Čitam poruku, ne triba mu ništa, samo me pozdravlja.
Oprosti, Kraš, stvarno sam seronja.
Često se Kraš i ja čujemo baš sms-om, a ne zovemo se baš često.
Ne znam kako je to počelo, biće sam ja bija (ka i uvik) zauzet, u poslu, pa me Kraš drugačije nije moga ni dobit.
Skupilo se očito tih mojih zauzeća puno, jer se skupilo i puno tih sms-ova.
Nakon nekog vrimena, kad sam bacija oko na sve te poruke, vidija sam da ih je stvarno nenormalno puno. Ali sam vidija i da mi ih je teško izbrisat.
Nisam ih na kraju uopće brisa, bilo je nešto posebno u njima.
Znate šta, ima i inače nešto posebno u tom sms-u. Ako ga čovik zna napisat. A Kraš zna.
Sms je fenomen, svit za sebe.
Za mene, sms je različit i od pisma, onog u kuverti, i od e-maila. Brži je, neposredniji, bliži govoru.
A nije govor.
Rećemo, moš ti neku bazu genijalno ispričat, a da, kad je pošalješ sms-om, ta ista baza ispadne potpuno bezveze. Nešto u njoj fali. Naglasak, intonacija, miganje, tapšanje po ramenu, kontekst, šta li? Lost in transmission?
Kreneš tako da ćeš nekog sms-om nasmijat, al dok to do njega dođe, ono nešto putem izvitri, jadan čovik ništa ne shvati, a ako ima loš dan, još se na kraju i uvridi.
Zato su ljudi sms-ove i počeli kitit smajlijima, nije to slučajno i nije to bezveze.
I zato, kad nisi baš ono 100% siguran kako će neko reagirat na sms, stavi brajkane smajli, ja ti govorim.
Ja sam se par puta dobro zaj..a šta sam posla sms bez smajlija.
Bolje poslat smajli bez sms-a, daleko bolje.
A ako pošalješ poruku bez smajlija, pa posli pošalješ još samo smajlija, malo jesi popravija stvar, ali ne mnogo.
Za razliku od toga, kad je riječ o ovom blogu, još uvik sam stava da nema smisla stavljat smajlije. Ako se ne da razumit di se šalim, a di se ne šalim, ne triba me čitat i stvar riješena.
Bilo kako bilo, ovih se upozorenja triba držat samo kad supisnika apsolutno ne poznaješ.
Kako ja Kraša znam dobro, a i on mene neloše, često pišemo sms-ove, a rijetko mećemo smajlije.
A isto znamo sms-om do suza nasmijat jedan drugog. Pogotovo on mene.
Obzirom da dolazimo iz istog genskog bazena, i to iz krajeva di bazena (možda čak i Bogu fala?) još gotovo i nema, isti nam je i smisao za humor.
Agrarno-stočarski humor, reka bi moj stari profa iz zemljopisa.
Šta nikako ne znači da se tu nema čemu smijat.
Smiju se ljudi na selu više nego ljudi u gradu.
Barem u mom selu se smiju više nego u mom gradu, ne znam kako je drugdi.
Drugdi se ne smije niko ničemu, sve se bojim.
Ako se zaželite smija, a smija nema za kupit u dućanu, ajte sa mnom na selo.
Tamo ima smijanja mukte, a vikendom je još i akcija.
Doduše, nije stand-up, više je nekako sit-down šema, ako me razumite.
I sutra bi vas od toga smijanja mogla bolit i glava, ako je u šali bilo puno sumpora.
Nego, o tome ću drugi put.
Zamislija sam da se ova tema ipak vrti oko sms-a.
Kroz ove godine našeg mobitel-dopisivanja, nekako smo Kraš i ja razvili senzibilitet prema sms poeziji.
Malo sam se ustvari zaletija s ovim izrazom poezija. Mislim, to bi samo uvjetno moga nazvat poezijom, a i to samo zato šta nije proza.
Amo otić i dalje pa reć da se naša poetičnost svodi na to da se nešto rimuje.
Nema tu P od poezije, da zaključimo (nema tu ni P od još nečega, da se mi odma razumimo!).
Al nije me ni briga.
Kraš ne drži do mišljenja književnih krugova, a ni ja ne pucam na Goranov vijenac.
A i kad bi tija, ne bi mi ćaća da pušku.
Ti su naši sms-ovi (kad nisu u stilu budi tu i tu, u tu i tu uru) često improvizacije na temu ojkanja.
Vlaji, ojkanje, o čemu će seljak, nego o kumpiru.
Samo ima ovde jedan problem.
Na sebe sam uvik gleda ka na čovika s muzičkim sluhom, ali ne znam pivat ni gangu, ni reru, ni treskavicu, ni ojkalicu.
Bez šale: svak misli, a najviše oni koji ne zna, da zna ojkat.
Našišaš se pancete i luka, otpiješ iz suska ili bukare, zagrliš kolegu do sebe, i revi, brajo, revi šta jače!
OOOoooiiiiJ!
Nek se niko ovde ne zavarava, nije ojkanje deračina, i nije nimalo lagano za naučit.
Ja neću ni pokušavat, radije ću dvaput otpit.
Doduše, uvik sam tvrdija da je ojkanje nematerijalna kulturna baština, i da ga, kao takvog, triba pod hitno dokumentirat i zaštitit, ponajviše od Slovenaca. I nakon toga da se ojkanje smi izvodit samo u svečanim prigodama. Ili još bolje, da ga skroz zabrane, jer mi je dosta da mi s otim probijaju uši.
Ali to ja naravno govorim da meni bude lakše jer bi se u to, ka Vlaj sa sluhom, ja moga i šestit, a ne šestim se nizere.
Možda ojkanje i ne zvuči lipo, al kad se sastanu ljudi koji se šeste, zvuči skroz MOĆNO.
I zahtijeva jednu posebnu vrstu sluha, sluha koji nema nikakve veze s peticom iz glazbenog u osnovnoj školi.
Sad malo teorije. Skroz malo.
Nek mi ne zamire etnolozi i muzikolozi ako se isprovaljeskam. Ali o čemu ja uopće pričam, šta bi takvi eksperti i radili na ovim stranicama?!
Khmmm: neću ulazit u melodijsku i harmonijsku strukturu, ali tekstualno gledajući, ojkanje se svodi na to da u dva stiha ispališ šta veću bazu.
Poželjno je da su ta dva stiha deseterci, i da se rimuju.
I to je to.
Kad tako gledaš, nije uopće daleko od bećarca, samo je aranžman drukčiji.
Pokazat ću vam par primjera.
Ima, recimo, jedna koju pamtim iz ditinjstva:
Milicijo drniške patrole,
oćemol se minjat za pištole?
Ovaj pjesmuljak eklatantno progovara o spremnosti na šalu, ali i o borbenosti i tradicionalnom antagonizmu pijanog Hrvata naspram snaga reda, kako onda, tako i sad.
A pištol umisto pištolj je amoreć pjesnička sloboda, koja je tu radi rime, ali koja je u sve unila, barem po meni, i izrazito komičnu notu.
A ima jedna još puno bolja, koju mi je Kraš reka:
Nema mala ledine u gaju
di se tvoja leđa ne poznaju!
Triba li ovde uopće komentar?
Ako triba, reć ću da je seksualnih sloboda u našim krajevima oduvik bilo puno više nego šta se to tvrdi.
Iz ovog se primjera vidi i to da u desetercu nije baš jednostavno napravit istinski dobar stih. Forma je dosta kratka i triba kroz malo riči puno reć da bi se, ono, ubolo u sridu, hehe...
Ali kad se čovik zeru ispraksira, i ako nije puno samokritičan, ovo stihoklepstvo se da sasvim lipo uvježbat i bez većeg napora primjenjivat.
Ritam deseterca brzo ulazi u uvo, i lipo se ljubi s hrvatskim jezikom.
Amo odma brzinski probat istipkat jedan:
Iđem probat ukucati slovo
falijem li, kucaću ponovo!
Eto, skroz je bezveze, al se rimuje.
Bezveze je?
Bezveze je, ako mene pitaš.
Ne znam jadan, šta me uopće čitaš.
Zašto čitam?
Za čitanje lola vrime nađe,
Kada nema pametnije rađe.
Probajte i vi, zabavno je.
I relativno jednostavno, sve dok nema pivanja, jer onda se stvari, kako smo već i pripomenuli, drastično kompliciraju.
Zato je srića u nesrići da sms provodi sliku, a ne provodi zvuk.
Mislim da je ovo sasvim dovoljan uvod u slijedeći post.
Ako vam se ništa od ovoga ne čini zabavnim, nemojte uopće dalje čitati, zbilja ne bi imalo smisla.
Nema komentara:
Objavi komentar