U poslu i van posla srićem puno ljudi, ali samo malo njih ima ono nešto.
Sad, ne znam kako bi to ono nešto definira.
Ovisi o čemu je riječ. Recimo, nije isto u poslu, u prijateljstvu, u kazalištu ili, štajaznam, u glazbi.
U poslu, za mene čovik ima ono nešto kad zna kad triba zapovidat, a kad poslušat. Kad triba kritizirat, a kad pofalit. Kad triba bit kratak i jasan, a kad opširan. Kad triba bit ozbiljan, a kad duhovit.
Malo ljudi ima tu karizmu, to ono nešto.
I zato ja mrzim roditeljske sastanke.
Prije svega, roditeljski sastanci nisu ni kratki ni jasni, a, barem po meni, tribali bi bit.
Na tim sastancima uglavnom pametuju najgluplji, zapovidaju najnesposobniji, a oni pametni, mada u većini, šute.
Uglavnom, na roditeljskim sastancima se ističu ljudi koji ono nešto nemaju.
Nikidan sam opet mora ić na taj mrski roditeljski. Žena radila popodne, nije ima ko, a važno je, ka, jer će bit govora o ekskurziji na koju dogodine ide Starijegi (9). Budi točan.
Nisam okasnija, doša sam možda i minut ranije, al učionica je već bila dupkom puna.
Populaciju učionice su, očekivano, sačinjavale uglavnom: mame.
Osim mene, bilo je još samo par muških, potunjenih u zadnjem redu. Vjerojatno i njima žene rade popodne.
Sija sam među njih, da ne budem sam u tuđem svijetu.
Sućutno smo klimnili jedan drugome, i već mi je bilo malko lakše.
Onda je ušlo nekoliko učiteljica. Eno i moje, ozdravila! Sve su se kratko predstavile i pridale rič nekoj svojoj, ka, prvoj među jednakima.
Ja naivno mislija, ona će reć par riči, ide se tad i tad, vraća se tad i tad, plaća se toliko i toliko, može i na 12 rata, i bog te veselija.
Aha, moš mislit.
Ova alfa učiteljica se totalno uživila!
Došla ona s projektorom, slajdovima, infomaterijalom.
Ne bi da u Briselu drži sastanak.
Nabrijana ajme.
Al nije ona nabrijana u maniri Hiter Jugenda. Nema tu ništa ni strogo ni odrješito.
Nego, ono, učiteljski dobronamjerno.
Ona je smirena, i o svemu priča polako i stentano, ona ako triba i ponovi, da slušatelju sve lipo sidne.
U biti, baš kako bi s dicom i tribalo.
U tih uru, uru ipo, ona je neumorno pričala. Sve je ona nama objasnila. I šta me zanimalo, a toga je bilo malo, i šta me nije zanimalo, a toga je bilo previše.
Za početak nam je objasnila da naša dica NE IDU NA EKSKURZIJU.
Jer to i nije EKSKURZIJA. To je ŠKOLA U PRIRODI.
I ne, to nije ista stvar.
Ne, reći to bilo bi kao da izjednačavate, recimo kruške i jabuke, a one su, iako imaju svojih sličnosti, različite. Jesu, i jedno i drugo su voće, ali različito voće. O tome ćemo nešto detaljnije malo kasnije.
Ovo dakle nije EKSKURZIJA, ovo je ŠKOLA U PRIRODI.
Učinilo mi se da je to je već rekla.
Onda se nadugo i naširoko uvatila objašnjavat koje su to zapravo razlike između jednog i drugog.
Ekskurzija ovo, škola ono. Ovde ovo, tamo ono. Trlj-brlj, trlj-brlj...
Ka da me uopće briga kako se to zove. Samo nek odu na par dana.
Da sam ja to predavanje drža, ja bi ljudima reka ovako: škola u prirodi je u biti ekskurzija, plus one jadne dvi učiteljice dicu putem još i nešto pokušavaju naučit.
Ali ne. Ona to natenane, do u detalje. Tu i tamo nešto i ponovi, ako joj se učini da je važno.
Prezentacija ide dalje. Vrime prolazi, pokušavam je slušat, ali meni se ka malo i spava.
Sinoć sam kasno lega, cili dan na rađi, meščini da ovde fali i kisika... uaaaa ...zijev (ruku na usta!).
Teško se navikavam na ovi njezin infantilni način pričanja.
Nakon po ure, uviđam da je ne smim puno krivit, jer je to njoj vjerjatno profesionalna deformacija.
Po cile je dane s dicom pa je i ona poditinjila.
Ona sa svakim priča ka da mu je devet, taman on u mirovini bija.
Pokušavam se koncentrirat, ali, da me pomalo ne nervira, već bi zasigurno hrka u zadnjoj klupi.
Sad se dovatila projektora, upire po daljinskom. Klik, klik, klik. Na platnu se se slajdovi koji pokazuju šta će dica sve vidit i naučit u toj školi. Ima tu srednjevjekovnih dvoraca, planina, jezera, muzeja, memorijalnih centara, primorskih zavičaja, planinskih zavičaja, gusaka, pataka i lopoča, svega tu ima.... viš, viš, ima tu i nekih grafikona, nekih kružića!
- Vidite, ovo je Venov dijagram. Ve-nov-di-ja-gram. Da, da. Venovi nam dijagrami izuzetno puno pomažu da djecu učimo sličnostima i različitostima. Vidite ova dva kruga koji se međusobno preklapaju? Što na njima piše? Jedna krug je bjelogorica, a drugi krug? Crnogorica. A ovaj dio u kojem se preklapaju nam kaže da je njima, iako su različita, zajedničko to što su: što? Stabla! Tako je!
Bravo, Vene, majstore, alal ti vera, zadužija si planetu svojim dijagramom! Da nije tebe, đavla bi iko ikome uspija objasnija da su i bukva i borika stabla, a da su i jabuka i kruška voće.
- A jedan dan je za djecu planiran i SUSRET S LOVCOM!
Pa to je divno. Ovo je dici jedinstvena prilika da upoznaju PRAVOG lovca! Nadam se da će im lovac ispričat puno priča. Nadam se da će im dat i da malo pripucaju iz karabina, za one koji žele znati više. Ali ne usuđujem se nadati naglas, pa šutim.
- A za drugi dan smo zamislili slikanje pejsaža, i to U PEJSAŽU! Zamislite samo: pedeset djece na cvjetnoj livadi, slikaju UPRAVO TU cvjetnu livadu, smiju se, pjevaju, i istovremeno uče!
Ja zamišljam cvjetnu livadu na kojoj moj sin istovremeno proučava jaglac i istiskuje tubu neke žarke boje po svojoj novoj majici, umisto po papiru.
- Znate, možda će se to vama i činiti kao igra, ali vjerujte, svaki susret, svako predavanje, svaki trenutak ove škole je pažljivo osmišljen, tako da oni kroz igru i zabavu zapravo UČE.
Klik za klikom, slajd za slajdom, dijagram za dijagramom.
- Uzmimo za primjer ovaj crtež, ovo je baš lijep primjer! Što na njemu vidite?
Gledam, više od muke. Vidim neke žvrljotine, neko nacrta stablo, šumu, šta li. Nemam pojma i ne zanima me.
Ženo božja, pusti me više doma.
- Možda to ne biste nikada rekli, ali to na slici nije SAMO bjelogorično stablo. Naime, crtač ove slike je na njoj vješto sakrio i jednu životinju. I to baš životinju koja I INAČE obitava na bjelogoričnom drveću. Vidite kako je to i zabavno i poučno! Naslućuje li već netko o kojoj je životinji riječ? Ne? Pa to je sooova!
Hajde, može li možda netko od VAS na ovoj slici pronaći sovu?
(Skoro pa nije rekla: netko od VAS, DJECO).
Šta se mene tiče, sovu ne vidim, niti mi pada mi na pamet tražit je.
Uostalom, kako ću vidit sovu kad gledam u plafon?
Ne dijele svi moj entuzijazam. Tamo negdi iz trećeg reda jedna očito maksimalno uživljena mama drekne:
- Eno, je, eno je, E-NO-JE!
- A-ha! A gdje, možete li SVIMA nama reći gdje se skriva sova?
- ENO JE NA NAJDONJOJ GRANI, SAKRILA SE IZA DEBLA!
- Tako je, na donjoj grani je, sakrila se! Vidite li je vi ostali kako viri iza debla?
J...te, koje obostrano oduševljenje!
Učiteljica je kroz igru i nas nešto uspila naučit!
A ova uočavateljica sove sva procvitala od ponosa, jer je baš ona od svih nas uspila j...nu sovu pronać. Već vidim da jedva čeka posli ispričat svekrvi šta je bilo na sastanku...
Nisam izdrža, mora sam je i ja malo pofalit.
Najslađim glasom koji moj glasovni aparat može producirat, čestita sam joj na ovom povijesnom uspjehu:
- B-Ravo, dušo! A, kako se ti nama zoveš?
Stvarno sam mislija da će svi popadat od smija. Ali ne. Ne samo da niko nije popada od smija, nego su me svi pogledali ka da sam JA retardiran, a ne ona sovuljaga, koja nosom para oblake, ka da je j...ni Hiksov bozon na grani uočila.
Al nema smisla da nju krivim, nije se samo ona nenasmijala. Svi su se nenasmijali. Jer, i dobra šala triba imat ono nešto, a ja ovi put u to nešto definitivno nisam uboja.
Neko vrime niko nije ništa govorija.
- Do-bro, dosad su uglavnom govorile samo mame. A mi bismo voljeli čuti imaju li i tate možda kakva pitanja?
Ma ono, nakon ove odlično prihvaćene dosjetke, ne pada mi na pamet više usta otvarat.
Pa iako žarko želim upitat moremo li vidit još koji Venov dijagram, svjestan sam da ni taj tip humora ne bi dobro proša i nekako se odupirem toj želji.
A vidim da i učiteljica ne gleda u mene, nego u ovu dvojicu do.
Onda se ipak javija ovi tip livo od mene. Nije jadan izdrža pritisak.
- Ja bi ima jedno pitanje.
- Ma naravno, recite, sva pitanja su dobrodošla!
- Molim vas, niste ništa rekli o sanitarnim čvorovima. Mislim, na ovim slikama koje ste pokazali nigdi se ne vide sanitarni čvorovi. Smatram da bi mi, kao roditelji, ipak morali vidit par fotografija sanitarnih čvorova s mista koje će sutra posjetit naša djeca. Nama je, prije svega, stalo do izgleda i higijene sanitarnih čvorova. Mislim, ipak su to naša djeca.
A vidi ovoga bolida. Lakše mi je, i mene je nadmašija.
Ma nema šta, pogodija je u žicu, do toga je baš i meni najviše stalo.
J...š Venov dijagram, zašto se ja ovo nisam sitija pitat!
Šta se mene uopće tiče koje će sve srednjovjekovne dvorce i muzeje vidit moj sin, to može vidit i kod kuće!
Nema ona učiteljica nama šta pričat o nekom obrazovanju i izletima prije nego šta podastre fotodokumentaciju o svim sanitarnim čvorovima u kojima će urinirati naši mali izletnici.
U stvari, ja bi čak bija još rigorozniji od ovog blagog gospodina. Ja bi izričito tražija da vidim i tlocrt, i dva presjeka u 1:50, i najmanje TRI fotografije savkog sanitarnog čvora. U boji!
J...te, odakle su ovoga pustili?
Al moram priznat da mu je učiteljica dobro odgovorila na ova pitanja. Vjerojatno je nju pitanje razveselilo i više nego mene, ali ničim to nije pokazala, Navikla je ona, stara je to iskusnjara, nju dica svakodnevno pitaju svakojake gluparije.
Lipo je ona njemu odgovorila, ali šta točno, pojma nemam. On je odgovorom bija skroz zadovoljan, mada sam ja naslućiva da on te fotografije sanitarnih čvorova nikad vidit neće.
Onda je učiteljica još rekla i da je ovaj sastanak bija SAMO JEDAN PRIJEDLOG SAMO JEDNE OD MOGUĆIH škola u prirodi, a ona još ima četri-pet takvih prijedloga, pa bi na svakom IDUĆEM sastanku prošli po jedan prijedlog, pa ćemo posli svi zajedno odlučit koji je prijedlog najbolji.
- Eto, mislim da smo za danas dovoljno govorili. Ima li možda još netko kakvih pitanja?
Šutnja.
Amo kući, muko moja, kasno je.
E, al onda se za rič javija i ovi desno od mene.
Ko zna šta će ovaj sad ljusnit?
Objektivno, dosad je muški rod na sastanku više nego zaslužija sve one etikete koje mu žene lipe kad su zbog nečeg nadrndane.
Čovik se malo nakašlja i vrlo ozbiljno reka:
- Ljudi, ja predlažem da mi odma prihvatimo OVAJ prijedlog eskurzije, pardon, škole u prirodi, jer je odličan i jer je sto puta bolji od ovih drugih, koje sta nam mislili pokazat drugi put. Znači, ja predlažem da mi ovaj prijedlog lipo jednoglasno usvojimo, pa da ne moramo više dolazit na ove roditeljske!
Totalno sam ga krivo procijenija.
Njegov prijedlog je usvojen, uz sveopći smijeh. A smijali su se stvarno SVI. I učiteljica, i sova, i ja, i Mr. Sanitarni Čvor.
Evo, TAJ tip očito ima ono nešto.
