Crni humor

Kad smo ono u strica Vilbura dizali krov, došlo je cilo selo pomoć.
A nije to bilo prije 20 godina, nego nikidan.
Velika je to stvar, ja sam uvjeren, kad se puno ljudi skupi nekom pomoć.
Lako je uplatiti koju kunu na račun. Još lakše dignit slušalicu, poklopit slušalicu, ode 5 kuna za gladne u Africi.
Al aj ti dođi pa radi! Malo je onih na to spremnih.

Specifična su ta seoska gradilišta.
Svak se u nešto šesti.
Jedan zna zidat, drugi zna šalovat, treći armira, a ovi šta su završili fakultete, gledaju i uče, jer ovakvih se tehnika i tehnologija gradnje ne viđa po ozbiljnijim gradilištima.

Ja sam inače legalist, ali da je banijo kakvi inspektor, ono, u stilu, di je ugovor, ko je prijavljen, ko je ovlašten, sasvim sigurno bi ga izdovaćali. S punim pravom.
Inspektore, šta se ti meni imaš mišat, i šta mi imaš kvarit ono malo stvari šta je još ostalo dobro?
Šta oćeš reć: da sam triba dovest nekoga da ovo radi priko neke stvari, i još ga posli moram platit, kad u selu imam ljude koji su mi od volje pomoć, i koji bi se uvridili da im nudim novce, a i okle mi novci?
A meni nije, rećemo, bitan umjetnički dojam, ne iđe meni kuća u časopis!

Al nije srićom niko dolazija. Srićom, i za nas, i za inspektore.

Moje radno misto na gradilištu, ka relativno obrazovane osobe, bilo je u klasi OFR (obični fizički radnik).
Konkretno, dodavanje brokava i dasaka meštru Janezu.
Meštar Janez je automehaničar. Najbolje ću vam ga opisat ako kažem da mu na zidu radione visi 5 Pirellijevih kalendara, po frizurama bi reka, iz 80-ih.
Radiona mu uvik izgleda ka da je u dnu kanala upravo otkrija naftnu bušotinu. On je uvik u crveno-zelenom Castrol trlišu, koji je zapravo crn od uljesine. Crn mu je trliš, crni su mu prsti, crn mu je alat, ka uostalom i cila njegova crna radiona.
Janez je dobar meštar za aute, pogotovo ove zera starije modele, koji nemaju čudo elektronike.

S druge strane, meštar Janez o građevini VEZE NEMA.
Ali, rođo, kad si meštar, onda si svugdi meštar. Zato je on i ovde meštar, a ja malovan.
A i iskreno: njemu paše, meni paše.
On misli da zna, ja ne mislim ništa.

Stric Vilbur je ispočetka mislija samo zaminit krov, jer prokišnjava.
Uze je novu građu, daske, papundek, letve, kupe.
Uze je doduše (kad već goni kamion) i paletu bloketa. I zera nule, i cimenta i klaka. Računa je, možda će tribat šta pokrpit, a i planira je iza kuće ovi dana naziđat neki svinjak.


Prvo smo skinili stari krov s kuće. Točnije, prvo smo očerupali kuću.
Jer to se kidalo i bacalo svugdi oko kuće, di je ko stiga bacit i dokle se ko moga mašit.
Neizbježne asocijacije: Dorothy, Kansas, uragan, Oz.
Srića pa niko nije strada.
Malo je neredno, al posli će to neko skupit. Ne zna se doduše ko bi taj neko moga bit, niko ne misli da je on baš taj neko.

Dobro je! Pola posla gotovo! Dobro, nije baš pola, al, eto, vidi se učinak.
Sad bi tribalo metit nove grede, podaščat, pa papundek, pa letve, pa kupa, i gotovo!

Ali...
Kaže Janez:
- Ajmo mi ovo, Vilbure, DIGNIT za tri reda blokova! Poššaj ti mene. Šteta ti je sad ne dignit, posli ćeš se kajat!

Ne čeka Janez da se Vilbur složi, zna on dobro da se ovaj ne slaže. Nego Janez lipo pali mišalcu ni ne čekajući odobrenje. Ponavlja:
- Kajaćeš se posli, ne digneš li sad.

A Vilbur se kaje već nakon uru vrimena, jer mu je Janez potrošija sve blokete koje je namijenija za krov, a u zadnjih po ure mu je počea trošit i one koje je Vilbur rezervira za gradnju svinjaka.
A kajat će se Vilbur i posli, jer već sutra triba ić kupit još bloketa. I nule, i cimenta i klaka.
Al, kad je već krenilo, nema nego: diži!

U Vilbura je krov "na dvi vode", nije čudo kompliciran.

Svejedno, lako je dozidat krov tamo di je zid bija ravan. Tu se nemaš šta mislit. Dozidaš tri reda i bog te veselija.
E, ali šta kad dođeš do onog kosog zabata? Kako njega dozidat?
Janez već ima ideju. On je danas pun ideja.
A ova ideja mu je, u svojoj jednostavnosti, upravo genijalna.
On će,  umisto da odštema kosi "cimplaž" (kako on kaže), njega lipo ostavit, i samo će iznad njega doziziđat tri reda, ukoso!
Nema štemanja, nema cipanja bloketa, nema komplikacije kod šalovanja.
Kaže on, biće to dobro, samo dok zera stvrdne, a lakše je i šalovat.

U mislima se selim iz Oza u Čehoslovačku. A je to.

I stvarno, iđe rađa brzo. Zlatne ruke ima naš Janez.
Do ručka je i nazida i našalova.
Ne moš mu napribavit malte, bloketa, daske i brokava. Pogotovo brokava.

Brokve on zakucava jednim udarcem, ka u stiropor!
Špeca ih rafalno, i di triba i di ne triba.
Čim jednu zakuca, ja mu dodajem drugu, ne more on iščekat.


Tup!
- Dajde!
Tup
- Dajde!
Tup!
- Dajde!

Dok nije u jednom momentu, umisto po brokvi, ošinija sebe po prstu.

Tup!


Baca Janez čekić, baca brokvu, skida svece s neba.
- J...m ti nedilju, kud baš po ovom prstu?!
Gledam ja kakva je ozljeda.
Uf!
Ostade čovik bez pola kažiprsta na livoj ruci!
Sad i ja beštimam. J...m ti i brokve i čekić i prišu!


- Janez, kakvi si, salazi odma doli, moreš li odat, tribamo na hitnu!
- Hitnu? Zašto?
- Pa radi prsta!
- Ovo? Radi ovoga, šta mi fali po prsta???
- Pa dašta!
- O vole jedan, da bi VOLE JEDAN! Pa ja sam ovog svog jadnička skratijo još devedeset i osme! Daj amo drugu brokvu, viš da se ova skučila, nesta dana!


Posli sam malo gleda druge dobrovoljce, zbraja, oduzima, množija dijelija.

Koliko sam ja vako na brzinu izračuna, u mom selu odrasli muškarac ima u prosjeku 4.88 prstiju na svakoj ruci.
I primijetija sam jednu važnu stvar: niko se oko toga ne živcira.

Neko nema nokat, neko jagodicu, neko ništa, neko sve.
Razni alati i strojevi kumuju tim zgodama.
A i ne čudi, kad se zaštitna oprema svodi na škiljenje pri varenju.

Potpuno je normalno vidit čovika s gazom na oku. Nema tu nikakve enigme. Malešna brusilica, velika ploča, tako da moraš skinit štitnik (a i koji će to to k...c?), nešto uleti u oko (em mu mate, kako sad?), sidaj u auto, jedna ruka na oku, druga na volanu i mjenjaču naizmjence, goni u Knin, čekaj dvi ure red da ti to pogledaju, nalipe gazu i pošalju te kući.
J...š zaštitne naoćale, ko ima vrimena za te p...arije.
Rukavice ne kupuje niko, to se brzo sadere.
Cokule mogu zimi, a liti ne tribaju, znoji se noga. Šta fali japankama?
Kaciga? Šta je to kaciga? Ono šta Kolinda nosi kad iđe vidit tvornicu sardina? Odnija ti to đava.

Ka šta sam reka: niko se oko broja prstiju ne živcira. Malo tu ko svira klavir ili harfu, a ovi malobrojni šta sviraju harmoniku ionako ne koriste više od po dva-tri prsta na svakoj ruci, bez obzira kolikim brojem prstiju inače raspolažu. Bude prstiju dovoljno. Ima čak zera i rezerve, tako da je zbilja teško uć u nedozvoljeni minus.

Ima ovde jedna važna istina: stvar je u kontekstu.
Nas, uredska tipkala i mrčikarte, muči i obična zanoktica. Nama je teško shvatit da je čoviku koji se teškim fizičkim poslom bavi od jutra do sutra svaki ekstremitet potrošna roba.

Di se često ostaje bez prsta, tu se to lakše i priboli.
I još jedna važna činjenica: di su životni uvjeti okrutniji, okrutnije su i šale. Šališ se s onim šta imaš.

U takvim životnim uvjetima, nakon šta se prst izgubi, i posli priboli, priča o njegovom gubitku nerijetko postane i zabavna.
Jedna od tih priča je i ona o Janezovoj (ne)zgodi iz devedeset i osme.
Nastojat ću je prinit onako kako ju je doživija i ispriča sam slavogubitnik.
Sad, isprid kompjutera, nije mi jasno šta je tu bilo toliko smišno, ali onda, u klubu 4.88, smija sam se do suza.

Dakle, ovako kaziva Janez:

- A? Pa priča sam već sto puta?! Aj, dobro.
Devedeset i osma.
Taman ja otvorijo jope radijonu, pomeća kalendare, posa lipo krenijo.
Onda sam, ono prvo, u kanalu bijo nomstop. Samo arbajt!
A jesam se brate i naradijo! Nema ko pomoć, nema ko privatit, dica mala, žena se ne šesti, sve moram sam, moj kumašine.
Jen dan, vićeš, dolazi Joko, zguvelja blatobtrannu na traktorni, struže kolo, ispravljaj, Janez.
Gledam ja, nema ovde Joko ispravljanja. Tribaće otpilat pa ispravit na stolu i posli jope našvajcat.
Ja da ću pripilat, poskoči brusilca, aj-ća, ode prst!
En ti nedilju, a ne znam di ću od posla!
Dajde ženo kakve krpetine da zamotam, nuder, veži! Di su ključi od golfa? Sidaj, neka, ja ću vozit!
Kadli, taman da ću izać na cestu, ona meni, da jesam uze prst?
Pa koji će mi k...c prst kad sam ga otkino?
Ona zapela, uzmi, uzmi, to se danas more zašit ki ništa. Ne da ona ić u Knin bez prsta! Nema nego vraćaj se u radijonu.
Ja u radijonu.
Di je prst? Nema ga. Da nije upa u kanal?
Ja u kanal.
Tražijo ja među onim vidama, maccama, ključima, kacavidama, kabelima, montiračima, pitaj svetog, sigurno des minuta.
Dakuće, sve crno od one uljesne, ki da je lako poznat prst među alatom?!
Ma ne b ga nedilja našla!
A i šta će mi?
Ne b da vijolinu sviram...