Kraju

Stric Vilbur upa u probleme.
Mora gonit Punta u meštra Janeza, mora bi barem zaminit ulje i filtere, a možda i još par drugih p...arija.

Trevija se tu i rođak Ferdo, a on se isto šesti u aute, pogotovo one starije.
- Štasmislijo minjat?

Govori Vilbur:
- Moram minjat ulje, to, aj, kaoti, moram. I filtere. Al govori Janez da bi triba minjat i pumpu vode, i pumpu ulja, i pumpu...
- SVE TO?
- E, tako on govori, jer da je to već kraju...
- Nu, kraju?! Pa jel sve to štas nabrojijo već krepalo, Vilbure?
- Pa nije, ali je kraju, čuješ li...
- Kraju je kad krepa! A dok nije krepalo, nije ni kraju!
 - ... a šta, ti misliš da ne triba sve to minjat?
- M'kakvi minjat!
- Zašto?
- Zato šta NE VALJA NJEMU ČUDO DAVAT!
- Kome, Janezu?
- Ma ne Janezu, nego autu. Ne valja AUTU čudo davat!
- Majde!?
- Jer: ako autu čudo daješ, onda ti njega RAZMAZIŠ. Onda on pita nešto NOMSTOP. Bude mu to normalno! Te ovo bi, te ono bi, svako malo nešto zapitkiva. Neš tako snjim nikako na zelenu granu!
- Nego kakob ti?
- Nego POMALO. Pomalo mu davat. Ne ga razmazit. Sad mu promini ulje. Aj, moš i filtere. Onda ga zera tribaš pušćat.

Je li Ferdo u pravu?
Đava zna.
Al on vlastitim primjerom stoji iza svoje filozofije.
On svoju filozofiju ŽIVI.

Reka sam već da je mehaničar, kažu ljudi, čak i vrstan.
Zna on svašta i popravit i napravit, iako mu to nije, kako bi reka, stalna djelatnost.
On stvari popravlja više onako, prema potribi.
Da živi u gradu, to bi mu bija hobi. Pošto živi na selu, onda je potriba.



Ima Ferdo iza kuće tu neku, ka, ne znam je li preslobodno kazat... radionu?
Mislim, pošto nije inkartana, ni izvana ni iznutra.

Isprid te radione, a i unutar nje, nema čega nema.
Starih guma, i vanjskih i unutarnjih. Felgi, volana, osovina, poluosovina, diferencijala, kardana, getriba. Vešmašina, ventilatora, lanaca, ventila, kotlova, bojlera, kanti, polivača, freza, radijatora. Jesam šta zaboravija? Sto posto.
Na ulazu u radionu su dvokrilna vrata, ona s armiranim staklom, zera naciklim. Jedno se krilo da otvorit. Drugo ne da. Isprid njega je malo ka i zareslo.
Pas laje isprid ovog zaštopanog krila, zavezan za bristić. Isprid pasa, ne triba možda ni naglašavat, plava tećica, u kojoj je malome Ferdi prije četrdeset godina mater kuvala mliko.
Eto, takva je to radiona.

Da je ne koristi Ferdo, koristila bi je grupa TNT.

Pa unatoč tome šta mu je radiona u takvom stanju, jedamput, ima tome već dosta, neko je Ferdu prijavija da vodi automehaničarski servis na crno!

I stvarno, došla policija, inspektori, ko već dolazi u tim prilikama. Obišli malo oko kuće, pronjuškali, pa onda pokucali na vrata.
- Kuc, kuc, jeste vi gospon Ferdo?
- Ja sam, šta triba?
- Jeste li vi vlasnik automehaničarske radionice?
- Jesam, šta triba?
- A možete li nam pokazati tu radionicu?
- Kako ne, kako ne! Ajte ljudi za mnom, tu je radiona, odma iza kuće!

Ne znam šta su ljudi očekivali iza kuće, jer su već maloprije tamo bili, ali otišli su opet, još jedanput ćirnit.
Možda nisu dobro gledali?
Ispostavilo se da ipak jesu.

- To radionica?
- Dašta ste vi mislili?
- To???
- E, pa šta udi?
- I Vi... tu popravljate automobile?
- Da diću? Neću na kiši?
- Gospon Ferdo, ispričavamo se na smetnji, idemo dalje. Lažna dojava.
- Ljudi, di ćete već? Pa tek ste došli... jeste šta za popit?

Ošla inspekcija ća, ne da nisu ništa pisali, nego su mu skoro i ostavili koju kunu.

Samo, ne moš ti reć da Ferdo nije meštar, ni da mu radiona ne služi.

Zamine on tu ulje i filtere.
Naoštri on tu lanac od pile.

U stvari, nema tog posla kojeg se on neće privatit, ako to situacija od njega traži.
On je, tamo posli rata, zapaljenog unproforskog đipa dove u vozno stanje, sve u onoj svojoj radioni, i to samo zato šta je njegov ćaća reka da to nema smisla. Eno đipa, još vozi.
Nisam stučnjak za aute, ali mislim da je taj đip dovoljan dokaz da je Ferdo dorasta i zahtjevnim poslovima.

E, a od ovih zahtjevnijih poslova, moram posebno istaknut kako Ferdo već godinama u radioni servisira i svoju vlastitu zubnu protezu.
- Znaš kakve su ove proteze? To svako malo nešto na njoj pukne. Pogotovo kad je pečeno za večeru. A ja lipo lemilicu, švajcaparat, metnem ćale, zera puntam, i more ona jope žuljat, samo dok se oladi! Ko bi svaki put kupova novu?!

Pukla mu tako nedavno za večerom jope proteza, baš na mistu vara. Ovi put je Ferdo skoro nagrabusija, jer umalo nije proguca protezu skupa s kumpirima.

Njemu pukla proteza, a ženi mu puka film:
- Ajde Ferdo, molim te ka Boga, ne popravljaj to više, vidiš da je kraju. Pa nismo mi taka sirotinja. Nego sutra lipo aj kod zubara! Šta je sutra, četvrtak? Sutra radi popodne. Itako si zadnji put bijo kad ti je OTU protezu meća.

Nije Ferdi drago, zna on da je zubar, prije svega, trošak. Al vidi i on da problem pomalo nadilazi njegove sposobnosti.
I tako, mada priko volje, otiša Ferdo sutra popodne kod zubara.
Nije on zubaru puno objašnjava, nema se tu šta čudo divanit.
Stavija Ferdo lipo šudarić na stol i razmota iz njega slomljenu protezu.
Gleda zubar, čudom se čudi, ne more doć sebi.
A onda uze onu protezu i krene prema kanti za smeće.

- Doture, kućete vi s mojom protezom?
- Pa u smeće, naravno!
- U SMEĆE?! A ne bi se to dalo... opravit?
- Ma dajte, Ferdo, kakvo popravljanje?! Pa ovo više nije nizašta, pogledajte i sami na što to sliči. Mislim, to doista ne bi imalo smisla popravljat. I ne samo to! Ferdo, ta Vaša proteza je možda i po život opasna. Napravit ću ja Vama novu!
- EM TI NEDILJU!
 - ?
- Ja sam mislijo da si ti MEŠTAR! Bacit? Muke je bacit! Daj amo protezu, ja ću to opravit SAM!

I otiša Ferdo kući, u radionu. Metijo ćale, zera punta, pričeka da se oladi, i večera!
Eno proteze dan danas, još žulja.
Stvarno je prijevremeno bila proglašena kraju.

A gledam sebe.
Meni meštri uvik uspiju objasnit da se stvari ne isplati popravljat.

Ma štaš to popravljat, vidiš da je kraju?
Baci to ća, kupi lipo novo.
Novi mobitel, novu televiziju, novu mašinu, novi auto, novi stan.
A kupit novo, to se, kao, isplati. To je mukte.

Ko je ovde lud?
Ne znam, ali možda ipak nije Ferdo.

Alkemija

- Kolki ti je?

Da nije kraj devetog miseca, zasigurno bi mislija da susid pita nešto nepristojno.
Al pošto je to vrime godišta, svak u mom selu zna da se pitanje ne odnosi na dječji doplatak, nego na slador.

Mada, ispada da je i to nepristojno pitat.
Jer, koliko god to pitanje izgleda jednostavno, nema šanse da ćeš čut jednostavan odgovor.
Ako ćemo pravo, mene taj podatak o sladoru baš i ne interesira, a jope,
svakoga pitam kolki mu je, samo da čujem šta će ko smuljat.

- E, kume, oćel rađa?
- Evala, kumaš'ne! Evo, iđe pomalo!
- Kolki ti je?

Ne znam jel se IKO IKAD žalija da mu je mali.
Svi su upravo oduševljeni količinom šećera u svom omiljenom voću!
Zato svi odreda odgovaraju nešto u stilu:
- Da znaš, kumaš'ne, da je neloš!
- Priličan!
- U mene uvi dobar!
- Mogu ti reć da sam zadovoljan.
- Nisam virova da će bit ovolki, kakva je bila godina.
- Nisam zadovoljan. Nego sam PRI-zadovoljan!
- Slatko... ki cukar!

Jednome nije gradir moga izmirit koliki je slador, toliki mu je bija!
Drugome gradir nacika, isto od čudo sladora. Jer, ne more gradir ni od čega drugog puknit.

A svakome načeta vrića cukra u konobi.
Svakome, pa i mome Ćaći.

Jutros je i u nas bila berba.


Ja nisam baš tip za branje.
Branje doduše nije teško, ali je zato dozlaboga dosadno.
Ja sam rađe za logistiku, muving. Zera i mozak upregnit.

Ovo je moj dio posla: kupit pune siće po vinogradu, nakrcat ih u gepek, otrat kući, istovarit, upalit muljaču, smastit, ugasit muljaču, pokupit koju pivu iz frižidera za berače, metnit druge da se lade, pa jope s praznim autom u vinograd.
I tako sedam-osam puta.
Dok gonim grožđe, niti se ne vezujem. Nije mi običaj ne vezivat se, al nekako mi je gušt na ovaki dan ne vezivat se. Bilo bi nekako grijota: uredno vezan, u nerednom autu!
(Još lani smo vozili grožđe u Goldoniju, al otkako je Ćaća iša u mirovinu, njegova Škoda je službeno unazađena u Škodilak.
To oće reć da se u njoj more vozit grožđe, a da je ne triba posli čudo čistit.
I istina je šta kažu. Najbrže po makadamu iđu službeni auti i Ćaćini auti!)

Posli berbe Ćaća nije ništa grinta.
Po tome sam zna da je zadovoljan kako sam odradija svoju dionicu.
A ove godine stvarno nisam ništa usra, mislim, barem ništa šta bi on skužija.
Stoga je Ćaća neispravno zaključija da sam spreman za novi level.

- Šta misliš?
- Šta, Ćaća?
- Šta misliš, vako, kolki je?
- Šta ja znam, Ćaća, kolki je. Znaš da ja veze nemam.
- Pa nako, šta misliš, vako?

Kombiniram. U ovom slučaju bolje je reć manje nego više.
To je vin-vin pristup.

- Štajaznam.... petnajst?
- Petnajst? A... moga bi bit iveći. MORA bi bit iveći!
- Moga bi. Šta je, je. Slatko je pravo!
Ki cukar, mislim se u sebi.

Odjednom, šok i nevjerica: Ćaća nosi gradir i daje ga MENI!
GRADIR!
Čoviče!
Nikad nisam gradir izbliza vidija, a kamoli ga drža u ruci!

Gradir se ne daje NIKOME u ruke. More mu ispast (a more neko i pročitat koliki ti je ZAPRAVO slador!).
Kad ti neko da gradir u ruke, to znači da si automatski primljen u Alkemičarski vinski ceh.
Nije to mala stvar!

Ma mislim, znamo mi obojica da sam ja, enološki gledano, izgubljen slučaj.
Al opet, kakvi sam, takvi sam, njegov sam.
A i potriban sam mu.
Ja ne vidim dobro na daleko, ali Ćaća ne vidi dobro na blizu, a to je u ovom momentu krucijalno.

- Na ti! Vid'de, vid'de!

Malo me isto vuna, ne znam oću li znat.
U Ćaće je neki zera moderniji gradir, nije ka oni toplomjer šta je pokojni Did ima, nego više sliči, ne znam, na pola dalekozora.
Mećem ja to čudo tehnike na oko, buljim ka tele u šarena vrata.
Ko će se ovde snać?! Pari logaritamske tablice.

- Di triba gledat, Ćaća?
- U Babu!
- Kojeg Babu?
- Gledaj di piše Babo!
- Vidi, stvarno na jednom stupcu piše Babo! (Kako on zna da si mi ćaća?)
- I?
- Čeka, čekaj, da vidim šta Babo kaže... aha! A slušaj....šesnajst, šesnajstipo, sedamnajst, tu negdi...
- Reka sam ja da mora bit jače od petnajst!
- E, pa dobro je onda, a, Ćaća!?
- Ha, dobro je... al jope sam nekako računa da je moglo bit ijače.

Tipično. Zadovoljan je, a opet, nije zadovoljan.
(U nas Hrvata je uvik tako. O čemu god da je rič, mi se uvik nadamo da će baš u nas tog nečega bit 120%. Ako ispadne 110%, podbacilo. Ako je, nedajbože, 100%, proglašavamo elementarnu nepogodu)

Nastojim pokazat primjeren interes, al ono, istinski, ne vidim razlog za puno sikirancije.
Kontam, najgore je prošlo. Ja sam danas napravija sve šta se od mene očekivalo. Sad  je vrijeme da Paracelsus preuzme.

- Iđem se ja istuširat, Ćaća!
Dobar sam ove godine. Je da me dopa kičmatrans segment, je da sam umoran ka pas, al opet, nisam puno šporka ruke. Ne volim ono kad danima ne mogu oprat ruke od mošta. A u ponediljak se radi, imam neki sastanak.

Ja se istušira, prisvuka, a on još u konobi, mozga nešto.

- Šta je, Ćaća?
- Ma nešto mislim... prije kolko smo mi ono prvu turu smastili?
- Šta ja znam, biće prije jedno dvi-tri ure, a?
- Ima i četri. Viš, viš... a to znači da je cukar najvjerojatnije POTONIJA na dno badnja! Tako da ga na dnu sigurno mora bit više nego na vrvu!
- More bit svašta.
- Moralo bi to na dnu bit ijače...

Vidim već di ovo vodi, al pravim se blesav.

- Ma dobro je to sve, Ćaća!
- E... znaš šta si ti moga?
- Šta?
- Aj, zera ti njega proburljaj, nek se teke digne cukar, pa ćemo mi jope mirit.
- Misliš, štapom il nešto?
- Ma, rukom, najbolje ti je rukom, ko će sad tražit štap.

Zna sam.
Nema mi druge, zasuka sam livu ruku do ramena (desnu ću u ponediljak davat na sastanku), uvalija je do dna badnja i burljam, burljam, burljam...
Ne znam bil opisa na šta me ovo asocira. Ni na šta lipo.

- Vid'de, vid'te sad!
- Čekaj, čekaj, di je Babo, di je Babo... aha! Vidi stvarno, Ćaća, dobro si reka! Sedamnajst... sedamnajst ipo... čak malo vuče na osamnajst, ako zera nagnem gradir!
- Reka sam ja!
- Je, stvarno si reka!

Stvarno JE reka. Šta je, je.

- Samo, nisi dobro burlja.
- Kako to misliš?
- Tribalo bi isto burljat S OBE ruke, nisi ti dobro diga onaj cukar sa dna.
- Ma ne znam baš. Ni bi se to smilo previše burljat, Ćaća. Malo me stra.
- Čega?
- Jer ako budem burlja s obe ruke, moga bi PRITRAT. I šta onda, ako natram slador na DVAJSTIDVA, DVAJSTITRI, KO ĆE GA ONDA SKIDAT???

Nije mi upalilo.
Al nije ni njemu.

Vremeplov

- Tata, ne spava mi se!
- Ni meni!

Pada noć, triba bi natirat dicu da se spreme leć.
Još bi nešto obavija, a ne mogu od njih.
Lito je, vruće mi je.


Nekad mi se čini da ću ispalit na živce s njima.
A onda... ne mogu se sitit: kakvi sam JA bija kad sam bija mali?
Za bit iskren, poznajući sebe, ovakav ka i sad. Ovakav ka i oni.
Spava mi se, a grintav sam i objašnjavam svima da mi se ne spava.


Obično zamišljam da sam ja bija bolje dite nego moja dica.
Zavaravam se, pretpostavljam, ka i generacije prije mene.

A i ne pamtim puno toga iz svog ditinjstva.


Ono malo šta pamtim, uglavnom je vezano za selo, i uglavnom je lipo
Često pomislim da ka dite nikad nisam ni bija nesritan, i da nigdi drugo nisam ni živija, osim na selu.
(Vjerojatno i drugi ljudi nekad pomisle da nigdi drugo nisam ni živija, osim na selu, hehe.)

Ako ne bi bili tamo cile praznike, na selo smo išli, ja mislim, svaki vikend.
Svaki.
Onda se išlo zaobilazno, priko Muća, starom Ladom, biće i po dvi ure.
Meni nije smetalo, ja sam i putem gušta.
Posli se rodija Brat. On je uglavnom putem riga. Mater neću ni pitat.

Možda se sela tako dobro sićam baš zato jer mi je tamo bilo tako lipo.
Did, Baba, Strici, selo puno dobrih ljudi
Mali svemir u čijem sam središtu JA.
Prvi (i onda jedini) Unuk.
Najbolje, najpametnije i najlipše dite. Ne šta sam njihov, ali...

Šta uopće može bit bolje od toga?
Malo toga.
Sigurno ne podstanarski stan u prizemlju jedne segetske kuće.



Evo, sitija sam se da sam na selu i prvi put kampira!
Uvjetno rečeno.

Ima sam, možda, 4-5 godina.
Ne virujem da sam ima više, jer da jesam, bija bi pretežak.

Lito na selu. Pada noć, ali nije zato ništa ladnije. Vruće pravo.
Stric Tesla i ja sidimo na skalama isprid stare kuće

Isprid kuće su dvor i gusterna, pod odrinom.
Dvor je onda bija popločan matunima, onim običnim matunima, crvenim, žutim, šarenim, pohabanima.

Kuća, skale i gusterna su još tamo.
Odrine odavno nema, nije priživila rat, a priko onih matuna neko je posli izbetonira ploču, da bude lipše i modernije, valjda.
A meni ne more ništa bit lipše od onih šarenih matuna između kojih je nikla trava.
Nekad mislim da je ispod onog betona osta moj Put popločan žutom opekama.

- A? Pravoj vruće. Šta ti misliš, Sinovac, bil mi mogli spavat vanka večeras?
- Vanka, Striče? Di vanka?
- Pa, moremo u ... prikolici od traktorića!


U dvoru je parkiran traktorić.
Izraz "traktorić" je teško laskanje, jer riječ je zapravo o običnom prastarom Goldoni motokultivatoru za koji je zakačena majušna prikolica.
Jedina sličnost s nekakvim pravim traktorom je u tome šta i ovo naše vozilo ima četri kola. Dva od Goldonija i dva od prikolice.
Ali Goldoni nam je bija jedino prijevozno sredstvo, njime se išlo i u polje i u vinograd, i u dućan, i u doktura kad bi mene uvatila fibra. Šta se mene tiče, ni po čemu nije zaostaja za Ćaćinom Ladom, obavlja je više funkcija, bija je pouzdaniji, i bija je kabriolet!

U našem Goldoniju, osim vozača, ostali bi sidili u prikolici, na običnoj dasci. Koji pojas, koji NCAP, koji šta.
A možda sam onda, na dasci u prikolici, između Babe i Strica, bija sigurniji nego ikad posli, nego danas, okružen hrpom zračnih jastuka i luđaka.
Vidija sam Goldonija nikidan, još vozi, a ima biće 50 godina. Samo je sad još manji, ka i sve iz ditinjstva.

Tu večer je stric Tesla iznija cerade, jorgane, imbotije, lancune, kušine i pritvorija za mene Goldonija u hotel sa sto zvjezdica.
Sićam se kako smo ležali u prikolici i pričali.
Sićam se kako su kroz lišće odrine provirivali zvizde i Misec.

Sićam se kako je stric u neku uru mislija da spavam i proba me odnit u kuću, u moj pravi krevet.
Ali ja nisam spava, nisam tija ić u kuću.

- Striče, ne spava mi se još!

***

- Tata, ne spava mi se još!

Evo me doma, s mojim vlastitim grintavcima kojima se ne spava.

A možda...

- E, a ko će s Tatom spavat na balkonu?
- Na balkonu ???
- E, prostrićemo krevet na balkonu! Ko je za?
- Ja!
- I Ja!

 Žena nije baš sigurna. Ona nije baš za.
Ona je, u najboljem slučaju, suzdržana.

- Ma di ćete na balkonu spavat?
- Pa stavićemo stari štramac, bacićemo lancun i kušine, šta nam više triba?

- A ne znam... dico, jel bi vi stvarno spavali s Tatom na balkonu?
- Jeee!!!
- Ma šta ja znam...
- Maaa-maaa!!!
- Znate šta? Radite šta oćete. Ja iden leć u sobu, kasno je.

Jedva smo dočekali.
Iznosimo štramac, deke, lancune, kušine.
Balkon se pritvara u Goldonija.


Ležimo nas trojica, pričamo.
Jedan ima 3 godine, drugi 9.
A treći? Možda 4-5 godina. Ne virujem da ima više.

Ko zna oće li moja dica pamtila ovo spavanje na balkonu.

Možda mi, ako budem ima sriće, budu sličnija nego šta mislim.

Slatka tajna

Za mene je glukoza dosad bija samo egzotični naziv za cukar.
Ka, postoje dvi vrste cukra:
glukoza i fruktoza.
Glukoza je cukar, a fruktoza je isto cukar, ali voćni, i taj je, ja mislim, zdraviji.
Plus, neki ljudi imaju povišen cukar. Koji od ta dva imaju, nemam pojma.
Idem odma izist jabuku.

To je sve šta sam o glukozi zna do nikidan, jer kemija mi nije jača strana.



A onda, u samo par dana, vidija sam u kakvoj sam zabludi bija misleći da je glukoza nešto rezervirano samo za laboratorije, nešto običnom čoviku nepotrebno i nedostupno.

Triba se kretat među ljudima, ja ti kažem.

***

Nikidan popodne, provozali se stric Vilbur i ja do njegove ljetne rezidencije na otoku Ziru.
(rečena rezidencija je zapravo niz derutnih kućica, u krajnjoj nuždi združen u jedinstven objekt, površine manjeg stana. Tlocrtna dispozicija ovog sklopa po svojoj kompleksnosti odgovara palači u Knosou. 5 vanjskih vrata, 2 unutarnja, a ništa ni sa čime nije povezano. Al o tome ću drugi put.)

Dočeka nas je Vilburov sin, moj rođak Tesla (on se zove po jednom stricu, ja po drugom, brat po ćaćinom, u nas su sve ista imena, gore nego u engleskoj kraljevskoj lozi, srića većina ne koristi internet, pa nema ni čudo zabune s imejl adresama)

Sili nas tri isprid kuće, u dvor.
Ka dobar organizator putovanja, Vilbur je iz gepeka svoga Opelića odma izvadija pancetu, pamidore, mirenalnu, i orošenu dumižanu odličnog Dalamita. Sve (osim mirenalne) odnjegovano u krugu kilometar od kuće.
Ka dobar domaćin, Tesla je trknija po kruv.
Ka dobri prolaznici, priljučili nam se brzo i drugi, privučeni jednostavnom, ali dobro iskombiniranom trpezom.

Kako je Zir litnji melting pot, tako od nas za stolom nije bilo ni jednog autentičnog Zirana.
Prednjačili su po broju doduše Vlaji, ali eto, desija se i jedan Lojzek.
On je prednjačija po pijači, šta je i normalno.

I po samom imenu očito je da je Lojzek na ljetovanje doša iz sjevernih krajeva Hrvatske, lokacije di su kemija i podrumarstvo dva imena iste djelatnosti.
Plus, Lojzek je zdravstveni djelatnik, šta mu zasigurno dobro dođe, jer sve sastojke iz tih tajnih receptura ipak ne možeš kupit u poljoapoteci.
Svega sam se ja od Lojzeka tu večer nasluša.
Rado upoznajem ljude iz udaljenih dijelova naše galaktike, ljude sa navadama i životnim filozofijama koji su njima možda svakodnevica, ali zato u nas izazivaju čuđenje i divljenje.
Osim po zavidnoj toleranciji na gemišt, Lojzek mi je bija zanimljiv jer je onako kajka i zateza. I beštima da te bog sačuva. Ja sam mislija da mi beštimamo, ali ovi...
A tek njegova priča:

- J...ltevrak, kad sam se ja znal napit! Po celu noč bi znal sam lokat, #*@! tak bi se nalokal da ne bi mogel hodat!
Vjutru iz birtije: kam sad? #%* Direkt na posel! I kad bi došel v ordinaciju, jeno pol vure pre svih, fino bi si šiknul jenu buteljicu glukoze, ne? Intra-venozno! I bil bih instatnt trezen! Ins-tant!

- Ma daj, Lojzek, glukozu? Cukar???
- Je, *$#@, a kaj ti misliš?
- I šta, ta glukoza? To te otrizni?

- Da otrezni?! Furt te otrezni! Odmak buš kak novi! Sam, ak potrošiš glukozu na sebe, nemreš je onda dat pacijentu. Je, to JE problem, #%@. I onda, kaj, nekaj moraš iskombinirat, ne? Onda naprimer, sutra, nočna smena, dovedu jeneg pijanaca v ambulatnu. Veli meni mladi kolega, bum mu dal glukozu. Je, kak ne! Najte, kolega, *$@"#, pa poglejte i sami da mu nije niš. On vam je sam pijan! Kaj, glukozu da mu dam? Ma, nema potrebe. A i ne da mi se, kaj sad? Sam nek on odspava, budu on vjutru zdrav, bude vidli. Evo, ja bum mu stavil lavor. Evo, tak!


Kad mi je Lojzek sve tako zorno objasnija, vidija sam da je u pravu. Šta će država trošit glukozu na obične alkoholičare džabalebaroše? Pa oni imaju blagodat da sutra ne moraju ništa radit. Oni mogu mukte ozdravit!
San je mukte, a glukoza skupocjena, pogotovo kad je nema!
Glukoza je za radnog čovjeka! Njemu je ona prijeko potrebna kako bi mrtav-trijezan odolio izazovima koje donosi svako novo mamurno jutro!

***

Sutra popodne, kad sam se vratija sa Zira, pričam ja prijateljima kako se neki tamo Lojzek trizni glukozom.

Kako sam obično u društvu informiranijih od sebe, neko se na ovu moju priču doveza drugom, za mene još boljom.


I ova priča je istinita i potvrđena, a ide ovako:
 
Lani, priklani, ne znam točno kad, dolazi jedan Rus na šalter splitskog aerodroma.
Naš Sergej je litova u Hrvatskoj, zabavija se ka nikad, ali lito je završilo i došlo je vrime za povratak u Majčicu.
Sergej na šalter dolazi pomalo tužan, i potpuno pijan.
Pijan ka... ne znam, Rus. Tako pijan.
I kad su ovi naši, šta nose žute đilete, vidili da Sergej ne more ni stat na nogama, a kamoli uć u avion, oni su njega odma otrali u doktora.

Vidi doktor koja je ura, i odma Sergeju šišne glukozu (srića da Lojzek ne radi na aerodromu).
I, kažu očevici, kad je Rus primija dozu, priporodija se.
Skočija je na noge, zdrav ka cvancik, ka da mu ništa nije bilo!
Drugi čovik!

Zafaljuje se Rus cilom osoblju šta su ga vratili u život, objašnjava:
- Ja bio kod moj kamarad na Brač, mi pili vino, dobro vino! Spasiba, što vi meni pumogli!

Oblači se Sergej tako, kupi stvari, traži okolo, pritura: di mu je sad karta?
Aj, šta će od njega, našli mu žuti đileti i kartu nekako.

E, ali kad je Sergej uzea u ruke svoju kartu, malo ju je pogleda, nasmija se i onda lipo isprid sviju...
iskida kartu na komadiće!

- Ja sad zvati taksi. Ja ići sad OP-JAT kod moj kamarad na Brač, tamo ima još puno vino, dobro vino! Hrvatska super zemlja! Spasiba!


I otiša Rus opet na Brač.
Eno ga valjda još tamo, živog i zdravog, još pije puno vino, dobro vino.
Popravila se njegova krvna slika, a bome i naša.
Malo glukoze, i eto ti odma povećanog broja noćenja. I nenoćenja!

A sve zahvaljujući čudesnom spoju ugljika, vodika i kisika.
I zato dica tibaju učit kemiju.

C6H12O6
24 atoma
3 elementa
1 triježnjenje
0 razloga za napuštanje Hrvatske

Muke ti je to

Kad mi neko na prvu sidne, sidne mi obično i na drugu i na treću. I obrnuto.
Sve je u prvom dojmu.
To je kod mene ka neko pravilo.

Ali, postoje i iznimke. Evo, naprimjer, moj prijo Sapun.
Dosad sam upozna puno živopisnih likova, ali malo ih se more sa Sapunom mirit.
Za razliku od drugih meni dragih ljudi, Sapun, recimo spada među one rijetke koji su me na prvi balun izrazito iznervirali.
Prilično sam siguran da sam i ja njega iznervira. I ja znam bit nedokazan i tvrdoglav kad mi neko ne sidne.
Naapak, rekla bi baba.

Ali, drago mi je da sam, šta se Sapuna tiče, u startu bija u krivu. Malo-pomalo (prvo smo surađivali poslovno, a posli se i sprijateljili) vidija sam da je Sapun ispod svoje grube površine dobar, a i on je valjda uočija štogod neloše kod mene.
Kod puno ljudi triba malo zagrebat ispod površine, da bi otkrija kako se ispod kriju dobre osobine.
Mada, ne preporučujem da se nakon tog otkrića grebe još dublje, jer nikad ne znaš koliko slojeva ljudi imaju.

Ukratko, o Sapunu bi se moglo reći ovo:
Sapun je dobar. Sapun se u sve razumi. Sapun o svemu svašta zna. Sapun je uvik u pravu. Sapun sliči meni.

Kad nešto ne znaš riješit, pitaj Sapuna.
Oće pomoć, a zna svašta i izmislit.
Pogotovo je on sritan kad triba nešto izmislit.
On je i profesionalno izumitelj (bez šale, čovik ima nekoliko registriranih izuma na Patentnom zavodu, i ozbiljan prihod od istih).
Nema šta taj neće izmislit. On je u stanju IZMISLIT problem da bi ga mora riješit, takav je to tip.
A definitivno mu pomaže to šta se njegovi kotačići u mozgu vrte brzinom svjetlosti. Ne volim šta to moram priznat, ali on je stvarno jedan od najpametnijih ljudi poznajem.

Sapun je svima voljan dat i savjet, a i dat ruke.
Problem je samo šta Sapun ima samo jednu glavu i samo dvi ruke, a nije još smislija kako će se klonirat, pa ga često uzmanjka.
Njega ili je puno, ili ga je malo.

Nedavno sam zaključija da i ja moram upregnit njegove sposobnosti za vlastite sebične ciljeve.
Naime, odlučija ja, nakon godina šta smo kisnili i patili se, natkrit naš balkon.

E sad, da tu nije bija Sapun, to bi ja, najvjerojatnoje, našalova, nešto izbetonira, ili možda nešto povarija, prikuca, štajaznam, nešto bezveze.

E, ali, Sapun ne da.

- Ma di ćeš to, prijo, šteta je to natkrivat. Lipše je kad ima zera svitla!
- Pa šta ću, Sapun,  napravit onda? Kiša mi pada, smoči Ženi robu, smoči meni kušine od stolica, ispere zemlju iz pitara, sve izneredi.
- Ček, ček..... natkrićemo mi, prijo... staklom!
- Staklom? Pa ko zna koliko to košta? Aj, mislim, staklo ka staklo možda i nije tolko skupo, al di je još montaža...
- Montaža? Muke ti je to. Pa to ću, prijo, ja riješit.
- Ti?
- Pa ja, nego ko.
- Pa jesi ti to ikad radija? Mislim, jesi ikad montira staklene nadstrešnice?
- To? Pa muke ti je to!
- Tebi je, Sapun, sve muke ti je to.
- Pa kad je! To je p...arija za metit!

I stvarno, nakon par piva, uvjerija mene Sapun da idemo na staklenu varijantu.
Šta tu ima bit kompicirano?
Triba samo milimetarskom preciznošću izvest čelične nosače, razmirit stakla, donit ih nekako na terasu uza skale, malo pripazit da se putem ne razbiju, ocrtat pozicije, namašćat navoje za vide, postavit brtvene trake, postavit stakla, silikonirat, stavit šajbe, prividat, pazit za to vrime da se ne hoda po staklu dok se ne osuši silikon, i voila! Muke ti je to.
Kako je on mene uspija nasapunat na to, ni sam pojma nemam, ali na kraju sam prista.

U početku sam pokuša ukazat neke realne probleme, ali on je svaki problem, još za šankom, moj prijo, riješija.

- J...te, Sapun, a more li se to razbit i sasut po meni?
- Ma kakvi! Prijo, metićemo zera deblji lamistal, ono, s folijom. Nema to di. Moš po tome odat!
- A šporkavanje? Šta ću ako mi se tica pos..e s gornje strane? To će se sve vidit!
- Prijo, idemo na mutno staklo, neće se vidit šporkica, nemaj konta.
- A montaža? Porizat će se neko ne budu li brušeni rubovi na staklu, to je oštro ka žilet! A jope, brušenje rubova stakla, to se plaća po metru, to će bit po zlato...
- Prijo, ja ću to riješit.
- Šta, nemoj mi reć da znaš i stakla brusit?
- Muke ti je to. To ja malo brusnem iz ruke. Brusilicom.
- I neće puknit?
- Ma kakvi, prijo! Triba imat ruku za staklo.
- A dobro, kad ti kažeš.
- Nemaj ti konta.
- A kako ću posli izać na krov, triba bi isto nekako moć izać, ako triba posli šta popravit, ili zaminit, okrenit antenu, štajaznam?
- To ću ja riješit. Metiću jednu portelu na sridinu. I metiću još amortizer od gepeka od golfa na nju. Da ne zalupi po staklu! I stavit ćemo i na portelu staklo. Da sve bude u istom stilu, prijo! A?
- Hm. A čekaj, kako ćemo mi to montirat, kojim redom, krov je to, nije zaj..ancija?!
- Počet ćemo od jednog kraja balkona. Tako ćemo.
- E znam, od jednog kraja ćeš POČET. A šta kad dođeš do drugog kraja, odakle ćeš metit zadnji komad stakla, iz helikoptera, možda?
- A znači TO tebe muči?! Pa, prijo, krenit ćemo onda s jednog kraja, pa s drugog kraja, pa ćemo na kraju metit onaj SRIDNJI komad. Ili možemo ČAK portelu zadnju stavit!
- Sapun, ne razumim po čemu je to išta pametnije od ono gmaloprije. I dalje ne kontam odakle bi zadnje staklo montira i kako bi se posli spustija s krova...
- Ma ti, prijo, samo vidiš probleme! To ćemo riješit u hodu, ne mogu ja sad to tebi ovde u kafiću objašnjavat.
- A dobro, Sapun, šta se ljutiš. Idemo onda na staklo. Šta  onda ja tribam radit dalje?
- Prijo, naruči stakla, i kad budu gotova, zovni mene. To ću ja smontirat u jedno popodne.
- U JEDNO popodne?
- U dva popodneva, MAKSIMALNO. Prijo. Oćemo još po jedno?
- Može!
- Mala, daj još dva!


PRVO POPODNE

- Sapun, stakla su spremna. Uze sam nosače, silikon, vide, matice, šajbe, pivo.
- Prijo, eto me.

I stvarno, eto ga.
Nosi i neku mini skelu. Vidiš, to se dobro sitija!
Začudo, transport i pripremu smo odradili ekstra, nijedno staklo nije puknilo.
Sapun brusi stakla iz ruke, brusilicom. Nemam pojma kako se sve ne saspe, ali izgleda da stvarno ima ruku.
Montaža ide po planu, zasad.
Sapun sastavija skelu, popea se na nju, i odozgo mi komandira. Ja mu od doli dodam staklo, on ga uzme, rikta, silikonira, buši, zavidava, ko to zna šta on radi. Ja od doli ni ne vidim šta on točno radi.
I bolje.
Ja sam Morlok, on je Eloi.

Krenili smo mi tako od jednog kraja balkona, pa došli do nekle.
Pa smo onda krenili do drugog kraja balkona, pa došli do nekle.
Znanja i tehnike ime. Vida ima, šajbi ima, silikona ima, piva ima. Volje ima!
Samo nema više dana. Pada mrak, ne vidi se više.

- Sapun, prikidaj, nećemo ipak stić danas.
- Prijo, pa ni ne moramo sve danas.
- Ma ne moram JA sve danas, nego ža mi je tebe gnjavit. Imaš ti i druge rađe. Jesi ti sutra popodne uopće slobodan?
- Ma daštasam, nemaj ti konta. Eto mene sutra.
- Čovik si! Al... kako ćemo ovo u sridini montirat? Jer, nije mi još jasno...
- Nu njega, jope on s problemima! Jesam ti reka da ću ja to riješit?!
- Okej, Sapun, okej, vidimo se sutra... i fala!


DRUGO POPODNE, MAKSIMALNO

Nastavili smo di smo stali.
I s jedne i s druge strane približili smo se sridini balkona, ostalo su za montirat još dva-tri stakla.
Ide to, nazire se kraj, ušli smo u samu završnicu.
Sve u svemu, zadovoljan sam.
Samo, još meni nije jasno kako će se montirat onaj zadnji komad, na portelu.
A ko smi pitat...


- A u p...u m......u!
- Šta je, Sapun? Jel puklo staklo?
- Ma koje staklo, di će staklo puknit, prijo?! Nestalo silikona. To je.
- Ma daj?!
- Nestalo.
- Pa jel ostalo još puno rađe?
- Ma i nije. Ostala je za montirat još samo ova portela.
- Koja je ura?
- Prošlo osam.
- Radi li išta?
- Radi đavla.
- A ništa, nema veze. Nestalo, nestalo. Ima i gorih stvari.
- Ma dašta.
- Onda, sutra?
- Prijo, ja ne mogu sutra NIKAKO. Sutra moram na Brač! Imam neke rađe tamo...
- Uh. Kaš nazad?
- A ne znam.... al to moš montirat i sam!
- Ma mogu ja to montirat, al...
- ...neće to, prijo, bit problem. Ne bi to smija bit problem. Ako ne bude išlo, JA ću to riješit.



TREĆE POPODNE

Evo me na krovu.
Popeja sam se kroz portelu, i od gori postavija ono zadnje staklo.
Stvarno nije bija problem.
Sad, normalno,  nemam pojma kako ću sić doli.
Sunce piči, umrit ću od vrućine.
A Žena me od doli već treći put zove na ručak.
Ne vidim je kroz mutno staklo, ali po glasu čujem da ispaljuje na živce.
Nije da nije u pravu.

- Ajde, silazi više, sve se oladilo!
- Sad ću, reka sam ti.
- Pa jesi gotov više?
- Jesam!
- Pa šta onda još radiš gori?
- Ma čekam da se stvrdne silikon. Sad će to brzo, za koju uru.

Srića, ponija sam mobitel sa sobom.
Uvatija sam Wi-Fi, pišem blog.

Poljuprivreda

Baš gledam, nisam dugo ništa pisa.
Obeća sam sebi da ću pisat, da ne zaboravim.
Al isto tako sam sebi obeća i da neće bit presinga, da neću pisat zato šta, ka, moram.
Nije te dvi stvari lako pomirit, pogotovo šta ih pokušavam pomirit sa milijun ostalih u životu.


 
Neko vrime sam razmišlja: bi li ovo o čemu sad mislim pisat (a i nije riječ o događaju kojim bi se ponosija) najbolje bilo pustit na miru, neka ode u zaborav?

Ali ne bi to bilo fer. Triba bit pošten, a to znači ne štedit ni drugoga, ni sebe.
Danas je, tako ispada, red na meni.
 
(Kako se to ponekad radi, počet ću priču od malo prid kraj, da ono čime se ne ponosim jače zablista u završnici. Nisam ja tu tehniku pripovijedanja izmislija, ali nije to ni izmišljeno bezveze)


***
NIKIDAN, POPODNE

Dolazim ja na selo. Litnje popodne. Vruće je, al znalo je bit i gore. Da se.
Ćaća i par njegovih pajdaša side u ladu, na zidiću isprid kuće, pijuckaju gemišt.
Odma nekako vidiš da su ILI igrali balote ILI ĆE igrati balote.
Lipo je njima.
Nisam ovde uopće ljubomoran. Zaslužili su, zaslužit ću i ja jednom. Samo se nadam da ću to i doživit.

Čim su oni mene vidili, daju mi ruku, smiju se, pozdravljaju me:
- Dis,  Poljuprivredniče?!

Na stranu gramatika i pravopis. Nije u  pitanju to šta su upotrijebili u umisto o.
To se u nas uostalom tako i reče.


Nego, teško je to za opisat, ali stvarno sam osjetija da su ono izgovorili s velikim slovom P.
A nisu oni mene slučajno umisto poljuprovrednikom nazvali Poljuprivrednikom.
Ne, ne.
Neki je tu z...b u pitanju.
Čim se meni na selu neko tako obrati, ja odma znam da je u pitanju neki z...b.

Recimo, kad sam bija mali, dočekali bi me sa:
- Di si, Bodule?

Mislija sam da mi komplimentaju.
Virova sam, jer sam bija mali.
Sad sam naresa, doša sam velik.
I oprezan.


Šta misliš, da ovo sa Poljuprivrednikom nije bija z...b?
A ne, ti si.
Bija je, normalno da je bija.
Jesam li ovaj put zaslužija da me za...aju?
Pa... jesam.

E, a sad moram malo vratit film unazad.

***

DEVET DANA PRIJE NIKIDAN, NAVEČER

- Šta si planira u subotu?
- U subotu?
- E!
- U OVU SAD subotu, prikosutra?
- E, a koju drugu?
- Ništa, ćaća, ništa nisam planira. Zašto pitaš?
- Ma, nako. Da malo dođeš. Tribalo bi zera pokosit oko kuće. Trimerom. I polit vinograd. I malo okopat oko panja. Vidćemo još.
- More, aj. Kaću doć?
- Dođi kadoš. Kad se naspavaš!
- Čekaj nek vidim.... ako se dignem u 6ipo, krenem oko 7, mogu doć do 8. Morel tako?
- Ma kakoš. Dođi kad se naspavaš.
- U 8, onda?
- More.

***

SEDAM DANA PRIJE NIKIDAN, JUTRO

- Dobrojutro!
- A, dobrojutro... jutroj bilo dobro prije dvi ure. A vidi sad štaj upeklo. Sve gori. Taman najgore vrime za radit, po suncu.
- Ma nema veze, Ćaća, pusti sad. Neka sunca, ne smeta. Ponija sam kremu za sunčanje.
- Kremu?!... (ovo je izgovorija interesantno začinivši posprdnost sažaljenjem)

- Aj pusti kremu, Ćaća. Nego, aj ti meni reci šta ću ja radit.
- Hm... prvo bi triba pokosit malo oko kuće. Pravoj zareslo. Onda moš krenit prema vrtlu. pokosi između stabala.
- Uh, vidi stvarno, dobro je zareslo. Di je trimer?
- Tu, ušta gledaš.
- Aha. Ima li goriva?
- Do čepa! Pali, vozi. Metijo sam novu krenu, neku zelenu.
- Slušaj, Ćaća, ne znam baš jel ovo za krenu.. Nije ovo više za krenu, ima ovde i kupine, nu, eno i bristića. Ja bi rađe metijo nož umisto krene, a?!
- Meti šta oš. Al pazi oko stabala. Nemoj izbliza, pazi koru, barakokulaj osjetljiva.
- Dobro, paziću. Šta triba, di triba, dokle triba?
- Doli do strininog. Nemoj u vinograd. E, i ono su ti kuruzi. Nemoj ni nji kosit.
- Da ne kosim ni vinograd ni kuruze? Ozbiljno? A dobro, Ćaća, kako ti kažeš. Ti ipak bolje znadeš. Ma znaš šta, Ćaća, u stvari? Aj ti lipo u kuću, vruće je. Ja ću tebe zovnit kad završim paš ti vidit jesi zadovoljan. More li tako, a?
- More, kakoš.

Brrrm, brrrrm, brrrrm, uj...mu,  umalo ne zakači barakokulu, krv bi mi popijo.
Brrm, brrrrm, moga mi je i kazat da je ovde trišnju metija, malo nije platila glavom, nu je, u njoj pola metra, u travi pola metra, da je nisam zadnji sekund ugleda, đavla bi ikad išta s nje ubra.
Brrrr, brm, sjek, ode jedan kuruz. Ozirem se di je Ćaća, u kući je. Baciću kuruz priko strininog zida, neće on ni znat. Emumate, oštar nož pravo. Amo dalje.
Brrrm, brrm, moram pripazit oko kumpira.
Brrrrm, brrrm... sve gotovo! Dobar!

- ĆAaaĆAaa!
- AAAAaaa?
- Nu dođ amo! Aj vidi. Jel dobro ovo pokošeno?
- Ček, ček, nek vidim... dobro je! Odma je razlika! Tamo ti je zera uteklo, al, sve u svemu, dobro je.
- Aj nek je jemput i dobro. E, a šta mi nisi napomenijo za onu trišnju? Onu malu?
- Maću onu? Šta, nis je zakačijo?
- Ma nisam, ne boj se.
- E, dobroj onda! To sam navrno tu neku sortu pa ćemo baš vidit.
- Aj super. Šta ćemo sad?
- E sad bi tribalo u vinograd, al...
- Al šta?
- Stvarnoj sunce.
- Ma nema veze, amo mi to završit, pa smo gotovi, more, a?
- Ne more. Ubiće nas. Aj ti lipo ručaj, lezi uru-dvi popodne , a u vinograd ćemo pridvečer.
 
***

POPODNE

Zzzzz... Zzzz...
kap-kap-kap... ma jel ovo kiša... zzzz... il sanjam.... biće sanjam... zzzz...
KAP KA-KAP-KAP...ššššš... šššš.... vidi stvarno kiša... jel ovo i puše... zzzz...
K-K-KAP- KAP... ŠŠŠŠ... ŠŠŠ.... a šta puše... zzzz...
K-K-KRRRUP-KRRRUP... ma jel moguće da je i krupa... zzzzz.... zzz...

***

PRIDVEČER

- Evo me, Ćaća!
- A, evo meni moga Poljuprivrednika, on se naspava...
- Pa da znaš da i jesam.
- Neka, neka...
- Šta, oćemo u vinograd?
- A štaš u vinogradu? Ne triba u vinograd više ulazit...
- Zašto?
- ZAŠTO? Pa jes ti ČUJO išta?
- Krupa?
- Krupa.
- I šta, satran vinograd?
- Satran.
- Pravo satran, il...?
- Ha, pravo... teškoj reć jel PRAVO. Al prilično, prilično JE satran. Znat ću tek za koji dan, ne moš to odma vidit. Al zato LUK...
- Šta luk?
- Luk je satran PRAVO.
- Uh. Šteta. Nisam u stvari ni zna da imaš luka.
- Ne znaš ti ništa pod milim bogom, sinko moj. Zato si ga biće jutros i POKOSIJO.


Eto, šta ti je poljuprivreda.
Luk i voda. Smrznuta.

Grejt kantri, grejt pipl

Ljudi su, svugdi na svitu, više-manje isti.
Razlikujemo se samo izvana, po boji kože, kose, nagibu očiju, a  iznutra svi smo mi jednako dobri i loši.
Jel tako?
Ma... nije.
Volija bi ja da jest, da se razumimo.
Pritom ne mislim ni da su ljudi po definiciji krivi šta nisu bolji, da im je rasni DNK predefinirano nemoralan ili  neradnički ili nešto tako.

Svi se ljudi rode isti, barem iznutra, u to istinski virujem.
A objektivne životne okolnosti u kojima odrastaju, siromaštvo, neimaština, potlačenost i slično, te okolnosti pokvare i ljude, i države, i na kraju cile kontinente.

Pa ipak, koliko god da nastojim bit pomirljiv, način na koji se te objektivne životne okolnosti manifestiraju kroz ponašanje drugih ljudi, i država, i kontinenata prema meni, puno me puta uvridi i s pravom rasp...i.

Lunjamo tako jedamput Biskup i ja, stranci u stranom gradu, lipo ćakulamo, ni u koga se ne diramo.
A ovi domaći oko nas, oni odma nekako vide da smo stranci i stalno nam nešto uliću, uglavnom da se ogrebu za koju siću. Ili, ako im se posrići, da nam po mogućnosti uvale i kakav veći z...b.

Čim se jednog uspiješ otrest, odma doliće drugi.
Uglavnom su dosadni, al tu i tamo, znaju bit i simpatični.

Njihovi upadi su u startu potpuno predvidivi.
Uvik te prvo pitaju odakle si.
Ako iz čiste pristojnosti odgovoriš, oni se odma oduševe iz koje lipe i kulturne sredine dolaziš. Iz svega toga naravno, ubrzo zaključiš da oni ni najosnovnije predodžbe o tvojoj domovini nemaju.
Ali ništa to njih ne smeta! Maslaju oni dalje,  imaju oni u glavi cili algoritam razgovora, s pregršt različitih scenarija.

- Verduju kamvram, majvreeenc?
- Kroejša!

Ne znam ni zašto više odgovaram. Stvar kućnog odgoja, valjda. Mater bi me ubila da kome ne rečem čiji sam. Pogotovo kad me PRIJATELJ pita.
Normalno, čim odgovoriš, uvatija si se na baketinu.

- Kroejša? Kroejša gud! Kroejša grejt! Grejt kantri, grejp pipl!
- Je, je, moš mislit, ti si baš dolazija za Svetog Petra pa znaš. Ma vidi se brajo na tebi da si ti svjetski putnik!

Ali ne da se ovaj ništa smest. Šta se njega tiče, razgovor ni izbliza nije završen.

- Kroejša, rili? Vić ziti, majvreeenc?
- Siti? Split, prijatelju, SPLIT! Hajduk!
- Zplit? Zplit gud. Zplit grejt! Grejt ziti, grejp pipl. Aj nou Zplit gud!
- Ju nou Split?
- Jes! Ajma mjuzišan. Ajheda koncert in Zplit!
- Juheda koncert in Split? Zavariću. Ajde, maestro, dimi.

Ode maestro ća, svatija je da od nas ipak nema kruva.
A nas dva nastavljamo dalje i smijemo se. Ovome zadnjem se ipak mora priznat da je kreativan, s onim koncertom.

- Ne moš virovat šta sve izmisle?! Stvarno su maštoviti.
- Da maštoviti.
- Isto je jak, a? J...te, on je ima koncert u Splitu. Koji j...ni kralj.
- Vjerojatno je nastupa u ha-en-ka, šta misliš?
- A ne znam, nisam baš siguran. Nije mi taj đir.
- Misliš?
- Ma sto posto. Meni više pari da je nastupa na Poljudu. Sa Đibom. Ili Oliverom. Ili s klapama?!
- Je, u pravu si, vjerojatno s klapama, sad kad kažeš, poznat mi je nekako.
- J...te, a zamisli njega s klapom Kambi. U sunčane naoćale.
- ...

- Uh!
- Šta je?
- Stari, zaj...li smo se!
- Šta, zašto?
- Koje smo mi budale! Tribali smo mu reć da smo iz SIVERIĆA!

Sad Biskup i ja već krepajemo od smija!
E, da se toga bilo sitit, to bi stvarno bija razgovor za pamćenje. Samo, ko će se svega sitit.
Nema veze šta kasno palimo, nama je ta pomisao i dalje toliko smišna da među sobom iznova vodimo onaj razgovor. Usput i dodamo koji detalj, kako nam dođe.
Ja sam ja, Biskup je maestro.

- Kroejša, rili? Vić ziti, majvreeenc?
- Siti? Siverić, prijatelju, SIVERIĆ! Rudar!
- Ziverić? Ziverić gud. Ziverić grejt! Grejt ziti, grejp pipl. Aj nou Ziverić gud!
- Ju nou Siverić?
- Jes! Ajma mjuzišan. Ajheda koncert in Ziverić!
- Juheda koncert in Siverić? En-ka Rudar stejdijum?
- Jes, det van.

(Evo, i sad mi je smišno dok tipkam.
Mada znam da više nikad neće uletit TAKO dobra prilika, isto ću, kad me drugi put pitaju odakle sam, izmislit nešto.
Na primjer, moga bi reć da sam iz... Izraela!
Tako da odma znaju da para nema.)

Nismo Biskup i ja napravili ni pedeset metara, kad eto ti se još jednog.
Za promjenu, ovi nam uliće na tricikli!
Mislim, tricikla... nije to ona dičja tricikla. Više je zamišljena ka neka rikša, s luksuznim dvosjedom nazad. Al u realizaciji je očito malo kašljalo, jer cilo to prometalo izgleda ka da je skrpljeno od jedne ipo ponice i dvi sidalice iz ambulante. Znate one narančaste sidalice? E, takve, ali žute.
Malo sam više i zaboravija detalje.
Uglavnom, izgledalo je ka nešto iz Grunfove radione.

- Majvreeenc, vanago to sam najs plejs? Mi taksi!

Na prvu smo ga odbili.
Ali odma smo se počeli i pridomišljat.
Jer, u biti, niti se nama više šeta, niti se nama dade da nam svako malo neko uliće na ulici.
A i mrak se vata.
Samo, znamo mi već, triba cijenu utvrdit odma, inače posli zna bit gadno.


- Mejbi. For mejn skver, hau mač?

- Majvreeenc, forju... fajv!

Hm. Ni puno, ni malo. Za te novce mogli bi doduše i pravim taksijem, na benzin, ali ovo nam se učinilo baš zabavno.
Pogotovo, gledam ovog našeg potencijalnog taksista, nema u njemu i tricikli skupa pedeset kila.
A gleda i on nas. Sa mnom bi samim moga imat problema, kamoli s dvojicom.
Živo nas zanima: bi li on uopće moga nas dva potegnit?

- Fajv?
- Fajv.
- Okej, jes!

Sili mi odzada, taksist naprid, za pedale.
Ispočetka nikako krenit, ali kad se malo zalaufa, mogu ti reć, ide njemu lipo. Ne znam odakle mu snaga. Je, doduše, bila mala nizbrdica, ali, svejedno...
I ne samo to. On je s nama, sve pedalirajući, upa i u priču. Grejt kantri, grejt pipl, sve po pe-esu.
Ali tip je brzo posta naporan, jer nam je tija svašta uvalit.
Te, ne bi on na taj trg di mi idemo, nego na neki drugi (do kojeg vjerojatno ima manje pedalat), jer kao, taj naš kafić nije dobar nego neki neki drugi, on će nas odvest na neko puno lipše misto di rade njegovi prijatelji (vjerojatno tetovirani i naoružani).
Malo je reć da nam se tip nam uopće nije svidija. Pa smo ga, barem dok smo brojčano bili nadmoćniji, počeli malo zaj...vat.

- Ajmo miško, pedalaj!
- Druže Tito, evo ti na znanje, sila masi daje ubrzanje!
- Šta je, nisi baš razgovorljiv uzbrdo?


A stvarno, kad je doša na uzbrdicu, i usporija se, i utiša.
Malo ga nije prikinilo, ali izdrža je.
Stvarno mu nije lagana rađa, pogotovo s ovakve dvi budaletine.
Objektivne životne okolnosti.
Malo nam ga je došlo ža.
Ma, dat ćemo mi njemu šest!
Neviđena plemenitost s naše strane.

Uto, eto nas na cilju. Pazi, stvarno nas je doveza di smo mu rekli!

- Virhir, majvreeenc. Ten!
- Šta ten? Koji ten, čoviče? Reka si fajv!
- Ten!
- Fajv!
- Okej, majvreeenc, fajv!
- Eto vidiš!
- Bat fajv for ič. For ju tu, ten!

- Ma, Biskupe, ovi nas zaj...ava
- Dašta nas nego zaj...ava, smrad. Mada, stvarno JE reka fajv, a mi nismo pitali jel po osobi ili po vožnji.
- A znam. Nismo dobro definirali, šta je, je.
- Ma znaš šta? Amo mu dat deset, samo da ga ne gledamo.
- Dobro i govoriš. Nećemo propast.

Odluka je pala, kopamo po džepovima.
Kad eto ti novog problema: nemamo sitno, nego svaki po dvadeset.
Valjda će imat za razminit?

- Disiz tventi...
- Tenk ju, majvreeenc!
- Ma šta tenkju? Ten for JU, ter for MI.
- Okej, majvreeenc! Vejtir! Aj go ćenđ!

Penje se on na triciklu, ka, tobože, tako će brže do mjenjačnice.
E neš vala, nismo ni mi veslo sisali.
Ne znam koliko vridi ova tricikla, al vridi bar jedanajst.

- Ju go, end VI vil tejk ker of d bajk. Dont vori. Vi VIL vejt hir.

Nije mu drago, ali šta će, ode on.
Pat pozicija. U njega ostali naši novci, u nas ostala njegova tricikla. 

Al ne vraća se pajdo.
Biće računa da će nam dop...it, pa da ćemo otić.
A-ha, moš mislit.
Ne zna on kakvi su Vlaji grejt pipl.

Nakon jedno dobrih dvadeset minuta, isto smo malo ispalili na ganglije.

- Ma znaš šta, stari, ne dođe li smrad za pet minuta, sišćemo na ovu rmpalinu, otrat ćemo je na rivu i uvalit u more, nek je izroni kako zna, j...amatekanećemo!

Namjera je bila najozbiljnija.

Taksist je izgleda shvatija ozbiljnost situacije, i doletija u roku odma. Vjerojatno je bija tako brz jer nas je cilo vrime ćirija iza nekog kontejnera.

- Majvreeenc, ten for ju. Tenk ju!

I stvarno, dade on nama deset, i to dvi po pet. Fajv for ič. Mi njemu dadosmo triciklu.
Svak svojim putem.
Sve je dobro šta dobro završi, jel tako?
Nije.

Pet minuta posli shvatili smo da nam je uvalija neke nevaljane novčanice koje ništa ne vride.

U početku sam se ljutija na taksista.
Posli sam ga nekako razumija.
Sad mi je smišno.

Grejt kantri, grejt pipl.

Doć će to i u nas.
Ja ti kažem.