Banana

Nikidan, oko 8-9 ujutro, radni dan se zahuktava, nalazim se s par poslovnih ljudi.
Okrugli stol, amo reć.
Neke za stolom znam dobro, neke tako-tako, a neke prvi put susrećem.
Al sve u svemu, ugodni, simpatični ljudi, reklo bi se. Ižinjeri.
Atmosfera neformalna, za početak neobavezne teme, ali šta ćeš, ni u tom ćaskanju ne možeš izbjeć ni recesiju ni krizu.

Uzima rič jedan malo stariji, ozbiljniji gospodin, njega ne poznajem. Žali se na neprofesionalan odnos hrvatskih radnika prema poslu.
Zaboravija sam kako se čovik zove, u stvari, nije bitno, nek mu Anđelko bude ime, i još nekako, prezime uopće nisam uvatija.

Obraća se nama gospodin Anđelko otprilike ovako:
- Dečki, ne poznajem vas dobro, ali reklo bi se da ste profesionalni i vridni, da grizete, šta bi se reklo, da ste baš ono, momci na mistu.
(Ovde mi se gospodin Anđelko nekako odma na prvu dopa, vidim ja već da je i on čovik na mistu)


Nastavlja on dalje:
- I kamo sreće da su svi takvi kao vi...

(Jesam vam reka da je šjor Anđelko ljudina?)

Uto zazvoni Anđelku mobitel. Malo mu neugodno, ali ipak se javi, biće neko važan zove:
- Halo, na sastanku sam, molim vas, javit ću vam se kasnije.
(Svaka čast, pa i nije red da prikida sastanak)

- ... al nisu, nisu nažalost svi ka vi!
(Nisu, nisu, Anđelko, nema nas vakih stotinu, al možda i nije "nažalost", možda je za nas ovde i bolje da nisu svi vaki, ovako MI lakše iskačemo iz sivila!)

- Dok ste vi, momci, recimo, ka Švabe...
(To, to, Švabe!)

... ovi moji radnici, ja ne znam šta bi s njima.
(A šta ću ti ja kad slabo biraš zaposlenike, barba moj, i nisi pametan ka moj direktor)

Priča on tako nama dalje, ulazi već i u detalje, minjajući pritom lagano i retoriku i naglasak:

Evo recimo, ja sam vlasnik građevinske tvrtke, 7-8 ljudi, za ove prilike i nije loše.
Posla ima, nađe se, ko oće radit.
Radni dan počinje točno u 7.
Tu sam ih izdrila, svi su tamo u 7 manje minut. Nema u mene mile-lale...
Al čim se dođe na posa, kuva se kava. Ne mogu pospani radit, pašće mi ko sa skele. Da ne bi kava bila na prazan želudac, a ne stigne niko marendat prije posla, vadi se pašteta, mesni narezak, jogurt, dikoji bandit mane i pivu kad ga ne gledam, mater mu j...m.
Posli kave se normalno svima prisere, a ve-ce je samo jedan. Onda čekaju u redu, ćakulaju i puše dok se svi ne izredaju na kondutu, dok kombi upaljen čeka da mogu njih 8 otić na gradilište.
Dok njih 8 dođe na gradilište, eto ti i 9 sati.
D 9 ipo najkasnije triba se podilit radne obaveze, dotad i ja sve uputim u kancelariji i riješim papirologiju, eto i mene na gradilište. Već u 9 ipo se ozbiljno radi, udarnički.
Al j...te, nisi se ni okrenija, prođe uru vrimena. U 10 ipo se triba dogovorit šta će se marendat, izmori gradilište.
Najbolje nešto toplo, neki gulaš, ili tako. Nemoj gulaš, bija je jučer. Oćemo sarme? Nemoj sarme, i one su mi brate više dogulile, a nije ni zima. Sarme su zimska spiza. Oćemo paprike? Samo nemoj paprike, meni se od toga posli rutaje.
I tako...

Dok se marenda izabere, pa dok se izide, bolje rečeno dok se ruča, više ne smim ni gledat na uru.
Onda triba malo sist, ne bi loše došla još i kava i duvan, pa na ve-ce, normalno.

Zazvoni uto Anđelku opet mobitel. Javi se:
- Halo, na sastanku sam, javit ću se kasnije!

Zaklapa telefon, nastavlja:
- ...i dok svi sidu ukrug na bloketima, ma znate već, bili ste svi na gradilištu, ja onda moram prvi reć, ajmo ljudi radit! Sidili bi oni tako do sudnjeg dana.

E, dižu se oni, ali onda...

- jedan triba ić na socijalno (šta uvik tamo iđu, nemam pojma)
- drugi triba ić malome na informacije, nije zadovoljan, popušta je mali u školi (a ćaća mu je, ka, Ajnštajn, zato i kuči armaturu)
- treći mora do Peveca, neka je akcija, mora uzest muljaču (nek ide, i draže mi je da me više ne pita moju, nikad je ne opere dobro)
- četvrti mora bratu u Makarsku, reka mi je ima dva miseca, ja zaboravija (ko zna je li mi i reka)
- peti piva u klapi, mora hitno na sprovod, dobra je lova, šefe (ka da u mene radi mukte???)
- šestoga je žena opet ostavila, u krizi je (a vidim da je i pod gasom, jedva i sidi)
- sedmoga uklištila leđa (mene nikad ne boli ništa, mogu im ćaća bit, a ja svaki dan mogu radit)

Osta samo oni osmi, i gleda u mene ki u boga. Radi od nikidan, zasad manovali, a dobar je momak, neiskvaren.
Čeka on di ću ga rasporedit, biće računa, sigurno od danas postaje meštar, kad je vako odan poslu.
Njega pošaljem u p...du materinu i potram kući.

I recite vi meni ljudi, kako ćemo mi ovako naprid?
Kako će mo mi vaki u Evropu???

(Već smo tamo, Đelo, jedan mu dobacuje)

Onda je Anđelko puka.
- J..O TEBI ĐELO MATER, JEŠ ČUJO!? Jesmo, u Evropi smo, al vićeš dokad! Dok ne vidu Švabe koja smo mi bagra!!! I Švicarci dok vide, jesu oni u Evropi, šta, nisu? Boli me k...c, za mene ki da jesu!
Ko će s vakim pristupom, s vakom radnom etikom, s vakim... ne znam ni ja sučizim, suničim,
KO ĆE SUNIČIM IŠTA POSTIĆ???

(Ja sam malo boja prikidat ovu Đelinu baražnu vatru, al malo mi je poče ić na živce, A i ja sam se osjetija malo ugroženo. I napadnuto. I uvriđeno. Pa i ja sam radnička klasa, Anđelko se ne znajući i na me okomija. Stvarno ne bi volija da MOJ direktor vako na me saspe drvlje i kamenje, i to prid nekim trećim.)


Uto je Anđelku, počem Đeli, opet zazvonija mobitel.
Malo se pribra, i javija se.
- Alo diko, na sastanku sam, javit ću ti se malo kašnje. A? Ne čujem... Di si? Šta? Kolko? Već?? Ma nemoj me zaj...vat?! Već 10ipo? Kad je prije došlo? Sarme?? Opet??? A ništa, eto me, ostavi mi dvi!

Diže se Anđelko od stola, rukuje s nama.
- Momci, drago mi je da sam vas upozna, moram dalje, nesta dana! I skužajte šta sam vam sija za stol, al bilo mi je dosadno sam pit kavu u kafiću, a Slobodnu sam već prolista... Stojte mi dobro, i ako vas ko pita za priporučit dobru građevinsku firmu, evo vizitka! Ostavite novce, ovo ću ja platit.

Mi smo ostali još malo sidit u kafiću, srknili kavu do kraja, krenili na posa.
Nesta dana.
Vizitka ostala na stolu.

Čovik se naravno nije zva Anđelko, ali ostatak priče je dobrim dijelom žalosna istina.
To šta je priča istinita, ne znači nikako da je Anđelkova teorija istinita.
Ako on te svoje neradnike drži, znači da ti neradnici neki k...c i zarade. Šta bi ih inače drža?
Evo još jedan dokaz: neradnici imaju za sarme, a Anđelko ima za kavu.
Da ne govorim da je Anđelko je I svoju kavu I svoju sarmu taj dan zaradija na kavi u kafiću.

Kafić se zove Plava banana.
Gazda: Jozo. Mrk tip, ne bi se čudija da nosi pištolj.
Volim tamo sist ujutro. Ako Jozo digod i pripuca, pucat će u Đelu, neće u mene, malo je i njemu iša na k...c, vidija sam.

Uvik sam se pita: zašto se Jozin kafić zove Plava banana?
Pitam ljude, ne znaju.

Pitam internet, on zna.
Plava banana je "izraz koji označava gospodarski najrazvijeniji dio Europe, a proteže se od Engleske do Italije".
Triba li uopće napominjat da ne iđe priko naše granice?
Možda smo i mi banana, ali neke druge boje?

Razočara sam se. 
Uvik sam mislija da plava banana ima neke veze s metodom kojom je Jozo, tamo 70-ih ili 80-ih, osvojio srce svoje odabranice, prpošne i simpatične Čehinje.
Probajte to zamislit, Nugatino i mašta mogu svašta.
A sad je i ovu ljubavnu bajku nagrdila ekonomija. Šteta.
Konzultiram se okolo. Svima se više sviđa objašnjenje s Jozinim udvaranjem, nego ono s europskom ekonomijom. Kome je stalo do istine!? Nikom pametnom, izgleda.
I tako, Jozo za nas i dalje ostaje moralni pobjednik i vlasnik autorskih prava na ime.
Al Jozu nisam pita za bananu, a nemojte ni vi.
Ako ne volite šljivu.