Peglačina

Spomenija sam već (u epizodi vezanoj za đubar) Didova brata, prastrica Fapa, i Didovu sestru, pratetku Joziku.
Imam ja još dosta prastrica i pratetki. Prababa Ćana rodila ih je, mislim, 13, a od njih svih lipe su godine doživili njih 8.
Od muških: moj Did i prastrici Fap, Licko, Zagi. Od ženskih, pratetke Nera, Neda, Jozika i Salonka.
Prababi Ćani mogu zafalit šta imam puno rođaka, a ovoj osmorki mogu zafalit šta sam sa svima u dobrim odnosima.
Svi su u dobre, i niko ni s kim nije u svađi. Vjerojatno zato jer niko od njih ništa bitno i ne posjeduje, pa za svađu nema ni razloga.

Neki od njih žive blizu drugih, neki daleko, kako je koga život odnija.
Fap i Licko su uvik živili jedna blizu drugog, tako da mi u glavi dolaze u paru. Ka šta čovik recimo u glavi automatski spari bajam i oras, ili recimo, jabuku i krušku.

Fap je Fap jer je prije bija profesionalni vozač.
Licko je isto bija profesionalni vozač, ali on je Licko jer je... licko.

Oduvik je bija licko, od kad se ja sićam, a i od kad se svi sićaju.

Nizak, proćelav, ono malo kose zalizano uz glavu, snježno bila košulja, crne gaće besprijekorno ispeglane na crtu, do bola sjajne crne postole, isprva laštene pancetom, a posli, kad se u zadrugi pojavila pasta, Alemom.

Moglo bi se reć da izgleda ka Hercule Poirot, ali bez brkova.

Samo, naši rađe reču da Licko izgleda ka da iza ostakljenog pulta prodaje burek i sladoled s okusom citrona.
Prije par godina bija sam u Tirani i doista uočija nekoliko njegovih kozmičkih blizanaca, tako da moram priznat da je i ovaj opis odgovarajuć, uz napomenu da Licko ne nosi bilu kapicu.
Najpoštenije bi bilo reć da stric Licko izgleda kao neki, štajaznam, Skender Poirot.

Stric Licko se posve sigurno u biloj košulji krstija, pričestija i krizma. Posli toga je u biloj košulji vozija autobus, u biloj košulji oženija strinu Slajku, u biloj košulji riza lozu, u biloj košulji mastija grožđe, a slutim da je u životu malo toga uopće obavija bez bile košulje.

A obavija je on puno toga, proša svita, svašta doživija i svašta vidija kroz šoferšajbu.

Stric Licko je zadnjih godina, nažalost, pomalo boležljiv.

Uglavnom se žali na bol u ramenu, drugo je srićom dobro.
Di ga neće rame bolit, al je taj u životu malo odvozija uz otvoren prozor?

Jačina bola u ramenu kod strica Licka varira. Nekad ga ruke slušaju, nekad ga ukoče.
Tako da on svoje zdravsteno stanje zorno prikazuje mogućim dopuštenim otklonom ruke od tijela.


To mu dođe ka neki kutomjer raspoloženja. Lickometar.


Recimo, sritnem ga, poljubim, zagrlim, pitam za zdravlje:
- Kako si mi, strikane moj?

Ako Licko još i  prije odgovora digne ruke visoko iznad glave, a lickometar tako pokaže 180°, znači da se Licko taj dan ćuti izvanredno, ka mladić.
- Dušo strikanova, dobar sam, nuder!


Ako ruke uzdigne dopola, ka da napravi slovo T, a lickometar pokaže 90°, onda je tako-tako, u skladu s godinama.
- Dušo strikanova, nako, guram, šta ću?!

Ako pak ruke uzdigne samo malo, do 45°, tako da mu pojava sliči na strelicu okrenutu prema nebu, onda se Licko ne osjeća baš dobro.
- Dušo strikanova, vidiš i sam...

Bude mi ga ža.
- Pa otiđi striče u doktora, možda da ti šišne kakvu nekciju il nešto, da te odštopa?


Znam ja doduše da su godine tu, i da tu nema puno pomoći od doktora.
A zna i Licko da mu doturi ne mogu pomoć, nema šta on nije proba.

- E doturi, doturi.... ki da oni znaju. Davali meni doturi nekcije, mirili doturi tlak, mirili doturi cukar, mirili sve, sve dobro, a ništa ne valja. Meni, moj sinovac, niko od nji ne more pomoć.

- A štaš, strikane...
- Niko od NJI, reka sam. A nisam reka: NIKO NA SVITU. Vićeš sat. Jen dan, pita me susid: šta ne odeš do Drniša, pa nek pogleda Vinetu more li ti šta pomoć?



Taj Vinetu iz Drniša je, blago rečeno, osobenjak.

Ne znam kako se on zapravo zove, zato ga zovem Vinetu, a mislim da mu je ime dobro pogođeno.
Uglavnom, Vinetu liči bolove nekakvim energetskim izbojima.

Nije Vinetu baš ono PRAVI dotur, ali šesti se u svašta.

Pogotovo u bol u ramenu. To mu je uža specijalnost.

Ne znam doduše niti je li on baš ono diplomirani šaman, ili je završija samo višu šamansku ili šta.
Ja se ne bi se nimalo čudija niti da je Vinetu svojedobno stažira u onoga Luke Hodaka.
Ali nije važno šta JA mislim. Važno je šta stric LICKO misli.


A stric Licko misli i pripovida ovo:

- I ja sam, sinovac, isto isprva bijo ki malo skeptčan. Al stislo me pravo, ma nisam moga rukom ništa, neg evo vako volko!

(Licko pritom pokazuje zabrinjavajućih 30°).

- I?


- I štaću, oša ja na kraju kod Vinetua. Pita on mene šta je i kako, tako ja njemu onda divanim, on gleda i sve ki klima glavom. Kad ja njemu tako sve reka, a on ti meni kaže: neće to bit problem. I onda ti on zasuka rukave, i meni vako svojom rukom prilazi iznad ramena. I vrti, vrti rukom! Zamisli ovo: ne dira mi rame, a rame se meni ugrijalo kanda... kanda da mi toplom PEGLOM prilazi priko ruke!

- Ih, striče, baš peglom?
- Peglom, peglom, baš peglom!
- A ne dira ti ruku?
- A ne dira mi ruku.

Tija sam ga pitat jel pegla bila namištena na pamuk ili na sintetiku, ali suzdrža sam se nekako. Nek priča!
Uostalom, bila je košulja njegovim pričama uvik davala određenu razinu vjerodostojnosti. Da on nosi maskirni prsluk priko karirane košulje, druga bi to pisma bila.


 - I onda ti meni Vinuetu govori, dosta je za danas, moj Licko. Ne valja pritravat s terapijom. Dođi jope prikosutra.

- I, jesi bijo jope?
- Dašta. Pa ne more udit, šta!? Dođem ja tako jope prikosutra, kako mi je i reka. On jope drži ruku iznad mog ramena, i kruži, kruži, jope vidim ja, grije mi se ruka ki da peglom po njoj prilazi, kad ti govorim. I vidim ja, posli terapije, da mi ruka iđe sve tobolje!

(Pokazuje biće 40°. Malo računam. 5° na dan, pa to je u biti sasvim dobar rezultat!)

- I tako, ja u njega svako dva dana, i malo-pomalo, ja ti govorim, meni sve tobolje i tobolje. Samo...

- Samo šta?

- Nakon jedno desetak dana mora je Vinetu otić kod brata u Šibenik, brat mu bijo slabo. Pa nije duže vrimena dolazijo. Meni bilo daleko za ić tamo, a njemu jope nije bilo zgodno ić vamo, nema svoj aut...

- I prikinili biće terapiju!?
- Kakvi prikinili? Diš prikinit? Nema prikidanja! Nastavili smo priko telefona.

- Bravo, striče! I? Jope ki toplom peglom? Samo, mislim, priko telefona?
- Ma tako nekako, samo... nije to TO kad je priko telefona. Grije, vidiš da grije, ali, bude ki mlako, ne bude nako vruće ki uživo.
- E j...a strikane, gubi se biće signal, srića da je zva iz Šibenika, šta bi da mu je brat u Zagrebu, iz Zagreba se ne bi dobacilo nizere...
- Tako da mi je i priko telefona pomoga, al isto... nisam baš ki prije. Viš, mogu dignit ruku vako volko, al dalje od toga ne iđe i gotovo!

(Diže ruke na 160°. Pa šta bi on tija, na daljinski iz Šibenika, 220°?)


Nisam pita Licka koliko ga je financijski izišla ova terapija. A i čemu? Osjetija sam da je i tu bilo peglanja, i to mrtvog-ladnog.


Posli sam na mistično liječenje i zaboravija.
Sve do nikidan.


Kad se iz Drniša ide prema Kninu, pa kad se skrene prema Vrlici, prođe se kraj jedne srušene kuće. Isprid te ruševine je proširenje s kontejnerima.


Sta sam tako nikidan baš na tom proširenju, mora sam bacit smeće iz auta.
Tamo sam ugleda nešto šta mi je zaokupilo pažnju.
Na jednom od kontejnera velikim slovima bilo je napisano:
SABOR=GMO

Osta sam tamo neko vrime, sve pokušavajući odgonetnit smisao te jednadžbe.
Međutim, ta naoko jednostavna misao u svojoj je skrivenoj slojevitosti ipak nadilazila moje umne kapacitete.
Zalupija sam gepek i otiša.
Ali kopkalo me to, pa sam pita jednog susida.

- Ko vam ono piše po kontejnerima? Dica nisu, to mora bit neko odrasli...
- Ono? Pa to je napisa oni berle Vinetu! Šta mu bi, ne zna niko. To njemu tako dođe...

Tako sam sazna da Vinetu nije samo nadriliječnik.
On je u slobodno vrime i nadriumjetnik, a od recentnih radova može se pohvaliti upravo ovom konceptualnom intervencijom na šibensko-kninskoj urbanoj opremi.

Sad mi opet ništa nije jasno.

S jedne strane, susid kaže da  Vinetu ne more pomoć stricu Licku, jer Vinetu ne more pomoć ni samom sebi.



S druge strane, znam šta bi mi Licko reka, da sam ga to pita.

Reka bi mi da MENI Vinetu NE MORE pomoć.
Jer ja sam preskeptčan da bi to bilo moguće.

Ali on, Licko, nije.
Zato šta je njegov um, unatoč godinama, još uvik otvoren novim spoznajama.
I ZATO njemu Vinetu MORE pomoć.


Koga uopće briga šta doturi kažu?
Nek ONI natraju lickometar na 160°, kad se tako šeste.