Take my breath away

Danas ću o još jednom malom i običnom događaju.
Probat ću, ako mi uspije, stavit naglasak na to da se na svaki događaj može gledat iz više različitih perspektiva.

Bilo je to prije par godina.

Petak navečer, zove Ćaća. Kaže, zva mi je već i Brata.

- Šta ste planirali sutra?

Najvažnije je čovika obavijestit na vrime. Zato i cijenim šta mi se javija večer prije, a ne recimo dan kasnije. To bi stvarno bilo zadnji čas.

- Ništa nisam planira, šta ću planirat? Zašto, šta si ti planira?
- Ma, mislijo sam, ako nemate šta radit, da se vazdva zaletite na selo. Skuvala je tetka Jozika sarme. A i tribalo bi joj bacit zera đubra po vinogradu.

Aha. Sarme. I đubar bacit, kad smo već tu. Kombinacija san snova.

- A dobro, Ćaća, more. Štaš od tetke, triba joj pomoć. Kad onda da dođemo?
- Ma, dođite kad oćete. Šta ja znam, dođite ujutro, kad se naspavate.

Naravno, ovo je trik rečenica.
Jer da je mene pustit da se baš ono naspavam, doša bi u ponediljak, i on to dobro zna. Da mu rečem dokle ja mogu spavat, bija bi odma legitimiran ka neradnik, jer on se u mojim godinama diza u cik zore. Da bi iša u lov, priskrbiti hranu za obitelj, pretpostavljam.

Ukratko, "Dođi kad se naspavaš" zapravo znači "Navij sat zera ranije nego inače".

Još jedna pojedinost je zanimljiva.
Kad god da navijem sat, koliko god da mrkli mrak bude kad me ujutro Brat skupi na stanici,
nakon jedno 35 minuta vožnje, taman negdi oko Unešića, meni ili Bratu zazvoni mobitel. Ćaća, ko drugi.

- Di ste?
- U Unešiću, Ćaća.
- Tek u Unešiću? A ja mislijo da ćete zera ranije, da šta stignemo obavit. A ništa sad, kad ste tek u Unešiću...

Uvik tako. Postajem sklon čak i teorijama zavjere. Ja mislim da on nas prati priko GPS-a, i da on zapravo točno zna di smo. I da NAMJERNO zove baš kad dođemo u Unešić, tamo mu signal bude najjači. Samo da vidi oćemo li mu kazat istinu, da vidi jel nas dobro odgojija.

Kad stignemo na selo, mater nas obično upita jesmo li gladni. Na stolu u pravilu čak budu i dvi krafne, ali ko ih smi taknit? Ćaća bi ispalija na živce da se još dragocjenog vrimena izgubi na proces žvakanja. Đubar čeka na otvorenom, nezaštićen, a more svaki čas neko naić.
Naš je čovik žestok na đubar, to se zna.

- Ma nećemo, Mama, izili smo već nešto, nismo gladni. Nego, daj ti nama šta ćemo obuć.

Mater je već pripremila borbeni komplet.
Od doli prema gori: čizme, gumene, do kolina. Kombinezon, od nekog neuništivog materijala, vjerojatno nešto na bazi azbesta. Rukavice. Kape.
Fali nam još samo vizir, ili barem ray ban oćale, i imamo poster za Top Gun. Ili Breaking Bad.

Izlazimo Brat i ja, krećemo prema tetkinom vinogradu. U slowmotionu, naravno.


Na ulazu u vinograd već je usidren nosač đubra, crveni USS Ferguson.
Paluba do ruba natovarene prikolice već vrvi aktivnostima.
Oko stajskog trapa se vrzmaju teta Jozika i stric Fap. U stvari, oni su oni Ćaćini tetka i stric, a moji pratetka i prastric, ali nećemo komplicirat. Dovoljno je reć da su oni stara garda, iskusni tehničari koji provjeravaju je li sve spremno za lansiranje.


Njih dvoje su isto u ful opremi, sve u skladu s važećim zakonima i pravilnicima.
Od gori prema doli: maskirni prsluk priko karirane košulje, koja je opet propisno utrana u gaće od tute. Doli šlape, kućne, proizvod kao Diokom.

Zrak se, iako prohladan, leluja iznad prikolice.
Pamtit ću ovaj prizor dok živim.
To je prizor koji oduzima dah.
Čak i ako zatvoriš oči, taj prizor oduzima dah.
Jer se očima u pravilu i ne diše, nego nosom.

Gledamo Brat&ja u Joziku&Fapa, gledaju oni u nas.
Sudar civilizacija, bliski susret treće generacije i četvrte vrste.

Čudom se čudimo jedni drugima, jer je evidentno da nas odijevaju različiti timovi stručnjaka.
Svaki tandem misli da ONI DRUGI nije pri zdravoj pameti.

Odlučujem nešto reć, čisto da se razbije neugodna šutnja.

-Volim miris đubra ujutro, sinko! Miriše na... pojatu!

Brat se smije. Ono dvoje se ne smiju. Šta će se smijat?
Pa nije se lipo smijat tuđoj nesrići. Nisam ja kriv šta sam takvi, takvi sam se rodija. Njima je mog Ćaće ža.

Dosta priče, ajmo na rađu!

Vjerojatno nema potribe pojašnjavat, ali eto: đubar je stajski gnoj. A taj je stajski gnoj u praksi obilno armiran slamom, što je logična posljedica sanitarno-tehnoloških metoda uzgoja domaćih životinja. Ne želim vas tirat da nepotrebno vizualizirate đubar, ali sad to ne bi bilo loše napravit, bar za ovu priliku.

Misija: đubar istovarit iz prikolice i razbacat ga po vinogradu.
Doduše, ima i pokoji međukorak.
Triba najprije đubar utovarit u kariolu, a zatim ga kariolom distribuirat na za to predviđenu mikrolokaciju.

Modus operandi: pinjurice.
(Pinjurice su uz more zvane i perun, mada mi je puno draži ovi vlaški termin. Taj izbor omogućuje mi da me perun asocira isključivo na prehranu, šta nije loše. I, kad smo već kod toga, nije kariola, nego karivojla.)

Šta se doziranja tiče, nemam uopće predodžbu koliko đubra triba na koje misto bacit, ali čvrsto sam odlučija da neću štedit. Još pamtim jednog koji je od vlastitog ćaće dobija nadimak Blento, nakon šta mu je pri operaciji ovog tipa priteklo đubra, pa je višak otra kući.

Ne razumim se baš ni u đubar kao takav, ali stric Fap nakon dva uboda pinjuricama važno zaključuje:
- Nu lipa đubra! Pravo lip đubar.


Ne bi se čudija da je dometnija i nešto u stilu da je toliko lip da bi ga na kruv moga mazat, i to bez da se šalija.

Posa ide dobro. Đubar vrca na sve strane, a Ferguson se polako, ali sigurno prazni.
Uz sve mjere opreza, svakih par minuta u sebi zahvaljujem materi šta mi je pripremila kombinezon.


Mada, vidim da se stric Fap i teta Jozika baš i ne nerviraju oko toga. Godine iskustva, a i godine inače, otupe i vid i njuh.

Sam posa i nije za poželit, ali atmosfera je začudo dobra.
Pritresamo svakodnevne teme: sabor, Rusija, Kina, emisija ugljičnog dioksida. Spominje se i nezaobilazni Blento, lokalni antijunak bacanja đubra, šta mi potvrđuje da  sam odabra ispravnu taktiku doziranja.
Nakon nekog vrimena skužim da se i smješkam! A malokad se inače smješkam, pogotovo dok radim svoj svakodnevni, lipi i mirisni posa. Gledam druge, vidim da se i oni smješkaju, znači nisam izuzetak.
Sve me to toliko čudi da počinjem sumnjat da ovo i nije smješak, nego neka grimasa kojom autonomni živčani sustav nastoji koliko-toliko začepit nosnice.
Priča ide dalje. Amerika, branitelji, franak, ima li smisla mećat stirapor na kuću. Di je ko, kako je kome u životu, kako je na rađi, kako je u penziji, jesu svi dobro i tako.
Tetka Jozika se raspituje za moje.

- Srićo tet'na, di ti je žena, šta ona nije došla na selo?
- Nije mogla doć, tetka. Ima puno za učit.
- Ma dobro ti dušo i govoriš. Zato je ona u školu i išla, da ne mora istovarat đubar vako ki mi!

Brat i ja smo izgleda išli u školu baš zato da MOŽEMO istovarat đubar.
Od danas sam i počasni dipl.ing.đubr.


Teta Jozika je u podne manje kvarat objavila da smo gotovi. Taman je i ručak u podne.
U nje je ručak oduvik bija u podne.
(Ja nekad do podne ne stignem ni doručkovat)
Moram bit pošten pa reć da se na kraju i nismo puno satrali.
Ajmo ručat, dosta je za danas. I šta je najvažnije, ništa nije priteklo. Ne gonim đubar kući, osim možda malo na čizmama.

U prvom trenu, tamo u vinogradu, nisam se samome sebi ni učinija tako iskecan.
Ali sad, kad sam doša isprid tetkine kuće, malo me sram.
Kombinezon je u stanju ajde-de, ali čizme...  uh! Na čizme mi se nalipija sloj slame impregniran ko zna čime, nešto u najmanju ruku dvokomponentno, šta se jednostavno ne da skinit nikakvim struganjem. Ni o asvalt ni o travu.

Ma di ću vakvi u kuću?

- Dušo tet'na, ajde ulazi, lade se sarme?!
- Al ne mogu ti tetka vaki u kuću.
- Zašto? Pa šta udi?
- Pa vidi kakve su mi čizme! Još sam ih brisa o travu i sve, al svedno ih nisam dobro očistija.
- Ajme meni, oči moje, oko čega se ti sikiraš?! Uđi ti lipo u kuću, oladiše se sarme!
- Tetka, neću vaki unutra. Nego ti meni daj nešto da se priobujem, a čizme ću ostavit ispri kuće.

Vidi tetka da nema druge.
Ušla ona u garažu, čujem, pritumbava nešto. Eto ti se je za par minuta, i stvarno, nosi mi neke šlape.
Štaviše, čak se i ona priobula!

- Na tebi šlape, srićo tet'na, iđe tetka ručat!

Ušla tetka u kuću, a ja osta vani. Smišljam kako ću izut čizme, a da ih rukama ne diram.
Mislim, jednu je čizmu lako skinit, pomogneš se drugom. Ali, kako skinit onu drugu? Srića, nemam koga ni pitat.
Na kraju sam skakuta na bosoj nozi po dvoru, i pokušava onu obuvenu nogu zakačit za sve i svašta ne bi li je izuja.
Više me satralo izuvanje nego razbacivanje đubra.
Ali uspija sam! Jedva.

Gledam ja ove moje šlape.

Zera mi jesu manje, ali ne smeta.

Samo, vidim da su i one obilno izlipljene slamom.
I nekako su mi poznate. Proizvod kao Diokom.

Nisam se začudija šta su još bile tople.

Za razliku od sarmi.

Šaltavanje II

Nek se sitim di sam sta nikidan.

Evo mene, kako sam već reka, u školi, na informacijama svome starijem sinu.
Sidim za stolom u nekoj učionici (kad uđeš, niz hodnik, pa druga vrata desno).

Priko puta mene sidi učitelj, koji je zapravo tu na zamjeni, jer učiteljica Renata je bolesna.
Kako se ispostavilo nakon kratkog upoznavanja, učitelj je moj imenjak. Ta informacija naravno nije od krucijalne važnosti, ali je zgodna.

- Da vidimo mi: kako se zove Vaše dijete?

Ja mu lipo i kulturno kažem ime i prezime Starijeg (9). I razred, da ne bi bilo zabune!
On otvara imenik, nađe ga isprve.

- Kako izgleda Vaše dijete?

J...te, a da nije ovo možda Skrivena kamera? Malo se ozirem, ne vidim nikakve kamere. A opet, zato se valjda i zovu skrivene.
Hm. Probat ću na ovo i nasist i ne nasist (ka Kerum kad ga Tim zovne).

S druge strane, možda čovik jednostavno provjerava jel ja znam ko mi je dite?
Ruku na srce, do ovog trenutka i nisam baš ostavija dojam osobe kojoj su sve daske na broju.
Odlučujem da ću mu odgovorit.  Ništa me zasad ne košta.

- Pa, lipo izgleda! Nako, dosta visok za svoje godine, kraće ošišan. Ni mršav ni debel, reklo bi se, taman kako triba! Kafena kosa, velike oči, pravilne crte lica. Lip. Ne šta je moje dite, ali...

- Znači: dosta visok za svoje godine, kraće ošišan? Mislim da znam.

Znači, dobro sam ga opisa! Uvik sam bija vizuelan tip.

- Znate, gospodine, ja sam tu na zamjeni...
- Ma znam sve, učiteljica Renata je bolesna, pratim ja zbivanja...

- ...tako da nisam još baš dobro upoznao svu djecu. Zato i pitam kako izgleda.


Znači, ipak nije Skrivena kamera. Dobro je, još bi mi samo to tribalo...

Otvara čovik imenik, pokazuje mi ocjene, ja malo gledam.
Nisam zadovoljan, nego sam prizadovoljan! Nemam se šta žalit, stvarno nemam.

- A ponašanje, učitelju? Kakvi je iz ponašanja?
- Pa, mislim da je dobar. Mislim, svi su oni živahni, ali opet, to je normalno za taj uzrast.

- Tako je, to je potpuno normalno. Ma mislim, bili su nedavno ti praznici i to, pa se dica malo opuste...

- Praznici? Nedavno? NEDAVNO?? Znate li Vi uopće KAD su bili zadnji praznici???

Zbunija me. Mislim da znam, ali opet, mislim i da ne znam.
Opet sam se u nešto uvalija. Uh.
Od sad odgovaram samo kad me se nešto izričito pita, a inače mučim, pa kud puklo!

- Pa bili su... praznici, sad ovo zadnji put kad su bili, vi bi to tribali čak i bolje znat o mene!

Ima sam i gorih odgovora u životu. Ali barem je na njega red, jer ja više usta ne otvaram.

- Da, bili su praznici, moj gospodine, samo nisu bili baš nedavno.

Ja mučim.

- Znate li Vi zašto vas ja pitam kad su bili praznici?

Ja i dalje mučim. Možda sam malo slegnija ramenima, tako me on ne more optužit da uopće ne sudjelujem u komunikaciji.

- Davno su bili praznici, moj gospodine.

Malo sam klimnija, iz spomenutih razloga.

- Pitao sam Vas znate li kad su bili praznici, zato što su meni praznici bili radni.

Sad me uspija i zainteresirat, i to toliko da opet ne mogu mučat. Mada znam da ću požalit.

- Pa šta ste radili za praznike, škola valjda ne radi za praznike? Opet kakva zamjena, šta li?
- Ma kakva zamjena?! Da bar. Istovara sam drva s kamiona.

Eno na. Zna sam.

- Vi, učitelju? Istovarali drva? Pa zašto?

- Pa šta vi mislite, moj gospodine, da se može živit od ovih zamjena? Dva dana ovde, tri dana tamo, četrnaest dana nigdi, onda opet sve ispočetka, sidim kući i čekam da se neko razboli.

Kad to tako pogledam, stvarno mu nije lako. Vamo, tamo, uvik negdi, nikad nigdi. Nije to lako. Niti malo. Znam kako je bilo Ženi, kad je radila zamjene.

- Ajde, učitelju, ma nije sve tako crno. Mislim, ko zna? Možda Renata bude duže bolesna, a da joj isto ne bude ništa ozbiljno?!

- Ma nemojte me još i zaj...vat. Dosta mi je svega.

- Nisam mislija ništa loše, učitelju, stvarno. Ma... bit će bolje, vidit ćete..
- Bit će bolje P...U MATERINU...

Baš ovako mi je reka, ne lažem. I nije to zvučalo ka beštima, nego je baš nekako utučeno izgovorija. Nije ni uskličnik upotrijebija na kraju, nego baš tri točke.
Došlo mi ga je iskreno ža. Zna sam da je od te profesije teško živit, al da je OVAKO teško, nisam uopće ni slutija. Valjda zato jer u zadnje vrime nisam uopće gleda oko sebe.

- Pa može li se kako živit od istovaranja kamiona?

Odakle meni ovako glupa pitanja? Ja sam izgleda nepresušan izvor glupih pitanja.

- Može li se kako živit od istovanja kamiona? Đavla se može živit. Mislim, ko zna, možda bi se i moglo, da me gazda plaća.

- Šta, ne plaća vas???
- Ah, bolje da vam ne govorim.
- Bolje? Zašto? Slobodno vi meni recite!
- Ma ne želim Vas maltertirat s time. I zašto bi Vas maltretira s time? Ipak ste Vi malome došli na informacije. A mali Vam je dobar i sve... i nema nikakve potrebe da vas sad ja gnjavim sa svojim problemima ... i sa svojim zamjenama ... i sa svojim istovaranjima kamiona ... za vrime praznika ... i s onim kretenom koji neće da mi da novce ... smrad obični ... ali, ajte vi pomalo kući, ja ću još malo ostat, možda još neko dođe, vi sigurno imate i pametnijeg posla...

***

Teško je ovo opisat, ali u učionici je upravo nastupila neka nadrealna zamjena uloga. U ovom trenutku to izgleda ka da je ON kod MENE na informacijama.
Ma, luđe od toga. Više to izgleda ka da sam mu ja neki terapeut, neki psiholog, koji doduše nema pojma ni kako se u toj ulozi naša ni kako se ikome pomaže. Ili bar ne odmaže. A opet, vidim da je čovik sav nikakav.
Da postoji kauč u učionici, okladija bi se da bi sad ovaj učitelj na njemu sidija.
A možda njemu triba samo da ga neko sasluša, bilo ko?! Možda i ja poslužim!?

- IMENJAČE!? Pametnijeg posla?? JA? Ma di se meni žuri? Samo ti reci. Možemo na "ti", dašta?! I godina smo, reklo bi se. I šta, neće smrad da plati, a?

Evo, stvarno je dobro došlo to šta smo imenjaci. Ne znam šta bi mu opće reka da nismo. Ali ovako, to nas je instant zbližilo. On je to očito osjetija i prije mene.

- Ma, neće smrad da mi plati.
- Zašto, šta kaže? Jesi ga zva?
- Jesam. Prvo je reka da će mi platit posli praznika...
- Pa davno su bili praznici!
- Znam i ja da su davno bili praznici.
- A posli praznika, šta je onda bilo? Jesi ga zva?
- Zva sam ga i opet posli praznika. Reka je da se još malo strpim.
- Da se strpiš, ma molin te ... I?
- Strpija sam se, a kad sam ga opet zva, reka je da se još malo strpim...
- I? šta je onda bilo? Jesi ga zva?
- Nije više ništa bilo. Nisam ga više ni zva.
- Nisi ga više zva? Pa zašto ga nisi zva?
- A šta da ti kažem? Štufalo me. Nemam ga više volje niti zvat. Ionako nisu bili neki novci.

Kad se samo sitim smradova koje ja nemam više volje zvat... bude mi muka. Al budem i bisan!
Možda i njemu triba da malo bude bisan?
Triba! Triba danas svakome poštenom čoviku da bude bisan!

- Slušaj, imenjače! Ja ću tebi vako kazat: koliki jesu da jesu bili ti novci, to su TVOJI novci. TI si te novce zaradija, i TI IMAŠ PRAVO na te novce! Razumiš li?
- Pa je, u pravu si.
- U pravu? Dašta sam nego u pravu. U pravu sam sto dvadeset posto! Ne triba TEBI bit neugodno šta zoveš, NJEMU triba bit neugodno šta zoveš. Zovi, zovi, i zovi! I onda jope zovi. Dok god ne plati! Platiće on na kraju, samo moraš bit uporan! Vidi vako: dok god ne zoveš, ON je pobjednik. ON JEDVA ČEKA da ti pristaneš zvat! Pa neš mu valjda to dupustit? Takvi smrad da bude pobjednik?
- Ma je, imaš ti potpuno pravo! Zvat ću ga sad odma posli informacija!

Sve skupa, mislim da su informacije dobro prošle, i za mene i za njega. Ne mogu se zaklet, ali mislim da sam ga ostavija u dosta bolje raspoloženju. Koliko god da je bija bisan.

Doša sam doma, pita Žena kako je bilo.

- Ma sve ok.
- Ok? Samo to?
- Pa šta bi ti više? Mali nam je ok u školi. I više nego ok! A šta bi ti još?
- Pa dobro, valjda ste još o nečemu pričali, šta si tamo uopće radija uru vrimena?!
- Šta sam radija uru vrimena? Jel te baš zanima? Savitova sam učitelja kako da naplati od gazde to šta mu je istovara kamion priko praznika, eto šta sam radija!
- ?
- I nemoj me više ništa pitat, danas sam otiša, ali ja ti na te informacije više ne idem! Jedanput je i više nego dovoljno.

Šaltavanje I

Ne sićam se je li mi Ćaća ikad iša na informacije. Ili možda je, jedanput.
E, ali sićam se da mi je i Did doša na informacije, biće tamo u prvom ili drugom razredu! A i on samo jedanput.
Moram baš pitat Ćaću je li njemu Did ikad doša na informacije. Biće nije, pa je Did to nadoknadija na meni.

A sad je doša red i na mene. Žena mi je rekla da odem na informacije Starijem. Ona ne može stić.

Dala mi je detaljne upute, ne bez razloga.

- Dođi do 4, nemoj kasnit. I ponesi osobnu! Znaš li di ti je osobna uopće? Pitat će te zaštitar osobnu i neće te pustit u školu ne budeš li ima osobnu! Postrožili su pravila, ne da ravnateljica nikom uć bez osobne.
- Ma ajde, molim te, ne bi da je škola Fort Knox.
- Ne pametuj, nego ponesi obavezno osobnu! Jesi zapamtija ime učiteljice? Tri puta sam ti rekla. Pitaj na šalteru di je njezin razred ako ne znaš. A ne znaš. Znaš li uopće di je škola? Aj, bar nešto.

Doša ja taman u 4. Dobro aj, u 4 i koji minut. Svejedno, priznaje se.

Level I passed!
Save game.
...

Nemam osobne. Di je osobna?
Nema je, ne bi je nedilja našla...

Srića, na šalteru nije zaštitar. Nego zaštitar-KA. Nekako računam da je to bolja opcija.
(- i +, ko Amer i Rus... to su univerzalne istine, iako ona baš i nije hibishus.)

A još meni neka modra fascikla pod rukom! Nemam pojma odakle mi, ni šta je u njoj (ali zasigurno nije osobna). Svejedno, fascikla u ovakvim situacijama uvik dobro dođe. Pogotovo modra.

- Dobar dan, poslali su me da hitno dođem u vezi gospođe učiteljice Renate!

Ko me posla? Zašto je baš mene posla? Ko sam uopće ja? Zašto, kad te neko hitno negdi pošalje, ne tribaš imat osobnu?
Ma koja zaštitarka ta pitanja smi postavljat kad se isprid nje pojaviš namrgođen, s fasciklom u ruci?!
Jer kad imaš fasciklu, u njoj su sigurno i osobna i domovnica i iskaznica od FBI, i bjanko napisana kazna onome ko te se drzne pitat osobnu!

Pustila ona mene, nije ništa puno pitala. Nije smila.
Ušli facikla i ja bez ikakvih većih problema u Fort Knox.

Level II passed!
Save game.

...

E, a di ću sad kad sam uša? Di mu je razred?
Ništa, moram se vratit nazad na šalter i pitat.

- Ispričavam se, a di ste ono rekli da je učiteljica Renata?
- A zašto vam baš ona treba?
- Paaa... za informacije...
- A znači radi toga ste došli?!
- Pa, e...

Smije se zaštitarka. A i šta će sad sa mnom, kad sam već uša unutra?!
Plus, imam fasciklu. Šta znači da sam sigurno neki normalan čovik.
A da nosim bombu, ima bi crni ruksak, a ne modru fasciklu, to svako zna.

- Tamo su vam informacije, niz hodnik, pa druga vrata desno.
- Hvala vam puno, gospođo!

Točno sam pratija upute, nema mista pogrešci. Niz hodnik, pa na druga vrata desno. Pokucam, uđem.

Unutra neki brko, tako, mojih godina. Mrk tip. Sidi za stolom, isprid njega imenik.
On zasigurno ne može bit Renata.
Mislim, da je desetak godina mlađi, moga bi on i bit Renata, ima danas svakakvih imena, ali sumnjam da bi prije cca40 godina neko sinu da ime Renata.
Hm....
A možda nije Rena-TA? Možda je Rena-TO? Šta je ono rekla Žena, kako se zove?
J..te, koja sam ja budala, nemam pojma ko mu je učitelj(ica).

- Živili, dobar dan, jel bi ovde negdi tribale bit informacije?
- Dobar dan! Jest, ovdje su informacije. A u koji Vaše dijete ide razred?
- Paaa, moje dijete ide uuuuu... u II.C!
- Ali, nisu Vam OVDJE informacije za II.C.
- Kako nisu? Pa di su onda?
- Ne znam, mislim da je najbolje da pitate gospođu na šalteru.

Opet ja na šalter, a sve se putem mislim... ma da nije II.A? Ili možda II.B? II.D? Ma da nije D?
Ma nije! Sto posto je II.C!
Šta sto posto? Miljun posto je II.C, sićam se da sam mu lipija naljepnicu na čitanku.
Možda je ipak Renato?!

Prtljam nešto gospođi zaštitarki, muljam rodove, samo da žena ne skuži da sam totalna budaletina.

- Ispričavam se opet, možda griješim, ali ja sam ono triba kod Renataa..eee radi informacija?
- Pa tamo vam je Renatin razred, niz hodnik, druga vrata desno, već sam vam pokazala!

Znači, ipak JE Renata!
Ko je ovde lud?
Sad se već mislim: je li oni tip stvarno ima brkove ili nije?
Jesu li bila gusti, ili ono, paperjasti, jedva da ih vidiš?
Možda žena gaji prirodni izričaj?! Al opet, ne virujem...to bi bilo ipak malo preprirodno.

- Dooobro, ali čini mi se da tamo sidi neki gospodin, koji mi je reka da to nisu informacije za II.C.
- Pa i nisu. Učiteljica Renata predaje u III.C!

U j...mu, a da nije moj mali treći razred, a ne drugi?
J...te, je, treći je!
III.C!
Tri puta smo mu kupovali knjige, a nije pada razred! Znači da je treći.
C je sto posto, to znam po naljepnici.
Ma kad je prije narasa?
Majko mila, koja blamaža...

- Eeee, pa i mislija sam da je to III.C, gospođo. Ali, nije mi baš jasno di je onda Renata?
- Renata? Pa Renate vam nema već par dana, bolesna je. Onaj gospodin tamo je učitelj, on je zamjena dok se Renata ne vrati s bolovanja. Mislila sam da znate?!

Znam đavla.
Ne znam ja više ništa.
Ovo je j...na Zona sumraka.
Sad razumim Ćaću i Dida.
Kad obavim ovu torturu, ne vraćam se ovde više nikad. Nikad!

Opet kroz hodnik, opet druga vrata desno.
Opet nešto brljam.

- Dobar dan, evo mene opet! Ma nismo se maloprije dobro razumili, ja sam mislija da ste vi rekli da je ovo IV.C!
- Nisam uopće to rekao. Rekao sam samo da ovo nije II.C!
- E, pa to sam i ja reka. Jer meni triba III.C!
- Pa ovo jest III.C!
- Eto vidite! Točno taj mi triba!
- Izvolite onda, sjednite.

Level III passed!
Save game.
...

Ima još, došli smo tek dopola priče, na moju žalost. Nastavit ću drugi put, kad skupim snage.
S mukom se svega ovoga prisjećam, nije lako ispisivati ove retke.

Ono što osjećam najbolje opisuju poznati stihovi:

Svako sjećanje boli
ko živa rana što gori.
Ko si ti? Ko sam ja?
Što je laž, što istina?
Moram dalje, moram ići do kraja.
Vrata pakla i raja otvaram.

Mislim da je autor ovih premudrih misli Konfucije, ali nisam skroz siguran.
Provjerit ću.

IPAK

Jedan moj stariji kolega, a davno prije i razredni kolega moga Ćaće, ostavija je na mene posebno lip dojam.
Blag čovik. Uvik pristojan i kulturan, nikad ne podiže ton, a ljudi ga vole i bez pogovora slušaju.
(Maštam da postanem takav, ali znam da je to nemoguće. Ja mogu bit blag dok mi malo ne skoči tlak, a onda ode sve kuragu...)

Znali smo par puta ostat sidit posli nekog sastanka, popit kavu, pričat o svemu i svačemu, skroz ravnopravno, iako nas dili čitava generacija.
A možda i ne dili? On ima male unuke, ja imam malu dicu. Eto nepresušne teme.

Jedanput mi je priča kako je jako vezan za svoju ćer, još od kad je on bija mojih godina, a ona malo dite.
To nije ništa neobično, samo po sebi, jer on uz sve rečeno izgleda i ka dobar otac. Neobično mi je bilo njegovo objašnjenje.
On bi, naime, kad god bi doša s posla, sija svoju malu ćer na kolino i njih bi dvoje skupa ručali.
Na toj mi je kavi najozbiljnije reka kako su ih baš ti zajednički obidi, a ne nešto drugo, povezali za cili život!

Znate šta? Kad vam neko nikad ništa ne izmišlja, tribate mu virovat i kad kaže nešto posve nevjerojatno. Ja sam mu povirova, bez imalo razmišljanja.

I ne samo da sam mu povirova, odlučija sam to i sam pokušat!
Blag teško mogu bit, ali sist dite na kolino i s njime ručat, to već mogu.
I virujte, stvarno ima nešto u tome!
Malo se čovik izbrlja, ali ko me zna, zna i da od toga ne patim.
Al naučiš recimo izrizat šnicel na komade jednom rukom!
Mislim da je tajna u fizičkom kontaktu. Ne znam kakva su druga dica, ja svoju mogu natirat da side na meni jedino kad je ručak.

Oće li nas to povezat za cili život? Još je rano kazat. Pitajte me jednom, ali dok je na vrime. Nemojte okasnit.

Uglavnom, Stariji (9) je već prevelik da sidi na meni, malo sam se kasno sitija. Šteta.
Ali zato, kad god dođem s posla, moj Mlađi (3) sidne na mene i na dva skupa ručamo.
Nije to nama za potribu, ni njemu ni meni.
Ruča Mlađi u vrtiću, ali ruča i sa mnom kad ja dođem s posla.
Mislim da ruča i u međuvremenu, samo ne pitam puno, jer ću ja ispast taj koji je višak.

Pri kraju ručka imamo još jedan ritualić.
Posli glavnog jela, on ode do frižidera, otvori ga i privuče neki bančić. Onda se popne na bančić i dovati nam s gornje police desert. Frižider posli zatvori, ako se siti.
A za desert budu oni voćni jogurtići u plastičnim čašicama, oni šta budu spojeni po 4 u jednu tablu.

Mlađi ove jogurtiće sam prilomi na 4 dila, to mu je ka neki gušt, ne ne smo to niko lomit osim njega.
Klik! Klik! Klik!
Priko ona 4 spojena jogurtića bude uvik jedna zajednička slika, koja se onda podili u 4 manje.
Na jednoj ispadne breskva, na drugoj jabuka, na trećoj slova, ne mogu se sitit šta je na četvrtoj.
Bilo kako bilo, iako je sadržaj sve 4 čašice evidentno isti, nas dva svaki put vrlo ozbiljno razmotrimo po kojem ćemo ih rasporedu izist, i taj raspored poštivamo.
A svaki jogurtić izidemo zajednički, po pola. Žlicu on, žlicu ja.
Doduše, nekad kad je on baš jako gladan, onda on pojide prva dva jogurtića sam, a druga dva pojide sa mnom popola. Njemu se to navodno čini pravedno. Mada, iskreno mislim da me zaj...va, a to šta je malen nije mu nikakvo opravdanje.

Popodne proleti, svak na svoju stranu, eto ti večeri.
Kako to zna izgledat, već sam pisa.

Ali ponekad, na dobre dane, znamo se svi prije spavanja izvalit na veliki krevet i popričat.
Dok nas je bilo troje, postoja je samo jedan logičan raspored: Mama, Tata, a između njih Sin.
S koje je strane Mama, a s koje Tata, bilo je Sinu potpuno nebitno, dok god ih Sin razdvaja i spaja.

(Inače, jedino kako se Mama, Tata i Sin mogu ravnopravno zagrlit, to je kad stoje, i to kad stanu u trokut. Jedino trokut nudi demokratski zagrljaj, jer svak može zagrlit onih drugih dvoje. Ne pojavljuje se to slučajno u slikarstvu.)

Samo, od kad nas je četvero, stvar se komplicira, jer da stanemo u 3d i radimo piramidu, to stvarno nema smisla.
Obično onda ispadne da Stariji zagrli Mamu, a Mlađega dopadnem ja.

Njih dvojica se uvik nešto koškaju, badaju.
Srića pa i ja imam Brata, jer jedino tako znam da je to koškanje&badanje normalno. Inače bi poludija.

Stariji je jednom, samo kako bi istaka da je on bolje proša u križaljci, izjavija nešto tipa:
- Ja sam kod MA-ME!

Mlađi mu je prkosno odbrusija:
- A ja sam kod TA-TE!

- Ali mene je Mama RODI-LA!
- Ali mene je Tata JODI-JA!

Ne da se mali, nek je mali.
Meni je naravno ova njegova konstatacija, da sam ga ja rodija, bila urnebesno smišna.
Čak sam ga i podržava u toj ideji.
Jer, stvoren je balans masa.
Starijeg je rodila Mama, Mlađeg je rodija Tata.
Fifti-fifti.
Znam, nije pedagoški, da ne govorimo da je i anatomski vrlo upitno, ali u tom momentu mi se učinilo zgodno. U stvari, najiskrenije, laskalo mi je.

Mlađi je tu moju podršku svatija najozbiljnije, pa je to počea isticat svakodnevno.

- Tata, ti si mene jodija.
- Bravo, sine!

- Bako, mene je jodija Tata!
A meni srce OVOLIKO, pogotovo kad on to reče isprid ŽENINE matere!

Posli sam vidija da je stvar otišla predaleko.
Zapravo, uvik mi je bilo glupo čut da se ljudi svojoj ćeri obraćaju sa "sine".
Ja sam izgleda jednako glup, i gluplji.
Mora sam ovo nekako popravit, zaustavit dok se nije otelo kontroli.
Jer, eto ti ga sutra u školi, okiniće razred radi biologije, koliko je zadrt.

Odlučija sam stoga da malo s njim porazgovaram.
Iskustvo kaže: najbolje je to na dobre dane, prije spavanja, tad mi se čini najpodatniji za utuvit mu nešto u glavu.

- Tata, ti si mene jodija.
- Sine, da ti Tata nešto kaže. Znaš, tebe je IPAK rodila Mama.
- Nije mene IPAK jodila Mama. Tata, ti si mene IPAK jodija!

Uviđam da on nema pojma šta znači rič IPAK. Moram češće razgovarat s njim, znam.

Pa ipak, uzevši u obzir da mu je to prvo korištenje te riči, Mlađi je upotrijebija izraz IPAK sasvim korektno.
Čak je ponovija i oni moj važni mot kažiprstom dok ju je izgovara. I skroz mu dobro stoji taj mot kažiprstom! Ne, naravno, šta je to moje dite, nego stvarno, ali... ipak, zasad ću izbjegavat korištenje riči IPAK.

- Sine, IPAK te nisam ja rodija.
- IPAK jesi.

Ne moremo mi bez tog nesritnog IPAK, izgleda.
(Mislim da je rič IPAK i izmišljena za takav tip razgovora, čemu bi inače koristila jedna tako bezvezna rič?!)

- Ma, sine, znaš, nije bilo baš tako. Nisam ja tebe baš ono skroz rodija, nego sam ja zapravo pomoga Mami da te rodi, i bija sam odma tu kad si se ti rodija.
- A jesi ti mene vidija kad sam se ja jodija, Tata?
- Da vidija?! Ja sam tebe PRVI vidija!!! Ja sam te prvi i uzeja u ruke, odma čim si se rodija!
- I šta je onda bilo kad sam se jodija?
- A ne znam, bija si skroz mali i plaka si.
- A zašto sam ja paka, Tata?
- Pa... plaka si jer si bija gladan!

Baš sam bija zadovoljan kako je proteklo objašnjavanje, a i on je izgleda bija zadovoljan. Nasmija se malo i odma zaspa. Nasmija sam se i ja, jer sam u mraku čuja kako mu želudac kruli. Vjerojatno jer je opet bija gladan.
Taj mali je stvarno uvik gladan, dobro sam mu bija i reka!

Sutra sam ga tija pofalit baki kako je sve dobro shvatija.

- Bako, pitajte unuka da vam reče kako je to bilo kad se on rodija!
- Reci ti svojoj baki, dušo: kako je to bilo kad si se ti rodija?
- Bako, ja sam pjaka kad sam se jodija, zato.... jej još nije bija gotov jučak!

Odvalili smo od smija.

Sutra i prikosutra je tu bazu ponosno ispriča svakome ko je bija voljan slušat.
I svi, bez iznimke, bi odvalili od smija.

Samo, nakon par dana se zasitija i te baze i objašnjenja, pa se posli opet pridomislija.

- Tata, TI si mene jodija.
- IPAK?
- IPAK!

Vlaerodinamika

Za uvod mi triba par činjenica iz svijeta fizike, kemije i aeronautike, pa ću se malo, nek mi se ne zamiri, pomoć i enciklopedijom:

činjenica 1
U drugoj polovici 20-og stoljeća zračna putovanja postaju dio svakodnevnice, a putovanje zrakoplovom razvija se u svakodnevni način prijevoza putnika i robe.

činjenica 2
Zrakoplovi su, zbog velikih brzina kojima se kreću te velike mase tereta kojeg nose, mehanički i toplinski iznimno opterećene konstrukcije. Poseban je problem i umor materijala zbog sila koje se pojavljuju periodično, što s vremenom znatno smanjuje čvrstoću materijala. 
Suvremeni se zrakoplovi stoga izrađuju od kvalitetnih i izdržljivih materijala, a najčešće se upotrebljavaju slitine aluminija.
Najvažnija ruda za dobivanje elementarnog aluminija je boksit (Al2O3 x ?H2O), smjesa minerala bemita i dijaspora (AlO(OH)) te rjeđe hidrargilita (Al(OH)3).

činjenica 3
Na jednom brdu, nedaleko od mog sela, tako, na možda 2-3 kilometra udaljenosti od stare kuće, je staro, odavno napušteno nalazište boksita.
Boksit je, možda ste ga nekad i vidili, ruda koju je i izdaleka lako pripoznat, jer je upečatljive, zagasito crvene boje.


Moj Stric III., zvani Vilbur, i njegov susid Živko (e, oni Živko s aeradroma), zvani Rajt, danas su odrasli ljudi, ali u ovoj priči vratit ćemo ih u ditinjstvo.
Vrime radnje: davne 1970-e.
Misto radnje: Dalmatinska zagora, di drugo.
Svitom su drmali neki novi glazbeni trendovi i neki novi stilovi šišanja i oblačenja, ali stric Vilbur i Živko Rajt bili su još premali (i preozbiljni) da bi ih to interesiralo.
Nih dvojica, nerazdvojan tandem, svojevrstan seoski Dinamični duo, zato su od malih nogu pokazivali veliko zanimanje za područje prirodnih i tehničkih znanosti, s posebnim naglaskom na prometala.
Tako da su ove tri prije spomenute činjenice imali u malom prstu.

Oni su te spoznaje doduše malo pojednostavnili.

A pojednostavljeno, te tri činjenice izgledaju ovako:
1. avion je super
2. avion se radi od boksita
3. boksita ima iza kuće

Nije tribalo puno da Stric Vilbur i Živko Rajt zaključe da bi bilo krajnje pogrešno NE skoknit prije škole u brdo i NE napravit avion.
Šta udi i da se malo zadrže? Pa ionako su svaki dan kasnili u školu, i to bez ikakvog pametnog razloga.
U krajnjem slučaju, ne mogu oni čudo ni okasnit, ako sve bude išlo po planu.
Kad naprave avion, mogu se zaletit ka i ništa do škole! Doslovno!

Čekaj, čekaj, uzletit je jedna stvar. Ali, di će sletit?
A-ha! Pa na ledinu isprid škole!
Bit će glavni frajeri, a od cura iz škole neće se moć branit.
Žene vole zračne asove, a ovi obični, školski aševi baš i nisu na cijeni, to su već osjetili na svojoj koži.
Drugarica učiteljica će bit ponosna.
Možda ih i drug Tito posjeti!

Napravili su Vilbur i Živko Rajt čak i brzu cost/benefit kalkulaciju, koja je odmah pri prvom proračunu pokazala odnos 0/∞. Isto su potvrdile i sve naknadne, ništa detaljnije analize.
Ma tu se jednostavno nije imalo šta mislit!
Ali, tribalo je djelovat brzo. Kolikim je samo genijalcima kroz povijest uskraćena slava samo zato jer ih je neko ili priteka, ili, šta je još gore, iskopira?
Eno šta se dogodilo malom Tesli s onom nesrićom Edisonom....

Ma, najbolje bi bilo to obavit već sutra, prije kontrolnog!

Istu su večer Vilbur i Živko još jednom do u najmanje sitnice pritresli plan operacije, i u glavi po nekoliko puta privrtili jedini scenarij.
Sve je štimalo.
Zapravo, gotovo sve.
Na kraju su shvatili su da ih od realizacije plana dijeli samo jedan jedini, ali bitan problem.
Naime...   čime će upalit avion?
Čime se uopće pali avion?

Najveći planovi često zapnu na naoko nebitnim detaljima, poput ovoga.
1970-ih još nije bija izmišljen brainstorming, pa su Vilbur i Živko problem morali rješavati analognom metodom, dumanjem.
Dumali su njih dvojica do kasno u noć, i dumali.

Ali sreća prati hrabre, jer rješenje problema je već postojalo, i samo je čekalo da bude pronađeno. Štaviše, pronađeno je blizu, u Vilburovom kućnom inventaru.
Avion će upalit otvaračem za konzerve!
A otvarač za konzerve, priznat ćete i sami, već i samom svojom vanjštinom jednostavno poziva da njime čovik upali avion!

Sve je napokon bilo dogovoreno, tribalo je ić leć, sutra je naše junake čekao veliki dan.

...

Triba li ovu priču nastavljat?
Šta mislite, jesu li naši junaci uspili napravili avion od crvene zemlje, jesu li ga uspili upalit otvaračem za konzerve, jesu li doletili u školu na vrime i jesu li ovim podvigom impresionirali svoje razredne simpatije?
I drugaricu učiteljicu?
I druga Tita?
I još šire, jesu li preokrenuli odnose američkih i sovjetskih snaga na polju aeronautike i svemirskih istraživanja?

Neka to zauvijek ostane misterija.
U stvari, ajmo se pravit da tako nešto može ostat misterija.
Pa u filmovima i knjigama uvik predlažu da nešto ostane misterija, i niko se na to ne ljuti.
Mogu se valjda i ja onda poslužit ovom legitimnom tehnikom da spasim Vilburovu i Živkovu čast?!

Triba li ovoj priči epilog?
Triba.
Ne mogu završit bez epiloga, nekako nije kompletno.
A i iskreno, od epiloga sam i krenija, epilog me i podsjetija na cilu priču.

Epilog:
Nikidan, moj mlađi sin prolazi kraj mene sa žirom u ruci, smrtno ozbiljan
- Šta će ti žir, sinko?
- Nije to, tata, zij, to je kjuč za upajit taktoj!

Moram brzo provjerit od čega se rade traktori, da znam di ću ga sutra tražit po brdu.

Epilog epiloga:
Dica su uvik ista. Nekad, sad, a vjerojatno i sutra.
Veliko je pitanje i jesu li ova današnja dica uopće naprednija od one nekadašnje.
Jer, san o letenju stariji je od sna o oranju.

Hard rock

Jedno lito, prije puno godina, otiša sam s prijateljima iz škole na izlet par dana brodom.
Na đitu, šta bi reka domaći svit.
Bija sam još mulac, pa mi ni danas nije jasno zašto me Mater uopće pustila. Virujem da to danas nije ni njoj jasno, ali onda me bila pustila.

Možda me pustila jer je i Ćaća onda isto bija otiša negdi s prijateljima? Samo on nije otiša u mornarskoj majici ka i ja, nego u maskirnoj, i nije ga bilo malo duže nego mene.
Bija je rat, Mater je valjda imala i većih briga od toga kako ću se snać par dana van kuće.
Nije isključeno da me i sama poslala van kuće, jer se onda u kući nisam snalazija.

Bilo kako bilo, otiša sam.
Mater mi je čak posudila i fotoaparat i rekla da ga čuvam ka oči u glavi.
Čoviče, triba sam pitat i da mi posudi ključeve auta, garant bi i Ladu dobija, samo da je u njoj bilo goriva!
Ko će se svega sitit?!
Ali ipak, posudila mi je fotoaparat, i šteta šta mi je posudila fotoaparat.
Mada, stvarno sam ga čuva ka oči u glavi. Pazija sam da s njim negdi ne udrem, pazija da mi ne upadne u more, pazija da ga ne ostavljam na suncu, pazija na sto čuda. Satrala me malo ta briga oko jednog običnog predmeta, ali baš sam bija ponosan šta sam ga doma vratija neoštećenog!
Iša sam posli razvit slike da vidim kako su ispale.
I nisu ispale nikako.
Jedne su bile mutne. Druge su bile mračne, valjda jer blic nije radija kako triba. Na trećima je blic radija, ali je osvitlija samo mene, a iza mene nije se vidilo ništa. Kakve sam bija sriće, i da se šta slučajno vidilo, garant bi bilo mutno.
Ja mislim da sam slučajno i osvitlija film kad sam ga vadija iz aparata. Ko će znat. Slika nema, pa šta mi vridi znanje.

Ostala mi je ipak s te đite jedna druga uspomena.
Ne ona šta bi se u početku svako jutro sitija di sam bija, kad bi u ogledalu vidija svoje na suncu izgoreno lice.
Nego nešto drugo, nešto za cili život.

Nemam pojma ni kako ni zašto, u ruksaku sam donija doma neki kamenčić. S plaže, najobičniji.
A posli, kad god bi pogleda u ti kamenčić, sitija bi se kako sam gušta na onoj điti.
Nekako mi je taj kamenčić s plaže posta draži nego da imam, recimo, sliku sebe s te plaže.

Možda mi se kod tog kamenčića svidilo to šta je istovremeno bija i uspomena, i tajna.
Kad bi ga neko drugi vidija, to bi bija samo kamenčić, i to ne osobito lip.
Ali u mojim očima je  taj kamenčić bija cilo jedno malo litovanje.

Posli sam taj kamenčić izgubija, jer sam neredan, i to mi je baš ža.
Ispalo je da u mom slučaju ni kamenje nije vječno, nego da ima rok trajanja. Ko bi reka?!

Idući put kad sam negdi drugo iša, sitija sam se opet uzest kamenčić. U zadnji čas, istina.

Ali malo pomalo, uvatija sam naviku, i ritko bi se odnegdi vratija praznih džepova.
Drugima bi matere iz rebatinki prije pranja vadile upaljače i kovanice, iz mojih je ispadalo kamenje.

U početku mi je čak bilo ža išta na tim kamenčićima intervenirat.
Nisam tija na njima ništa ni pisat, nisam ih tija niti označavat, sve zato da bi ostali onako, ne znam, izvorni.

Pošto nikad ne budu dva ista kamena, (ka ni dva ista jaja), računa sam, zapamtit ću odakle mi je koji.
U početku mi je išlo dobro.

Samo, izgleda da sam sebe i svoje možđane debelo precijenija, je mi se na kraju sve kamenje pomišalo.
I sjećanje mi je pomišano, pa kako ne bi bilo kamenje.
Sad imam pola kubika kamenja iz te prve, "nerazvrstane" faze. Kad kojeg od njih uzmem u ruku, ne znam je li iz Rastovca ili Istanbula.
A opet, svi oni zajedno su jedna faza mog života, možda ona najlipša. Ona u kojoj me nije ni bilo briga šta se točno događa, glavno da se nešto događa.
Moga bi reć i ovako: ta hrpa nerazvrstanog kamenja čini jednu jedinstvenu veliku uspomenu. Uspomenu na jednu stvarno dugačku, i stvarno dobru đitu!
Znate ono kad se ne sićate uopće detalja nekog davnog događaja, a istovremeno ste prilično sigurni da je to jedna od najlipših stvari koja vam se dogodila u životu?
E pa, tako nekako.

Mater mi je nikidan rekla da je našla još jednu punu škatulu kamenja.

Čistili Ćaća i ona podrum, pa našli. Sve uredno nerazvrstano, normalno.

Baš sam se razveselija kad sam je vidija!
Svaki sam kamenčić iz te škatule uzea i u ruku i pokuša ga pripoznat.
I svaki mi je bija poznat, ali nisam ima pojma odakle.
Kako brzo čovik zaboravi drago kamenje!

Nakon "nerazvrstane" faze posve logično došla je i "razvrstana" faza, koja još traje.
Svaki kamen kojeg pokupim nekako označim.
Prvo sam nja njih počea pisat mista, onda sam počea dodavat i godine.
Još znam napisat olovkom, tako da sve, ako mi ćufne, mogu i oprat.
Samo, kako me stra da dica ne operu (pa di sam onda?), počea sam za označavanje koristit i kemijsku, a u zadnje vrime čak i flomaster za cede.
Kad o tome razmišljam, vidim da u sjećanja postupno uvodim sistematiku, sistematiku kojom sam u ditinjstvu bija neopterećen.
Sistematika u životu postoji s dobrim razlogom, ali uzima danak u veselju, i čini mi se da je obrnuto proporcionalna mladosti.
Još uvik ne razmišljam ozbiljno o tome da zapišem i kemijski sastav kamena. Samo, doć će i to, već vidim.

I baš zato se uvik rado počastim s malo nereda u životu. I nebrige. Kad mi to raspored dopusti.


Eto, tako znači. I to sam prizna: skupljam kamenje.

Imam ga već toliko da mi smeta, a još ga gomilam.
Nije to opsesija, ali, ruku na srce, nije ni daleko.
Žena ima razumijevanja, čak ni ja ne razumim zašto. Sumnjam da bi ga ja prema sebi ima.

Pitaju me ljudi: šta ćeš sa svim tim kamenjem?

Odgovor bude: ne znam.

Zapravo, ne znam JOŠ.

Nešto ću jednom napravit.

Možda složim mozaik.
Puzzle.
Samo, vidim da mi fali još dosta dijelova. I to me tješi.

Sezame, otvoride se!

Ko ima kakvo prijevozno sredstvo, i zašto je baš njegovo prijevozno sredstvo najpamentiji odabir, to je vječna tema među muškima.
Teorija ima raznih, barem koliko i modela auta. I sve su istinite.

Priča tako moj susid Živko:

Ja ću tebi kazat.
Mora sam prošlo lito otrat Stanu na aeradrom u Kaštala.
Letila ona za Minken, tamo joj sestra živi, poslala joj ona novce i za kartu, oklen meni inače?
Ne iđe ona često kod sestre, al kad ode, kupi meni rabatinke, a i nema je desetak dana. Kuš bolje!?
- Moreš li me otrat na aeradrom, mužu?
- Ih, da mogu li te otrat! Ne otram li te, ko će s tobom živit?
- Ajmetisemeni, a čime ćeš me otrat, mali je otiša Renolom u Drniš?
- Šta se ti Stano uvi nešto grizeš? Ićemo Pjongjangom, samo neka izbacim alat.
- Jel registriran Pjongjang?
- Taman ističe, ne boj se ništa.

Govoru da je moj Pjongjang ružan. Šta tu ima bit ružno?
Aut ki aut. Ki da su drugi auti lipi, ma molim te?
To ljudi reču samo zato šta je Kinez.
Patu.
Ja ti govorim.

Vozim ja tako Stanu, iđe Pjongjang ki metak, put znam ki svoj džep.
Doduše, put znam ki svoj džep do Planoga, jer to je uvi isto.
Al u Planome zato uvi izumisle nešto novo!
Te pusti semafori, pusti kružni tokovi, radovi, žmigala, duple trake, pune crte, isprikidane crte, žute, plave, zelene, čakaraste... da te bog sačuva.
Dođem ja tako na jedvite jade nekako do aeradroma.
Kad i tamo pusta komplikacija!
Kad su metili one brklje na ulaz? To zadnji put nije bilo, meščini!?
Ne moš ti više normalno ni uć. Sve smo ispritiskali dok se ona brklja nije digla.
Izlazi iz automata oni papirić. Šta piše? Ma nešto bezveze, baci to.
Dozlaboga su to iskomplicirali s aeradromom, ja ti kažem.
Od te peripetije, umalo zakasnila Stana na avijon! Zove ona gospođa na razglas "Moli se gospođa Stana da se javi..." Kome će se javit jadna ti je, vidiš li da žuri na avijon, javit će ti se posli.
Onda jope, šalteri, radari, skidaj jaketu, izuvaj čizme. Pusta procedura.
Prigledaju te ki krimnalca! Ne bi da si taleban?!
I gore, ne bi da se iz Trsta vraćaš?!

Ajde nekako, ukrcala se Stana, sijo ja gori na katu u kafić, popijo kavu, malu s mlikom.
Guštam.
Čekam da budem baš ono pravo siguran da je odletila.
A lip im je kafić, pravo lip, atmasfera i to, ali kava im je po zlato!

Govorim ja konabarici kad je donila račun:
- Volko?! Pa nisam ništa ijo!
Ona se smije, misli da je zaj...vam.
Šta ću se zaj...vat, najrađe bi plaka.

Ništa, platim. Iđem ja polako kući svojoj.
Di mi je je ono Pjongjang?
A, eno ga! Ne moreš Pjongjanga promašit, nema njega svako.
Tamo je, na parkingu za autobuse, di sam ga i ostavijo. Tamo mi je najkomodnije za parkirat.


Ali, vićeš ti sad šta je bilo...
Kume moj, kad ja kreno da ću izać, a ona brklja neće da se digne!
Pritiskam ja one botune, ona ni da mrdne.
Lupam šakom. Ma ni makac. NI-MAKAC!
Probam jope.
Ništa. Ni milimetra!
Ja se uznojio, sav se usapuna.
Nije mene inače briga za klimom, ne iđem daleko, od klime me zna i vrat uklištit. Al sad bi je zguštom upalijo, tolko sam uskuva...
Prolazi jedan aut kraj mene, u livoj traci. Nu, more se po aeradromu vozit znači i u livoj traci!
Iđem baš gledat kako će on izać!
Kadli, vidim ja, utrava on oni papirić u oni džepić na automatu, Opa! Otvori mu se brklja, prođe on ki ništa, ode čovik svojim putem. Zagrebačke table.
Ja u rikverc, pristrojim se u njegovu traku, računam, biće moja brklja pokvarena.
Ja tamo di i purger. Di je sad oni papirić?
Aha, evo ga ispod sica! Ništa ja ne bacam. Nije puno ni zgužvan, srića.
Guram oni papirić u automat.
Jope neće!
Iza mene stala neka druga čovičina, trubi. Skupilo i se još, svi se ki nešto čude, ki da sam ja kriv!
Gledam ja onu brklju ispri sebe.
J...m li ti nedilju!
Oš se otvorit?
Nećeš, a?
Jel nećeš??
JEL NEĆEŠ??
A iza mene oni sijo na sirenu, na mozak mi sijo.
Ku ću sad, jadan ti sam?
Naprid ne mogu, nazad ne mogu....
...ne mogu đavla!

AL KAD SAM JA UBACIJO U RIKVERC I UPALIJO SVA ČETRI...
Svi se razbižaše oko mene, vidu ljudi da sam manit.

Pa kad sam nakon jedno dvajstipet metara potega ručnu!

Pa kad sam jope ubacijo u prvu, i drito prema brklji!
Učepijo sam po gasu, brajo, gori sve!!!
Pa kad sam prid brkljom smota nalivo, priko onoga rubnjaka, pa priko vrtla, kroz one oleandre i masline!
Dr-dr, dr-dr, dr-dr...
Skače Pjongjang ki..., ki oni... klokan!
Taman uskočijo na magistralu prije autobusa.
Uf, umal ne odvali onu čekaonicu putem!
Ode ja kući svojoj!

I onda govore: ne valja Pjongjang.
A mene je, rećemo, spasijo.
Odonda ti ja svagdi iđem SAMO Pjongjangom. Svagdi!
Ja ti govorim da je tako bolje.

Pjongjang je zakon, ti pričaj šta oćeš.
Visok.
Komodan.
4x4.
Moreš šnjime u lov, a moreš i na aeradrom.

Jerbo da sam onda na aeradrom iša s Renolom, druga bi to pisma bila.
Nek Renol lipše leži na cesti, i nek Renol ima klimu, i nek Renol manje troši, još bi ja bijo na aeradromu.
Ja ti govorim.