Ponos i predrasuđe

Poštovani!
Ovim putem Vas obavještavam da sam upravo nožem za kruv otpila ručku od tave.
A sve u svrhu urednosti!

Kad je o urednosti riječ, ja sam podvojena ličnost.
Dr. Digital & Mr. Analog.

S jedne strane, kad bi se ocjenjivala urednost u digitalnom svijetu, ja bi zasigurno bija odlikaš.

Ja, recimo, u Wordu obavezno imam upaljen onaj π, da vidim di je lupljeno enter, di razmaknica, di page break. Ne smi se samo tako prić u novi redak, a kamoli stranicu.
Čak i kad čitam tuđi tekst, kad vidim da je negdi dva puta udren razmak uzmeđu dvi riči, ja odma moram izbrisat onaj razmak šta je višak, ne mogu trpit takvo razbacivanje pikselima.
U imenima mojih fajlova vlada apsolutna urednost.
Nprimjer, imena filmova imaju u zagradama ime režisera i godinu snimanja.
Recimo: Apocalypse Now (Coppola 1979)
Na poslu, svaki dan se posebno snimam u novi fajl, a svaki fajl mora u imenu imat i datum.
Datum triba pisat ovim redom: godina, misec, pa datum. Jedino tako su fajlovi i kronološki i abecedno logično poredani.
Recimo, da sam jučer stiga pisat, ovo bi se zvalo: Blog 2016-03-31.doc
Međutim, pošto pišem danas, ovo se onda zove: Blog 2016-04-01.doc
Uočavate li kako je sve to pametno i mudro zamišljeno?

Ima još. Kad s nekim fajlom završim, obavezno ga prominem da bude Read only, da ga ne bi neko drugi slučajno prominija.
Fajlove starije od 7 dana bišem, ne volim kad se skupi nepotrebnih.

Općenito, PC mi je picikato.

Ali avaj! Sve ovo vridi samo za digitalni svijet, i nema analogije s analognim.

S druge strane zaslona, kad bi se moja urednost ocjenjivala u analognom svijetu, di se zapravo i ocjenjuje, možda bi i dobija dvojku, ali poklonjenu, radi dobrog vladanja.

Nemam pojma di mi šta stoji. Jer ne pazim, jer ne pamtim, jer me nije briga. I jer uvik ima ko skupit.

Moj stol je u uredu definitivno najgori.
Kad čistačica dođe subotom pospremit, vjerojatno pola vrimena sređuje moj stol, a četvrtinu vrimena sređuje ostale stolove i ured općenito. Onu preostalu četvrtinu provede zdvajajući zbog one polovine.

Ali, nekad me ipak uvati potriba za sređivanjem. I to manijakalna.


Uglavnom me to uvati kad sam nervozan.
Valjda ne znam di ću s rukama.

Kad pogledam urednost stvari oko sebe, to jest stvari za koje sam JA zadužen, reklo bi se da me nervoza baš i ne vata učestalo.

Uzmimo za primjer našu kužinu. Kužina je moja jurisdikcija.
U našoj kužini je svaka ladica i polica dupkom puna.
Ima u njima naravno i bitnih stvari: teće, pijati, beštek, i tako to, ali ima i onih stvari kojima namjenu ne zna niko živ.
Mislim pritom na egzotične kristale koje ćemo izvadit tek kad nam u posjet dođe, ne znam, papa Franjo.
Ali ima tu, recimo, i neka plastična siva guma, zera veća, koja je vjerojatno neki rezervni dio za frižider ili za perilicu, ili za mikrovalnu, đava zna. Tu gumetinu uvik moram odmaknit da dođem do podmetača.
Ona u biti zasad i služi samo tome da priječi pristup podmetačima.
A zašto ona nije ISPOD podmetača?
Još jedna nerazjašnjena misterija. Nije, i gotovo.
Milijun puta tija sam tu gumetinu zavrljacit u kontejner.
Samo, Žena bi skužila da bez problema može izvadit podmetače. Onda bi odma znala da nešto nije u redu, da nešto od vitalne važnosti nedostaje. Pa bi ja nagrabusija.

A i u pravu je Žena. Iskustvo me uči ovo: da sad bacim tu gumetinu, sutra bi sazna čemu služi jer bi sutra i originalna crkla.
Kad ne znaš čemu nešto služi, a baš te živo zanima, samo to nešto tribaš bacit, sutra ćeš do u detalje znat čemu je služilo. Ali to nije sve. Saznat ćeš sutra i da se to nešto više ne proizvodi.

Uz pripunjene ladice i police, još par artikala redovito živi kraj našeg sudopera, jer zbog popunjenih kapaciteta ti jadnici nemaju krova nad glavom.
Među ovim beskućnicima prednjači jedna plastična boca od mineralne, ona zelenkasta, od litre ipo.
U toj boci od mineralne stoji vino, normalno.
Te se boce samo prvi put koriste za mineralnu, to im je ka neki probni rad.
Posli se do kraja života koriste za vino, barem u našoj obitelji.
Govoru da plastika more durat 20 iljada godina. A staklo razbiješ svako malo. Eto objašnjenja.

I tako, ove se boce od mineralne, to jest od vina, nikako ne možemo riješit.
Taman kad je popijemo, ili ulijemo u gulaš, Ćaća donese drugu. Sramota je u kući nemat vina. More ti recimo Ćaća doć, a nemaš ga čime ponudit. Zato Ćaća uvik donese.
Naravno, nije riječ uvik o ISTOJ boci, jer Ćaća radi po principu "puno za prazno", ali šta se mene tiče, to je jedna te ista boca, simbol obilja našeg gazdinstva.

Dugo sam se griza šta nisam napravija metar dužu kužinu, u nju bi sve lipo stalo. I ova boca, garant.
Al posli sam shvatija da ni u nju nekako, iako ne znam kako, ne bi sve stalo. Opet bi ova boca bila na sudoperu, garant.
Ma, čak i u metar kraću kužinu bi sve jednako stalo. I opet bi ova boca bila na sudoperu, garant.
Vi možda mislite da to nije tako, ali tako je.
Znam ja dobro. Ne šta je to moja kužina, nego stvarno...

A danas, danas sam s posla doša ljut ka pas.
GRRRrrr!
Jedan majmun me baš ono pravo snerva.
Ne bojte se, nije niko od vas.

Gledam oko sebe, bi li koga mlatnija. Samo, ne smi se nikog tuć, more ti ko vratit.
Znam šta ću! Pospremit ću ovi višak po kužini, bija bi više i red, a u konačnici će spremanje imat i terapeutski učinak.
Malo-pomalo, skoro sve sam raskrčija, i skoro sve sam uspija negdi poslagat.
Sve osim one šugave boce.

I sad ta boca gordo stoji sama kraj sudopera i gleda me.
Uh, kako me nervira!
Najrađe bi je popija, ali znam da je to privremeno rješenje, jer ne bi se ni otriznija, a već bi stigla druga, puna.
Ne mogu ovu bocu više gledat, negdi je moram sklonit.

Otvaram jednu po jednu ladicu u kužini.
Jednostavno nema mista. Pari japanski metro u špici.
Ma je li ovo stvarno moguće? Pa moralo bi se to moć riješit. Sve se može kad se oće. Svojedobno sam bija neloš u Tetrisu, i ta bi činjenica mogla pomoć.
Ajmo vidit šta je sa policama, kakve su mi šanse da bocu tamo udomim?
Prva vrata: ništa, krcato.
Druga vrata: ništa, krcato. Još je nešto i ispalo, (ja mislim neki alat za aranžiranje ananasa ili nešto tako), pa sam to brzo nabija nazad i zatvorija.
Treća vrata: tračak nade!
Iza ovih vrata su dvi police, obe napunjene tavama najrazličitijih promjera, dubina i boja.
Nisam ima pojma da je ovoliki broj tava nužan u kućanstvu!
Ima dosta okruglih, a ima i jedna kvadratna!
Zašta li ta kvadratna služi? Ne sićam se da sam u zadnje vrime izija nešto kvadratno...
Hm. Možda bi se u njoj mogla ispeć kvadratna palaćinka?
Pa kad je zarolaš, dobiješ lipo valjak, svugdi istog promjera i svugdi iste količine mermelade?
To moram provat. Moglo bi to bit dobro. MORALO bi to bit dobro.

Čini mi se, onako od oka, da bi moga ovu kvadratnu tavu stavit posebno, a okrugle posložit jednu u drugu: Tako bi taman napravija misto za onu bocu na donjoj polici.
Kombiniram. Đavla. Tave skoro i stanu, al u ovoj donjoj polici fali 3 milimetra visine za bocu.
Reka bi čovik, neš ti 3 milimetra, al neće boca da uđe, osim nakoso, šta me još više živcira nego da je na sudoperu.
Ne mogu virovat da proizvođači kužine rade kužine s policama u koje ne more stat boca mineralne od litre ipo za vino!
Pa to bi tribala bit osnovna mira! Koji dizajn, koji šta...

Nema druge, otiša sam u podrum po bušilicu. Pa još jedanput po metar.
Ajmo, miško! To jest, ajmo, Bosch Co!
Izbušija sam nove četri rupe za policu i podiga je za cilih 5 milimetara.
Stane li boca? Dašta nego stane. Ima i 2 milimetra viška, nek se nađe!

Još da vratim tave.
Kvadratna, pa okrugle: jedna, druga, treća, četvrtaaa... ne stane.

Šta je sad, kako ne stane?
Ne moš virovat.
Preduga joj ručka, o kako god da je okrenem, ne mogu zavorit vrata.
Kog boga će im ovolika ručka? I još drvena?
Odma donosim odluku: otpilat ću je.
Ajme, ne da mi se sad opet spuštat u podrum po pilu, već sam dvaput doli iša...

Ima li šta pri ruci? Ima. Nož za kruv, oni nazubljeni.
Probam na brzinu, da vidim bi li išlo. Bi.
Genijalna ideja, nema šta.
Nakon početnog uspjeha po rubu, nož se ukopava u dršku i samo škripi, a učinak pada gotovo na nulu, bez obzira šta turpijam ka sumanut.
Kakvo je ovo drvo, tvrdo je ki kamen, garant neka egzota? Zašto nisu mogli ovo od jelovine napravit?
A da, počem, od jelovine se radi nešto nebitno, krovišta i tako, a egzote se koriste za bitnije svrhe, tave i to.

Meni je, naravno, potpuno jasno da bi još uvik UŠPARA vrime da ipak odem u podrum po pilu, ali nema šanse. Stvar možda nije otišla preduboko, ali je zato otišla predaleko.
U mom vlaškom mjenjaču često se ne da ubacit u rekverc.
Nego goni rođo, goni unaprid. Ako triba, goni glavom kroz zid, samo nemoj nazad. Nazad je poraz.
Ne uspijem li otpilat ovu ručku nožem, u stanju sam je odgrist, majke mi.
Je li to ponos, upornost, ili samo ludost? Prosudite sami.

Gledano objektivno, ova životna filozofija vodi me u jednom smjeru. U Vrapče.
Da rezimiram:
Nožem za kruv nasrćem na tavu, zbog boce mineralne, za vino.

Jesam li uspija otpilat dršku ili sam je na kraju dokrajčija zubima?
Neka to ovaj put ne ostane misterija.

Uspija sam je otpilat. Tava je uredno stala u policu, vrata sam bez problema zatvorija.
Boce više nema kraj sudopera.
Skrasila se kraj kvadratne tave.

Ispunjen sam ponosom.
Nervozi ni traga.
Kužina blista.
Zapravo, blistala bi da me nije u međuvremenu prošla nervoza, i da po sudoperu nije ostala piljevina. I metar. I bušilica.
Neka ih. Pospremit ću to kad mi skoči živac.