Peglačina

Spomenija sam već (u epizodi vezanoj za đubar) Didova brata, prastrica Fapa, i Didovu sestru, pratetku Joziku.
Imam ja još dosta prastrica i pratetki. Prababa Ćana rodila ih je, mislim, 13, a od njih svih lipe su godine doživili njih 8.
Od muških: moj Did i prastrici Fap, Licko, Zagi. Od ženskih, pratetke Nera, Neda, Jozika i Salonka.
Prababi Ćani mogu zafalit šta imam puno rođaka, a ovoj osmorki mogu zafalit šta sam sa svima u dobrim odnosima.
Svi su u dobre, i niko ni s kim nije u svađi. Vjerojatno zato jer niko od njih ništa bitno i ne posjeduje, pa za svađu nema ni razloga.

Neki od njih žive blizu drugih, neki daleko, kako je koga život odnija.
Fap i Licko su uvik živili jedna blizu drugog, tako da mi u glavi dolaze u paru. Ka šta čovik recimo u glavi automatski spari bajam i oras, ili recimo, jabuku i krušku.

Fap je Fap jer je prije bija profesionalni vozač.
Licko je isto bija profesionalni vozač, ali on je Licko jer je... licko.

Oduvik je bija licko, od kad se ja sićam, a i od kad se svi sićaju.

Nizak, proćelav, ono malo kose zalizano uz glavu, snježno bila košulja, crne gaće besprijekorno ispeglane na crtu, do bola sjajne crne postole, isprva laštene pancetom, a posli, kad se u zadrugi pojavila pasta, Alemom.

Moglo bi se reć da izgleda ka Hercule Poirot, ali bez brkova.

Samo, naši rađe reču da Licko izgleda ka da iza ostakljenog pulta prodaje burek i sladoled s okusom citrona.
Prije par godina bija sam u Tirani i doista uočija nekoliko njegovih kozmičkih blizanaca, tako da moram priznat da je i ovaj opis odgovarajuć, uz napomenu da Licko ne nosi bilu kapicu.
Najpoštenije bi bilo reć da stric Licko izgleda kao neki, štajaznam, Skender Poirot.

Stric Licko se posve sigurno u biloj košulji krstija, pričestija i krizma. Posli toga je u biloj košulji vozija autobus, u biloj košulji oženija strinu Slajku, u biloj košulji riza lozu, u biloj košulji mastija grožđe, a slutim da je u životu malo toga uopće obavija bez bile košulje.

A obavija je on puno toga, proša svita, svašta doživija i svašta vidija kroz šoferšajbu.

Stric Licko je zadnjih godina, nažalost, pomalo boležljiv.

Uglavnom se žali na bol u ramenu, drugo je srićom dobro.
Di ga neće rame bolit, al je taj u životu malo odvozija uz otvoren prozor?

Jačina bola u ramenu kod strica Licka varira. Nekad ga ruke slušaju, nekad ga ukoče.
Tako da on svoje zdravsteno stanje zorno prikazuje mogućim dopuštenim otklonom ruke od tijela.


To mu dođe ka neki kutomjer raspoloženja. Lickometar.


Recimo, sritnem ga, poljubim, zagrlim, pitam za zdravlje:
- Kako si mi, strikane moj?

Ako Licko još i  prije odgovora digne ruke visoko iznad glave, a lickometar tako pokaže 180°, znači da se Licko taj dan ćuti izvanredno, ka mladić.
- Dušo strikanova, dobar sam, nuder!


Ako ruke uzdigne dopola, ka da napravi slovo T, a lickometar pokaže 90°, onda je tako-tako, u skladu s godinama.
- Dušo strikanova, nako, guram, šta ću?!

Ako pak ruke uzdigne samo malo, do 45°, tako da mu pojava sliči na strelicu okrenutu prema nebu, onda se Licko ne osjeća baš dobro.
- Dušo strikanova, vidiš i sam...

Bude mi ga ža.
- Pa otiđi striče u doktora, možda da ti šišne kakvu nekciju il nešto, da te odštopa?


Znam ja doduše da su godine tu, i da tu nema puno pomoći od doktora.
A zna i Licko da mu doturi ne mogu pomoć, nema šta on nije proba.

- E doturi, doturi.... ki da oni znaju. Davali meni doturi nekcije, mirili doturi tlak, mirili doturi cukar, mirili sve, sve dobro, a ništa ne valja. Meni, moj sinovac, niko od nji ne more pomoć.

- A štaš, strikane...
- Niko od NJI, reka sam. A nisam reka: NIKO NA SVITU. Vićeš sat. Jen dan, pita me susid: šta ne odeš do Drniša, pa nek pogleda Vinetu more li ti šta pomoć?



Taj Vinetu iz Drniša je, blago rečeno, osobenjak.

Ne znam kako se on zapravo zove, zato ga zovem Vinetu, a mislim da mu je ime dobro pogođeno.
Uglavnom, Vinetu liči bolove nekakvim energetskim izbojima.

Nije Vinetu baš ono PRAVI dotur, ali šesti se u svašta.

Pogotovo u bol u ramenu. To mu je uža specijalnost.

Ne znam doduše niti je li on baš ono diplomirani šaman, ili je završija samo višu šamansku ili šta.
Ja se ne bi se nimalo čudija niti da je Vinetu svojedobno stažira u onoga Luke Hodaka.
Ali nije važno šta JA mislim. Važno je šta stric LICKO misli.


A stric Licko misli i pripovida ovo:

- I ja sam, sinovac, isto isprva bijo ki malo skeptčan. Al stislo me pravo, ma nisam moga rukom ništa, neg evo vako volko!

(Licko pritom pokazuje zabrinjavajućih 30°).

- I?


- I štaću, oša ja na kraju kod Vinetua. Pita on mene šta je i kako, tako ja njemu onda divanim, on gleda i sve ki klima glavom. Kad ja njemu tako sve reka, a on ti meni kaže: neće to bit problem. I onda ti on zasuka rukave, i meni vako svojom rukom prilazi iznad ramena. I vrti, vrti rukom! Zamisli ovo: ne dira mi rame, a rame se meni ugrijalo kanda... kanda da mi toplom PEGLOM prilazi priko ruke!

- Ih, striče, baš peglom?
- Peglom, peglom, baš peglom!
- A ne dira ti ruku?
- A ne dira mi ruku.

Tija sam ga pitat jel pegla bila namištena na pamuk ili na sintetiku, ali suzdrža sam se nekako. Nek priča!
Uostalom, bila je košulja njegovim pričama uvik davala određenu razinu vjerodostojnosti. Da on nosi maskirni prsluk priko karirane košulje, druga bi to pisma bila.


 - I onda ti meni Vinuetu govori, dosta je za danas, moj Licko. Ne valja pritravat s terapijom. Dođi jope prikosutra.

- I, jesi bijo jope?
- Dašta. Pa ne more udit, šta!? Dođem ja tako jope prikosutra, kako mi je i reka. On jope drži ruku iznad mog ramena, i kruži, kruži, jope vidim ja, grije mi se ruka ki da peglom po njoj prilazi, kad ti govorim. I vidim ja, posli terapije, da mi ruka iđe sve tobolje!

(Pokazuje biće 40°. Malo računam. 5° na dan, pa to je u biti sasvim dobar rezultat!)

- I tako, ja u njega svako dva dana, i malo-pomalo, ja ti govorim, meni sve tobolje i tobolje. Samo...

- Samo šta?

- Nakon jedno desetak dana mora je Vinetu otić kod brata u Šibenik, brat mu bijo slabo. Pa nije duže vrimena dolazijo. Meni bilo daleko za ić tamo, a njemu jope nije bilo zgodno ić vamo, nema svoj aut...

- I prikinili biće terapiju!?
- Kakvi prikinili? Diš prikinit? Nema prikidanja! Nastavili smo priko telefona.

- Bravo, striče! I? Jope ki toplom peglom? Samo, mislim, priko telefona?
- Ma tako nekako, samo... nije to TO kad je priko telefona. Grije, vidiš da grije, ali, bude ki mlako, ne bude nako vruće ki uživo.
- E j...a strikane, gubi se biće signal, srića da je zva iz Šibenika, šta bi da mu je brat u Zagrebu, iz Zagreba se ne bi dobacilo nizere...
- Tako da mi je i priko telefona pomoga, al isto... nisam baš ki prije. Viš, mogu dignit ruku vako volko, al dalje od toga ne iđe i gotovo!

(Diže ruke na 160°. Pa šta bi on tija, na daljinski iz Šibenika, 220°?)


Nisam pita Licka koliko ga je financijski izišla ova terapija. A i čemu? Osjetija sam da je i tu bilo peglanja, i to mrtvog-ladnog.


Posli sam na mistično liječenje i zaboravija.
Sve do nikidan.


Kad se iz Drniša ide prema Kninu, pa kad se skrene prema Vrlici, prođe se kraj jedne srušene kuće. Isprid te ruševine je proširenje s kontejnerima.


Sta sam tako nikidan baš na tom proširenju, mora sam bacit smeće iz auta.
Tamo sam ugleda nešto šta mi je zaokupilo pažnju.
Na jednom od kontejnera velikim slovima bilo je napisano:
SABOR=GMO

Osta sam tamo neko vrime, sve pokušavajući odgonetnit smisao te jednadžbe.
Međutim, ta naoko jednostavna misao u svojoj je skrivenoj slojevitosti ipak nadilazila moje umne kapacitete.
Zalupija sam gepek i otiša.
Ali kopkalo me to, pa sam pita jednog susida.

- Ko vam ono piše po kontejnerima? Dica nisu, to mora bit neko odrasli...
- Ono? Pa to je napisa oni berle Vinetu! Šta mu bi, ne zna niko. To njemu tako dođe...

Tako sam sazna da Vinetu nije samo nadriliječnik.
On je u slobodno vrime i nadriumjetnik, a od recentnih radova može se pohvaliti upravo ovom konceptualnom intervencijom na šibensko-kninskoj urbanoj opremi.

Sad mi opet ništa nije jasno.

S jedne strane, susid kaže da  Vinetu ne more pomoć stricu Licku, jer Vinetu ne more pomoć ni samom sebi.



S druge strane, znam šta bi mi Licko reka, da sam ga to pita.

Reka bi mi da MENI Vinetu NE MORE pomoć.
Jer ja sam preskeptčan da bi to bilo moguće.

Ali on, Licko, nije.
Zato šta je njegov um, unatoč godinama, još uvik otvoren novim spoznajama.
I ZATO njemu Vinetu MORE pomoć.


Koga uopće briga šta doturi kažu?
Nek ONI natraju lickometar na 160°, kad se tako šeste.

Half rock

Nisam odavno bija na Promini.

A dok sam bija dite, znali bi otić svi, cila obitelj.

Ne samo nas četvero, nego CILA obitelj, nas biće četrdeset.
Ćaća, strici, Ćaćini strici, njijova dica i unuci, strine, tetke... redovito bi doletija čak i susid Živko, sićam se. Vodili bi i pase, nek se malo istrče.
Je li to bilo za Prvi maja? Moglo bi bit, to mi baš sliči na Prvi maja. Ondašnji Prvi maja.
Imali smo mi na Promini i svoje misto di bi išli.
Ne virujem da bi to misto više uspija nać, ali ostalo mi je u sjećanju da je riječ o travnatoj udolini među rastima, koja je izgledala ka neki mali zeleni amfiteatar. (Baš se mislim, čudno kako u prirodi trava bude lipa, gusta  i zelena, a satarem su da je uzgojim u vrtlu, i rezultat nikad nije približno tako dobar.)
Po travi je bilo razbacano suvo rastovo lišće, za ekstra paperjast efekt.
Nosili smo deke, ali moga si ležat i na lišću, toliko je bilo mekano.
Moga si se i valjat nizbrdo, po travi i lišću.
Mislim da imam i sliku na kojoj se stric Fap i ja i pas kotrljamo po zelenim tribinama tog amfiteatra, i svi se trojica smijemo.
Morat ću baš nagovorit Ćaću da me odvede opet gori, da vidim izgleda li baš tako kako se sićam.
Da vidim koliko me sićanje vara. A vara, uvik privari.

Gori, na Promini, peklo bi se janje, igrale bi se balote. Nosili bi se kolači, kuvala kava. Pivalo se! Znači, nosilo se i vino.

Nema toga više odavno.

Zadnji put sam na Promini bija prije desetak godina, sa svojim kumom Biskupom.
Meni se baš išlo, ali njemu brate baš i nije. On ka dite nije bija tamo za Prvi maja, to ti je to. Nije cijepljen.

- Biskupe, ajmo na Prominu!
- Ne znam, stari, šta ćemo mi tamo? Amo mi rađe negdi nešto popit?!
- Pa ponićemo sa sobom, ne boj se, nećemo žeđat!
- Hm. A more li se gori doć autom?
- Ma more, ali di je tu gušt, moš tako i u kafić?!
- Pa e.
- Ma daj, nemoj zaj...vat. Iz ovog si kraja, a nisi nikad bija, jeltako? A i uskoro ideš na brod, ovo će ti napunit baterije...
- Dobro, aj, satra si me, otićemo.

Trajalo je to uvjeravanje prilično. Jedva sam ga uspija nagovorit.

- A koliko bi nam tribalo vrimena, mislim, da se gori popnemo?
- Ma nije to neki uspon, šta je to nama?! Pa mojoj Materi triba manje od ure.

Biskupu i meni je tad, prije deset godina, tribalo dvi ipo ure.

Nisam ni onda bija u kondiciji, a i put sam promašija. Vidim da me on popriko gleda, mada ja sebe ni ne krivim toliko. Put više nije ni utaban, malo ko više ovde i prolazi.


Umorili smo se, pogubili se, opalilo nas sunce, iščeprljala nas smrika.

Da nismo nosili zalihe tekućine, davno bi nam spasnija moral.

Ovako, izdržali smo, ali jedva smo se dovukli do cilja.
A cilj nam čak i nije bija na samom vrhu, nego malo niže.

Bija je to upravo herojski podvig, popet se sa 400 na 850 metara nadmorske visine.
Promina je de iure planina, jer je viša od 1000m, a penjanje po planini nas čini i planinarima, jel tako?
Pa nisu ni Hillary i Norgay prilazili više od 450m dnevno, valjda?

Prije nego šta smo krenili, nagovara sam Biskupa da ostanemo noćit na Promini.
On je i prema tome bija malo skeptičan.

- Ma nema šanse da spavam pod vedrim nebom!
- Ma kojim vedrim nebom, šta je tebi? Ima gori kućica, šta su naši lovci iz sela sredili! Ful komfor! Tribamo ponit samo vriće za spavanje, pošto nisam siguran za posteljinu.

Lovci su stvarno bili obnovili jednu staru ruševnu kućicu. Popravili su zidove, stavili su i krov.

Kad smo došli do kućice, malo smo se šokirali.
Lovci su biće prit kraj rađe vidili zeca, pa su otrčali za njim i ostavili kućicu nedovršenu.
Tako da kućica nema ni prozora ni vrata, dalje da ni ne pričamo.

Od kiše još i štiti, ali od mede ili vuka, tako-tako.
Ako se medo zaleti u zid, štiti. Ali ako se medo zaleti kroz vrata, onda ne štiti.

A, i ko će dat medvida na Promini? Pa nema medvida na Promini! Valjda.

A vuka, ima li vuka?
Vuka ima, to se zna, ali nije nas to onda baš brinilo, bili smo previše umorni da bi se brinili oko detalja.

Ako je prije uspona i bilo neke dvojbe oko ostajanja priko noći, prešutno smo se dogovorili da ostajemo. Nismo imali više volje odat, a i ne bi stigli nazad prije mraka.

Ostavili smo ruksake unutra, da ne budu baš pod vedrim nebom, i izašli smo isprid kućice, na proplanak.

Sunce je taman počelo zalazit za krošnje stabala. Vrućina je pala, a nije još zaladilo. Taman najlipše doba dana!
Dogurali smo dva manja kamena uz jedan veći i lipo sili, narizali pancete i poma, otčepili jednu bocu mineralne od mineralne i jednu bocu mineralne od vina.
Srića pa smo nosili sedmodnevne zalihe vina, tako da nam je doteklo i za večeru.
Proša je kraj nas neki lovac, malo sa nama proljudika, i produžija dalje. Biće čovik pomislija: jadni ljudi, vidi di žive. Ali nije to naglas komentira. Na planini vladaju dobrosusjedski odnosi.

Budući da na planini nema ni letrike, brzo je pala i noć.

Ali ne ova obična, gradska noć, nego prava noć!
Nebo crno ka ugljen, a puno zvizda.
Toliko zvizda moš vidit samo u zapuštenom vlaškom kraju, ili na zabačenom dalmatinskom otoku.
Ja sam bija totalno impresioniran, Biskup baš i nije.

On se u životu nagleda zvizda u mrklome mraku. I ovih koja se odavde vide, a bome i onih, koja se odavde i ne vide, osim na zastavama.

Medo ni vuk nisu dolazili. Biće su čuli o čemu pričamo, pa smo im bili totalno nezanimljivi.
Ne znam ni ja o čemu smo pričali. O svemu, valjda. Znam da smo se puno smijali.


Prispavali smo u kućici, u vrićama za spavanje.
Lovci su osim vrata i prozora zaboravili stavit i krevete, a o parketu nisu razmišljali ni u vrime početnog entuzijazma.
Stavili smo na vrata neku paletu, da zbunimo medu.

Zaspa sam čim sa taka beton.
Ful komfor.

Sutra, kad smo se probudili, zamislili smo da smo popili kavu koju nismo ponili, na brzinu se spakirali i uputili se nazad, kući.
Nizbrdo smo došli puno brže nego uzbrdo. Zato šta smo se uglavnom kotrljali.

Taj dan mi se taj izlet nije ni učinija tako dobar. Ali bude to.
Triba vrimena da sjećanje pritvori dobre stvari u odlične.


Putem nazad, ruksak mi je bija puno lakši zbog tekućine koju sam ostavija, i samo malo teži zbog kamena koji sam ponija.

Kamen doduše nije bija velik. Bija je sa svih strana zaobljen i izlizan, osim s jedne.
Zbog toga je izgleda ka da se upravo otkinija od neke druge, puno veće stine.
Po glavi mi se vrzmalo baš to, da u ruksaku zapravo nosim otkinuti komad Promine.

Nisam ima običaj pisat po kamenju, ali kad sam doša doma, napisa sam na onu ravnu, odlomljenu stranu:

"Ova je polovica Promine veća samo izvana."

Znam, zvuči malo otrcano, ali... i nisam zna napisat nista pametnije.
Ni sad ne znam šta bi pametnije napisa, znači da sam da sve od sebe.

Par dana posli, kad je Biskup iša na brod, da sam mu taj kamen, a on ga je ponija ga sa sobom.
I ne samo taj put, ponija je on taj kamen na vijađ puno puta.

Ima i tome već par godina, pijuckali smo pivo u Škarauna, pita sam ga:

- Šta ćeš s onim kamenom?

Prvo je reka da će mi ga vratit.
Posli par piva zaključili da ćemo ga OBOJICA vratit. Na Prominu, naravno.
Gori je njemu misto. Gori, na vrtoglavih 850 metara nadmorske visine.
Tako da ćemo se morat još barem jedanput popet.

Ali ne još. Kamen još nije završija putovanje.
Ne znam koliko je taj dio Promine dosad privalija milja, ali zasigurno se naputova više od većine planina.
Još nije završija svoje putovanje, ali je daleko odmaka.
Slutim da je ova priča bliže kraju nego početku.

Ne znam veselim li se kraju, ali dok priča ne završi, ne mogu ni znat koliko je dobra.
Triba vrimena.

Za kraj, mislim da bi bija red i dopisat nešto na kamenu. Ostavija sam valjda malo mista. Nešto tipa:

"Ova je polovica svita veća samo izvana."

Otrcano je, znam, ali... zašto bi i bilo pametnije nego zadnji put?

I još jedna stvar.
Kad vratimo kamen na Prominu, ne znam bi li volija da ga nekad neko nađe, ili da ga nikad niko ne nađe.
Jer ako ga ko nađe, more ga taj i odnit.

Ma... zapravo, nek ga nosi.
Samo nek obeća da će ga vratit.

Ponos i predrasuđe

Poštovani!
Ovim putem Vas obavještavam da sam upravo nožem za kruv otpila ručku od tave.
A sve u svrhu urednosti!

Kad je o urednosti riječ, ja sam podvojena ličnost.
Dr. Digital & Mr. Analog.

S jedne strane, kad bi se ocjenjivala urednost u digitalnom svijetu, ja bi zasigurno bija odlikaš.

Ja, recimo, u Wordu obavezno imam upaljen onaj π, da vidim di je lupljeno enter, di razmaknica, di page break. Ne smi se samo tako prić u novi redak, a kamoli stranicu.
Čak i kad čitam tuđi tekst, kad vidim da je negdi dva puta udren razmak uzmeđu dvi riči, ja odma moram izbrisat onaj razmak šta je višak, ne mogu trpit takvo razbacivanje pikselima.
U imenima mojih fajlova vlada apsolutna urednost.
Nprimjer, imena filmova imaju u zagradama ime režisera i godinu snimanja.
Recimo: Apocalypse Now (Coppola 1979)
Na poslu, svaki dan se posebno snimam u novi fajl, a svaki fajl mora u imenu imat i datum.
Datum triba pisat ovim redom: godina, misec, pa datum. Jedino tako su fajlovi i kronološki i abecedno logično poredani.
Recimo, da sam jučer stiga pisat, ovo bi se zvalo: Blog 2016-03-31.doc
Međutim, pošto pišem danas, ovo se onda zove: Blog 2016-04-01.doc
Uočavate li kako je sve to pametno i mudro zamišljeno?

Ima još. Kad s nekim fajlom završim, obavezno ga prominem da bude Read only, da ga ne bi neko drugi slučajno prominija.
Fajlove starije od 7 dana bišem, ne volim kad se skupi nepotrebnih.

Općenito, PC mi je picikato.

Ali avaj! Sve ovo vridi samo za digitalni svijet, i nema analogije s analognim.

S druge strane zaslona, kad bi se moja urednost ocjenjivala u analognom svijetu, di se zapravo i ocjenjuje, možda bi i dobija dvojku, ali poklonjenu, radi dobrog vladanja.

Nemam pojma di mi šta stoji. Jer ne pazim, jer ne pamtim, jer me nije briga. I jer uvik ima ko skupit.

Moj stol je u uredu definitivno najgori.
Kad čistačica dođe subotom pospremit, vjerojatno pola vrimena sređuje moj stol, a četvrtinu vrimena sređuje ostale stolove i ured općenito. Onu preostalu četvrtinu provede zdvajajući zbog one polovine.

Ali, nekad me ipak uvati potriba za sređivanjem. I to manijakalna.


Uglavnom me to uvati kad sam nervozan.
Valjda ne znam di ću s rukama.

Kad pogledam urednost stvari oko sebe, to jest stvari za koje sam JA zadužen, reklo bi se da me nervoza baš i ne vata učestalo.

Uzmimo za primjer našu kužinu. Kužina je moja jurisdikcija.
U našoj kužini je svaka ladica i polica dupkom puna.
Ima u njima naravno i bitnih stvari: teće, pijati, beštek, i tako to, ali ima i onih stvari kojima namjenu ne zna niko živ.
Mislim pritom na egzotične kristale koje ćemo izvadit tek kad nam u posjet dođe, ne znam, papa Franjo.
Ali ima tu, recimo, i neka plastična siva guma, zera veća, koja je vjerojatno neki rezervni dio za frižider ili za perilicu, ili za mikrovalnu, đava zna. Tu gumetinu uvik moram odmaknit da dođem do podmetača.
Ona u biti zasad i služi samo tome da priječi pristup podmetačima.
A zašto ona nije ISPOD podmetača?
Još jedna nerazjašnjena misterija. Nije, i gotovo.
Milijun puta tija sam tu gumetinu zavrljacit u kontejner.
Samo, Žena bi skužila da bez problema može izvadit podmetače. Onda bi odma znala da nešto nije u redu, da nešto od vitalne važnosti nedostaje. Pa bi ja nagrabusija.

A i u pravu je Žena. Iskustvo me uči ovo: da sad bacim tu gumetinu, sutra bi sazna čemu služi jer bi sutra i originalna crkla.
Kad ne znaš čemu nešto služi, a baš te živo zanima, samo to nešto tribaš bacit, sutra ćeš do u detalje znat čemu je služilo. Ali to nije sve. Saznat ćeš sutra i da se to nešto više ne proizvodi.

Uz pripunjene ladice i police, još par artikala redovito živi kraj našeg sudopera, jer zbog popunjenih kapaciteta ti jadnici nemaju krova nad glavom.
Među ovim beskućnicima prednjači jedna plastična boca od mineralne, ona zelenkasta, od litre ipo.
U toj boci od mineralne stoji vino, normalno.
Te se boce samo prvi put koriste za mineralnu, to im je ka neki probni rad.
Posli se do kraja života koriste za vino, barem u našoj obitelji.
Govoru da plastika more durat 20 iljada godina. A staklo razbiješ svako malo. Eto objašnjenja.

I tako, ove se boce od mineralne, to jest od vina, nikako ne možemo riješit.
Taman kad je popijemo, ili ulijemo u gulaš, Ćaća donese drugu. Sramota je u kući nemat vina. More ti recimo Ćaća doć, a nemaš ga čime ponudit. Zato Ćaća uvik donese.
Naravno, nije riječ uvik o ISTOJ boci, jer Ćaća radi po principu "puno za prazno", ali šta se mene tiče, to je jedna te ista boca, simbol obilja našeg gazdinstva.

Dugo sam se griza šta nisam napravija metar dužu kužinu, u nju bi sve lipo stalo. I ova boca, garant.
Al posli sam shvatija da ni u nju nekako, iako ne znam kako, ne bi sve stalo. Opet bi ova boca bila na sudoperu, garant.
Ma, čak i u metar kraću kužinu bi sve jednako stalo. I opet bi ova boca bila na sudoperu, garant.
Vi možda mislite da to nije tako, ali tako je.
Znam ja dobro. Ne šta je to moja kužina, nego stvarno...

A danas, danas sam s posla doša ljut ka pas.
GRRRrrr!
Jedan majmun me baš ono pravo snerva.
Ne bojte se, nije niko od vas.

Gledam oko sebe, bi li koga mlatnija. Samo, ne smi se nikog tuć, more ti ko vratit.
Znam šta ću! Pospremit ću ovi višak po kužini, bija bi više i red, a u konačnici će spremanje imat i terapeutski učinak.
Malo-pomalo, skoro sve sam raskrčija, i skoro sve sam uspija negdi poslagat.
Sve osim one šugave boce.

I sad ta boca gordo stoji sama kraj sudopera i gleda me.
Uh, kako me nervira!
Najrađe bi je popija, ali znam da je to privremeno rješenje, jer ne bi se ni otriznija, a već bi stigla druga, puna.
Ne mogu ovu bocu više gledat, negdi je moram sklonit.

Otvaram jednu po jednu ladicu u kužini.
Jednostavno nema mista. Pari japanski metro u špici.
Ma je li ovo stvarno moguće? Pa moralo bi se to moć riješit. Sve se može kad se oće. Svojedobno sam bija neloš u Tetrisu, i ta bi činjenica mogla pomoć.
Ajmo vidit šta je sa policama, kakve su mi šanse da bocu tamo udomim?
Prva vrata: ništa, krcato.
Druga vrata: ništa, krcato. Još je nešto i ispalo, (ja mislim neki alat za aranžiranje ananasa ili nešto tako), pa sam to brzo nabija nazad i zatvorija.
Treća vrata: tračak nade!
Iza ovih vrata su dvi police, obe napunjene tavama najrazličitijih promjera, dubina i boja.
Nisam ima pojma da je ovoliki broj tava nužan u kućanstvu!
Ima dosta okruglih, a ima i jedna kvadratna!
Zašta li ta kvadratna služi? Ne sićam se da sam u zadnje vrime izija nešto kvadratno...
Hm. Možda bi se u njoj mogla ispeć kvadratna palaćinka?
Pa kad je zarolaš, dobiješ lipo valjak, svugdi istog promjera i svugdi iste količine mermelade?
To moram provat. Moglo bi to bit dobro. MORALO bi to bit dobro.

Čini mi se, onako od oka, da bi moga ovu kvadratnu tavu stavit posebno, a okrugle posložit jednu u drugu: Tako bi taman napravija misto za onu bocu na donjoj polici.
Kombiniram. Đavla. Tave skoro i stanu, al u ovoj donjoj polici fali 3 milimetra visine za bocu.
Reka bi čovik, neš ti 3 milimetra, al neće boca da uđe, osim nakoso, šta me još više živcira nego da je na sudoperu.
Ne mogu virovat da proizvođači kužine rade kužine s policama u koje ne more stat boca mineralne od litre ipo za vino!
Pa to bi tribala bit osnovna mira! Koji dizajn, koji šta...

Nema druge, otiša sam u podrum po bušilicu. Pa još jedanput po metar.
Ajmo, miško! To jest, ajmo, Bosch Co!
Izbušija sam nove četri rupe za policu i podiga je za cilih 5 milimetara.
Stane li boca? Dašta nego stane. Ima i 2 milimetra viška, nek se nađe!

Još da vratim tave.
Kvadratna, pa okrugle: jedna, druga, treća, četvrtaaa... ne stane.

Šta je sad, kako ne stane?
Ne moš virovat.
Preduga joj ručka, o kako god da je okrenem, ne mogu zavorit vrata.
Kog boga će im ovolika ručka? I još drvena?
Odma donosim odluku: otpilat ću je.
Ajme, ne da mi se sad opet spuštat u podrum po pilu, već sam dvaput doli iša...

Ima li šta pri ruci? Ima. Nož za kruv, oni nazubljeni.
Probam na brzinu, da vidim bi li išlo. Bi.
Genijalna ideja, nema šta.
Nakon početnog uspjeha po rubu, nož se ukopava u dršku i samo škripi, a učinak pada gotovo na nulu, bez obzira šta turpijam ka sumanut.
Kakvo je ovo drvo, tvrdo je ki kamen, garant neka egzota? Zašto nisu mogli ovo od jelovine napravit?
A da, počem, od jelovine se radi nešto nebitno, krovišta i tako, a egzote se koriste za bitnije svrhe, tave i to.

Meni je, naravno, potpuno jasno da bi još uvik UŠPARA vrime da ipak odem u podrum po pilu, ali nema šanse. Stvar možda nije otišla preduboko, ali je zato otišla predaleko.
U mom vlaškom mjenjaču često se ne da ubacit u rekverc.
Nego goni rođo, goni unaprid. Ako triba, goni glavom kroz zid, samo nemoj nazad. Nazad je poraz.
Ne uspijem li otpilat ovu ručku nožem, u stanju sam je odgrist, majke mi.
Je li to ponos, upornost, ili samo ludost? Prosudite sami.

Gledano objektivno, ova životna filozofija vodi me u jednom smjeru. U Vrapče.
Da rezimiram:
Nožem za kruv nasrćem na tavu, zbog boce mineralne, za vino.

Jesam li uspija otpilat dršku ili sam je na kraju dokrajčija zubima?
Neka to ovaj put ne ostane misterija.

Uspija sam je otpilat. Tava je uredno stala u policu, vrata sam bez problema zatvorija.
Boce više nema kraj sudopera.
Skrasila se kraj kvadratne tave.

Ispunjen sam ponosom.
Nervozi ni traga.
Kužina blista.
Zapravo, blistala bi da me nije u međuvremenu prošla nervoza, i da po sudoperu nije ostala piljevina. I metar. I bušilica.
Neka ih. Pospremit ću to kad mi skoči živac.

Take my breath away

Danas ću o još jednom malom i običnom događaju.
Probat ću, ako mi uspije, stavit naglasak na to da se na svaki događaj može gledat iz više različitih perspektiva.

Bilo je to prije par godina.

Petak navečer, zove Ćaća. Kaže, zva mi je već i Brata.

- Šta ste planirali sutra?

Najvažnije je čovika obavijestit na vrime. Zato i cijenim šta mi se javija večer prije, a ne recimo dan kasnije. To bi stvarno bilo zadnji čas.

- Ništa nisam planira, šta ću planirat? Zašto, šta si ti planira?
- Ma, mislijo sam, ako nemate šta radit, da se vazdva zaletite na selo. Skuvala je tetka Jozika sarme. A i tribalo bi joj bacit zera đubra po vinogradu.

Aha. Sarme. I đubar bacit, kad smo već tu. Kombinacija san snova.

- A dobro, Ćaća, more. Štaš od tetke, triba joj pomoć. Kad onda da dođemo?
- Ma, dođite kad oćete. Šta ja znam, dođite ujutro, kad se naspavate.

Naravno, ovo je trik rečenica.
Jer da je mene pustit da se baš ono naspavam, doša bi u ponediljak, i on to dobro zna. Da mu rečem dokle ja mogu spavat, bija bi odma legitimiran ka neradnik, jer on se u mojim godinama diza u cik zore. Da bi iša u lov, priskrbiti hranu za obitelj, pretpostavljam.

Ukratko, "Dođi kad se naspavaš" zapravo znači "Navij sat zera ranije nego inače".

Još jedna pojedinost je zanimljiva.
Kad god da navijem sat, koliko god da mrkli mrak bude kad me ujutro Brat skupi na stanici,
nakon jedno 35 minuta vožnje, taman negdi oko Unešića, meni ili Bratu zazvoni mobitel. Ćaća, ko drugi.

- Di ste?
- U Unešiću, Ćaća.
- Tek u Unešiću? A ja mislijo da ćete zera ranije, da šta stignemo obavit. A ništa sad, kad ste tek u Unešiću...

Uvik tako. Postajem sklon čak i teorijama zavjere. Ja mislim da on nas prati priko GPS-a, i da on zapravo točno zna di smo. I da NAMJERNO zove baš kad dođemo u Unešić, tamo mu signal bude najjači. Samo da vidi oćemo li mu kazat istinu, da vidi jel nas dobro odgojija.

Kad stignemo na selo, mater nas obično upita jesmo li gladni. Na stolu u pravilu čak budu i dvi krafne, ali ko ih smi taknit? Ćaća bi ispalija na živce da se još dragocjenog vrimena izgubi na proces žvakanja. Đubar čeka na otvorenom, nezaštićen, a more svaki čas neko naić.
Naš je čovik žestok na đubar, to se zna.

- Ma nećemo, Mama, izili smo već nešto, nismo gladni. Nego, daj ti nama šta ćemo obuć.

Mater je već pripremila borbeni komplet.
Od doli prema gori: čizme, gumene, do kolina. Kombinezon, od nekog neuništivog materijala, vjerojatno nešto na bazi azbesta. Rukavice. Kape.
Fali nam još samo vizir, ili barem ray ban oćale, i imamo poster za Top Gun. Ili Breaking Bad.

Izlazimo Brat i ja, krećemo prema tetkinom vinogradu. U slowmotionu, naravno.


Na ulazu u vinograd već je usidren nosač đubra, crveni USS Ferguson.
Paluba do ruba natovarene prikolice već vrvi aktivnostima.
Oko stajskog trapa se vrzmaju teta Jozika i stric Fap. U stvari, oni su oni Ćaćini tetka i stric, a moji pratetka i prastric, ali nećemo komplicirat. Dovoljno je reć da su oni stara garda, iskusni tehničari koji provjeravaju je li sve spremno za lansiranje.


Njih dvoje su isto u ful opremi, sve u skladu s važećim zakonima i pravilnicima.
Od gori prema doli: maskirni prsluk priko karirane košulje, koja je opet propisno utrana u gaće od tute. Doli šlape, kućne, proizvod kao Diokom.

Zrak se, iako prohladan, leluja iznad prikolice.
Pamtit ću ovaj prizor dok živim.
To je prizor koji oduzima dah.
Čak i ako zatvoriš oči, taj prizor oduzima dah.
Jer se očima u pravilu i ne diše, nego nosom.

Gledamo Brat&ja u Joziku&Fapa, gledaju oni u nas.
Sudar civilizacija, bliski susret treće generacije i četvrte vrste.

Čudom se čudimo jedni drugima, jer je evidentno da nas odijevaju različiti timovi stručnjaka.
Svaki tandem misli da ONI DRUGI nije pri zdravoj pameti.

Odlučujem nešto reć, čisto da se razbije neugodna šutnja.

-Volim miris đubra ujutro, sinko! Miriše na... pojatu!

Brat se smije. Ono dvoje se ne smiju. Šta će se smijat?
Pa nije se lipo smijat tuđoj nesrići. Nisam ja kriv šta sam takvi, takvi sam se rodija. Njima je mog Ćaće ža.

Dosta priče, ajmo na rađu!

Vjerojatno nema potribe pojašnjavat, ali eto: đubar je stajski gnoj. A taj je stajski gnoj u praksi obilno armiran slamom, što je logična posljedica sanitarno-tehnoloških metoda uzgoja domaćih životinja. Ne želim vas tirat da nepotrebno vizualizirate đubar, ali sad to ne bi bilo loše napravit, bar za ovu priliku.

Misija: đubar istovarit iz prikolice i razbacat ga po vinogradu.
Doduše, ima i pokoji međukorak.
Triba najprije đubar utovarit u kariolu, a zatim ga kariolom distribuirat na za to predviđenu mikrolokaciju.

Modus operandi: pinjurice.
(Pinjurice su uz more zvane i perun, mada mi je puno draži ovi vlaški termin. Taj izbor omogućuje mi da me perun asocira isključivo na prehranu, šta nije loše. I, kad smo već kod toga, nije kariola, nego karivojla.)

Šta se doziranja tiče, nemam uopće predodžbu koliko đubra triba na koje misto bacit, ali čvrsto sam odlučija da neću štedit. Još pamtim jednog koji je od vlastitog ćaće dobija nadimak Blento, nakon šta mu je pri operaciji ovog tipa priteklo đubra, pa je višak otra kući.

Ne razumim se baš ni u đubar kao takav, ali stric Fap nakon dva uboda pinjuricama važno zaključuje:
- Nu lipa đubra! Pravo lip đubar.


Ne bi se čudija da je dometnija i nešto u stilu da je toliko lip da bi ga na kruv moga mazat, i to bez da se šalija.

Posa ide dobro. Đubar vrca na sve strane, a Ferguson se polako, ali sigurno prazni.
Uz sve mjere opreza, svakih par minuta u sebi zahvaljujem materi šta mi je pripremila kombinezon.


Mada, vidim da se stric Fap i teta Jozika baš i ne nerviraju oko toga. Godine iskustva, a i godine inače, otupe i vid i njuh.

Sam posa i nije za poželit, ali atmosfera je začudo dobra.
Pritresamo svakodnevne teme: sabor, Rusija, Kina, emisija ugljičnog dioksida. Spominje se i nezaobilazni Blento, lokalni antijunak bacanja đubra, šta mi potvrđuje da  sam odabra ispravnu taktiku doziranja.
Nakon nekog vrimena skužim da se i smješkam! A malokad se inače smješkam, pogotovo dok radim svoj svakodnevni, lipi i mirisni posa. Gledam druge, vidim da se i oni smješkaju, znači nisam izuzetak.
Sve me to toliko čudi da počinjem sumnjat da ovo i nije smješak, nego neka grimasa kojom autonomni živčani sustav nastoji koliko-toliko začepit nosnice.
Priča ide dalje. Amerika, branitelji, franak, ima li smisla mećat stirapor na kuću. Di je ko, kako je kome u životu, kako je na rađi, kako je u penziji, jesu svi dobro i tako.
Tetka Jozika se raspituje za moje.

- Srićo tet'na, di ti je žena, šta ona nije došla na selo?
- Nije mogla doć, tetka. Ima puno za učit.
- Ma dobro ti dušo i govoriš. Zato je ona u školu i išla, da ne mora istovarat đubar vako ki mi!

Brat i ja smo izgleda išli u školu baš zato da MOŽEMO istovarat đubar.
Od danas sam i počasni dipl.ing.đubr.


Teta Jozika je u podne manje kvarat objavila da smo gotovi. Taman je i ručak u podne.
U nje je ručak oduvik bija u podne.
(Ja nekad do podne ne stignem ni doručkovat)
Moram bit pošten pa reć da se na kraju i nismo puno satrali.
Ajmo ručat, dosta je za danas. I šta je najvažnije, ništa nije priteklo. Ne gonim đubar kući, osim možda malo na čizmama.

U prvom trenu, tamo u vinogradu, nisam se samome sebi ni učinija tako iskecan.
Ali sad, kad sam doša isprid tetkine kuće, malo me sram.
Kombinezon je u stanju ajde-de, ali čizme...  uh! Na čizme mi se nalipija sloj slame impregniran ko zna čime, nešto u najmanju ruku dvokomponentno, šta se jednostavno ne da skinit nikakvim struganjem. Ni o asvalt ni o travu.

Ma di ću vakvi u kuću?

- Dušo tet'na, ajde ulazi, lade se sarme?!
- Al ne mogu ti tetka vaki u kuću.
- Zašto? Pa šta udi?
- Pa vidi kakve su mi čizme! Još sam ih brisa o travu i sve, al svedno ih nisam dobro očistija.
- Ajme meni, oči moje, oko čega se ti sikiraš?! Uđi ti lipo u kuću, oladiše se sarme!
- Tetka, neću vaki unutra. Nego ti meni daj nešto da se priobujem, a čizme ću ostavit ispri kuće.

Vidi tetka da nema druge.
Ušla ona u garažu, čujem, pritumbava nešto. Eto ti se je za par minuta, i stvarno, nosi mi neke šlape.
Štaviše, čak se i ona priobula!

- Na tebi šlape, srićo tet'na, iđe tetka ručat!

Ušla tetka u kuću, a ja osta vani. Smišljam kako ću izut čizme, a da ih rukama ne diram.
Mislim, jednu je čizmu lako skinit, pomogneš se drugom. Ali, kako skinit onu drugu? Srića, nemam koga ni pitat.
Na kraju sam skakuta na bosoj nozi po dvoru, i pokušava onu obuvenu nogu zakačit za sve i svašta ne bi li je izuja.
Više me satralo izuvanje nego razbacivanje đubra.
Ali uspija sam! Jedva.

Gledam ja ove moje šlape.

Zera mi jesu manje, ali ne smeta.

Samo, vidim da su i one obilno izlipljene slamom.
I nekako su mi poznate. Proizvod kao Diokom.

Nisam se začudija šta su još bile tople.

Za razliku od sarmi.

Šaltavanje II

Nek se sitim di sam sta nikidan.

Evo mene, kako sam već reka, u školi, na informacijama svome starijem sinu.
Sidim za stolom u nekoj učionici (kad uđeš, niz hodnik, pa druga vrata desno).

Priko puta mene sidi učitelj, koji je zapravo tu na zamjeni, jer učiteljica Renata je bolesna.
Kako se ispostavilo nakon kratkog upoznavanja, učitelj je moj imenjak. Ta informacija naravno nije od krucijalne važnosti, ali je zgodna.

- Da vidimo mi: kako se zove Vaše dijete?

Ja mu lipo i kulturno kažem ime i prezime Starijeg (9). I razred, da ne bi bilo zabune!
On otvara imenik, nađe ga isprve.

- Kako izgleda Vaše dijete?

J...te, a da nije ovo možda Skrivena kamera? Malo se ozirem, ne vidim nikakve kamere. A opet, zato se valjda i zovu skrivene.
Hm. Probat ću na ovo i nasist i ne nasist (ka Kerum kad ga Tim zovne).

S druge strane, možda čovik jednostavno provjerava jel ja znam ko mi je dite?
Ruku na srce, do ovog trenutka i nisam baš ostavija dojam osobe kojoj su sve daske na broju.
Odlučujem da ću mu odgovorit.  Ništa me zasad ne košta.

- Pa, lipo izgleda! Nako, dosta visok za svoje godine, kraće ošišan. Ni mršav ni debel, reklo bi se, taman kako triba! Kafena kosa, velike oči, pravilne crte lica. Lip. Ne šta je moje dite, ali...

- Znači: dosta visok za svoje godine, kraće ošišan? Mislim da znam.

Znači, dobro sam ga opisa! Uvik sam bija vizuelan tip.

- Znate, gospodine, ja sam tu na zamjeni...
- Ma znam sve, učiteljica Renata je bolesna, pratim ja zbivanja...

- ...tako da nisam još baš dobro upoznao svu djecu. Zato i pitam kako izgleda.


Znači, ipak nije Skrivena kamera. Dobro je, još bi mi samo to tribalo...

Otvara čovik imenik, pokazuje mi ocjene, ja malo gledam.
Nisam zadovoljan, nego sam prizadovoljan! Nemam se šta žalit, stvarno nemam.

- A ponašanje, učitelju? Kakvi je iz ponašanja?
- Pa, mislim da je dobar. Mislim, svi su oni živahni, ali opet, to je normalno za taj uzrast.

- Tako je, to je potpuno normalno. Ma mislim, bili su nedavno ti praznici i to, pa se dica malo opuste...

- Praznici? Nedavno? NEDAVNO?? Znate li Vi uopće KAD su bili zadnji praznici???

Zbunija me. Mislim da znam, ali opet, mislim i da ne znam.
Opet sam se u nešto uvalija. Uh.
Od sad odgovaram samo kad me se nešto izričito pita, a inače mučim, pa kud puklo!

- Pa bili su... praznici, sad ovo zadnji put kad su bili, vi bi to tribali čak i bolje znat o mene!

Ima sam i gorih odgovora u životu. Ali barem je na njega red, jer ja više usta ne otvaram.

- Da, bili su praznici, moj gospodine, samo nisu bili baš nedavno.

Ja mučim.

- Znate li Vi zašto vas ja pitam kad su bili praznici?

Ja i dalje mučim. Možda sam malo slegnija ramenima, tako me on ne more optužit da uopće ne sudjelujem u komunikaciji.

- Davno su bili praznici, moj gospodine.

Malo sam klimnija, iz spomenutih razloga.

- Pitao sam Vas znate li kad su bili praznici, zato što su meni praznici bili radni.

Sad me uspija i zainteresirat, i to toliko da opet ne mogu mučat. Mada znam da ću požalit.

- Pa šta ste radili za praznike, škola valjda ne radi za praznike? Opet kakva zamjena, šta li?
- Ma kakva zamjena?! Da bar. Istovara sam drva s kamiona.

Eno na. Zna sam.

- Vi, učitelju? Istovarali drva? Pa zašto?

- Pa šta vi mislite, moj gospodine, da se može živit od ovih zamjena? Dva dana ovde, tri dana tamo, četrnaest dana nigdi, onda opet sve ispočetka, sidim kući i čekam da se neko razboli.

Kad to tako pogledam, stvarno mu nije lako. Vamo, tamo, uvik negdi, nikad nigdi. Nije to lako. Niti malo. Znam kako je bilo Ženi, kad je radila zamjene.

- Ajde, učitelju, ma nije sve tako crno. Mislim, ko zna? Možda Renata bude duže bolesna, a da joj isto ne bude ništa ozbiljno?!

- Ma nemojte me još i zaj...vat. Dosta mi je svega.

- Nisam mislija ništa loše, učitelju, stvarno. Ma... bit će bolje, vidit ćete..
- Bit će bolje P...U MATERINU...

Baš ovako mi je reka, ne lažem. I nije to zvučalo ka beštima, nego je baš nekako utučeno izgovorija. Nije ni uskličnik upotrijebija na kraju, nego baš tri točke.
Došlo mi ga je iskreno ža. Zna sam da je od te profesije teško živit, al da je OVAKO teško, nisam uopće ni slutija. Valjda zato jer u zadnje vrime nisam uopće gleda oko sebe.

- Pa može li se kako živit od istovaranja kamiona?

Odakle meni ovako glupa pitanja? Ja sam izgleda nepresušan izvor glupih pitanja.

- Može li se kako živit od istovanja kamiona? Đavla se može živit. Mislim, ko zna, možda bi se i moglo, da me gazda plaća.

- Šta, ne plaća vas???
- Ah, bolje da vam ne govorim.
- Bolje? Zašto? Slobodno vi meni recite!
- Ma ne želim Vas maltertirat s time. I zašto bi Vas maltretira s time? Ipak ste Vi malome došli na informacije. A mali Vam je dobar i sve... i nema nikakve potrebe da vas sad ja gnjavim sa svojim problemima ... i sa svojim zamjenama ... i sa svojim istovaranjima kamiona ... za vrime praznika ... i s onim kretenom koji neće da mi da novce ... smrad obični ... ali, ajte vi pomalo kući, ja ću još malo ostat, možda još neko dođe, vi sigurno imate i pametnijeg posla...

***

Teško je ovo opisat, ali u učionici je upravo nastupila neka nadrealna zamjena uloga. U ovom trenutku to izgleda ka da je ON kod MENE na informacijama.
Ma, luđe od toga. Više to izgleda ka da sam mu ja neki terapeut, neki psiholog, koji doduše nema pojma ni kako se u toj ulozi naša ni kako se ikome pomaže. Ili bar ne odmaže. A opet, vidim da je čovik sav nikakav.
Da postoji kauč u učionici, okladija bi se da bi sad ovaj učitelj na njemu sidija.
A možda njemu triba samo da ga neko sasluša, bilo ko?! Možda i ja poslužim!?

- IMENJAČE!? Pametnijeg posla?? JA? Ma di se meni žuri? Samo ti reci. Možemo na "ti", dašta?! I godina smo, reklo bi se. I šta, neće smrad da plati, a?

Evo, stvarno je dobro došlo to šta smo imenjaci. Ne znam šta bi mu opće reka da nismo. Ali ovako, to nas je instant zbližilo. On je to očito osjetija i prije mene.

- Ma, neće smrad da mi plati.
- Zašto, šta kaže? Jesi ga zva?
- Jesam. Prvo je reka da će mi platit posli praznika...
- Pa davno su bili praznici!
- Znam i ja da su davno bili praznici.
- A posli praznika, šta je onda bilo? Jesi ga zva?
- Zva sam ga i opet posli praznika. Reka je da se još malo strpim.
- Da se strpiš, ma molin te ... I?
- Strpija sam se, a kad sam ga opet zva, reka je da se još malo strpim...
- I? šta je onda bilo? Jesi ga zva?
- Nije više ništa bilo. Nisam ga više ni zva.
- Nisi ga više zva? Pa zašto ga nisi zva?
- A šta da ti kažem? Štufalo me. Nemam ga više volje niti zvat. Ionako nisu bili neki novci.

Kad se samo sitim smradova koje ja nemam više volje zvat... bude mi muka. Al budem i bisan!
Možda i njemu triba da malo bude bisan?
Triba! Triba danas svakome poštenom čoviku da bude bisan!

- Slušaj, imenjače! Ja ću tebi vako kazat: koliki jesu da jesu bili ti novci, to su TVOJI novci. TI si te novce zaradija, i TI IMAŠ PRAVO na te novce! Razumiš li?
- Pa je, u pravu si.
- U pravu? Dašta sam nego u pravu. U pravu sam sto dvadeset posto! Ne triba TEBI bit neugodno šta zoveš, NJEMU triba bit neugodno šta zoveš. Zovi, zovi, i zovi! I onda jope zovi. Dok god ne plati! Platiće on na kraju, samo moraš bit uporan! Vidi vako: dok god ne zoveš, ON je pobjednik. ON JEDVA ČEKA da ti pristaneš zvat! Pa neš mu valjda to dupustit? Takvi smrad da bude pobjednik?
- Ma je, imaš ti potpuno pravo! Zvat ću ga sad odma posli informacija!

Sve skupa, mislim da su informacije dobro prošle, i za mene i za njega. Ne mogu se zaklet, ali mislim da sam ga ostavija u dosta bolje raspoloženju. Koliko god da je bija bisan.

Doša sam doma, pita Žena kako je bilo.

- Ma sve ok.
- Ok? Samo to?
- Pa šta bi ti više? Mali nam je ok u školi. I više nego ok! A šta bi ti još?
- Pa dobro, valjda ste još o nečemu pričali, šta si tamo uopće radija uru vrimena?!
- Šta sam radija uru vrimena? Jel te baš zanima? Savitova sam učitelja kako da naplati od gazde to šta mu je istovara kamion priko praznika, eto šta sam radija!
- ?
- I nemoj me više ništa pitat, danas sam otiša, ali ja ti na te informacije više ne idem! Jedanput je i više nego dovoljno.

Šaltavanje I

Ne sićam se je li mi Ćaća ikad iša na informacije. Ili možda je, jedanput.
E, ali sićam se da mi je i Did doša na informacije, biće tamo u prvom ili drugom razredu! A i on samo jedanput.
Moram baš pitat Ćaću je li njemu Did ikad doša na informacije. Biće nije, pa je Did to nadoknadija na meni.

A sad je doša red i na mene. Žena mi je rekla da odem na informacije Starijem. Ona ne može stić.

Dala mi je detaljne upute, ne bez razloga.

- Dođi do 4, nemoj kasnit. I ponesi osobnu! Znaš li di ti je osobna uopće? Pitat će te zaštitar osobnu i neće te pustit u školu ne budeš li ima osobnu! Postrožili su pravila, ne da ravnateljica nikom uć bez osobne.
- Ma ajde, molim te, ne bi da je škola Fort Knox.
- Ne pametuj, nego ponesi obavezno osobnu! Jesi zapamtija ime učiteljice? Tri puta sam ti rekla. Pitaj na šalteru di je njezin razred ako ne znaš. A ne znaš. Znaš li uopće di je škola? Aj, bar nešto.

Doša ja taman u 4. Dobro aj, u 4 i koji minut. Svejedno, priznaje se.

Level I passed!
Save game.
...

Nemam osobne. Di je osobna?
Nema je, ne bi je nedilja našla...

Srića, na šalteru nije zaštitar. Nego zaštitar-KA. Nekako računam da je to bolja opcija.
(- i +, ko Amer i Rus... to su univerzalne istine, iako ona baš i nije hibishus.)

A još meni neka modra fascikla pod rukom! Nemam pojma odakle mi, ni šta je u njoj (ali zasigurno nije osobna). Svejedno, fascikla u ovakvim situacijama uvik dobro dođe. Pogotovo modra.

- Dobar dan, poslali su me da hitno dođem u vezi gospođe učiteljice Renate!

Ko me posla? Zašto je baš mene posla? Ko sam uopće ja? Zašto, kad te neko hitno negdi pošalje, ne tribaš imat osobnu?
Ma koja zaštitarka ta pitanja smi postavljat kad se isprid nje pojaviš namrgođen, s fasciklom u ruci?!
Jer kad imaš fasciklu, u njoj su sigurno i osobna i domovnica i iskaznica od FBI, i bjanko napisana kazna onome ko te se drzne pitat osobnu!

Pustila ona mene, nije ništa puno pitala. Nije smila.
Ušli facikla i ja bez ikakvih većih problema u Fort Knox.

Level II passed!
Save game.

...

E, a di ću sad kad sam uša? Di mu je razred?
Ništa, moram se vratit nazad na šalter i pitat.

- Ispričavam se, a di ste ono rekli da je učiteljica Renata?
- A zašto vam baš ona treba?
- Paaa... za informacije...
- A znači radi toga ste došli?!
- Pa, e...

Smije se zaštitarka. A i šta će sad sa mnom, kad sam već uša unutra?!
Plus, imam fasciklu. Šta znači da sam sigurno neki normalan čovik.
A da nosim bombu, ima bi crni ruksak, a ne modru fasciklu, to svako zna.

- Tamo su vam informacije, niz hodnik, pa druga vrata desno.
- Hvala vam puno, gospođo!

Točno sam pratija upute, nema mista pogrešci. Niz hodnik, pa na druga vrata desno. Pokucam, uđem.

Unutra neki brko, tako, mojih godina. Mrk tip. Sidi za stolom, isprid njega imenik.
On zasigurno ne može bit Renata.
Mislim, da je desetak godina mlađi, moga bi on i bit Renata, ima danas svakakvih imena, ali sumnjam da bi prije cca40 godina neko sinu da ime Renata.
Hm....
A možda nije Rena-TA? Možda je Rena-TO? Šta je ono rekla Žena, kako se zove?
J..te, koja sam ja budala, nemam pojma ko mu je učitelj(ica).

- Živili, dobar dan, jel bi ovde negdi tribale bit informacije?
- Dobar dan! Jest, ovdje su informacije. A u koji Vaše dijete ide razred?
- Paaa, moje dijete ide uuuuu... u II.C!
- Ali, nisu Vam OVDJE informacije za II.C.
- Kako nisu? Pa di su onda?
- Ne znam, mislim da je najbolje da pitate gospođu na šalteru.

Opet ja na šalter, a sve se putem mislim... ma da nije II.A? Ili možda II.B? II.D? Ma da nije D?
Ma nije! Sto posto je II.C!
Šta sto posto? Miljun posto je II.C, sićam se da sam mu lipija naljepnicu na čitanku.
Možda je ipak Renato?!

Prtljam nešto gospođi zaštitarki, muljam rodove, samo da žena ne skuži da sam totalna budaletina.

- Ispričavam se opet, možda griješim, ali ja sam ono triba kod Renataa..eee radi informacija?
- Pa tamo vam je Renatin razred, niz hodnik, druga vrata desno, već sam vam pokazala!

Znači, ipak JE Renata!
Ko je ovde lud?
Sad se već mislim: je li oni tip stvarno ima brkove ili nije?
Jesu li bila gusti, ili ono, paperjasti, jedva da ih vidiš?
Možda žena gaji prirodni izričaj?! Al opet, ne virujem...to bi bilo ipak malo preprirodno.

- Dooobro, ali čini mi se da tamo sidi neki gospodin, koji mi je reka da to nisu informacije za II.C.
- Pa i nisu. Učiteljica Renata predaje u III.C!

U j...mu, a da nije moj mali treći razred, a ne drugi?
J...te, je, treći je!
III.C!
Tri puta smo mu kupovali knjige, a nije pada razred! Znači da je treći.
C je sto posto, to znam po naljepnici.
Ma kad je prije narasa?
Majko mila, koja blamaža...

- Eeee, pa i mislija sam da je to III.C, gospođo. Ali, nije mi baš jasno di je onda Renata?
- Renata? Pa Renate vam nema već par dana, bolesna je. Onaj gospodin tamo je učitelj, on je zamjena dok se Renata ne vrati s bolovanja. Mislila sam da znate?!

Znam đavla.
Ne znam ja više ništa.
Ovo je j...na Zona sumraka.
Sad razumim Ćaću i Dida.
Kad obavim ovu torturu, ne vraćam se ovde više nikad. Nikad!

Opet kroz hodnik, opet druga vrata desno.
Opet nešto brljam.

- Dobar dan, evo mene opet! Ma nismo se maloprije dobro razumili, ja sam mislija da ste vi rekli da je ovo IV.C!
- Nisam uopće to rekao. Rekao sam samo da ovo nije II.C!
- E, pa to sam i ja reka. Jer meni triba III.C!
- Pa ovo jest III.C!
- Eto vidite! Točno taj mi triba!
- Izvolite onda, sjednite.

Level III passed!
Save game.
...

Ima još, došli smo tek dopola priče, na moju žalost. Nastavit ću drugi put, kad skupim snage.
S mukom se svega ovoga prisjećam, nije lako ispisivati ove retke.

Ono što osjećam najbolje opisuju poznati stihovi:

Svako sjećanje boli
ko živa rana što gori.
Ko si ti? Ko sam ja?
Što je laž, što istina?
Moram dalje, moram ići do kraja.
Vrata pakla i raja otvaram.

Mislim da je autor ovih premudrih misli Konfucije, ali nisam skroz siguran.
Provjerit ću.

IPAK

Jedan moj stariji kolega, a davno prije i razredni kolega moga Ćaće, ostavija je na mene posebno lip dojam.
Blag čovik. Uvik pristojan i kulturan, nikad ne podiže ton, a ljudi ga vole i bez pogovora slušaju.
(Maštam da postanem takav, ali znam da je to nemoguće. Ja mogu bit blag dok mi malo ne skoči tlak, a onda ode sve kuragu...)

Znali smo par puta ostat sidit posli nekog sastanka, popit kavu, pričat o svemu i svačemu, skroz ravnopravno, iako nas dili čitava generacija.
A možda i ne dili? On ima male unuke, ja imam malu dicu. Eto nepresušne teme.

Jedanput mi je priča kako je jako vezan za svoju ćer, još od kad je on bija mojih godina, a ona malo dite.
To nije ništa neobično, samo po sebi, jer on uz sve rečeno izgleda i ka dobar otac. Neobično mi je bilo njegovo objašnjenje.
On bi, naime, kad god bi doša s posla, sija svoju malu ćer na kolino i njih bi dvoje skupa ručali.
Na toj mi je kavi najozbiljnije reka kako su ih baš ti zajednički obidi, a ne nešto drugo, povezali za cili život!

Znate šta? Kad vam neko nikad ništa ne izmišlja, tribate mu virovat i kad kaže nešto posve nevjerojatno. Ja sam mu povirova, bez imalo razmišljanja.

I ne samo da sam mu povirova, odlučija sam to i sam pokušat!
Blag teško mogu bit, ali sist dite na kolino i s njime ručat, to već mogu.
I virujte, stvarno ima nešto u tome!
Malo se čovik izbrlja, ali ko me zna, zna i da od toga ne patim.
Al naučiš recimo izrizat šnicel na komade jednom rukom!
Mislim da je tajna u fizičkom kontaktu. Ne znam kakva su druga dica, ja svoju mogu natirat da side na meni jedino kad je ručak.

Oće li nas to povezat za cili život? Još je rano kazat. Pitajte me jednom, ali dok je na vrime. Nemojte okasnit.

Uglavnom, Stariji (9) je već prevelik da sidi na meni, malo sam se kasno sitija. Šteta.
Ali zato, kad god dođem s posla, moj Mlađi (3) sidne na mene i na dva skupa ručamo.
Nije to nama za potribu, ni njemu ni meni.
Ruča Mlađi u vrtiću, ali ruča i sa mnom kad ja dođem s posla.
Mislim da ruča i u međuvremenu, samo ne pitam puno, jer ću ja ispast taj koji je višak.

Pri kraju ručka imamo još jedan ritualić.
Posli glavnog jela, on ode do frižidera, otvori ga i privuče neki bančić. Onda se popne na bančić i dovati nam s gornje police desert. Frižider posli zatvori, ako se siti.
A za desert budu oni voćni jogurtići u plastičnim čašicama, oni šta budu spojeni po 4 u jednu tablu.

Mlađi ove jogurtiće sam prilomi na 4 dila, to mu je ka neki gušt, ne ne smo to niko lomit osim njega.
Klik! Klik! Klik!
Priko ona 4 spojena jogurtića bude uvik jedna zajednička slika, koja se onda podili u 4 manje.
Na jednoj ispadne breskva, na drugoj jabuka, na trećoj slova, ne mogu se sitit šta je na četvrtoj.
Bilo kako bilo, iako je sadržaj sve 4 čašice evidentno isti, nas dva svaki put vrlo ozbiljno razmotrimo po kojem ćemo ih rasporedu izist, i taj raspored poštivamo.
A svaki jogurtić izidemo zajednički, po pola. Žlicu on, žlicu ja.
Doduše, nekad kad je on baš jako gladan, onda on pojide prva dva jogurtića sam, a druga dva pojide sa mnom popola. Njemu se to navodno čini pravedno. Mada, iskreno mislim da me zaj...va, a to šta je malen nije mu nikakvo opravdanje.

Popodne proleti, svak na svoju stranu, eto ti večeri.
Kako to zna izgledat, već sam pisa.

Ali ponekad, na dobre dane, znamo se svi prije spavanja izvalit na veliki krevet i popričat.
Dok nas je bilo troje, postoja je samo jedan logičan raspored: Mama, Tata, a između njih Sin.
S koje je strane Mama, a s koje Tata, bilo je Sinu potpuno nebitno, dok god ih Sin razdvaja i spaja.

(Inače, jedino kako se Mama, Tata i Sin mogu ravnopravno zagrlit, to je kad stoje, i to kad stanu u trokut. Jedino trokut nudi demokratski zagrljaj, jer svak može zagrlit onih drugih dvoje. Ne pojavljuje se to slučajno u slikarstvu.)

Samo, od kad nas je četvero, stvar se komplicira, jer da stanemo u 3d i radimo piramidu, to stvarno nema smisla.
Obično onda ispadne da Stariji zagrli Mamu, a Mlađega dopadnem ja.

Njih dvojica se uvik nešto koškaju, badaju.
Srića pa i ja imam Brata, jer jedino tako znam da je to koškanje&badanje normalno. Inače bi poludija.

Stariji je jednom, samo kako bi istaka da je on bolje proša u križaljci, izjavija nešto tipa:
- Ja sam kod MA-ME!

Mlađi mu je prkosno odbrusija:
- A ja sam kod TA-TE!

- Ali mene je Mama RODI-LA!
- Ali mene je Tata JODI-JA!

Ne da se mali, nek je mali.
Meni je naravno ova njegova konstatacija, da sam ga ja rodija, bila urnebesno smišna.
Čak sam ga i podržava u toj ideji.
Jer, stvoren je balans masa.
Starijeg je rodila Mama, Mlađeg je rodija Tata.
Fifti-fifti.
Znam, nije pedagoški, da ne govorimo da je i anatomski vrlo upitno, ali u tom momentu mi se učinilo zgodno. U stvari, najiskrenije, laskalo mi je.

Mlađi je tu moju podršku svatija najozbiljnije, pa je to počea isticat svakodnevno.

- Tata, ti si mene jodija.
- Bravo, sine!

- Bako, mene je jodija Tata!
A meni srce OVOLIKO, pogotovo kad on to reče isprid ŽENINE matere!

Posli sam vidija da je stvar otišla predaleko.
Zapravo, uvik mi je bilo glupo čut da se ljudi svojoj ćeri obraćaju sa "sine".
Ja sam izgleda jednako glup, i gluplji.
Mora sam ovo nekako popravit, zaustavit dok se nije otelo kontroli.
Jer, eto ti ga sutra u školi, okiniće razred radi biologije, koliko je zadrt.

Odlučija sam stoga da malo s njim porazgovaram.
Iskustvo kaže: najbolje je to na dobre dane, prije spavanja, tad mi se čini najpodatniji za utuvit mu nešto u glavu.

- Tata, ti si mene jodija.
- Sine, da ti Tata nešto kaže. Znaš, tebe je IPAK rodila Mama.
- Nije mene IPAK jodila Mama. Tata, ti si mene IPAK jodija!

Uviđam da on nema pojma šta znači rič IPAK. Moram češće razgovarat s njim, znam.

Pa ipak, uzevši u obzir da mu je to prvo korištenje te riči, Mlađi je upotrijebija izraz IPAK sasvim korektno.
Čak je ponovija i oni moj važni mot kažiprstom dok ju je izgovara. I skroz mu dobro stoji taj mot kažiprstom! Ne, naravno, šta je to moje dite, nego stvarno, ali... ipak, zasad ću izbjegavat korištenje riči IPAK.

- Sine, IPAK te nisam ja rodija.
- IPAK jesi.

Ne moremo mi bez tog nesritnog IPAK, izgleda.
(Mislim da je rič IPAK i izmišljena za takav tip razgovora, čemu bi inače koristila jedna tako bezvezna rič?!)

- Ma, sine, znaš, nije bilo baš tako. Nisam ja tebe baš ono skroz rodija, nego sam ja zapravo pomoga Mami da te rodi, i bija sam odma tu kad si se ti rodija.
- A jesi ti mene vidija kad sam se ja jodija, Tata?
- Da vidija?! Ja sam tebe PRVI vidija!!! Ja sam te prvi i uzeja u ruke, odma čim si se rodija!
- I šta je onda bilo kad sam se jodija?
- A ne znam, bija si skroz mali i plaka si.
- A zašto sam ja paka, Tata?
- Pa... plaka si jer si bija gladan!

Baš sam bija zadovoljan kako je proteklo objašnjavanje, a i on je izgleda bija zadovoljan. Nasmija se malo i odma zaspa. Nasmija sam se i ja, jer sam u mraku čuja kako mu želudac kruli. Vjerojatno jer je opet bija gladan.
Taj mali je stvarno uvik gladan, dobro sam mu bija i reka!

Sutra sam ga tija pofalit baki kako je sve dobro shvatija.

- Bako, pitajte unuka da vam reče kako je to bilo kad se on rodija!
- Reci ti svojoj baki, dušo: kako je to bilo kad si se ti rodija?
- Bako, ja sam pjaka kad sam se jodija, zato.... jej još nije bija gotov jučak!

Odvalili smo od smija.

Sutra i prikosutra je tu bazu ponosno ispriča svakome ko je bija voljan slušat.
I svi, bez iznimke, bi odvalili od smija.

Samo, nakon par dana se zasitija i te baze i objašnjenja, pa se posli opet pridomislija.

- Tata, TI si mene jodija.
- IPAK?
- IPAK!