Mislim, jasno mi je da vi, poštovani čitatelju (i to je zadnji put šta vam se tako obraćam) u ovom trenutku nikakvu gnjavažu ne vidite.
Naime:
Niste se VI već misecima pridomišljali između opcija:
a) "možda bi me pisanje bloga učinilo sritnim" i
b) "j...te, pa to piše i Jelena Veljača"
Niste VI već pet dana tražili neko korisničko ime koje nije zauzeto...
...a onda još pet dana neko koje nema kvačica (da ne bi ajmo.na.piće postalo ajmonapice, pa da moram ženi i dici objašnjavat da je sa mnom sve još uvik koliko-toliko u redu )
Niste VI cilo vrime u strahu šta ako vam mater dozna da pišete blog, a imate skoro 40 godina.
I šta ako vidi da beštimam onlajn?
J...e se nje za puste točkice, svejedno će pop...it.
Od ovih zadnjih misli sam se tek usra od stra. Najbolje da mojoj materi ništa ne govorite još neko vrime, dok ne ode u penziju. Onda neće imat novaca za internet, pa mogu radit šta me volja.
Ne, ništa od toga vi niste doživili.
Vi ste samo lipo došli na ovu stranicu i počeli čitati.
I ka da vas vidim, već niste zadovoljni, već bi nešto minjali.
More vas bit sram! Samo da vam je doć na gotovo.
Evo, već sam posta grintav.
Možda su neki već i odustali od čitanja...
To su oni pametniji među vama.
Ali, to sam se nekako i nada.
Možda je jedina osoba koji je došla do ove rečenice: JA
E, vidite, zato ovo i pišem.
Da JA ne zaboravim.
JA,
koji nikad sa sigurnošću ne znam di su mi osobna, vozačka i putovnica,
di su mi ključevi, di mi je kreditna kartica ni di mi je iskaznica iz video kluba,
pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću
IZJAVLJUJEM
da su te gore navedene informacije ionako potpuno nevažne.
Osobna, vozačka i putovnica će se napravit opet, u policiji me već znaju. Ključ imam rezervni. Kreditnoj kartici mi žena, poučena lošim iskustvima, ionako više ne da ni primirisat. U video klub ću priko brata.
Brine mene nešto drugo.
Previše je stvari koje je stvarno vridilo zapamtit, a ja sam ih jednostavno... zaboravija.
A to se više nikako ne da popravit.
Kad se samo sitim čega se sve se ne mogu sitit:
- viceva koji su me nasmijali do suza, a više ne znam jesu li o Muji, Hasi, Englezu ili Francuzu.
- ljudi koji su izvalili apsolutne gluposti, a ja ih sad ne mogu zaj...vat jer više ne znam koje su to bile gluposti
- pjesama za koje sam u trenutku inspiracije shvatija da kriju dublje poruke, iako ni sam autor vjerojatno ne zna o čemu govore, niti je ikad znao
- kako je Vice, počem Ive, koji ne zna svirat gitaru, svira moju gitaru, i kako je Sapun tu istu gitaru posli popravlja paljenom žicom
- kako se ono točno palila Okaševa televizija na selu, znam da je nekako priko stolne lampe ali sam zaboravija je li lampa bila pozlaćena ili nije
- kako je Bjane kupova mortadelu u Italiji
Ali, znate šta?
I ti, za mene urnebesni, ali napola zaboravljeni događaji me još uvik toliko razvesele kad o njima mislim, da se i sad, dok pišem, smješkam.
Samo, već duže vrime vidim da i ova nepotpuna sjećanja svaki dan gube detalje, dok se na kraju skroz ne izgube. Šteta je, možda nisu neka, al su moja, a drugih nemam.
Krivo mi bude. Tu i tamo sam zna nešto i zapisat, al sve je to slabo, škrto, nedovoljno.
Nešto je ostalo po starim bilježnicama, nešto po starim kompjuterima, nešto po starim mobitelima.
Ako vi štogod nađete, pošaljite, vama to sigurno ne triba, u vas je pamćenje dobro.
Uglavnom, evo, zato počinjem pisat blog.
Ne bi li uspija razveselit samog sebe u budućnosti.
Nasmijem li usput i koga od vas, puna šaka brade!
Pa kako bude.
Odredija sam samo par pravila:
1. Pisat ću o svemu šta mi padne na pamet, al samo o lipim stvarima. Neću vam se jadat, al obećajte da nećete ni vi meni. Obećanje, ludom radovanje.
2. Svi događaji će bit istiniti, najmanje 80%, al neću natravat na 100%, nema brate ni to smisla. Ko se danas veseli istini i koga je ona usrićila?
3. Sve osobe će bit stvarne, pisat ću samo o onima bliskima, koje volim i cijenim, i stvarno ću se trudit da nikog ne uvridim. A opet, ako se ko uvridi, nek on piše protiv mene svoj blog, ja ću mu pomoć ako triba. Imam dosta dokaza protiv sebe i voljan sam ih upotrijebiti.
4. Neću se zaj...vat s fensišmensi pozadinama i fontovima, niti znam kako se to radi. Sad dok pišem, pozadina mi je bijela, a da me ubiješ ne znam na šta će sličit kad vi budete čitali. Nije me puno ni briga, samo da ne budu oni neki morski valovi iz Powerpointa, na njih mi se povraća.
5. Ne znam ni oće bit slika. Ovisi kako ispadnem. Vjerojatno neće bit slika.
6. Neću stavljat po tekstu smajlije. Imate jedan u naslovu, bit će dosta. U stvari, evo još par, pa vi metite di vam triba: :) ;) :P. :)) :8) Stalno ih viđam, al ne znam uvik čemu služe. U stvari, razmislit ću još. Možda kojeg nacrtam.
7. Neću pisat književno, jer mi to stvaaarno nema smisla. DNK kaže da sam totalni Vlaj, a opet, živim, radim i živciram se od Trogira do Splita, ne znam ni ja sam ni kako govorim ni kako zvučim. Kako mi dođe, valjda. Zavisi koliko se družim sa ženom, a koliko sa stricem.
Stricom.
J...ga sad. Nemojte me ispravljat, kriv sam prirodno.
Naapak, znala bi reć moja pokojna baba.
Nema komentara:
Objavi komentar