tave skoro i stanu, al u ovoj donjoj polici fali 3 milimetra visine za bocu.
Reka bi čovik, neš ti 3 milimetra, al neće boca da uđe, osim nakoso, šta me još više živcira nego da je na sudoperu.
Ne mogu virovat da proizvođači kužine rade kužine s policama u koje ne more stat boca mineralne od litre ipo za vino!
Pa to bi tribala bit osnovna mira! Koji dizajn, koji šta...

Nema druge, otiša sam u podrum po bušilicu. Pa još jedanput po metar.
Ajmo, miško! To jest, ajmo, Bosch Co!
Izbušija sam nove četri rupe za policu i podiga je za cilih 5 milimetara.
Stane li boca? Dašta nego stane. Ima i 2 milimetra viška, nek se nađe!

Još da vratim tave.
Kvadratna, pa okrugle: jedna, druga, treća, četvrtaaa... ne stane.

Šta je sad, kako ne stane?
Ne moš virovat.
Preduga joj ručka, o kako god da je okrenem, ne mogu zavorit vrata.
Kog boga će im ovolika ručka? I još drvena?
Odma donosim odluku: otpilat ću je.
Ajme, ne da mi se sad opet spuštat u podrum po pilu, već sam dvaput doli iša...

Ima li šta pri ruci? Ima. Nož za kruv, oni nazubljeni.
Probam na brzinu, da vidim bi li išlo. Bi.
Genijalna ideja, nema šta.
Nakon početnog uspjeha po rubu, nož se ukopava u dršku i samo škripi, a učinak pada gotovo na nulu, bez obzira šta turpijam ka sumanut.
Kakvo je ovo drvo, tvrdo je ki kamen, garant neka egzota? Zašto nisu mogli ovo od jelovine napravit?
A da, počem, od jelovine se radi nešto nebitno, krovišta i tako, a egzote se koriste za bitnije svrhe, tave i to.

Meni je, naravno, potpuno jasno da bi još uvik UŠPARA vrime da ipak odem u podrum po pilu, ali nema šanse. Stvar možda nije otišla preduboko, ali je zato otišla predaleko.
U mom vlaškom mjenjaču često se ne da ubacit u rekverc.
Nego goni rođo, goni unaprid. Ako triba, goni glavom kroz zid, samo nemoj nazad. Nazad je poraz.
Ne uspijem li otpilat ovu ručku nožem, u stanju sam je odgrist, majke mi.
Je li to ponos, upornost, ili samo ludost? Prosudite sami.

Gledano objektivno, ova životna filozofija vodi me u jednom smjeru. U Vrapče.
Da rezimiram:
Nožem za kruv nasrćem na tavu, zbog boce mineralne, za vino.

Jesam li uspija otpilat dršku ili sam je na kraju dokrajčija zubima?
Neka to ovaj put ne ostane misterija.

Uspija sam je otpilat. Tava je uredno stala u policu, vrata sam bez problema zatvorija.
Boce više nema kraj sudopera.
Skrasila se kraj kvadratne tave.

Ispunjen sam ponosom.
Nervozi ni traga.
Kužina blista.
Zapravo, blistala bi da me nije u međuvremenu prošla nervoza, i da po sudoperu nije ostala piljevina. I metar. I bušilica.
Neka ih. Pospremit ću to kad mi skoči živac.