Brothers in Arms

Sidili mi prije par godina u staroj kući.
Mala kužinica, stislo se u njoj nas možda desetak. Od toga par lovaca.
Već sam reka: kad imaš dva lovca u društvu, ne smi te čudit ako sve teme razgovora neizbježno odvode prema lovu, i na lovu se zadržavaju sve dok ne odeš leć.

Nakon godina iskustva, uočija sam da je to više pravilo nego iznimka.
Bez obzira o kojoj je temi riječ.
Pitanje je samo koliko lovac more trpit razgovor o nekoj drugoj temi.

Recimo, u neko doba večeri, neki ne-lovac kaže:
- Gonijo ja jutros aut na tehnički...

A lovac se nadoveže:
- Tako i ja jednom gonijo aut na tehnički, kad... izleti lisica na cestu! Ku sad, u ovo doba dana?! Srića, u mene u gepeku puška...
I ode priča u nedogled.

Ili, ne-lovac kaže:
- Poštivam svu spizu, al najvolim paštašutu....
A lovac na to more reć:
- I ja volim paštašutu! Al najslađi mi je mesni narezak, direkt iz konzerve, kad sam u lovu. Nema mi ništa draže nego kad ja izjutra...
I ode priča u nedogled.

Ne moš ti to izbjeć, nema te teme na koju se lov ne može logično nadovezat. Šta god ti rečeš, kakvu god prepreku postaviš, sljedbenici svetog Humberta je vješto izbjegnu i razgovor skrenu na lovački kolosjek.

Naprimjer:
- Baš ja gledam, ova je kompjutorska tehnika zadnjih godina otišla naprid, to je čudo jedno....
- Dašta! Al neće oni nikad izumislit program koji more nać prepelicu! Dok rećemo ja, kad JA iđem u prepelice...
I ode priča u nedogled.

Znam ja da to bude tako s lovcima, mene to ne ljuti.
Ma, sve je to, zapravo, logično.
Triba samo zagrebat dublje ispod površine, zagrebat dalje u prošlost.
Pa homo sapiens se desecima tisuća godina bavija lovom, i to iz puke potribe. A oni od njih, koji se nisu bavili lovom, nego su pjesmice pjevali po sojenicama, više nisu dio genskog bazena jer su umrli od gladi.
Ne može se tek tako, odjedanput, izgasit te gene samo zato jer teletine ima u mesnici.
Lov je čoviku u krvi.
Bar većini njih.
Srića za mene šta se nisam rodija prije. Sumnjam doduše, da bi umra od gladi. Vjerojatno bi samo pogazija uvjerenja.
Da se razumimo: nisam lovac, ali nisam brate ni ona PETA.


Pričali smo mi tu večer o svemu i svačemu, i ne sićam se više kako, ali, posve prirodno, vrlo brzo smo se našli u sferi lova i lovstva. Dobro je i trajalo, sad kad razmislim.
Unutar zadane tematike, teme su slobodne. More se pričat o puški, more o sačmi, more o čeki, more i o Taljanima, samo da je o lovu.
Tu večer tema je bila povezanost lovca i njegova psa. Nihova međusobna odanost, barem u priči, povezuje ove sisavce jače no što gravitacija povezuje solarni sustav. To je odanost koja nadilazi i život i smrt.
Tija ne tija, zavidim lovcima na tome. Nikad nisam uspija zadobit naklonost nekog četveronošca, a puno sam puta vidija da je pseća naklonost puno trajnija od ljudske.


Priča tako stric Fap o svom pasu:
- Moja Bela, to je čudo od pasa. Bretonka. Brza ki čigra, a pametna ki Šalamun. Dobro leglo, i ćaća i mate joj bili šampijoni. Nudili mi ljudi za nju šta oću, nudili pare, nudili druge pase, ma ne bi ja nju da zaništa na svitu. Nema takvog pasa nigdi. Bretonci su inače pravi pasi, a pogotovo moja Bela.
I šta mi se desi?! Vićeš sat.
Jedno jutro, još se nije pravo ni svanilo, popenjemo se Bela i ja gori iznad kuća, do prvi borića. Ponesem pušku. Napunim trojkom, iđem baš vidit ima li zeca. Moga bi on bit baš tamo, jer uvi kad prođem kraj ti borića, Bela štekće. Mora on tu bit negdi.
Kad stvarno, zaštekta Bela, baš u tim borićima! Zec, sto posto! Samo, di?
Ja sta, ne dišem! A-ha! Čujem ga, šuška iza one smrike. Tu li si, kume! Ja ni pet ni šest, nego pušku s ramena: BAM!
Kadli iz grma nešto: -Kev-kev! Kev-kev!
Ajme meni, pogodi Belu!
Ja iza smrike, ona leži. I kevka, kevka, pravo ki da plače! Ža mi beštije, kud je pogodi ni krivu ni dužnu. Mal nisam i ja zaplaka. Došlo mi je slomit pušku od muke. Gledam po njoj, ima li čudo krvi? Nije čudo, al svedno... nije mi svedno.
Kad vidiš ti ovo: ja pogleda jedno metar do Bele, a ono još jedna lova krvi! Nu sat! Ne more ovo bit njena, pridaleko je. Znači: zec! Znači: ipak sam ja njega pogodijo! Ha!
Ja se još malo maknem naprid, kroz granje, kad šta: krvav trag! Ne vidim zeca, al čujem ga da šuška! Ne more on bit više od des metara ispri mene.
Ja za tragom. Ono sve veći gustiš, čeprlja me po rukama, čeprlja me po čelu, zape rucak. Ja skide rucak, skide jaketu, provuče se nekako, nema odustajanja!
Ja dalje, sve za tragom. Ovo mora bit neka zečina, nu kolko krvi, a još je živ! To nije normalno bilo.
Iđem ja tako malo-pomalo naprid. Ne vidim ga još u onome gustišu. Al svako malo stanem ja, pritajim se, slušam: šuška! I to, šuška na jedno sedam-osam metara ispri mene, ne more bit više od tog nikako.
Ja dalje, priko neke stine. Nu!? Kako se ovde pope, nako ranjen? Al pope se, nema se tu šta mislit, jer vidim da krvav trag iđe dalje.
Ja dalje, za njim...

- A striče, pas?
- Šta pas?
- Pa, Bela! Šta je njoj bilo?
- Beli? Šta će Beli bit? Eno je u kućici, žive i zdrave. Nisam je neg zera okrza. Nego, di sam ono sta? A-ha! ja dalje, priko one stine...

Otiša sam leć. Znam da nije bilo fer prema pripovjedaču, ali bilo mi je potpuno potpuno jasno kako priča završava.
Bela se još jedan put izvukla, za razliku od zeke.
Bilo mi ih je ža oboje, i pasa i zeca.
Vidija sam da je i zečji život pasji, isto ka šta je i pasji život zečji.
Čim imaš četiri noge umisto dvi, ti si sisavac drugog reda.

Doduše, više sam žalija zeca nego pasa, i to ne zato šta su ga ubili.
Šta, mogu ga ubit samo jedanput, pretpostavljam?!

Nego, ajme ti se zeki, ako je sad na vječnim lovištima.