Glad za znanjem

Dujuspi kingliš?
Šprehenzi dojč?
Parlavu franse?

Ja mislim da svaki pravi Hrvat zna šta ove tri rečenice znače.
Ma šta? Ja sam u to uvjeren.
Štaviše, ove tri rečenice zna čak i onaj Hrvat koji ne zna beknit ni jednu drugu rečenicu na nekom stranom jeziku.

Za mene, to je još jedan u nizu hrvatskih paradoksa: znat samo jednu rečenicu, i to baš tu!

Miljun posto sam uvjeren da nema GLUPLJE rečenice koju moš izabrat za jedinu koju znaš.
Jer, šta uopće moš s tom rečenicom?

Evo primjera:
Rećemo, nađeš se u Londonu, izgubiš se u Londonu, zaustaviš čovika na ulici i kažeš:
- Dujuspi kingliš?
- Well, yes, of course! Can I help you?
- ...

Štaš onda? Čemu ti služi pitanje, kad nijedan pametan odgovor ne razumiš?
Da bolje istakneš kakva si neobrazovana budaletina?
Iz te se situacije jedino moš izvuć ako ni on ne zna engleski, ako je i on slučajno neki Hrvat.

Tako bi ti bilo u Londonu, a tako bi ti bilo i u Parizu i u Berlinu.


Čudni smo mi Hrvati, čudni pravo.
Pa ipak, barem u mojoj obitelji, po pitanju znanja stranih jezika, u proteklim desetljećima uočava se pomak nabolje. Doduše, iđe to zera po zera.

Amo počet od babe.
Moja baba je jezike, šta u šali, šta u zbilji, dilila na dvi skupine:
1. naški
2. stranjski
Naški je znala dobro, stranjski slabo.

Ne mogu ja babu doduše nizere krivit. Nisu nju, prije 80 godina, u školi puno trali stranim jezicima.

Idućim pak generacijama strani je jezik posta dio obaveznog obrazovanja, tako da se znanje stranjskog nešto i popravilo.


Ćaćin rođak Brada u školi je redovno iša na popravni iz engleskog.
Kaže njemu jedamput učitelj:
- Brada, ti engleski pojma nemaš.
- Nemam, druže učitelju!
- Nemaš pojma ove godine, nisi pojma ima ni prošle godine.
- A neću imat ni dogodine, druže učitelju!
- Znam. I zato, Brada...
- Recte, druže učitelju?
- Tis meni vako simpačan, al na vr glave si mi se pope. Ne mogu te više gledat u istom razredu. Ja ću tebi, Brada, ove godine zaključit TRICU, rekneš li mi samo TRI riči na engleskom. Jel more?
- More, dašta neg more! Al, druže učitelju...
- Šta je sad, Brada?
- A.... more li... rećemo... DVI za DVA?
- More!
- OKEJ .... i ... JES!


To je bilo prije 40 godina.
A danas?
Dokle sam, rećemo, ja stiga?

Drugo sam ja.
Ja sam u školi učija I engleski I njemački I latinski.
Moj sinko.
Sad, iskreno.... engleski znam za, možda, četri.
Njemački znam, po Bradinom sistemu, dvi za dva.
A latinski, latinski je za mene mrtvi jezik.

Koja sramota!
Latinskog mi nije ža, malo to ko više i priča, ali ža mi je njemačkoga.
Četiri godinje njemačkog u srednjoj školi, a fluentno znam izgovorit samo jednu jedinu rečenicu:

Ih bekome tašengeld.
(Ja primam džeparac.)

I ne samo ja. Prilično sam siguran da je i cili moj razred u svit ponija samo tu rečenicu.
Pitam se danas: kako smo, po kojem kriteriju, uopće imali različite ocjene iz njemačkog?

Uz ovu izrazito korisnu rečenicu koju sam naučija u srednjoj, od malih nogu znam, normalno, reći i:
Šprehenzi dojč?

Dvi rečenice, dva bisera.
Moš s njima kud oš.

Nekad se tješim: možda te dvi rečenice i nisu za bacit?
Sa dvi rečenice, nije baš da si na konju, ali, možda u nekoj određenoj situaciji i moš realizirat nekakvu mini komunikaciju?

(Za ovaj primjer, pozvat ću u pomoć Google Translate)

Rećemo, u Berlinu si, šetaš lipo, gledaš svoja posla.
Kad vidiš, iđe prema tebi prosjak, i to iđe drito baš na te!
Štaš sad? Vićeš sad!
A ti lipo ne čekaš njega da on nešto reče, nego ti njemu lipo gruneš ka iz topa:
- Šprehenzi dojč?
- Ja, naturlich! Wie kann ich Ihnen helfen?
- Ih bekome tašengeld!

I lipo odeš. Nek se on misli šta si tija reć.
Možda će mislit da si lud, al sigurno neće mislit da ne znaš njemački.

Iskreno, ovo je čak najbolji primjer koji sam uspija smislit s te dvi rečenice, a i on je otužan.
Budimo realni: četri godine neučenja njemačkog otišlo je u vitar.
Di si bija, nigdi, šta si radija, ništa.

Prije desetak godina sam ipak pomislija kako možda i nije sve izgubljeno.

Udavala mi se tad jedna rodica u Njemačkoj.
Mater i Ćaća odlučili su otić na na pir, ka neko, amo reć, izaslanstvo.
A pošto-poto tili su vodit i mene. Jer ja znam njemački, biće. Ako di zapne i to.

Prvo me to moje (ne)znanje i nije zabrinjavalo.
Onda mi je, sedam dana prije puta, stvorilo presing.
Pa ne mogu to sebi dopustit!
U panici, nabifla sam prije puta sijaset nekih fraza i frazetina, čisto da se znam predstavit i da znam postavit osnovnih par pitanja.
Odlučija sam na piru bit mali ambasador hrvatske kulture.


I stvarno, pir je bija odličan! Kako i neće, kad su na njemu bili sve sami Hrvati.
Švaba nije bilo ni za lik. Ni jednog jedinog! Di oni budu kad je hrvatski pir? U skloništu?



Posli pira, vozimo se tako kroz Njemačku prema kući, a ja se sve mislim: ma je li moguće da neću ni rič njemačkog izgovorit? A bija u Njemačkoj?!
Bilo mi je na kraju ža šta nisam ima prilike s nekim Švabom proljudikat, prije negoli mi i onih par fraza ispari iz kratkotrajne memorije.


To sebi nisam moga dopustit.

Smislija sam šta ću: kad stanem natankat gorivo, kupit ću lipo sendvić!
Na njemačkom!

J...te, koji podvig. Oćul znat?
Kombiniram. Dobro je, moga bi skrpit nešto, čini mi se.
Ma šta skrpit?! Ima da od ovo materije šta znam sastavim takvu j...nu zavisno složenu rečenicu da Švabo instant požali šta već nismo u EU.


Brat bratu, ja sam sendvić u mislima kupova jedno 150 kilometara prije nego šta sam u glavi skrpija podužu rečenicu koja mi se činila gramatički ispravna.

Na valjda zadnjoj pumpi, već u Austriji, na debeloj rezervi, stanem ja nalit gorivo.
Uđemo mi svo troje u dućan. Ja prvi, normalno.
Isprid mene lipa staklena vitrina, a u njoj, neću lagat, jedno dvadeset vrsta sendvića.
Iza vitrine stoji prodavač. Na cedulji piše: Ulrich.
Ulrih mi uljudno klimne glavom, a umisto pitanja malo digne obrve.
Idealno!

Malo se nakašljem, da Mater i Ćaća obrate pažnju:

- Gutenabend Ulrih, Entšuldigenzi bite, ih mohte dizen sendvić kaufen!

I pokažem prstom kroz staklo, tako da on točno zna koji sendvić ja oću.
Mislim, možda bi ja kupija i šta drugo osim sendvića, ali nisam se moga sitit nijedne druge spize na njemačkom. Ništa zato.


Mater i Ćaća skoro pali na guzicu. Oni ne mogu doć sebi.
Njihov sin: poliglota!
Znali su da sam dobar, al ovako... eeeej!

Vidim da me Ulrih razumija, jer je pogleda baš prema onome mome sendviću.
Čak se kanda malo i nasmija?! Biće se i on poveselija kako ja znam dobro njemački.
Njemu, inače, garant dolaze samo neke neobrazovane trube.

Zato je on meni nešto nadugo i naširoko odgovorija.
A šta je meni Ulrih nadrobija, ja pojma nemam.

Maše on rukama po zraku, sve mi nešto objašnjava.
Uh, nije dobro. Na ovo se nisam pripremija.
Ne razumim ga bože tebe.
Samo, sve bi to bilo dobro da on meni oće moj sendvić dat.
Al Ulrih meni nikako dat sendvić!
Nego samo nešto trabunja i trabunja na onom svom stranjskom.

Probam ja jope, zera mu pojednostavnim:

- Dizen sendvić, bite!

Jope on meni nešto objašnjava. Debil.

Mater i Ćaća me zbunjeno gledaju.
- Šta ti kaže?
- Ma nemam pojma šta mu je. Kaže da nema sendvića.
- Kako nema? Eno tamo sendvića kolkoš.
- Pa šta ja znam kako nema?! Možda su rezervirani?
- Aj ne budali. Pušti sendvić, iđemo mi kući.

 Al ne dam se ja.

- Sendvić!

Šta more bit jednostavnije? Pa sendvić je sendvić na svim jezicima, valjda!?

Jope meni Ulrih nešto maše rukama, objašnjava mi.
Kolko ja njega mogu razumit, nije da on meni NEĆE dat sendvić, nego više ka da on meni NE MORE dat sendvić?!
Kreten.
Koji mu je bog?

Al stvar je otišla predaleko. Ja sam odlučija ne mrdnit nigdi dok ne dobijem svoj sendvić.
Pa kud puklo da puklo!

- SEND-VIĆ !!!

Vidi Ulrih da nema druge, mora popuštat.

Izlazi on iza pulta, ide prema meni.
Kad je doša do mene, lipo se okrenija prema vitrini, izvadija iz nje sendvić, stavija mi ga u ruku i odšeta nazad na svoje radno misto.

Sad je meni ono mavanje rukama bilo zera jasnije.
Staklo na onoj j...noj vitrini je s NJEGOVE strane, a ne s MOJE!
Zato on meni NE MOŽE dat sendvić.
Staklo mu brani.

Stvar sam prova spasit sa:
- Danke, Ulrih!

Al nije mi puno pomoglo, vidija sam mu po faci da nije.
Da sam se onda sitija, bija bi mu objasnija da sam Slovenac.
Samo, ko će se svega sitit?

***

Nešto sam ipak naučija iz dosadašnjeg iskustva sa stranim jezicima:
ako se već nisi rodija s talentom za jezike, ne tribaš pravit ni budalu od sebe.


A ako BAŠ MORAŠ nešto znat reć na stranjskom, onda nauči nešto pametnije. Nauči kako se kaže:
Ja sam gladan!

Ajm hangri!
Išabe hunga!
Ž fa!