Ćaća mi vraća

Onaj Ćaća se vraća.

Moj Ćaća ide u penziju.
Da se nisu njih dva dogovorili?

J..e mi se za onog Ćaću šta se vraća, šta se mene tiče, nit je moj, nit se mora gnjavit dolazit, nit mu se veselim.
Al malo mi je isto ža šta MOJ Ćaća ide u penziju.

On mi je to ka nekako uzgred spomenija, nikidan za ručkom.
Otprilike, ka da mi priopćava da mu je crklo kratko svitlo na Škodi.
Neš ti.
Ka ono, ionako do Božića mora iskoristit godišnji, pa se neće ni vraćat na rađu.
Ka da bi ja to ionako mora znat, ka da ja, rećemo, vodim evidenciju njegovog radnog vrimena.
To je ta neka njegova taktika priopćavanja, još je nisam prokužija, al ima vrimena...

Prvi dojam: krivo mi je, radi njega.
Čini mi se da mu je šteta.
Čini mi se da je moj Ćaća još moga radit, i da je ZNA radit.


Ali, da je Ćaćin posa bija, rećemo, nosat vriće od cimenta, ko zna bi li on to moga?
Ja i ne znam kako ljudi koji rade takve fizičke poslove izdrže do penzije.
Kako neki svaki dan nose blokete do šezdesetpete? Kako tuku ruzinu do šezdesetpete? Kako cipaju mašklinom do šezdesetpete?
Biće jedva. Ako uopće izdrže utrku do cilja.
Još govore na televiziji da bi to tribalo još produžit, biće na doživotno, bez pomilovanja, jer da je kriza.

Srićom, moj Ćaća u svom poslu nije mora slomit leđa, mora je samo dobro upregnit mozak, i tu i tamo želudac.

Rade u mog Ćaće klikeri, a sva potrebna znanja ima u malom prstu.
Želudac ga služi dobro, hvala na pitanju.
Šta se toga tiče, moga bi on tako radit još sto godina.
Samo, nije njemu do toga, ne gleda on na to tako.

Mom Ćaći se, izgleda, jednostavno više ZGADILO radit.

To jest, možda bi se njemu i dalo radit, ali ne ovako.
Znam ja šta njega muči, znam po sebi, nek sam mlađi, i nek je prirano da znam.
Nije njemu teško RADIT. Pogotovo kad se čovik bavi onime šta voli.
Aj, tu je nekako pogodija, ne mogu ni zamislit da ima neko drugo zanimanje.
Al ono šta je Ćaći zagorčalo posa, to je onaj osjećaj da više nisu na cijeni ni on ni struka, da više nema normalne kolege, ni one ispod, ni one iznad sebe, da ispravlja krive Drine, da podučava nezainteresirane, da njemu pamet sole oni od kojih je triput pametniji, a koji tu nisu ni došli zato jer se u to šeste, i kojih se riješit može jedino kad odu dalje, na više pozicije.
To je ajme.

Satare to sve čovika, potroši, ne da mu se dalje radit.
Pada mi na pamet Sizif. Kako li je njemu gadno, on jadničak radi i fizički zahtjevan posao?!


Kad tako razmišljam, u pravu je Ćaća 100%.

Nek ide u penziju, nek gušta. Nek radi šta oće, nek se odmori, zaslužija je.

Samo da mu ne bude dosadno.
Nije čovik usisavač da ga odjedamput ištekaš iz struje, uvik kaže moj pametni Profa.
Triba bi se nečim bavit.

Šta ćeš radit, sad kad si u penziji, pitam ga ja.

Ih, ima rađe kolko oćeš, govori on.
Čitat će, pisat, dvaput tjedno će u Seget na karte. Ić u lov. Bavit se vinogradom. Mora poredit one ladice u boravku, ima još u njima i mojih i Bratovih stvari. Mora pobacat one Materine stare Burde iz ormara.

E da, i pisaće i-mejlove.

Govori on meni:
- Daj, moga si mi otvorit i taj i-mejl, oni službeni više neću koristit. Da mogu kome pisat. I čitat šta mi pišu.

Kratko promišljam: u šta se upuštam?
Ćaća jest informatički pismen, nije doduše ni Gates ni Jobs, al nije ni Rojs.
Moga bi se on u to brzo ušemit. Vrimena ima.
Mejlove je već sla s posla, neke sam primija i osobno. Osnovnu proceduru dakle zna, čini mi se da neće bit problema...

Normalno da ću mu to napravit!

- More, Ćaća, otvorit ću ti ja i-mejl.
(Ne spominjem izraz akaunt, da ga ne pripadam)

- Kaš mi to otvorit?
(Osjećate li već zahvalnost?)

- Kad? Ovi dana. Al ne mogu stvarno sad, Ćaća, žurim, naletit ću ja za koji dan pa ćemo riješit!

- Aj, dobro, nije priša...

Dođem ja danas s posla.
Nervozan, kako i dolikuje. I gladan.
Taman sija ručat, Žena kaže, zva te Ćaća, da si mu nešto obeća napravit pa pita jesi uspija, i ako nisi, kaš, i kaš doć.

Biće danas Ćaća već i pročita i napisa nešto, i bacija na karte. U lov će za vikend. U vinogradu sad posla nema. Ispraznija je onu ladicu u kontejner.
A za Burde je biće opet zaključija da ih je šteta bacat, jer toliko već čame u ormaru da su im krojevi možda opet došli u modu.

Zovem ga odma, vidim da je priša...

- Ćaća, dolazim odma do tebe, napravit ću ti i-mejl!

- Dobro, al ne moraš sad odma. Imam nekog posla, dođi zera posli. Moš u sedam, osam. Nije priša.

- Dobro, Ćaća, doću u sedam, osam. Aj, bog.

Dobro on govori, nije priša. Odakle meni ideja da je priša???
Dođem ja zera posli, ja mogu uvik doć.
Nakon nešto tipkanja:

- Evo, Ćaća, otvorija sam ti i-mejl.

- Koja mi je onda adresa?

- Tajitaj, pedesettri, manki, Di-mejl, točka, kom. Proba sam i jednostavnije, samo tvoje ime i prezime, al to ime je bilo zauzeto, pa sam mora vako, zera je kompliciranije, al štaš...

- Biće to zauzela ona moja stara adresa s rađe.

- Biće, biće, ko će to znat. U svakom slučaju, ovo ti je sad na Di-mejlu, to ti sad svi koriste...

- Aha, aha, ma dobro sad, šta ima veze na čemu je, glavno da ja mogu pisat mejl. I pročitat.

- Evo, i metija sam ti jezik na hrvatski, tako da je sve jasno! Vidiš, ovde je "Piši", ovde je "Pristigla pošta"! To ti zasad jedino i triba. Drugo ćeš pomalo...

- Aha, aha, al ono u mene na rađi je isto bilo puno jednostavnije... Vako ti je to tamo izgledalo... (krene crtat po ekranu) Vako ovde negdi su bile adrese, ovde bi svitlilo kad dođe mejl, ovde sam moga i po dvojici-trojici odjedamput poslat mejl, il recimo, moga sam uzet i proslidit neki mejl nekom kome oću. I sliku sam moga poslat, evo, ovde se upre za sliku poslat...

- Pa možeš to sve i ovde! Tribaš se samo malo uhodat. A kod Di-mejla svi su ti mejlovi na internetu. Tako da se možeš odakle oćeš spojit na mejl i čitat, ne samo odavde.
(Ovo mi je bilo potpuno bespotrebno objašnjenje. Baš ga zamišljam kako se s laptopom, kojeg nema, na selu ispod koštele spaja na nepostojeći wifi, i provjerava jel mu pisa ko iz lovačke udruge)

- Ma to je meni samo za napisat mejl. I pročitat.

- A, dobro onda, Ćaća. Možeš to onda i priko ovoga.

- E, onda u redu. Al kako ću sad priko interneta čitat Slobodnu?

- Pa kako si i dosad, Ćaća. Odeš i čitaš. To nema veze s mejlom.

- Aha. Je, tako je. Dobro onda.

- Okej, Ćaća. Triba bi ja krenit...

- I di se sad upre za pisat? U mene na rađi je to bilo vako ovde.

- E, virujem ti. Al Ovde je to vako OVDE. Ovde di piše: "Piši".

- Aha, aha, "Piši". Vidi, stvarno piše. I sad klik-nem. E-to-ga! Šta sad?

- Pa sad piši.

- Aha, aha, a kome ću pisat? Nemam još ničiju adresu...

- Ma mena veze, to ćemo drugi put ubacit...

- A znam, al sad kad sam već poče pisat, šteta je da ne pošaljem...

- Aj dobro, piši onda meni!

- E, može, dobro si se to sitija! To je ionako samo nako, za probu... A, počem, koja ti je...?

- Tajitaj, majmun, Di-mejl, točka, kom. Žurim se, Ćaća, moram ić...

- Sidi minutu, di uvik žuriš, sad ću ja. A-ha, E-vo-gaaaa... ošlo!

(Zazvonija mi uto i mobitel. Ding-i-ling! Biće stvarno nešto stiglo? Vidiću posli.)

- Je, Ćaća, bravo, uspija si! Vidimo se!

- Šta, nije moguće da ti je već stiglo?!

- Ma je, Ćaća, stiglo je, čujem da mi je zazvonilo na mobitelu!

- A, bravo, ti imaš taj pametni mobitel. Vidide, vidide, na mobitelu, šta piše?!

Šta ću, čitam, nema mi druge. Piše:

Dođi na svinjokolju u subotu.

Je me zaj..a, svaka mu čast.

Gejm, set, meč, Ćaća.

Poezija (II. dio)

I tako, ima tome već više od godina dana, upalim ja televiziju.
Taman dnevnik.
Kad imam šta i vidit.

Premije Zoran Milanović u službenom posjetu Novom Zelandu!

Predstavnici vlasti Novog Zelanda upriličili su itekako zanimljivu dobrodošlicu premijeru Zoranu Milanoviću. Naime, riječ je o tradicionalnoj maorskoj dobrodošlici koja se sastoji od veoma zanimljivih elemenata i komunikacije tijelom koja neupućenog svjedoka može čak i prestrašiti.
Nakon tradicionalne maorske dobrodošlice, hrvatski premijer se sastao s novozelandskim premijerom Johnom Keyjem. Tom je prigodom potpisan Dogovor o programu radnog odmora između dviju vlada.

Evo link, nadam se da valja:
https://www.youtube.com/watch?v=ZYwQF3gV3jE
očito nije samo meni bilo smišno, neko se potrudija i doda titlove.

Ako link ne radi, preklinjem vas, uguglajte, nađite neki drugi, nema smisla čitat dalje bez da se prisjetite ovog epohalnog dočeka.

Malo razmislite o viđenom, pa možemo dalje.

Šta su njih dvojica, Zoki i Đoni, potpisali, nakon ove dobrodošlice niko se više ni ne sića.


Zoki i njegova kompanija, u onim utegnutim odijelima, taman izašli iz aviona, biće jadni i gladni i žedni.
Njima priko puta do zuba naoružana satnija  gologuzih Maora, zasigurno gladnih, a možda i krvi žednih.
Plaze jezik, urlaju, jedan se umalo džilitne i kopljem prema premijeru.
Bacaju nešto po podu, Zoki kupi, malo mu ka i neugodno šta svugdi bacaju smeće, to se u nas ne radi.
Iskreno, nemam pojma kako bi se ja drža u toj situaciji, vjerojatno isto ka i Zoki. Zato mi je i drago da se to dogodilo upravo njemu.
Ne znam di ste vi bili tu večer, jeste li možda tad gledali televiziju, ali ja sam se doslovno valja po podu od smija.
Dolazi žena, pita: Šta ti je, jesi normalan?
Pitam je jel gledala reportažu iz Novog Zelanda.
Da nije.
Ništa onda, nema smisla da ti pričam, pusti me da varim, doć ću sebi posli, obećajem.

Palo mi je onda bilo na pamet još nešto.
Ka dite, dok sam svira u mandolinskom orkestru folklornog ansambla, obukli bi za nastup one trogirske, odnosno splitske nošnje.
Bila košulja bez kolara, s onim napuvanim rukavima, crveni pojas, crne gaće, crni đilet. Pari mi i danas da nas je bilo lipo vidit onako obučene.
Mi, svirači, uvik smo nosili tu istu, splitsku nošnju.
Plesači bi svoje nošnje prisvlačili, ovisno, normalno, o dilu Hrvatske iz kojeg dolazi ples.
Splitska je nošnja i ovde bila moj favorit, iako ni ostale nisu bile loše.
Definitivno najgora bila mi je nošnja iz Vrlike.
Totalni modni promašaj.
U njoj bi i one lipe, zgodne cure uvik izgledale zdepasto, ka da su upravo uprtile dvi vriće cimenta na leđa.

Al najgori na toj nošnji su mi bili oni opanci.
Volim Era s onog svijeta, volim Begovića, volim Gotovca, volim i koreografiju, al opanke ne volim i gotovo. I muški i ženski, parili su mi uvik smrdljivi i šporki.
Vrliko, oprosti.

Samo, gledajući ovaj novozelandski performans, u usporedbi s ovom maorskoj oblekom, oni opanci sad mi izgledaju ka da su upravo pristigli iz radionice Manola Blahnika.

Zamislija sam uto i našeg koreografa u ansamblu, kako je ono dava upute plesačima:
- Mišo, glavu gori!
- Andrea, uspravi se!
- Duje, smješak, uvik smješak na licu, j...e mi se šta te žulja opanak, ima da izgledaš sritan šta te žulja opanak!

Onda sam zamislija onog njihovog, maorskog, koreografa:
- Vaitanga, opet si doša u ganc nove trstike od poliestera, jesmo rekli da za nastup tribaju bit stare, i da ti mora virit guzica?!
- Kpanga, šta si uvuka tu jezičinu ki da se sramiš, izdreči se ki čovik, izbeči malo oči, nek ispadnu, operiraćeš ih posli. I uspravi koplje, kako ćeš inače kome izbit oko?
- Kahlumu, opet si doša neistetoviran, mrš u prvi tatu šop, uredi se da sličiš na Maora, neću da te vidim takvog prid premijerom jedne stranjske države!

I sve tako u tom stilu.
Reportaža odavno završila, ja i dalje krepajem od smija.


A onda je stiga sms.
Ko mi piše? Kraš.

Iza ovog dnevnika je savršeno jasno:

Maori se nam glavni saveznici, a ne Nijemci!

Znači, nisam sam.
Odgovaram mu promptno, da on zna da ni on nije sam:

Jedva čekan da pojidu Zokija

posli predstave.

Nakon ovih uvodnih kurtoaznih rečenica prišli smo na poeziju.
Pa pogledajmo čega je tu sve bilo, sad više ni ne znam ko je šta napisa:

Poznaje se velingtonska lola,

arlauče, guzica mu gola.

Mala moja, poda mene pani,

ako nećeš, stradaće klokani!

Ja sam Maor i moj ćaća bijo

ćaća sinu suknju ostavijo!

Zeland Novi, a trstika stara,

šta ću jadan kada neman para?

Ja sam Maor i moj ćaća bijo,

Đekson u nas Hobita snimijo!

Piter Đekson,  Velington te voli

za Zokija k...c nas zaboli!

Ja se beljim, Milanović drijema

šta će seljo kad kulture nema

Oj Hrvati, Zoki nema špeka

šaljite nam Žaka Houdeka!

Mala moja iđen u garažu

napraviti novu tetovažu

Ne perem se po turu i glavi,

da mi tatoo ne izblidi plavi

Mala moja, stižem za po ure

skuvajde mi klokana i pure

Mala moja, trstičinu svuci

od Kambere koplje mi u ruci

Skonča Maor taštu karijeru

dade azil našom premijeru

Zelant Novi Hrvacku spasijo

kartu nazad Zokiju sakrijo

Drž se, Zoki, ote strane svita,

za te ovde niko ni ne pita!

Kao što nas i povijest uči, Zoran Milanović se ipak vratio s one strane svijeta, pomalo poput Ere, i nastavio suvereno vladati ovim prostorima.

Al, od onog dana, uvik mi, onako ozbiljan, Zoki izgleda ka da mu se neko belji.

Poezija (I. dio)

Upravo mi se sms-om javija moj prijatelj i kolega Kraš, nešto mu sigurno opet triba.
Čitam poruku, ne triba mu ništa, samo me pozdravlja.
Oprosti, Kraš, stvarno sam seronja.

Često se Kraš i ja čujemo baš sms-om, a ne zovemo se baš često.
Ne znam kako je to počelo, biće sam ja bija (ka i uvik) zauzet, u poslu, pa me Kraš drugačije nije moga ni dobit.
Skupilo se očito tih mojih zauzeća puno, jer se skupilo i puno tih sms-ova.
Nakon nekog vrimena, kad sam bacija oko na sve te poruke, vidija sam da ih je stvarno nenormalno puno. Ali sam vidija i da mi ih je teško izbrisat.

Nisam ih na kraju uopće brisa, bilo je nešto posebno u njima.

Znate šta, ima i inače nešto posebno u tom sms-u. Ako ga čovik zna napisat. A Kraš zna.
Sms je fenomen, svit za sebe.
Za mene, sms je različit i od pisma, onog u kuverti, i od e-maila. Brži je, neposredniji, bliži govoru.
A nije govor.
Rećemo, moš ti neku bazu genijalno ispričat, a da, kad je pošalješ sms-om, ta ista baza ispadne potpuno bezveze. Nešto u njoj fali. Naglasak, intonacija, miganje, tapšanje po ramenu, kontekst, šta li? Lost in transmission?
Kreneš tako da ćeš nekog sms-om nasmijat, al dok to do njega dođe, ono nešto putem izvitri, jadan čovik ništa ne shvati, a ako ima loš dan, još se na kraju i uvridi.
Zato su ljudi sms-ove i počeli kitit smajlijima, nije to slučajno i nije to bezveze.
I zato, kad nisi baš ono 100% siguran kako će neko reagirat na sms, stavi brajkane smajli, ja ti govorim.
Ja sam se par puta dobro zaj..a šta sam posla sms bez smajlija.
Bolje poslat smajli bez sms-a, daleko bolje.
A ako pošalješ poruku bez smajlija, pa posli pošalješ još samo smajlija, malo jesi popravija stvar, ali ne mnogo.
Za razliku od toga, kad je riječ o ovom blogu, još uvik sam stava da nema smisla stavljat smajlije. Ako se ne da razumit di se šalim, a di se ne šalim, ne triba me čitat i stvar riješena.

Bilo kako bilo, ovih se upozorenja triba držat samo kad supisnika apsolutno ne poznaješ.

Kako ja Kraša znam dobro, a i on mene neloše, često pišemo sms-ove, a rijetko mećemo smajlije.

A isto znamo sms-om do suza nasmijat jedan drugog. Pogotovo on mene.

Obzirom da dolazimo iz istog genskog bazena, i to iz krajeva di bazena (možda čak i Bogu fala?) još gotovo i nema, isti nam je i smisao za humor.
Agrarno-stočarski humor, reka bi moj stari profa iz zemljopisa.
Šta nikako ne znači da se tu nema čemu smijat.
Smiju se ljudi na selu više nego ljudi u gradu.
Barem u mom selu se smiju više nego u mom gradu, ne znam kako je drugdi.
Drugdi se ne smije niko ničemu, sve se bojim.
Ako se zaželite smija, a smija nema za kupit u dućanu, ajte sa mnom na selo.
Tamo ima smijanja mukte, a vikendom je još i akcija.
Doduše, nije stand-up, više je nekako sit-down šema, ako me razumite.
I sutra bi vas od toga smijanja mogla bolit i glava, ako je u šali bilo puno sumpora.


Nego, o tome ću drugi put.
Zamislija sam da se ova tema ipak vrti oko sms-a.
Kroz ove godine našeg mobitel-dopisivanja, nekako smo Kraš i ja razvili senzibilitet prema sms poeziji.
Malo sam se ustvari zaletija s ovim izrazom poezija. Mislim, to bi samo uvjetno moga nazvat poezijom, a i to samo zato šta nije proza.
Amo otić i dalje pa reć da se naša poetičnost svodi na to da se nešto rimuje.
Nema tu P od poezije, da zaključimo (nema tu ni P od još nečega, da se mi odma razumimo!).

Al nije me ni briga.
Kraš ne drži do mišljenja književnih krugova, a ni ja ne pucam na Goranov vijenac.
A i kad bi tija, ne bi mi ćaća da pušku.

Ti su naši sms-ovi (kad nisu u stilu budi tu i tu, u tu i tu uru) često improvizacije na temu ojkanja.
Vlaji, ojkanje, o čemu će seljak, nego o kumpiru.

Samo ima ovde jedan problem.
Na sebe sam uvik gleda ka na čovika s muzičkim sluhom, ali ne znam pivat ni gangu, ni reru, ni treskavicu, ni ojkalicu.
Bez šale: svak misli, a najviše oni koji ne zna, da zna ojkat.
Našišaš se pancete i luka, otpiješ iz suska ili bukare, zagrliš kolegu do sebe, i revi, brajo, revi šta jače!
OOOoooiiiiJ!

Nek se niko ovde ne zavarava, nije ojkanje deračina, i nije nimalo lagano za naučit.
Ja neću ni pokušavat, radije ću dvaput otpit.
Doduše, uvik sam tvrdija da je ojkanje nematerijalna kulturna baština, i da ga, kao takvog, triba pod hitno dokumentirat i zaštitit, ponajviše od Slovenaca. I nakon toga da se ojkanje smi izvodit samo u svečanim prigodama. Ili još bolje, da ga skroz zabrane, jer mi je dosta da mi s otim probijaju uši.
Ali to ja naravno govorim da meni bude lakše jer bi se u to, ka Vlaj sa sluhom, ja moga i šestit, a ne šestim se nizere.
Možda ojkanje i ne zvuči lipo, al kad se sastanu ljudi koji se šeste, zvuči skroz MOĆNO.
I zahtijeva jednu posebnu vrstu sluha, sluha koji nema nikakve veze s peticom iz glazbenog u osnovnoj školi.

Sad malo teorije. Skroz malo.
Nek mi ne zamire etnolozi i muzikolozi ako se isprovaljeskam. Ali o čemu ja uopće pričam, šta bi takvi eksperti i radili na ovim stranicama?!
Khmmm: neću ulazit u melodijsku i harmonijsku strukturu, ali tekstualno gledajući, ojkanje se svodi na to da u dva stiha ispališ šta veću bazu.
Poželjno je da su ta dva stiha deseterci, i da se rimuju.
I to je to.
Kad tako gledaš, nije uopće daleko od bećarca, samo je aranžman drukčiji.

Pokazat ću vam par primjera.
Ima, recimo, jedna koju pamtim iz ditinjstva:

Milicijo drniške patrole,
oćemol se minjat za pištole?


Ovaj pjesmuljak eklatantno progovara o spremnosti na šalu, ali i o borbenosti i tradicionalnom antagonizmu pijanog Hrvata naspram snaga reda, kako onda, tako i sad.
A pištol umisto pištolj je amoreć pjesnička sloboda, koja je tu radi rime, ali koja je u sve unila, barem po meni, i izrazito komičnu notu.

A ima jedna još puno bolja, koju mi je Kraš reka:

Nema mala ledine u gaju
di se tvoja leđa ne poznaju!


Triba li ovde uopće komentar?
Ako triba, reć ću da je seksualnih sloboda u našim krajevima oduvik bilo puno više nego šta se to tvrdi.

Iz ovog se primjera vidi i to da u desetercu nije baš jednostavno napravit istinski dobar stih. Forma je dosta kratka i triba kroz malo riči puno reć da bi se, ono, ubolo u sridu, hehe...
Ali kad se čovik zeru ispraksira, i ako nije puno samokritičan, ovo stihoklepstvo se da sasvim lipo uvježbat i bez većeg napora primjenjivat.
Ritam deseterca brzo ulazi u uvo, i lipo se ljubi s hrvatskim jezikom.

Amo odma brzinski probat istipkat jedan:

Iđem probat ukucati slovo
falijem li, kucaću ponovo!

Eto, skroz je bezveze, al se rimuje.
Bezveze je?

Bezveze je, ako mene pitaš.
Ne znam jadan, šta me uopće čitaš.

Zašto čitam?

Za čitanje lola vrime nađe,
Kada nema pametnije rađe.

Probajte i vi, zabavno je.
I relativno jednostavno, sve dok nema pivanja, jer onda se stvari, kako smo već i pripomenuli, drastično kompliciraju.

Zato je srića u nesrići da sms provodi sliku, a ne provodi zvuk.

Mislim da je ovo sasvim dovoljan uvod u slijedeći post.
Ako vam se ništa od ovoga ne čini zabavnim, nemojte uopće dalje čitati, zbilja ne bi imalo smisla.

"Biser"

Opet hrpa neopranog suđa u mojoj smjeni!

Odlaga sam dok je išlo, pija sam vodu na špinu da ne trošim čašu, ija iz teće kad bi ručak čeka samo mene, stvari u tom stilu, ali potrošija sam i ideje i resurse. I žlice.

Nema mi druge nego palit mašinu.
Ali ček, ček.
Nije to samo upalit mašinu,  jer kad je otvorim, skužim da je u njoj čisto suđe koje sam stavija prat nikidan.
Vidiš, vidiš, zato ni nema žlica...

J...te, mrže mi je sto puta vadit čisto suđe IZ mašine, nego stavljat šporko suđe U mašinu.
Ne znam zašto. Tribalo bi bit obratno. Jesam li ja jedinstven fenomen ili ima li još vakih?
Ako ima, javite mi, biće mi lakše..

Izvadija sam čisto, sad triba stavit šporko suđe.
Samo, znate, triba pazit kako se suđe slaže u perilicu.
Ne, nije svejedno! Ne stane na svaki način u nju jednako artikala.
Kombinatorika, kume! Egzaktna znanost, Stankoviću!
Ja naprimjer imam svoj sistem slaganja, sistem koji već dulje vrimena primjenjujem.
U pravilu, prvo slažem posuđe uredno po tipologiji, boji i veličini, a onda kad poživčanim jer vidim da neće sve stat, onda panično trpam di šta stignem. Dikod metim i jednu teću u drugu, ka one ruske babuške, znam da nema nikakvog smisla, al bar ih ne gledam više u sudoperu.

Eto, složeno. I sve stalo! Stvarno sam čarobnjak...

Zadnje, normalno, ide tableta.
Nemam pojma zašto tableta ide zadnja, al ide zadnja i šlus.
Tako se bolje pere.

Za vas ne znam, al ja koristim one najkvalitetnije tablete, one s "biserom".
5u1, moj sinko. Čitaj i plači. Možda su i TURBO, nisam gleda.
U stvari, nemam pojma šta kod tablete znači to "5u1", ali dobro su natrpali sastojaka u oni prčmuljak, ako mene pitate.
A ima i onaj "biser", kumašine.
J...te.
Izrigat ću se.
Taj "biser" je, ono, takvo izrugivanje s pameću da to nije normalno.
Sram me je, u osnovnoj školi smija sam se američkim Indijancima jer su, navodno, prvim Europljanima davali zlato za šarena stakalca. Koji debili, mislija sam.
A mi Hrvati danas kupujemo one tablete s j...nim "biserom", jer one druge, one koje NEMAJU "biser" , te su zasigurno teško smeće.

Kad uopće zamisliš tabletu bez "bisera", ako možeš zamisliti takvu, odma ti bude jasno da je to za one koji preziru čisto suđe.
Ali ni to nije sve.
Od tablete bez "bisera" crkne ti i perilica, gleda ja nikidan, majstor reka na državnoj televiziji. Pa ti riskiraj.

Još se tu balotu zgrudanog FAKS-a usuđuju zvat: "biser".
Sigurno su u laboratoriju umirali od smija kad su to nazvali: "biser".
Mislili su se između "nano-kristal 2000" i "biser". I zasad odabrali: "biser".
Jer "nano kristal 2000" ide sutra u novu generaciju tableta 27u1, kakvu će koristiti i američka vojska i NASA.
A koja će, zahvaljujuću specijalnoj formuli, uspit produljiti život čak i frižideru.

I znate šta još?
Tableta se u mene stavlja tako da je rečeni "biser" obavezno okrenut PREMA GORI.
Biće i vi tako?
Jer, normalno, oni "biser" je tako inteligentan, da on ZNA jel okrenut kako triba il kako ne triba.
Uzme on u obzir i rotaciju kad zalupiš vrata od mašine.

Idem baš vidit šta piše na kutiji.
"Zahvaljujuću specijalnoj formuli, biser se otpušta u točno određenom trenutku, kako bi Vašem posuđu podario biserni sjaj"
Specijalna formula. Biser. Za biserni sjaj. Kakve li ironije, kakvog li sarkazma.
A u konačnici, ja sam još veći biser od tog "bisera". Moji su mu novci podarili sjaj.

(Vidite kako uporno ne pišem biser, nego "biser". To je zato šta mi, ovako ukrašen navodnicima i kurzivom, djeluje ka još veće napirlitano sranje.)

Zatvaram vrata mašine, neću više mislit ni o biserima ni o formulama.

Triba još odabrat funkciju pranja na perilici.
Botuna ima ka na komandnoj konzoli Enterprise-a, ali ja uvik uprem 2.
Tako sam naučija, i tako je najbolje.
Druge botune ne koristim, nikada i nisam, i ti to dobro znaš, Jean-Luc.

Upirem START.
Engage!
Peri miško, peri u slobodu!

Završna misao:
Onaj j...ni "biser" je TAKO pametan da on TOČNO zna koji ću ja botun pritisnit, koliko će pranje TOČNO trajat i u kojem TOČNO trenutku će otpustit svoju esenciju.

Doduše, u mene on otpušta odma na 2, nikako posli. Tu se on nema šta mislit, zaludu mu je čekat 3.
Znam to pouzdano, jer uvik kad otvorim vrata mašine, njega već nema.
U stvari, vjerojatno se "biser" dezintegrira već na 1.

Aj dokaži da nije.

Banana

Nikidan, oko 8-9 ujutro, radni dan se zahuktava, nalazim se s par poslovnih ljudi.
Okrugli stol, amo reć.
Neke za stolom znam dobro, neke tako-tako, a neke prvi put susrećem.
Al sve u svemu, ugodni, simpatični ljudi, reklo bi se. Ižinjeri.
Atmosfera neformalna, za početak neobavezne teme, ali šta ćeš, ni u tom ćaskanju ne možeš izbjeć ni recesiju ni krizu.

Uzima rič jedan malo stariji, ozbiljniji gospodin, njega ne poznajem. Žali se na neprofesionalan odnos hrvatskih radnika prema poslu.
Zaboravija sam kako se čovik zove, u stvari, nije bitno, nek mu Anđelko bude ime, i još nekako, prezime uopće nisam uvatija.

Obraća se nama gospodin Anđelko otprilike ovako:
- Dečki, ne poznajem vas dobro, ali reklo bi se da ste profesionalni i vridni, da grizete, šta bi se reklo, da ste baš ono, momci na mistu.
(Ovde mi se gospodin Anđelko nekako odma na prvu dopa, vidim ja već da je i on čovik na mistu)


Nastavlja on dalje:
- I kamo sreće da su svi takvi kao vi...

(Jesam vam reka da je šjor Anđelko ljudina?)

Uto zazvoni Anđelku mobitel. Malo mu neugodno, ali ipak se javi, biće neko važan zove:
- Halo, na sastanku sam, molim vas, javit ću vam se kasnije.
(Svaka čast, pa i nije red da prikida sastanak)

- ... al nisu, nisu nažalost svi ka vi!
(Nisu, nisu, Anđelko, nema nas vakih stotinu, al možda i nije "nažalost", možda je za nas ovde i bolje da nisu svi vaki, ovako MI lakše iskačemo iz sivila!)

- Dok ste vi, momci, recimo, ka Švabe...
(To, to, Švabe!)

... ovi moji radnici, ja ne znam šta bi s njima.
(A šta ću ti ja kad slabo biraš zaposlenike, barba moj, i nisi pametan ka moj direktor)

Priča on tako nama dalje, ulazi već i u detalje, minjajući pritom lagano i retoriku i naglasak:

Evo recimo, ja sam vlasnik građevinske tvrtke, 7-8 ljudi, za ove prilike i nije loše.
Posla ima, nađe se, ko oće radit.
Radni dan počinje točno u 7.
Tu sam ih izdrila, svi su tamo u 7 manje minut. Nema u mene mile-lale...
Al čim se dođe na posa, kuva se kava. Ne mogu pospani radit, pašće mi ko sa skele. Da ne bi kava bila na prazan želudac, a ne stigne niko marendat prije posla, vadi se pašteta, mesni narezak, jogurt, dikoji bandit mane i pivu kad ga ne gledam, mater mu j...m.
Posli kave se normalno svima prisere, a ve-ce je samo jedan. Onda čekaju u redu, ćakulaju i puše dok se svi ne izredaju na kondutu, dok kombi upaljen čeka da mogu njih 8 otić na gradilište.
Dok njih 8 dođe na gradilište, eto ti i 9 sati.
D 9 ipo najkasnije triba se podilit radne obaveze, dotad i ja sve uputim u kancelariji i riješim papirologiju, eto i mene na gradilište. Već u 9 ipo se ozbiljno radi, udarnički.
Al j...te, nisi se ni okrenija, prođe uru vrimena. U 10 ipo se triba dogovorit šta će se marendat, izmori gradilište.
Najbolje nešto toplo, neki gulaš, ili tako. Nemoj gulaš, bija je jučer. Oćemo sarme? Nemoj sarme, i one su mi brate više dogulile, a nije ni zima. Sarme su zimska spiza. Oćemo paprike? Samo nemoj paprike, meni se od toga posli rutaje.
I tako...

Dok se marenda izabere, pa dok se izide, bolje rečeno dok se ruča, više ne smim ni gledat na uru.
Onda triba malo sist, ne bi loše došla još i kava i duvan, pa na ve-ce, normalno.

Zazvoni uto Anđelku opet mobitel. Javi se:
- Halo, na sastanku sam, javit ću se kasnije!

Zaklapa telefon, nastavlja:
- ...i dok svi sidu ukrug na bloketima, ma znate već, bili ste svi na gradilištu, ja onda moram prvi reć, ajmo ljudi radit! Sidili bi oni tako do sudnjeg dana.

E, dižu se oni, ali onda...

- jedan triba ić na socijalno (šta uvik tamo iđu, nemam pojma)
- drugi triba ić malome na informacije, nije zadovoljan, popušta je mali u školi (a ćaća mu je, ka, Ajnštajn, zato i kuči armaturu)
- treći mora do Peveca, neka je akcija, mora uzest muljaču (nek ide, i draže mi je da me više ne pita moju, nikad je ne opere dobro)
- četvrti mora bratu u Makarsku, reka mi je ima dva miseca, ja zaboravija (ko zna je li mi i reka)
- peti piva u klapi, mora hitno na sprovod, dobra je lova, šefe (ka da u mene radi mukte???)
- šestoga je žena opet ostavila, u krizi je (a vidim da je i pod gasom, jedva i sidi)
- sedmoga uklištila leđa (mene nikad ne boli ništa, mogu im ćaća bit, a ja svaki dan mogu radit)

Osta samo oni osmi, i gleda u mene ki u boga. Radi od nikidan, zasad manovali, a dobar je momak, neiskvaren.
Čeka on di ću ga rasporedit, biće računa, sigurno od danas postaje meštar, kad je vako odan poslu.
Njega pošaljem u p...du materinu i potram kući.

I recite vi meni ljudi, kako ćemo mi ovako naprid?
Kako će mo mi vaki u Evropu???

(Već smo tamo, Đelo, jedan mu dobacuje)

Onda je Anđelko puka.
- J..O TEBI ĐELO MATER, JEŠ ČUJO!? Jesmo, u Evropi smo, al vićeš dokad! Dok ne vidu Švabe koja smo mi bagra!!! I Švicarci dok vide, jesu oni u Evropi, šta, nisu? Boli me k...c, za mene ki da jesu!
Ko će s vakim pristupom, s vakom radnom etikom, s vakim... ne znam ni ja sučizim, suničim,
KO ĆE SUNIČIM IŠTA POSTIĆ???

(Ja sam malo boja prikidat ovu Đelinu baražnu vatru, al malo mi je poče ić na živce, A i ja sam se osjetija malo ugroženo. I napadnuto. I uvriđeno. Pa i ja sam radnička klasa, Anđelko se ne znajući i na me okomija. Stvarno ne bi volija da MOJ direktor vako na me saspe drvlje i kamenje, i to prid nekim trećim.)


Uto je Anđelku, počem Đeli, opet zazvonija mobitel.
Malo se pribra, i javija se.
- Alo diko, na sastanku sam, javit ću ti se malo kašnje. A? Ne čujem... Di si? Šta? Kolko? Već?? Ma nemoj me zaj...vat?! Već 10ipo? Kad je prije došlo? Sarme?? Opet??? A ništa, eto me, ostavi mi dvi!

Diže se Anđelko od stola, rukuje s nama.
- Momci, drago mi je da sam vas upozna, moram dalje, nesta dana! I skužajte šta sam vam sija za stol, al bilo mi je dosadno sam pit kavu u kafiću, a Slobodnu sam već prolista... Stojte mi dobro, i ako vas ko pita za priporučit dobru građevinsku firmu, evo vizitka! Ostavite novce, ovo ću ja platit.

Mi smo ostali još malo sidit u kafiću, srknili kavu do kraja, krenili na posa.
Nesta dana.
Vizitka ostala na stolu.

Čovik se naravno nije zva Anđelko, ali ostatak priče je dobrim dijelom žalosna istina.
To šta je priča istinita, ne znači nikako da je Anđelkova teorija istinita.
Ako on te svoje neradnike drži, znači da ti neradnici neki k...c i zarade. Šta bi ih inače drža?
Evo još jedan dokaz: neradnici imaju za sarme, a Anđelko ima za kavu.
Da ne govorim da je Anđelko je I svoju kavu I svoju sarmu taj dan zaradija na kavi u kafiću.

Kafić se zove Plava banana.
Gazda: Jozo. Mrk tip, ne bi se čudija da nosi pištolj.
Volim tamo sist ujutro. Ako Jozo digod i pripuca, pucat će u Đelu, neće u mene, malo je i njemu iša na k...c, vidija sam.

Uvik sam se pita: zašto se Jozin kafić zove Plava banana?
Pitam ljude, ne znaju.

Pitam internet, on zna.
Plava banana je "izraz koji označava gospodarski najrazvijeniji dio Europe, a proteže se od Engleske do Italije".
Triba li uopće napominjat da ne iđe priko naše granice?
Možda smo i mi banana, ali neke druge boje?

Razočara sam se. 
Uvik sam mislija da plava banana ima neke veze s metodom kojom je Jozo, tamo 70-ih ili 80-ih, osvojio srce svoje odabranice, prpošne i simpatične Čehinje.
Probajte to zamislit, Nugatino i mašta mogu svašta.
A sad je i ovu ljubavnu bajku nagrdila ekonomija. Šteta.
Konzultiram se okolo. Svima se više sviđa objašnjenje s Jozinim udvaranjem, nego ono s europskom ekonomijom. Kome je stalo do istine!? Nikom pametnom, izgleda.
I tako, Jozo za nas i dalje ostaje moralni pobjednik i vlasnik autorskih prava na ime.
Al Jozu nisam pita za bananu, a nemojte ni vi.
Ako ne volite šljivu.

... još samo toplo mliko!

Znam, reka sam da će sve bit u žovijalnom tonu, ali neće.
Bija sam uvjeren da ću pisat o nečemu drugome, al neću.
Kako sam poče, samo  ću grintat.

Tema ovog predavanja je medicina.
Dragi kolege, ponekad zavidim onima s laktoznom intolerancijom.
To je ono kad ne podnosite mliko. Bar mislim da je to to.

Mi doma pijemo po litru-dvi-tri mlika dnevno.
Najviše dica i ja, žena doduše stavi u kavu, al ne pretjeruje.
Računa ona, to je za Vlaje i dicu.
A to bi bili nas trojica: Stariji (8), Mlađi (3) i ja.

Meni se recimo mliko dobro ljubi sa svim i svačim.
More mliko i uz pivo. Al onda mora bit s Kraš Ekspresom. Eto, vidite dokle to ide.
Dobro, ne paše mi baš mliko na krempite, ni na jaje na oko, al opet, to su baš ono ekstremi.

Al ponekad ipak zavidim onima s laktoznom intolerancijom.
Evo, baš sad, u ovom trenutku, im zavidim.
A reć ću vam i zašto.

Pala večer, zimsko doba. Ženi se ka nekako spava, a dica po sili zakona tribaju u krpe.
Nije loše,  mislim se. Stvar se razvija dobro za mene.

Volim ja njih sve, to je moja obitelj i ka da su svi moji, što valjda i jesu.
Al istovremeno, nekad mi je stvarno puna kapa svega i triba mi malo mira.
Tribam ipak bit iskren pa priznat da mi puna kapa bude od nekih skroz drugih ljudi, a da zbog toga naj..u oni koji to uopće nisu zaslužili, obično moji mili ukućani. Znam da znate kako je to.

Nekad jedva iščekam, kad svi odu leć, i kad ono sve potpuno utihne, eventualno da pogledam film dopola, ili otpola, zavisi di sam sta prošli misec. Ili poslušam neku dobru pismu.
U nekoj američkoj seriji srknija bi i konjak. Moža bi bija i karizmatični odvjetnik, ko zna.

Samo, moj život nije serija, a put do tišine je trnovit.

Triba dicu spremit za leć, a i po kužini triba nešto poredit.
Šta bi od to dvoje, pita moja žena.

Uopće ne dvojim.
Večeras biram oprat suđe.
Puna mi je glava, prepuna da sad prolazim proceduru čitanja Koka u Parizu sa Starijim i listanja prodajnog kataloga Stihla i Husquarne s Mlađim.
Čitanje je doduše, sama završnica opsežnih priprema za spavanje, jer mu prethodi operacija Kupaonica 2015.
Stariji se zna sam istuširat, dapače, čak i voli, a ako imamo sriće, ne potroši svih 80l vode, nego ostavi bratu malo pri dnu.
Mlađega tuširamo mi, i operemo mu zube. Malo probrljamo četkom, radi navike, to su i tako mliječni, ima rezervne.
Stariji odnedavno sam pere zube, ali skeptičan sam prema rezultatima. A možda i nije svako zlo za zlo, red je i da zubar zaradi plaću.

I tako, ženu večeras dopada higijena i lektira, jer ja izaberem brdo šporkog suđa.
Ka ono, imat ću mir, mogu prat suđe i slušat, recimo, Toma Waitsa. Dobar izbor.
Ima baš ta jedna lagana pisma,  traje 4:31, pustim nju, već gledam koju ću posli, možda poslušam i cili album, veselim se.
Neka fleka zapekla u tavi, al more se to riješit onom žicom, ne brine me to.
Sj...m li teflon, kupiću drugu tavu.
Ništa mi neće ovu noć pokvarit!

Aha. Moš mislit.

Jedan se nasljednik dere iz tuša da nije još gotov, drugi plače da neće prat glavu. Zvučna kulisa za poželit.
Da stvar bude gora, na špakeru se kuva neka j...na šalša za sutra, blub, blub, prska po suđu, a napa drnda za pop...it, ne čujem svoje misli.
Tako mi i triba kad napu u dućanu biram po boji, a ne po decibelima.
Majke mi, prista bi da sutra ručam paštetu. Volim paštetu, a i tiša je od šalše.

Neka, pustit ću ja  pismu da svira u pozadini dok perem, pa ću je posli ponovo pustit ispočetka, po komodu.

Eto i moje žene, ulazi u kužinu, malo miša šalšu da ne zagori, još mi dobacuje neke upute za sutra. Aha, može.
Šta slušaš, pita. Napu, kažem.  I sad tebe.
Ode ona ća, vidi da sam genijalno raspoložen.

Stavljam pismu ispočetka.
Eto i mog Starijeg, ostala mu neka bilježnica u boravku, a triba mu sutra. Da sam ja zna da mu je bilježnic au boravku, napisa bi u nju oproštajno pismo učiteljici, nek vidi žena da ni meni nije lako.
Da te poljubim, tata. Ljubi, laku noć, volim te, sine, ali ako boga znaš, ne vraćaj se.
Ode on, ostavi otvorena vrata. Zatvaraj vrata, nisi na brodu, magarče. Vraća se, al me ne ljubi, mio mu život.

Stavljam pismu ispočetka.
Opet ulazi žena. Baci smeće ujutro, kaže. Nemoj ovu kesu, nego onu. Nemoj je ostaviti priko noći ovde, nego tamo. Nemam pojma. Može sve. Laku noć, volim i tebe.

Stavljam pismu ispočetka.
Sad se meni piša. Poludit ću.
Idem pišat, nije kraj svita. Perem i ruke, sve po peesu.

Stavljam pismu ispočetka.

Stariji sin, sunce moje, je upravo uša u boravak i reka da ne more zaspat i da bi on toplo mliko.
To ga navodno uspava. Vidija i on to u nekoj seriji, biće. Il sam mu ja to reka, budala.

Kad nisam probija...
Naravno, sad Stariji opet triba oprat zube, a pošto je doša bos, ne bi bilo loše ni da opere noge,  kvragu, i kosa mu je masna, mama, di si stavila fen...
Vrata ostavija otvorena, neka sine, tata će zalupit...

Stavljam pismu ispočetka.
I sve se mislim
Znam napamet početak, a nemam j...nog pojma kako ova pisma završava.
Ma znaš šta, pun mi je k...c ove pisme, ne mogu je od stra slušat, znam da će opet neko upast prije kraja, možda maškare, ne bi se ni to čudija.
Ne mogu izdržat taj suspense, iden i ja leć, spava mi se. Ni ne razmišljam o tuširanju, garant nema tople vode. U nedilju ću, prije svih.

Eto, zato ponekad zavidim onima s laktoznom intolerancijom.
Stignu navečer poslušat jednu pismu, koju god oće.

Čemu sve to?

Čemu sva ta gnjavaža oko bloga?
Mislim, jasno mi je da vi, poštovani čitatelju (i to je zadnji put šta vam se tako obraćam) u ovom trenutku nikakvu gnjavažu ne vidite.

Naime:

Niste se VI već misecima pridomišljali između opcija:
a) "možda bi me pisanje bloga učinilo sritnim" i
b) "j...te, pa to piše i Jelena Veljača"

Niste VI već pet dana tražili neko korisničko ime koje nije zauzeto...
 ...a onda još pet dana neko koje nema kvačica (da ne bi ajmo.na.piće postalo ajmonapice, pa da moram ženi i dici objašnjavat da je sa mnom sve još uvik koliko-toliko u redu )

Niste VI cilo vrime u strahu šta ako vam mater dozna da pišete blog, a imate skoro 40 godina.
I šta ako vidi da beštimam onlajn?
J...e se nje za puste točkice,  svejedno će pop...it.
Od ovih zadnjih misli sam se tek usra od stra. Najbolje da mojoj materi ništa ne govorite još neko vrime, dok ne ode u penziju. Onda neće imat novaca za internet, pa mogu radit šta me volja.

Ne, ništa od toga vi niste doživili.

Vi ste samo lipo došli na ovu stranicu i počeli čitati.

I ka da vas vidim, već niste zadovoljni, već bi nešto minjali.
More vas bit sram! Samo da vam je doć na gotovo.

Evo, već sam posta grintav.
Možda su neki već i odustali od čitanja...

To su oni pametniji među vama.

Ali, to sam se nekako i nada.
Možda je jedina osoba koji je došla do ove rečenice: JA

E, vidite, zato ovo i pišem.
Da JA ne zaboravim.

JA,
koji nikad sa sigurnošću ne znam di su mi osobna, vozačka i putovnica,
di su mi ključevi, di mi je kreditna kartica ni di mi je iskaznica iz video kluba,
pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću
IZJAVLJUJEM
da su te gore navedene informacije ionako potpuno nevažne.

Osobna, vozačka i putovnica će se napravit opet, u policiji me već znaju. Ključ imam rezervni. Kreditnoj kartici mi žena, poučena lošim iskustvima, ionako više ne da ni primirisat. U video klub ću priko brata.

Brine mene nešto drugo.
Previše je stvari koje je stvarno vridilo zapamtit, a ja sam ih jednostavno... zaboravija.
A to se više nikako ne da popravit.

Kad se samo sitim čega se sve se ne mogu sitit:
- viceva koji su me nasmijali do suza, a više ne znam jesu li o Muji, Hasi, Englezu ili Francuzu.
- ljudi koji su izvalili apsolutne gluposti, a ja ih sad ne mogu zaj...vat jer više ne znam koje su to bile gluposti
- pjesama za koje sam u trenutku inspiracije shvatija da kriju dublje poruke, iako ni sam autor vjerojatno ne zna o čemu govore, niti je ikad znao
- kako je Vice, počem Ive, koji ne zna svirat gitaru, svira moju gitaru, i kako je Sapun tu istu gitaru posli popravlja paljenom žicom
- kako se ono točno palila Okaševa televizija na selu, znam da je nekako priko stolne lampe ali sam zaboravija je li lampa bila pozlaćena ili nije
- kako je Bjane kupova mortadelu u Italiji

Ali, znate šta?
I ti, za mene urnebesni, ali napola zaboravljeni događaji me još uvik toliko razvesele kad o njima mislim, da se i sad, dok pišem, smješkam.
Samo, već duže vrime vidim da i ova nepotpuna sjećanja svaki dan gube detalje, dok se na kraju skroz ne izgube. Šteta je, možda nisu neka, al su moja, a drugih nemam.
Krivo mi bude. Tu i tamo sam zna nešto i zapisat, al sve je to slabo, škrto, nedovoljno.
Nešto je ostalo po starim bilježnicama, nešto po starim kompjuterima, nešto po starim mobitelima.
Ako vi štogod nađete, pošaljite, vama to sigurno ne triba, u vas je pamćenje dobro.

Uglavnom, evo, zato počinjem pisat blog.
Ne bi li uspija razveselit samog sebe u budućnosti.
Nasmijem li usput i koga od vas, puna šaka brade!

Pa kako bude.

Odredija sam samo par pravila:

1. Pisat ću o svemu šta mi padne na pamet, al samo o lipim stvarima. Neću vam se jadat, al obećajte da nećete ni vi meni. Obećanje, ludom radovanje.
2. Svi događaji će bit istiniti, najmanje 80%, al neću natravat na 100%, nema brate ni to smisla. Ko se danas veseli istini i koga je ona usrićila?
3. Sve osobe će bit stvarne, pisat ću samo o onima bliskima, koje volim i cijenim, i stvarno ću se trudit da nikog ne uvridim. A opet, ako se ko uvridi, nek on piše protiv mene svoj blog, ja ću mu pomoć ako triba. Imam dosta dokaza protiv sebe i voljan sam ih upotrijebiti.
4. Neću se zaj...vat s fensišmensi pozadinama i fontovima, niti znam kako se to radi. Sad dok pišem, pozadina mi je bijela, a da me ubiješ ne znam na šta će sličit kad vi budete čitali. Nije me puno ni briga, samo da ne budu oni neki morski valovi iz Powerpointa, na njih mi se povraća.
5. Ne znam ni oće bit slika. Ovisi kako ispadnem. Vjerojatno neće bit slika.
6. Neću stavljat po tekstu smajlije. Imate jedan u naslovu, bit će dosta. U stvari, evo još par, pa vi metite di vam triba: :) ;) :P. :)) :8)  Stalno ih viđam, al ne znam uvik čemu služe. U stvari, razmislit ću još. Možda kojeg nacrtam.
7. Neću pisat književno, jer mi to stvaaarno nema smisla. DNK kaže da sam totalni Vlaj, a opet, živim, radim i živciram se od Trogira do Splita, ne znam ni ja sam ni kako govorim ni kako zvučim. Kako mi dođe, valjda. Zavisi koliko se družim sa ženom, a koliko sa stricem.
Stricom.
J...ga sad. Nemojte me ispravljat, kriv sam prirodno.

Naapak, znala bi reć moja pokojna baba.