Half rock

Nisam odavno bija na Promini.

A dok sam bija dite, znali bi otić svi, cila obitelj.

Ne samo nas četvero, nego CILA obitelj, nas biće četrdeset.
Ćaća, strici, Ćaćini strici, njijova dica i unuci, strine, tetke... redovito bi doletija čak i susid Živko, sićam se. Vodili bi i pase, nek se malo istrče.
Je li to bilo za Prvi maja? Moglo bi bit, to mi baš sliči na Prvi maja. Ondašnji Prvi maja.
Imali smo mi na Promini i svoje misto di bi išli.
Ne virujem da bi to misto više uspija nać, ali ostalo mi je u sjećanju da je riječ o travnatoj udolini među rastima, koja je izgledala ka neki mali zeleni amfiteatar. (Baš se mislim, čudno kako u prirodi trava bude lipa, gusta  i zelena, a satarem su da je uzgojim u vrtlu, i rezultat nikad nije približno tako dobar.)
Po travi je bilo razbacano suvo rastovo lišće, za ekstra paperjast efekt.
Nosili smo deke, ali moga si ležat i na lišću, toliko je bilo mekano.
Moga si se i valjat nizbrdo, po travi i lišću.
Mislim da imam i sliku na kojoj se stric Fap i ja i pas kotrljamo po zelenim tribinama tog amfiteatra, i svi se trojica smijemo.
Morat ću baš nagovorit Ćaću da me odvede opet gori, da vidim izgleda li baš tako kako se sićam.
Da vidim koliko me sićanje vara. A vara, uvik privari.

Gori, na Promini, peklo bi se janje, igrale bi se balote. Nosili bi se kolači, kuvala kava. Pivalo se! Znači, nosilo se i vino.

Nema toga više odavno.

Zadnji put sam na Promini bija prije desetak godina, sa svojim kumom Biskupom.
Meni se baš išlo, ali njemu brate baš i nije. On ka dite nije bija tamo za Prvi maja, to ti je to. Nije cijepljen.

- Biskupe, ajmo na Prominu!
- Ne znam, stari, šta ćemo mi tamo? Amo mi rađe negdi nešto popit?!
- Pa ponićemo sa sobom, ne boj se, nećemo žeđat!
- Hm. A more li se gori doć autom?
- Ma more, ali di je tu gušt, moš tako i u kafić?!
- Pa e.
- Ma daj, nemoj zaj...vat. Iz ovog si kraja, a nisi nikad bija, jeltako? A i uskoro ideš na brod, ovo će ti napunit baterije...
- Dobro, aj, satra si me, otićemo.

Trajalo je to uvjeravanje prilično. Jedva sam ga uspija nagovorit.

- A koliko bi nam tribalo vrimena, mislim, da se gori popnemo?
- Ma nije to neki uspon, šta je to nama?! Pa mojoj Materi triba manje od ure.

Biskupu i meni je tad, prije deset godina, tribalo dvi ipo ure.

Nisam ni onda bija u kondiciji, a i put sam promašija. Vidim da me on popriko gleda, mada ja sebe ni ne krivim toliko. Put više nije ni utaban, malo ko više ovde i prolazi.


Umorili smo se, pogubili se, opalilo nas sunce, iščeprljala nas smrika.

Da nismo nosili zalihe tekućine, davno bi nam spasnija moral.

Ovako, izdržali smo, ali jedva smo se dovukli do cilja.
A cilj nam čak i nije bija na samom vrhu, nego malo niže.

Bija je to upravo herojski podvig, popet se sa 400 na 850 metara nadmorske visine.
Promina je de iure planina, jer je viša od 1000m, a penjanje po planini nas čini i planinarima, jel tako?
Pa nisu ni Hillary i Norgay prilazili više od 450m dnevno, valjda?

Prije nego šta smo krenili, nagovara sam Biskupa da ostanemo noćit na Promini.
On je i prema tome bija malo skeptičan.

- Ma nema šanse da spavam pod vedrim nebom!
- Ma kojim vedrim nebom, šta je tebi? Ima gori kućica, šta su naši lovci iz sela sredili! Ful komfor! Tribamo ponit samo vriće za spavanje, pošto nisam siguran za posteljinu.

Lovci su stvarno bili obnovili jednu staru ruševnu kućicu. Popravili su zidove, stavili su i krov.

Kad smo došli do kućice, malo smo se šokirali.
Lovci su biće prit kraj rađe vidili zeca, pa su otrčali za njim i ostavili kućicu nedovršenu.
Tako da kućica nema ni prozora ni vrata, dalje da ni ne pričamo.

Od kiše još i štiti, ali od mede ili vuka, tako-tako.
Ako se medo zaleti u zid, štiti. Ali ako se medo zaleti kroz vrata, onda ne štiti.

A, i ko će dat medvida na Promini? Pa nema medvida na Promini! Valjda.

A vuka, ima li vuka?
Vuka ima, to se zna, ali nije nas to onda baš brinilo, bili smo previše umorni da bi se brinili oko detalja.

Ako je prije uspona i bilo neke dvojbe oko ostajanja priko noći, prešutno smo se dogovorili da ostajemo. Nismo imali više volje odat, a i ne bi stigli nazad prije mraka.

Ostavili smo ruksake unutra, da ne budu baš pod vedrim nebom, i izašli smo isprid kućice, na proplanak.

Sunce je taman počelo zalazit za krošnje stabala. Vrućina je pala, a nije još zaladilo. Taman najlipše doba dana!
Dogurali smo dva manja kamena uz jedan veći i lipo sili, narizali pancete i poma, otčepili jednu bocu mineralne od mineralne i jednu bocu mineralne od vina.
Srića pa smo nosili sedmodnevne zalihe vina, tako da nam je doteklo i za večeru.
Proša je kraj nas neki lovac, malo sa nama proljudika, i produžija dalje. Biće čovik pomislija: jadni ljudi, vidi di žive. Ali nije to naglas komentira. Na planini vladaju dobrosusjedski odnosi.

Budući da na planini nema ni letrike, brzo je pala i noć.

Ali ne ova obična, gradska noć, nego prava noć!
Nebo crno ka ugljen, a puno zvizda.
Toliko zvizda moš vidit samo u zapuštenom vlaškom kraju, ili na zabačenom dalmatinskom otoku.
Ja sam bija totalno impresioniran, Biskup baš i nije.

On se u životu nagleda zvizda u mrklome mraku. I ovih koja se odavde vide, a bome i onih, koja se odavde i ne vide, osim na zastavama.

Medo ni vuk nisu dolazili. Biće su čuli o čemu pričamo, pa smo im bili totalno nezanimljivi.
Ne znam ni ja o čemu smo pričali. O svemu, valjda. Znam da smo se puno smijali.


Prispavali smo u kućici, u vrićama za spavanje.
Lovci su osim vrata i prozora zaboravili stavit i krevete, a o parketu nisu razmišljali ni u vrime početnog entuzijazma.
Stavili smo na vrata neku paletu, da zbunimo medu.

Zaspa sam čim sa taka beton.
Ful komfor.

Sutra, kad smo se probudili, zamislili smo da smo popili kavu koju nismo ponili, na brzinu se spakirali i uputili se nazad, kući.
Nizbrdo smo došli puno brže nego uzbrdo. Zato šta smo se uglavnom kotrljali.

Taj dan mi se taj izlet nije ni učinija tako dobar. Ali bude to.
Triba vrimena da sjećanje pritvori dobre stvari u odlične.


Putem nazad, ruksak mi je bija puno lakši zbog tekućine koju sam ostavija, i samo malo teži zbog kamena koji sam ponija.

Kamen doduše nije bija velik. Bija je sa svih strana zaobljen i izlizan, osim s jedne.
Zbog toga je izgleda ka da se upravo otkinija od neke druge, puno veće stine.
Po glavi mi se vrzmalo baš to, da u ruksaku zapravo nosim otkinuti komad Promine.

Nisam ima običaj pisat po kamenju, ali kad sam doša doma, napisa sam na onu ravnu, odlomljenu stranu:

"Ova je polovica Promine veća samo izvana."

Znam, zvuči malo otrcano, ali... i nisam zna napisat nista pametnije.
Ni sad ne znam šta bi pametnije napisa, znači da sam da sve od sebe.

Par dana posli, kad je Biskup iša na brod, da sam mu taj kamen, a on ga je ponija ga sa sobom.
I ne samo taj put, ponija je on taj kamen na vijađ puno puta.

Ima i tome već par godina, pijuckali smo pivo u Škarauna, pita sam ga:

- Šta ćeš s onim kamenom?

Prvo je reka da će mi ga vratit.
Posli par piva zaključili da ćemo ga OBOJICA vratit. Na Prominu, naravno.
Gori je njemu misto. Gori, na vrtoglavih 850 metara nadmorske visine.
Tako da ćemo se morat još barem jedanput popet.

Ali ne još. Kamen još nije završija putovanje.
Ne znam koliko je taj dio Promine dosad privalija milja, ali zasigurno se naputova više od većine planina.
Još nije završija svoje putovanje, ali je daleko odmaka.
Slutim da je ova priča bliže kraju nego početku.

Ne znam veselim li se kraju, ali dok priča ne završi, ne mogu ni znat koliko je dobra.
Triba vrimena.

Za kraj, mislim da bi bija red i dopisat nešto na kamenu. Ostavija sam valjda malo mista. Nešto tipa:

"Ova je polovica svita veća samo izvana."

Otrcano je, znam, ali... zašto bi i bilo pametnije nego zadnji put?

I još jedna stvar.
Kad vratimo kamen na Prominu, ne znam bi li volija da ga nekad neko nađe, ili da ga nikad niko ne nađe.
Jer ako ga ko nađe, more ga taj i odnit.

Ma... zapravo, nek ga nosi.
Samo nek obeća da će ga vratit.