Bud opušten!

Kad odem na selo, uglavnom trevim rođaka Bradu.
Il ja odem kod njega, kad vidim njegov aut isprid kuće, il on dođe kod mene, kad vidi moj aut isprid Ćaćine kuće.


A nikidan, prolazim mu kraj auta, i vidim: nagužvan mu branik.
Opa! To nije bilo zadnji put!

- Di si, Brada?
- Di si, Hrvat?
- Šta je ono s autom, Brada? Mislim, branik?
- Šta će bit? Kolda ne vidiš? Fejs lifting.
- Pa ne sliči mi taj kvar na te.
- Pa i ne sliči, dobros reka.
- Štaj bilo, pričaj!?
- Čekaj, Hrvat, prvo sid, popij nešto. Bud opušten!

Brada svakoga zove "Hrvat", taman da je i iz Irana, a životni moto mu je: "Bud opušten!"

Brada mi je drag  jer je uvik vesel. Ja ne znam jesam ga u životu vidija a da nije bija vesel.

One je UVIK vesel. I opušten. I opičen. Biće mu koji spoj prigorija, pa ostalo gorit samo veselje.
Ja se nekad tješim da sam ja malo opičen. Ali Brada, koji je jedno petnajst godina stariji od mene, on je TOTALNO opičen!
A to je u njegovom slučaju napredak. Brada je opičen jer je nadoša. Sudeći po obiteljskim pričama, prije nego šta je posta opičen, on je bija LUD.
Znam, reć za nekog da je lud, to ošto zvuči.
Ali, ne znam kako bi ga bolje opisa.
Moža bi bolje bilo reć: POZITIVNO lud.
Svi vole luđake. Ako su pozitivni. Barem ih ja volim.
Možda ih volim zato jer im malo zavidim na njihovoj ludosti.
Pa šta onda? Nije to sramota za reć. Pa ja svakome zavidim na ponekoj sitnici.
Ali to ne znači i da bi se i s kim minja za cili život.


Za ovo šta sam maloprije napisa da je Brada lud, dužan sam ga odma rehabilitirat.
Nema smisla da se zbog toga šta sam napisa ispričavam, to bi bilo totalno neiskreno. Jer nisam ja ovo izgovorija, pa da ovo ne mogu vratit. Ja sam ovo napisa, pročita i odlučija da to ipak neću izbrisat.
Umisto toga, mislim da je poštenije da još nešto nešto i dopišem.

Ove moje priče su, zapravo, crtice.
Nisu one, a ne mogu ni bit, kompletne ljudske biografije.
U likovnoj umjetnosti, to bi otprilike odgovaralo karikaturi.
Karikatura je kad nacrtaš neku osobu tako da u par crta prenaglasiš ono šta je na njoj specifično. Zato na dobroj karikaturi odma pripoznaš o kome je riječ, iako osoba na njoj ne izgleda uopće onako kako zapravo izgleda. Pogotovo ne samoj sebi.

A ja zasigutno nisam profesionalni crtač. I zato, nek mi nijedna od mojih dragih inspiracija ne zamiri ako sam je ocrta krivo i s premalo linija.
Evo, za utjehu Bradi, jedne linije za koju sam siguran da je točno na svom mistu.

Za vrime rata, a ovo sad nije šala, u jednoj dosta čupavoj situaciji, moj Brada je bez ičije pomoći zarobija desetak njihovih bradonja.
I sad, kad ih je već zarobija, poreda ih je isprid sebe i spratija u svoju postrojbu. Mudro je zaključija: kad imaš duple sličice, moš se i minjat.
Posli, dok su mu svi čestitali, jedan naš odjednom je posta jako hrabar, i počea vriđat i tuć te zarobljenike.

Bradi se smrklo:
- Da ove ljude niko prstom nije taka! To su MOJI zarobljenici! MOJI! Zarobi svoje pa tuci, ješčujo, majmune?

Nije ratu misto u ovome blogu, držat ću se svitlijih tema, al ovaj primjer sam nekako bija dužan spomenit.
Primjer je dobar jer su u njemu isprepleteni i Bradina ludost, i Bradin humor, i Bradino srce.

Da se ja vratim na početak,  na moju ćakulu s Bradom.


Ovako kad razmišljam, većina stvari o kojima smo taj dan pričali bile su vezane za aute, vožnju i promet.
Vjerojatno zbog onog branika.

Brada i promet! Savršen par.
Nisam baš ono sto posto siguran da je Brada ikad polaga vozački.
Nakon one priče "2 za 2", ne mogu ga nikako zamislit kako polaže prvu pomoć. O raskršćima da ne govorim.
Doduše, ima Brada vozačku dozvolu.
Urednu, na svoje ime.
Al ima Brada i brata, a nji dva su u mladosti sličila ka jaje jajetu.
Dođe čoviku da se zamisli.

U praksi, osim znaka STOP (a to i dica znaju jer izrijekom piše na znaku) Bradu i nije briga čemu služe drugi znakovi.
Šta se njega tiče, oni su na cesti da ubiju monatoniju, ili, kako bi se to reklo, "da malo daju".
Po pitanju ograničenja brzine, ja mislim da on misli kako se oni crni brojevi odnose na minimalne preporučene brzine. I to u čvorovima.

Ali općenito, Brada je dobar vozač.
Kad nije lud. Pardon, opičen.

Kad je bija mlađi, proba je fićom s izdušenim gumama vozit po tračnicama. Bilo u nekom filmu, pa je njega baš zanimalo iđe li.
- I, Brada? Iđe li fićo po šinama?
- Iđe, iđe. Mislim, iđe jedno stometara, a posli više ne iđe.

Posli je Brada ipak priša na njemačka vozila, kvalitete radi.

Prije desetak godina, u ranim jutarnjim satima, oboružan polovnim Pasatom, uputija se iz kafića kući krivim putem. Mada, poznajući njega, možda je to napravija i namjerno. Vjerojatno nije tija ići lijevo na križanju staze pa je odlučija ići desno.
Pa šta ako ga taj put vodi kroz vinograd? Glavno da nema velike stijene.
Kažu očevici da je putem počupa sve žice iz vinograda, al kažu i da je izaša na glavnu cestu.
Pionirski pothvat. Tu di je on proša, još autoguma nije gazila. Barem ne popriko na redove.
Brada je, zapravo, krunski dokaz da Volkswagen jest "Das Auto".

Ima toga još, ko će se svega sitit.
Prije koju godinu, u gluvo doba noći, Brada i prijatelj vraćali se tako s nekog noćnog eventa. Kišica roskala, Brada zera jače učepijo po gasu, izletijo Merđan u okuki s ceste i nakon pet metara leta aterira čoviku u vrtal.
(Lijep primjer učinka centrifugalne sile, baš se mislim. U teoriji je Brada uvik bija dibidus, a viš kako je u praksi prirodno nadaren.)
Izletija čovik iz kuće u piđami, pripa se na smrt, biće mislija, NLO.
Kad ono, Merđan 190D. Zapakiran u kovanu ogradu, garniran sezonskom salatom.
Gleda čovik: jel ko priživija?
A Brada i kopilot neozlijeđeni.
Izlazi Brada iz auta, smije se, lipo se čoviku javlja. Šta je jedno obično prisilno slijetanje za  Bradu?! Njemu je to ka da je nepropisno parkira. Bud opušten!
Vidi čovik, nije Bradi ništa, a opet, vidi i da nije baš regularan.

Pita on Bradu: - A da vi momci niste zera... kakob reka... popili?
A Brada će ka iz topa: - Da mi nismo zera popili, ne bi mi ni svraćali!


A lani!?
Lani je na povratku s jedne matineje BMW Kockicom formira zaustavnu traku u dužini 100m tamo di nikad prije nije postojala. Ovaj put nisu ga zasmetale ni velike stijene. Satra ih je sve u papar.
Njemu opet ništa, a od auta isto opet ništa.
Proša sam tamo nikidan, skroz je lipo zaravnato. Tu se uz minimalan trud komodno može napravit jedno lipo odmorište.

Baš se mislim: da je Bradi samo napribavit Kockica, on bi brzu cestu Trogir-Split proširija na puni profil u rekordnom roku. Dok rekneš: kreš!



- E, Brada? Branik, šta je bilo s branikom?
- A šta?! Šta će bit? Moj mali nikidan. Ćaća daj aut, ćaća daj aut. Sprca pravo, nemeš ga svrnt. A znam ja štaj to, biće koja ekipa, koja curca, to su te godne. Kakoš mu ne dat? Ih! A kad sam JA bijo njegovi godina, ako mi ne bi dali aut, ja bi ga jope uze i sam. Biž, ko mu smi kazat.
- E, a isto si mu da ključe!
- Pa jesam, da sam mu, štaću od njega. Nade ključe sine, goriva ima, aj, al pazi i to. A oće on, dobar je, pažljiv, neće ti on sist za volan akoj pijo i tako.
- Pa je, tako mi i izgleda. Odgovorno nekako. Ne sliči na te.
- Slušaj dalje! I di je on parkira to auto, šta vako misliš? Parkira j on njega na parkingu, sve pet. Al DI na parkingu? Nigdi drugo nego isprid nekog kontenjera, tako da je virijo jedno metar na cestu. I šta? Normalno, prvi aut šta je proša zguvelja mu branik. Dobro je i proša, ja ti kažem.
- Pa šta on?
- Uša jadnik u se, pravo se potunjijo.
- A j...ga., nije ni njemu lako. Kad pogledaš, nije skoro ni kriv.
- Ma dašta. Ja ga jesam, ono isprva, zera žešće krizzira. Reka sam mu, ovo ima da popravi o svom trošku, nek zaradi kao zna, a ključa nema do daljnjega.
- Al Brada... malo si ipak pritra. Nisi triba tako oštro. Došlo mi ga je ža.
- Ma i meni ga je došlo ža. Šta, neš ti? Zagreba, zagreba. Malo sam ga na kraju i utješija.
- Dobro si se i sitija. Šta si mu reka?
- Reka sam mu: Sinko moj, vidi vako. Bud opušten! Ti njega jesi ZERA zagreba. Al, kojega ĆAĆA zagrebe, e taj brajo više ne pali!

Glad za znanjem

Dujuspi kingliš?
Šprehenzi dojč?
Parlavu franse?

Ja mislim da svaki pravi Hrvat zna šta ove tri rečenice znače.
Ma šta? Ja sam u to uvjeren.
Štaviše, ove tri rečenice zna čak i onaj Hrvat koji ne zna beknit ni jednu drugu rečenicu na nekom stranom jeziku.

Za mene, to je još jedan u nizu hrvatskih paradoksa: znat samo jednu rečenicu, i to baš tu!

Miljun posto sam uvjeren da nema GLUPLJE rečenice koju moš izabrat za jedinu koju znaš.
Jer, šta uopće moš s tom rečenicom?

Evo primjera:
Rećemo, nađeš se u Londonu, izgubiš se u Londonu, zaustaviš čovika na ulici i kažeš:
- Dujuspi kingliš?
- Well, yes, of course! Can I help you?
- ...

Štaš onda? Čemu ti služi pitanje, kad nijedan pametan odgovor ne razumiš?
Da bolje istakneš kakva si neobrazovana budaletina?
Iz te se situacije jedino moš izvuć ako ni on ne zna engleski, ako je i on slučajno neki Hrvat.

Tako bi ti bilo u Londonu, a tako bi ti bilo i u Parizu i u Berlinu.


Čudni smo mi Hrvati, čudni pravo.
Pa ipak, barem u mojoj obitelji, po pitanju znanja stranih jezika, u proteklim desetljećima uočava se pomak nabolje. Doduše, iđe to zera po zera.

Amo počet od babe.
Moja baba je jezike, šta u šali, šta u zbilji, dilila na dvi skupine:
1. naški
2. stranjski
Naški je znala dobro, stranjski slabo.

Ne mogu ja babu doduše nizere krivit. Nisu nju, prije 80 godina, u školi puno trali stranim jezicima.

Idućim pak generacijama strani je jezik posta dio obaveznog obrazovanja, tako da se znanje stranjskog nešto i popravilo.


Ćaćin rođak Brada u školi je redovno iša na popravni iz engleskog.
Kaže njemu jedamput učitelj:
- Brada, ti engleski pojma nemaš.
- Nemam, druže učitelju!
- Nemaš pojma ove godine, nisi pojma ima ni prošle godine.
- A neću imat ni dogodine, druže učitelju!
- Znam. I zato, Brada...
- Recte, druže učitelju?
- Tis meni vako simpačan, al na vr glave si mi se pope. Ne mogu te više gledat u istom razredu. Ja ću tebi, Brada, ove godine zaključit TRICU, rekneš li mi samo TRI riči na engleskom. Jel more?
- More, dašta neg more! Al, druže učitelju...
- Šta je sad, Brada?
- A.... more li... rećemo... DVI za DVA?
- More!
- OKEJ .... i ... JES!


To je bilo prije 40 godina.
A danas?
Dokle sam, rećemo, ja stiga?

Drugo sam ja.
Ja sam u školi učija I engleski I njemački I latinski.
Moj sinko.
Sad, iskreno.... engleski znam za, možda, četri.
Njemački znam, po Bradinom sistemu, dvi za dva.
A latinski, latinski je za mene mrtvi jezik.

Koja sramota!
Latinskog mi nije ža, malo to ko više i priča, ali ža mi je njemačkoga.
Četiri godinje njemačkog u srednjoj školi, a fluentno znam izgovorit samo jednu jedinu rečenicu:

Ih bekome tašengeld.
(Ja primam džeparac.)

I ne samo ja. Prilično sam siguran da je i cili moj razred u svit ponija samo tu rečenicu.
Pitam se danas: kako smo, po kojem kriteriju, uopće imali različite ocjene iz njemačkog?

Uz ovu izrazito korisnu rečenicu koju sam naučija u srednjoj, od malih nogu znam, normalno, reći i:
Šprehenzi dojč?

Dvi rečenice, dva bisera.
Moš s njima kud oš.

Nekad se tješim: možda te dvi rečenice i nisu za bacit?
Sa dvi rečenice, nije baš da si na konju, ali, možda u nekoj određenoj situaciji i moš realizirat nekakvu mini komunikaciju?

(Za ovaj primjer, pozvat ću u pomoć Google Translate)

Rećemo, u Berlinu si, šetaš lipo, gledaš svoja posla.
Kad vidiš, iđe prema tebi prosjak, i to iđe drito baš na te!
Štaš sad? Vićeš sad!
A ti lipo ne čekaš njega da on nešto reče, nego ti njemu lipo gruneš ka iz topa:
- Šprehenzi dojč?
- Ja, naturlich! Wie kann ich Ihnen helfen?
- Ih bekome tašengeld!

I lipo odeš. Nek se on misli šta si tija reć.
Možda će mislit da si lud, al sigurno neće mislit da ne znaš njemački.

Iskreno, ovo je čak najbolji primjer koji sam uspija smislit s te dvi rečenice, a i on je otužan.
Budimo realni: četri godine neučenja njemačkog otišlo je u vitar.
Di si bija, nigdi, šta si radija, ništa.

Prije desetak godina sam ipak pomislija kako možda i nije sve izgubljeno.

Udavala mi se tad jedna rodica u Njemačkoj.
Mater i Ćaća odlučili su otić na na pir, ka neko, amo reć, izaslanstvo.
A pošto-poto tili su vodit i mene. Jer ja znam njemački, biće. Ako di zapne i to.

Prvo me to moje (ne)znanje i nije zabrinjavalo.
Onda mi je, sedam dana prije puta, stvorilo presing.
Pa ne mogu to sebi dopustit!
U panici, nabifla sam prije puta sijaset nekih fraza i frazetina, čisto da se znam predstavit i da znam postavit osnovnih par pitanja.
Odlučija sam na piru bit mali ambasador hrvatske kulture.


I stvarno, pir je bija odličan! Kako i neće, kad su na njemu bili sve sami Hrvati.
Švaba nije bilo ni za lik. Ni jednog jedinog! Di oni budu kad je hrvatski pir? U skloništu?



Posli pira, vozimo se tako kroz Njemačku prema kući, a ja se sve mislim: ma je li moguće da neću ni rič njemačkog izgovorit? A bija u Njemačkoj?!
Bilo mi je na kraju ža šta nisam ima prilike s nekim Švabom proljudikat, prije negoli mi i onih par fraza ispari iz kratkotrajne memorije.


To sebi nisam moga dopustit.

Smislija sam šta ću: kad stanem natankat gorivo, kupit ću lipo sendvić!
Na njemačkom!

J...te, koji podvig. Oćul znat?
Kombiniram. Dobro je, moga bi skrpit nešto, čini mi se.
Ma šta skrpit?! Ima da od ovo materije šta znam sastavim takvu j...nu zavisno složenu rečenicu da Švabo instant požali šta već nismo u EU.


Brat bratu, ja sam sendvić u mislima kupova jedno 150 kilometara prije nego šta sam u glavi skrpija podužu rečenicu koja mi se činila gramatički ispravna.

Na valjda zadnjoj pumpi, već u Austriji, na debeloj rezervi, stanem ja nalit gorivo.
Uđemo mi svo troje u dućan. Ja prvi, normalno.
Isprid mene lipa staklena vitrina, a u njoj, neću lagat, jedno dvadeset vrsta sendvića.
Iza vitrine stoji prodavač. Na cedulji piše: Ulrich.
Ulrih mi uljudno klimne glavom, a umisto pitanja malo digne obrve.
Idealno!

Malo se nakašljem, da Mater i Ćaća obrate pažnju:

- Gutenabend Ulrih, Entšuldigenzi bite, ih mohte dizen sendvić kaufen!

I pokažem prstom kroz staklo, tako da on točno zna koji sendvić ja oću.
Mislim, možda bi ja kupija i šta drugo osim sendvića, ali nisam se moga sitit nijedne druge spize na njemačkom. Ništa zato.


Mater i Ćaća skoro pali na guzicu. Oni ne mogu doć sebi.
Njihov sin: poliglota!
Znali su da sam dobar, al ovako... eeeej!

Vidim da me Ulrih razumija, jer je pogleda baš prema onome mome sendviću.
Čak se kanda malo i nasmija?! Biće se i on poveselija kako ja znam dobro njemački.
Njemu, inače, garant dolaze samo neke neobrazovane trube.

Zato je on meni nešto nadugo i naširoko odgovorija.
A šta je meni Ulrih nadrobija, ja pojma nemam.

Maše on rukama po zraku, sve mi nešto objašnjava.
Uh, nije dobro. Na ovo se nisam pripremija.
Ne razumim ga bože tebe.
Samo, sve bi to bilo dobro da on meni oće moj sendvić dat.
Al Ulrih meni nikako dat sendvić!
Nego samo nešto trabunja i trabunja na onom svom stranjskom.

Probam ja jope, zera mu pojednostavnim:

- Dizen sendvić, bite!

Jope on meni nešto objašnjava. Debil.

Mater i Ćaća me zbunjeno gledaju.
- Šta ti kaže?
- Ma nemam pojma šta mu je. Kaže da nema sendvića.
- Kako nema? Eno tamo sendvića kolkoš.
- Pa šta ja znam kako nema?! Možda su rezervirani?
- Aj ne budali. Pušti sendvić, iđemo mi kući.

 Al ne dam se ja.

- Sendvić!

Šta more bit jednostavnije? Pa sendvić je sendvić na svim jezicima, valjda!?

Jope meni Ulrih nešto maše rukama, objašnjava mi.
Kolko ja njega mogu razumit, nije da on meni NEĆE dat sendvić, nego više ka da on meni NE MORE dat sendvić?!
Kreten.
Koji mu je bog?

Al stvar je otišla predaleko. Ja sam odlučija ne mrdnit nigdi dok ne dobijem svoj sendvić.
Pa kud puklo da puklo!

- SEND-VIĆ !!!

Vidi Ulrih da nema druge, mora popuštat.

Izlazi on iza pulta, ide prema meni.
Kad je doša do mene, lipo se okrenija prema vitrini, izvadija iz nje sendvić, stavija mi ga u ruku i odšeta nazad na svoje radno misto.

Sad je meni ono mavanje rukama bilo zera jasnije.
Staklo na onoj j...noj vitrini je s NJEGOVE strane, a ne s MOJE!
Zato on meni NE MOŽE dat sendvić.
Staklo mu brani.

Stvar sam prova spasit sa:
- Danke, Ulrih!

Al nije mi puno pomoglo, vidija sam mu po faci da nije.
Da sam se onda sitija, bija bi mu objasnija da sam Slovenac.
Samo, ko će se svega sitit?

***

Nešto sam ipak naučija iz dosadašnjeg iskustva sa stranim jezicima:
ako se već nisi rodija s talentom za jezike, ne tribaš pravit ni budalu od sebe.


A ako BAŠ MORAŠ nešto znat reć na stranjskom, onda nauči nešto pametnije. Nauči kako se kaže:
Ja sam gladan!

Ajm hangri!
Išabe hunga!
Ž fa!

Brothers in Arms

Sidili mi prije par godina u staroj kući.
Mala kužinica, stislo se u njoj nas možda desetak. Od toga par lovaca.
Već sam reka: kad imaš dva lovca u društvu, ne smi te čudit ako sve teme razgovora neizbježno odvode prema lovu, i na lovu se zadržavaju sve dok ne odeš leć.

Nakon godina iskustva, uočija sam da je to više pravilo nego iznimka.
Bez obzira o kojoj je temi riječ.
Pitanje je samo koliko lovac more trpit razgovor o nekoj drugoj temi.

Recimo, u neko doba večeri, neki ne-lovac kaže:
- Gonijo ja jutros aut na tehnički...

A lovac se nadoveže:
- Tako i ja jednom gonijo aut na tehnički, kad... izleti lisica na cestu! Ku sad, u ovo doba dana?! Srića, u mene u gepeku puška...
I ode priča u nedogled.

Ili, ne-lovac kaže:
- Poštivam svu spizu, al najvolim paštašutu....
A lovac na to more reć:
- I ja volim paštašutu! Al najslađi mi je mesni narezak, direkt iz konzerve, kad sam u lovu. Nema mi ništa draže nego kad ja izjutra...
I ode priča u nedogled.

Ne moš ti to izbjeć, nema te teme na koju se lov ne može logično nadovezat. Šta god ti rečeš, kakvu god prepreku postaviš, sljedbenici svetog Humberta je vješto izbjegnu i razgovor skrenu na lovački kolosjek.

Naprimjer:
- Baš ja gledam, ova je kompjutorska tehnika zadnjih godina otišla naprid, to je čudo jedno....
- Dašta! Al neće oni nikad izumislit program koji more nać prepelicu! Dok rećemo ja, kad JA iđem u prepelice...
I ode priča u nedogled.

Znam ja da to bude tako s lovcima, mene to ne ljuti.
Ma, sve je to, zapravo, logično.
Triba samo zagrebat dublje ispod površine, zagrebat dalje u prošlost.
Pa homo sapiens se desecima tisuća godina bavija lovom, i to iz puke potribe. A oni od njih, koji se nisu bavili lovom, nego su pjesmice pjevali po sojenicama, više nisu dio genskog bazena jer su umrli od gladi.
Ne može se tek tako, odjedanput, izgasit te gene samo zato jer teletine ima u mesnici.
Lov je čoviku u krvi.
Bar većini njih.
Srića za mene šta se nisam rodija prije. Sumnjam doduše, da bi umra od gladi. Vjerojatno bi samo pogazija uvjerenja.
Da se razumimo: nisam lovac, ali nisam brate ni ona PETA.


Pričali smo mi tu večer o svemu i svačemu, i ne sićam se više kako, ali, posve prirodno, vrlo brzo smo se našli u sferi lova i lovstva. Dobro je i trajalo, sad kad razmislim.
Unutar zadane tematike, teme su slobodne. More se pričat o puški, more o sačmi, more o čeki, more i o Taljanima, samo da je o lovu.
Tu večer tema je bila povezanost lovca i njegova psa. Nihova međusobna odanost, barem u priči, povezuje ove sisavce jače no što gravitacija povezuje solarni sustav. To je odanost koja nadilazi i život i smrt.
Tija ne tija, zavidim lovcima na tome. Nikad nisam uspija zadobit naklonost nekog četveronošca, a puno sam puta vidija da je pseća naklonost puno trajnija od ljudske.


Priča tako stric Fap o svom pasu:
- Moja Bela, to je čudo od pasa. Bretonka. Brza ki čigra, a pametna ki Šalamun. Dobro leglo, i ćaća i mate joj bili šampijoni. Nudili mi ljudi za nju šta oću, nudili pare, nudili druge pase, ma ne bi ja nju da zaništa na svitu. Nema takvog pasa nigdi. Bretonci su inače pravi pasi, a pogotovo moja Bela.
I šta mi se desi?! Vićeš sat.
Jedno jutro, još se nije pravo ni svanilo, popenjemo se Bela i ja gori iznad kuća, do prvi borića. Ponesem pušku. Napunim trojkom, iđem baš vidit ima li zeca. Moga bi on bit baš tamo, jer uvi kad prođem kraj ti borića, Bela štekće. Mora on tu bit negdi.
Kad stvarno, zaštekta Bela, baš u tim borićima! Zec, sto posto! Samo, di?
Ja sta, ne dišem! A-ha! Čujem ga, šuška iza one smrike. Tu li si, kume! Ja ni pet ni šest, nego pušku s ramena: BAM!
Kadli iz grma nešto: -Kev-kev! Kev-kev!
Ajme meni, pogodi Belu!
Ja iza smrike, ona leži. I kevka, kevka, pravo ki da plače! Ža mi beštije, kud je pogodi ni krivu ni dužnu. Mal nisam i ja zaplaka. Došlo mi je slomit pušku od muke. Gledam po njoj, ima li čudo krvi? Nije čudo, al svedno... nije mi svedno.
Kad vidiš ti ovo: ja pogleda jedno metar do Bele, a ono još jedna lova krvi! Nu sat! Ne more ovo bit njena, pridaleko je. Znači: zec! Znači: ipak sam ja njega pogodijo! Ha!
Ja se još malo maknem naprid, kroz granje, kad šta: krvav trag! Ne vidim zeca, al čujem ga da šuška! Ne more on bit više od des metara ispri mene.
Ja za tragom. Ono sve veći gustiš, čeprlja me po rukama, čeprlja me po čelu, zape rucak. Ja skide rucak, skide jaketu, provuče se nekako, nema odustajanja!
Ja dalje, sve za tragom. Ovo mora bit neka zečina, nu kolko krvi, a još je živ! To nije normalno bilo.
Iđem ja tako malo-pomalo naprid. Ne vidim ga još u onome gustišu. Al svako malo stanem ja, pritajim se, slušam: šuška! I to, šuška na jedno sedam-osam metara ispri mene, ne more bit više od tog nikako.
Ja dalje, priko neke stine. Nu!? Kako se ovde pope, nako ranjen? Al pope se, nema se tu šta mislit, jer vidim da krvav trag iđe dalje.
Ja dalje, za njim...

- A striče, pas?
- Šta pas?
- Pa, Bela! Šta je njoj bilo?
- Beli? Šta će Beli bit? Eno je u kućici, žive i zdrave. Nisam je neg zera okrza. Nego, di sam ono sta? A-ha! ja dalje, priko one stine...

Otiša sam leć. Znam da nije bilo fer prema pripovjedaču, ali bilo mi je potpuno potpuno jasno kako priča završava.
Bela se još jedan put izvukla, za razliku od zeke.
Bilo mi ih je ža oboje, i pasa i zeca.
Vidija sam da je i zečji život pasji, isto ka šta je i pasji život zečji.
Čim imaš četiri noge umisto dvi, ti si sisavac drugog reda.

Doduše, više sam žalija zeca nego pasa, i to ne zato šta su ga ubili.
Šta, mogu ga ubit samo jedanput, pretpostavljam?!

Nego, ajme ti se zeki, ako je sad na vječnim lovištima.

Crni humor

Kad smo ono u strica Vilbura dizali krov, došlo je cilo selo pomoć.
A nije to bilo prije 20 godina, nego nikidan.
Velika je to stvar, ja sam uvjeren, kad se puno ljudi skupi nekom pomoć.
Lako je uplatiti koju kunu na račun. Još lakše dignit slušalicu, poklopit slušalicu, ode 5 kuna za gladne u Africi.
Al aj ti dođi pa radi! Malo je onih na to spremnih.

Specifična su ta seoska gradilišta.
Svak se u nešto šesti.
Jedan zna zidat, drugi zna šalovat, treći armira, a ovi šta su završili fakultete, gledaju i uče, jer ovakvih se tehnika i tehnologija gradnje ne viđa po ozbiljnijim gradilištima.

Ja sam inače legalist, ali da je banijo kakvi inspektor, ono, u stilu, di je ugovor, ko je prijavljen, ko je ovlašten, sasvim sigurno bi ga izdovaćali. S punim pravom.
Inspektore, šta se ti meni imaš mišat, i šta mi imaš kvarit ono malo stvari šta je još ostalo dobro?
Šta oćeš reć: da sam triba dovest nekoga da ovo radi priko neke stvari, i još ga posli moram platit, kad u selu imam ljude koji su mi od volje pomoć, i koji bi se uvridili da im nudim novce, a i okle mi novci?
A meni nije, rećemo, bitan umjetnički dojam, ne iđe meni kuća u časopis!

Al nije srićom niko dolazija. Srićom, i za nas, i za inspektore.

Moje radno misto na gradilištu, ka relativno obrazovane osobe, bilo je u klasi OFR (obični fizički radnik).
Konkretno, dodavanje brokava i dasaka meštru Janezu.
Meštar Janez je automehaničar. Najbolje ću vam ga opisat ako kažem da mu na zidu radione visi 5 Pirellijevih kalendara, po frizurama bi reka, iz 80-ih.
Radiona mu uvik izgleda ka da je u dnu kanala upravo otkrija naftnu bušotinu. On je uvik u crveno-zelenom Castrol trlišu, koji je zapravo crn od uljesine. Crn mu je trliš, crni su mu prsti, crn mu je alat, ka uostalom i cila njegova crna radiona.
Janez je dobar meštar za aute, pogotovo ove zera starije modele, koji nemaju čudo elektronike.

S druge strane, meštar Janez o građevini VEZE NEMA.
Ali, rođo, kad si meštar, onda si svugdi meštar. Zato je on i ovde meštar, a ja malovan.
A i iskreno: njemu paše, meni paše.
On misli da zna, ja ne mislim ništa.

Stric Vilbur je ispočetka mislija samo zaminit krov, jer prokišnjava.
Uze je novu građu, daske, papundek, letve, kupe.
Uze je doduše (kad već goni kamion) i paletu bloketa. I zera nule, i cimenta i klaka. Računa je, možda će tribat šta pokrpit, a i planira je iza kuće ovi dana naziđat neki svinjak.


Prvo smo skinili stari krov s kuće. Točnije, prvo smo očerupali kuću.
Jer to se kidalo i bacalo svugdi oko kuće, di je ko stiga bacit i dokle se ko moga mašit.
Neizbježne asocijacije: Dorothy, Kansas, uragan, Oz.
Srića pa niko nije strada.
Malo je neredno, al posli će to neko skupit. Ne zna se doduše ko bi taj neko moga bit, niko ne misli da je on baš taj neko.

Dobro je! Pola posla gotovo! Dobro, nije baš pola, al, eto, vidi se učinak.
Sad bi tribalo metit nove grede, podaščat, pa papundek, pa letve, pa kupa, i gotovo!

Ali...
Kaže Janez:
- Ajmo mi ovo, Vilbure, DIGNIT za tri reda blokova! Poššaj ti mene. Šteta ti je sad ne dignit, posli ćeš se kajat!

Ne čeka Janez da se Vilbur složi, zna on dobro da se ovaj ne slaže. Nego Janez lipo pali mišalcu ni ne čekajući odobrenje. Ponavlja:
- Kajaćeš se posli, ne digneš li sad.

A Vilbur se kaje već nakon uru vrimena, jer mu je Janez potrošija sve blokete koje je namijenija za krov, a u zadnjih po ure mu je počea trošit i one koje je Vilbur rezervira za gradnju svinjaka.
A kajat će se Vilbur i posli, jer već sutra triba ić kupit još bloketa. I nule, i cimenta i klaka.
Al, kad je već krenilo, nema nego: diži!

U Vilbura je krov "na dvi vode", nije čudo kompliciran.

Svejedno, lako je dozidat krov tamo di je zid bija ravan. Tu se nemaš šta mislit. Dozidaš tri reda i bog te veselija.
E, ali šta kad dođeš do onog kosog zabata? Kako njega dozidat?
Janez već ima ideju. On je danas pun ideja.
A ova ideja mu je, u svojoj jednostavnosti, upravo genijalna.
On će,  umisto da odštema kosi "cimplaž" (kako on kaže), njega lipo ostavit, i samo će iznad njega doziziđat tri reda, ukoso!
Nema štemanja, nema cipanja bloketa, nema komplikacije kod šalovanja.
Kaže on, biće to dobro, samo dok zera stvrdne, a lakše je i šalovat.

U mislima se selim iz Oza u Čehoslovačku. A je to.

I stvarno, iđe rađa brzo. Zlatne ruke ima naš Janez.
Do ručka je i nazida i našalova.
Ne moš mu napribavit malte, bloketa, daske i brokava. Pogotovo brokava.

Brokve on zakucava jednim udarcem, ka u stiropor!
Špeca ih rafalno, i di triba i di ne triba.
Čim jednu zakuca, ja mu dodajem drugu, ne more on iščekat.


Tup!
- Dajde!
Tup
- Dajde!
Tup!
- Dajde!

Dok nije u jednom momentu, umisto po brokvi, ošinija sebe po prstu.

Tup!


Baca Janez čekić, baca brokvu, skida svece s neba.
- J...m ti nedilju, kud baš po ovom prstu?!
Gledam ja kakva je ozljeda.
Uf!
Ostade čovik bez pola kažiprsta na livoj ruci!
Sad i ja beštimam. J...m ti i brokve i čekić i prišu!


- Janez, kakvi si, salazi odma doli, moreš li odat, tribamo na hitnu!
- Hitnu? Zašto?
- Pa radi prsta!
- Ovo? Radi ovoga, šta mi fali po prsta???
- Pa dašta!
- O vole jedan, da bi VOLE JEDAN! Pa ja sam ovog svog jadnička skratijo još devedeset i osme! Daj amo drugu brokvu, viš da se ova skučila, nesta dana!


Posli sam malo gleda druge dobrovoljce, zbraja, oduzima, množija dijelija.

Koliko sam ja vako na brzinu izračuna, u mom selu odrasli muškarac ima u prosjeku 4.88 prstiju na svakoj ruci.
I primijetija sam jednu važnu stvar: niko se oko toga ne živcira.

Neko nema nokat, neko jagodicu, neko ništa, neko sve.
Razni alati i strojevi kumuju tim zgodama.
A i ne čudi, kad se zaštitna oprema svodi na škiljenje pri varenju.

Potpuno je normalno vidit čovika s gazom na oku. Nema tu nikakve enigme. Malešna brusilica, velika ploča, tako da moraš skinit štitnik (a i koji će to to k...c?), nešto uleti u oko (em mu mate, kako sad?), sidaj u auto, jedna ruka na oku, druga na volanu i mjenjaču naizmjence, goni u Knin, čekaj dvi ure red da ti to pogledaju, nalipe gazu i pošalju te kući.
J...š zaštitne naoćale, ko ima vrimena za te p...arije.
Rukavice ne kupuje niko, to se brzo sadere.
Cokule mogu zimi, a liti ne tribaju, znoji se noga. Šta fali japankama?
Kaciga? Šta je to kaciga? Ono šta Kolinda nosi kad iđe vidit tvornicu sardina? Odnija ti to đava.

Ka šta sam reka: niko se oko broja prstiju ne živcira. Malo tu ko svira klavir ili harfu, a ovi malobrojni šta sviraju harmoniku ionako ne koriste više od po dva-tri prsta na svakoj ruci, bez obzira kolikim brojem prstiju inače raspolažu. Bude prstiju dovoljno. Ima čak zera i rezerve, tako da je zbilja teško uć u nedozvoljeni minus.

Ima ovde jedna važna istina: stvar je u kontekstu.
Nas, uredska tipkala i mrčikarte, muči i obična zanoktica. Nama je teško shvatit da je čoviku koji se teškim fizičkim poslom bavi od jutra do sutra svaki ekstremitet potrošna roba.

Di se često ostaje bez prsta, tu se to lakše i priboli.
I još jedna važna činjenica: di su životni uvjeti okrutniji, okrutnije su i šale. Šališ se s onim šta imaš.

U takvim životnim uvjetima, nakon šta se prst izgubi, i posli priboli, priča o njegovom gubitku nerijetko postane i zabavna.
Jedna od tih priča je i ona o Janezovoj (ne)zgodi iz devedeset i osme.
Nastojat ću je prinit onako kako ju je doživija i ispriča sam slavogubitnik.
Sad, isprid kompjutera, nije mi jasno šta je tu bilo toliko smišno, ali onda, u klubu 4.88, smija sam se do suza.

Dakle, ovako kaziva Janez:

- A? Pa priča sam već sto puta?! Aj, dobro.
Devedeset i osma.
Taman ja otvorijo jope radijonu, pomeća kalendare, posa lipo krenijo.
Onda sam, ono prvo, u kanalu bijo nomstop. Samo arbajt!
A jesam se brate i naradijo! Nema ko pomoć, nema ko privatit, dica mala, žena se ne šesti, sve moram sam, moj kumašine.
Jen dan, vićeš, dolazi Joko, zguvelja blatobtrannu na traktorni, struže kolo, ispravljaj, Janez.
Gledam ja, nema ovde Joko ispravljanja. Tribaće otpilat pa ispravit na stolu i posli jope našvajcat.
Ja da ću pripilat, poskoči brusilca, aj-ća, ode prst!
En ti nedilju, a ne znam di ću od posla!
Dajde ženo kakve krpetine da zamotam, nuder, veži! Di su ključi od golfa? Sidaj, neka, ja ću vozit!
Kadli, taman da ću izać na cestu, ona meni, da jesam uze prst?
Pa koji će mi k...c prst kad sam ga otkino?
Ona zapela, uzmi, uzmi, to se danas more zašit ki ništa. Ne da ona ić u Knin bez prsta! Nema nego vraćaj se u radijonu.
Ja u radijonu.
Di je prst? Nema ga. Da nije upa u kanal?
Ja u kanal.
Tražijo ja među onim vidama, maccama, ključima, kacavidama, kabelima, montiračima, pitaj svetog, sigurno des minuta.
Dakuće, sve crno od one uljesne, ki da je lako poznat prst među alatom?!
Ma ne b ga nedilja našla!
A i šta će mi?
Ne b da vijolinu sviram...