Tequilla Sunrise

Zašto ja, uz sve drugo šta sam već spominja, ne bi bija dobar lovac?
Moglo bi se navest milijun razloga, ali jedan je glavni.
Ne bi bija dobar lovac zato šta ja, jednostavno, ne uživam u ubijanju drugih sisavaca.
Mislim, pustimo sad te priče o zečevima koji uništavaju usjeve, lisicama koje kradu kokoši, vukovima koji otimaju Crvenkapice i slično. U takva objašnjenja ja niti malo ne virujem.


Niko zapravo neće da kaže istinu.
A istina glasi: lovci vole lov jer vole pucat i pogodit životinju.
I to je to, ja ti kažem.

Jedan mi je lovac pokuša objasnit da je njemu u lovu najbitnije doživit čist zrak i netaknutu prirodu. Al kad sam ga pita zašto u šetnju prirodom tegli pet kila puške i dva kila patrona, isto mi nije zna odgovorit.

- A voliš IST zeca? (pita on mene, ono ka, sad ću upast u njegovu perfidno postavljenu zamku)
- Volim, dašta nego volim ist zeca! Al...
- Al šta?
- Volim ja ist i teletinu. IST! Al isto ne volim KLAT tele. MESAR kolje tele, mesar je zato čak i plaćen. Meni to nije ista kategorija, IST i KLAT. Tebi biće je?!

Eto, lov ne volim, al još manje volim kolinje.
Mada, u usporedbi s lovom, kolinje mi se čini poštenije.
Jer, kolinje ne služi ni užitku ni zraku ni prirodi ni društvu.
Kolinje služi samo MESU, i to je zapravo najekonomičnije priskrbljivanju hrane za obitelj.
Ako čovik nije vegetarijanac.

Prije sam mislija da će me u životu mimoić i lov i kolinje.
Pogotovo kolinje.
Ka ono, ima ko.

Otkad znam za sebe, na selu se držala prasad, šta znači da se i klala prasad.
I uvik je ima ko.
Ćaća, stric II. Tesla i stric III. Vilbur su od malih nogu, šta bi se reklo, naturščici.
A stric I. Mesni i prastric Fap su čak i profesionalci, njima se cili radni vijek vrtija oko svinjskih polovica.
Njima je to, kolinje, bilo ka i ništa.
Oni bi sve to radili uz šalu, a u pauzama između prasadi vrime bi kratili orasovačom koja bi, uz par mutnih bićerina, uvik stolovala na jednoj od limenih bačvi kraj svinjaka.

(Jedamput kad sam se vozija vlakom, tamo negdi oko Unešića, sidila su priko puta mene neka dva veseljaka, pričali o ženama, kakve ko voli.
- Dobro unda, a koji je tvoj tip žene?
- Moj tip žene je žena koja more JEDNOM rukom izvuć prase iz svinjaka.
Evo, znači da ima i žena šta su to uvištile, a ne samo muških.
A govoru da ne postoje one Amazonke.)


A ja bi, ka mali, za vrime kolinja uteka na drugi kraj sela, samo da ništa ne čujem i ne vidim.

Posli, kad sam naresa, isto bi uteka na drugi kraj sela, al bi se malo posli, kad bi sve utihnilo, vratija pomoć oko nošenja, rizanja, višanja, soljenja i ostalih naknadnih radova.

Obično bi Ćaći reka:
- Zovni me, al malo kašnje, kad prase postane predmet!
Ćaća bi posprdno objasnija stricima:
- TO je moja Djevojčica.

Ka šta sam reka, uvik je ima ko.
Ali ove godine ispalo je da više NEMA ko.

Heroja koji između dvi orasovače jednom rukom uvate prase za uvo, a drugom ga među oči eutanaziraju, više nema.

Nikidan, s prvim zrakama subotnjeg sunca, zlatnu generaciju predstavljali su samo Ćaća, Tesla i Vilbur.
Redovi veterana su se osuli, a prazne pozicije popunija je mlađi naraštaj: rođaci Okaš, Lula i ja.
Skupili smo se nas šest oko one limene bačve s orasovačom. Jedni piju jer grije, drugi jer ohrabruje.

Na papiru, dobro je. Ima nas, još uvik ima ko.
Ma i atmosfera je dobra! Ćakulamo, smijemo se.
Ali nema nas koliko nas je bilo u zemane, nema nas ni blizu.
I zato meni ovo ipak nekako izgleda ka suton kućne radinosti.
Zora očajnika.
Nisam nikad mislija da ću to reć, ali to me čak malo i rastužilo.
Daj amo još jednu orasovaču!

A nisam ja samo od sviju najtužniji.
Ja sam od sviju, iako nisam najmlađi, i najnesposobniji.
Za kolinje: nespreman!
Pojma ja o tome nemam, kako ću i imat kad sam se dosada uvik na nešto izvlačija.
Doduše, nije me ni briga ni sramota.
Glavno da drugi znaju rađu, ja ću ionako radit šta mi reču.
A radit ću danas SVE šta mi reču.
Danas će Djevojčica postati Muškarac.

Pitam ja strica Teslu:
- Kakvi si TI za klat?
- A, slab sam ti ja za dvoosovince. Ja sam više nako za JEDNOosovince.

- Kako to misliš?
- Pa jednoosovinci. Kokoš, tuka, patka, to.


Tesla ima problem s leđima, i zato ima poštedu. Ne znači to uopće da je on danas besposlen, njegov je posa da spremi ručak.
Al opet, to znači i da je knjiga spala na dva slova.


Pošto njemu danas neće tribat, Tesla mi daje svoj kombinezon.

- Na, sinovac, provajde ti, meni je zera tisan, al tebi bi MORA pasat.
Tesla je očito dobro raspoložen, jer je deset centi niži i biće dvadeset kila lakši od mene.
- Oćel pasat, a? A šta ima pasat i ne pasat, imaš taj il nikakav.

Znam da je u pravu, zato prihvaćam kombinezon, kakvi je, takvi je.
A tisan mi je.
Nemam pojma niti kako sam uopće uša u njega, a kamoli kako sam ga zakopča.
Ne mogu se niti uspravit u njemu, niti saginjat. Stojim ka neki zgureni Robokap.

Da budem kompletan, obuka sam i rukavice.
Rukavice su mi najvažnije. Ne mogu ja ovo radit bez rukavica, previše sam gadljiv.
Rađe bi se odreka kombinezona nego njih.
Mada, znam i ja od čega se rade rukavice. Stavija sam između sebe i živog praseta samo još jedan sloj mrtvog praseta.
Ne stavljam ništa na nos, računam da je dovoljno šta sam malo prilađen.


Da pokažem dobro raspoloženoj ekipi za limenim šankom kako sam i ja optimističan i kako i ja imam volje za radit, predlažem da se ostavimo orasovače.

- Amo ljudi, imamo još po ure.
- Zašto još po ure?
- Zato šta ću se ja za po ure izrigat.

Oni misle da se ja s ovim šalim, ali ne šalim se.
Imam inače dobar želudac, ali dobar je jer dobro probavlja hranu.
Moj želudac loše probavlja slike i zvukove, to je njemu mana.

Svi su se uputili prema svinjaku, uputija se i ja za njima.

- Koliko i je, Vilbure?
- 3.
- 3? Kojega ćemo prvo?
- Amća prvo onoga najvećega, da posli bude lagnje.
- More. A kolki ti je taj najveći?
- He, he, vićeš sat!

Vilbur otvara vrata svinjaka.
Majkomila... nije ovo unutra prase, ovo je dinosaur!
Bez pretjerivanja, ima u njemu kvarat tone.

Izgleda da sam ja jedini kojemu je mrsko šta je beštija ogromna.
Ovi oko mene se vesele, šta i je, u jednu ruku, logično.

- A, nu ga kolki je!
- Ki autobus!
- Nedilje ti, kolko je dugačak, dobro bi mu došle još dvi nogu u sridini, da ga zera potpače!
- Da ga je bilo uslikat? Al, tribalo bi mett uzanj kutiju cigara, rad usporedbe.
- A ko će ga posli obisit na kuku? Šta misliš, bil ovo oni Pašalov moga dignit na izbačaj?

Smijem se i ja, ali osjećam da se pomalo sprema sudbonosni trenutak.
Smijem se, a već me pomalo vata i očaj. Sve očekujem neke upute, da mi neko kaže šta bi ja točno triba radit.

- Kako ćemo onda, a? Šta da ja radim? Di da stanem?

- Ma nema tu čudo filazofije. Jen naprid, četri sa strane, i izvučemo ga iz svinjaka!

Zaključujem da ja sigurno neću bit oni jedan naprid. Zato stajem malo sa strane, nek oni prvi krenu.

- AJMO!

Svi skočiše i složno navališe na prase, osim mene.
A mrcina se odma uzjogunila kad su ga se dovatili. Ne more ona daleko, sa svih strana je pričepilo, ali vidim da se rita, da ih se svim silama pokušava otrest.
Ja osta isprid svinjaka, šokiran, ka drvena Marija.
Znam, triba bi i ja skočit, triba bi i ja uvatit prase za.... za nešto, al nemam pojma za šta.

Vide drugi da sam ja osta stat, vidim po facama da i njih vata panika. J...ga, sto kila ekstra uvik dobro dođe. Viču na mene, svi uglas:
- Za uvo ga!
- Za nogu ga!
- Za uvo!
- Za nogu!
- Vataj ga za šta god viri iž njeg, j..agati, viš da nas nosa okolo!

Možda sam i sagnut ka mačka, možda i izgledam spreman za skok, al to je privid, to je zato šta me kombinezon steže.
Ja zapravo još uvik nemam pojma prema čemu bi skočija, prema uvu ili prema nozi. Ne mogu se nikako odlučit prema čemu mi se manje ne skače.
Malo se trzam prema uvu, malo prema nozi.
Potpuno sam svjestan da izgledam ka kreten.

Da i o ovome snime film, ovo šta se dalje dogodilo išlo bi u slowmotionu.
Na toj usporenoj snimci lipo bi se vidilo kako se prase ita glavom i baca Ćaću u zid.
Kapa leti u zrak, a oćale padaju doli, u đubar.
Ćaćina glava nastavlja se gibati pravocrtno i udara u zid, al prije toga kači neku žicu šta viri iz zida i umalo probiva desno uvo.

Onda se film ubrzava, onda ja svaćam da je đava odnija šalu, priskačem u pomoć ćaći, vatam prase za šta god uvatim. Nekako napokon izvlačimo neman van, na stratište.

Uh.
Ovo je bilo gadno.
Gledam Ćaćino uvo.
Srića, ozljeda nije gadna, ali na uvu mu se isto stvorila lipa ljubičasta fleka promjera 2cm.

- Kakvo mi je uvo, imal puno krvi?
- Ma nema, Ćaća, samo par kapi. Al ne diraj sad ništa, opraćeš posli, kad se skori. Bolil te? Mantal ti se?
- Ma ne boli, nije ništa. Biž, dobro sam proša. Di su mi ćale?
- Eno i, odletile u đubar. Iđem ja po nji, opraću ti i.

(Lani, u jednom javnom wc-u, doka sam pomaga Mlađem (3) drišit gaće, slučajno su mi oćale upale u wc školjku. Plup! Bez razmišljanja sam pustija vodu po njima i otiša.
A danas, danas mi uopće nije problem prat oćale od govana.
Šta ti je kontekst...)

Perem Ćaćine oćale. Pereme oćale i sritan sam šta to radim. Sve je bolje nego držat prase kojemu će svaki čas odzvonit.


Dok tako perem (a perem ih polako i temeljito), čujem sam kako se rođaci Lula i Okaš dobacuju:
- Dobar je naš Rođak, zlata vridi za oko prasadi!
- Daštaj. Al isto, meščini da je najjači za prat ćale!
- Najjači šta ode ima.
- I šire!
- Nu mu lipa kombinezonića!
- A-ha, pravo lip kombinezonić.
- Baš za ove prigode.
- Orginal! Ono mu je Benaton posla!

- A-ha, samo, zera mu zapinje.
- Ma ne zapinje, tos teb čini. To je takav kroj. To ti se sad nosi, to, ki malo strukirano.
- Misliš?
- Je, pa viš da ga otvara u struku!
- Pušti ti to, isto mu ja ne bi dava radit ništa di triba malo ćućnit.
- To JE. Ćućne li, ode sve u...

Stric Vilbur se smije, al jope, brani i mene.
- Aj šta ste se njega dovatili, uvatte se vi rađe praseta!
- More, more. A nu praseta, nu ga šta se dere! Daj bilo znat, a, Okašu, pa ga na sjever vodit, a?
- A-ha, zlata bi vridilo vako prase na tribinama... ček, di smo stali?
- A di? Tribalo bi ga po glavi udart, eto di smo stali. Ko će, ja il ti?
- Aj, ja ću, ti moš drugi put. Daj amo macu.
- Na!
- Drž ga, ne mrdaj, da neb tebe po tintari, hehe!
- Držim, ne boj se... ČEKAJ!
- Štaj?
- Ma, tijo sam te nešto zamolt!
- Štaj sat?
- Aj, ovi..... nemoj ga jako udart!
- AhahahaHAHAHA! Daj, nemoj se zaj...vat, ispašće mi maca o smija!
- Bez šale. Nemoj ga čudo jako.
- Zašto?
- Boli ga to!
- AHHAHAHA! Prikini, nedilje ti svete, ne mogu radit o smija, nemam snage u rukama kad se smijem.
- Paš ga onda tuć ki stric Licko!
- Šta, kako on tuče?
- Licko? On tuče ki da bajeme tuče prasetu na glavi.
- A prasetu ništa?
- Štaćmu bit? Prase se još čudi: ko sad kuca, u ovu uru?
- AhahahaHAHAHA! Majde...  HAHAhaa!... kuragu..  ti i tvoje budaleštine, ahahahhha!
- Nu, a znaš štaj reka oni iz Promine za svog malog?
- Koji? Šta?
- Govori on: moj mali voli životnje! To kako on voli životnje, toj čudo jedno. Njemu su životnje SVE. On, kad se kolju prasad, uvik prvi skače klat! Voli životnje i gotovo!
- AHAHHAHAHA!

A i ja i dalje perem Ćaćine ćale i smijem se.

Bolje se smijat nego plakat.


Jen, dva, tri, gotovo.
Posli, tamo na trećem prasetu, više sam i ja ogugla.
Dobro, možda ne još dogodine, ali za dvi godine i ja ću igrat za veterane.

Prolazi strina kraj mene, pita.

- E, drago strinin, iđel kako?
- Ma iđe, strina.
- Ajme! Šta ti je ono Ćaći na uvu?
- Šta mu je na uvu? Markica! Šta će mu drugo bit na uvu?

Ono nešto

U poslu i van posla srićem puno ljudi, ali samo malo njih ima ono nešto.
Sad, ne znam kako bi to ono nešto definira.
Ovisi o čemu je riječ. Recimo, nije isto u poslu, u prijateljstvu, u kazalištu ili, štajaznam, u glazbi.

U poslu, za mene čovik ima ono nešto kad zna kad triba zapovidat, a kad poslušat. Kad triba kritizirat, a kad pofalit. Kad triba bit kratak i jasan, a kad opširan. Kad triba bit ozbiljan, a kad duhovit.

Malo ljudi ima tu karizmu, to ono nešto.

I zato ja mrzim roditeljske sastanke.
Prije svega, roditeljski sastanci nisu ni kratki ni jasni, a, barem po meni, tribali bi bit.
Na tim sastancima uglavnom pametuju najgluplji, zapovidaju najnesposobniji, a oni pametni, mada u većini, šute.
Uglavnom, na roditeljskim sastancima se ističu ljudi koji ono nešto nemaju.


Nikidan sam opet mora ić na taj mrski roditeljski. Žena radila popodne, nije ima ko, a važno je, ka, jer će bit govora o ekskurziji na koju dogodine ide Starijegi (9). Budi točan.

Nisam okasnija, doša sam možda i minut ranije, al učionica je već bila dupkom puna.
Populaciju učionice su, očekivano, sačinjavale uglavnom: mame.
Osim mene, bilo je još samo par muških, potunjenih u zadnjem redu. Vjerojatno i njima žene rade popodne.
Sija sam među njih, da ne budem sam u tuđem svijetu.
Sućutno smo klimnili jedan drugome, i već mi je bilo malko lakše.

Onda je ušlo nekoliko učiteljica. Eno i moje, ozdravila! Sve su se kratko predstavile i pridale rič nekoj svojoj, ka, prvoj među jednakima.

Ja naivno mislija, ona će reć par riči, ide se tad i tad, vraća se tad i tad, plaća se toliko i toliko, može i na 12 rata, i bog te veselija.

Aha, moš mislit.

Ova alfa učiteljica se totalno uživila!
Došla ona s projektorom, slajdovima, infomaterijalom.
Ne bi da u Briselu drži sastanak.
Nabrijana ajme.

Al nije ona nabrijana u maniri Hiter Jugenda. Nema tu ništa ni strogo ni odrješito.
Nego, ono, učiteljski dobronamjerno.
Ona je smirena, i o svemu priča polako i stentano, ona ako triba i ponovi, da slušatelju sve lipo sidne.
U biti, baš kako bi s dicom i tribalo.


U tih uru, uru ipo, ona je neumorno pričala. Sve je ona nama objasnila. I šta me zanimalo, a toga je bilo malo, i šta me nije zanimalo, a toga je bilo previše.

Za početak nam je objasnila da naša dica NE IDU NA EKSKURZIJU.
Jer to i nije EKSKURZIJA. To je ŠKOLA U PRIRODI.

I ne, to nije ista stvar.
Ne, reći to bilo bi kao da izjednačavate, recimo kruške i jabuke, a one su, iako imaju svojih sličnosti, različite. Jesu, i jedno i drugo su voće, ali različito voće. O tome ćemo nešto detaljnije malo kasnije.

Ovo dakle nije EKSKURZIJA, ovo je ŠKOLA U PRIRODI.

Učinilo mi se da je to je već rekla.
Onda se nadugo i naširoko uvatila objašnjavat koje su to zapravo razlike između jednog i drugog.
Ekskurzija ovo, škola ono. Ovde ovo, tamo ono. Trlj-brlj, trlj-brlj...
Ka da me uopće briga kako se to zove. Samo nek odu na par dana.

Da sam ja to predavanje drža, ja bi ljudima reka ovako: škola u prirodi je u biti ekskurzija, plus one jadne dvi učiteljice dicu putem još i nešto pokušavaju naučit.
Ali ne. Ona to natenane, do u detalje. Tu i tamo nešto i ponovi, ako joj se učini da je važno.

Prezentacija ide dalje. Vrime prolazi, pokušavam je slušat, ali meni se ka malo i spava.
Sinoć sam kasno lega, cili dan na rađi, meščini da ovde fali i kisika... uaaaa ...zijev (ruku na usta!).

Teško se navikavam na ovi njezin infantilni način pričanja.
Nakon po ure, uviđam da je ne smim puno krivit, jer je to njoj vjerjatno profesionalna deformacija.
Po cile je dane s dicom pa je i ona poditinjila.
Ona sa svakim priča ka da mu je devet, taman on u mirovini bija.
Pokušavam se koncentrirat, ali, da me pomalo ne nervira, već bi zasigurno hrka u zadnjoj klupi.

Sad se dovatila projektora, upire po daljinskom. Klik, klik, klik. Na platnu se se slajdovi koji pokazuju šta će dica sve vidit i naučit u toj školi.  Ima tu srednjevjekovnih dvoraca, planina, jezera, muzeja, memorijalnih centara, primorskih zavičaja, planinskih zavičaja, gusaka, pataka i lopoča, svega tu ima.... viš, viš, ima tu i nekih grafikona, nekih kružića!

- Vidite, ovo je Venov dijagram. Ve-nov-di-ja-gram. Da, da. Venovi nam dijagrami izuzetno puno pomažu da djecu učimo sličnostima i različitostima. Vidite ova dva kruga koji se međusobno preklapaju? Što na njima piše? Jedna krug je bjelogorica, a drugi krug? Crnogorica. A ovaj dio u kojem se preklapaju nam kaže da je njima, iako su različita, zajedničko to što su: što? Stabla! Tako je!

Bravo, Vene, majstore, alal ti vera, zadužija si planetu svojim dijagramom! Da nije tebe, đavla bi iko ikome uspija objasnija da su i bukva i borika stabla, a da su i jabuka i kruška voće.

- A jedan dan je za djecu planiran i SUSRET S LOVCOM!

Pa to je divno. Ovo je dici jedinstvena prilika da upoznaju PRAVOG lovca! Nadam se da će im lovac ispričat puno priča. Nadam se da će im dat i da malo pripucaju iz karabina, za one koji žele znati više. Ali ne usuđujem se nadati naglas, pa šutim.

- A za drugi dan smo zamislili slikanje pejsaža, i to U PEJSAŽU! Zamislite samo: pedeset djece na cvjetnoj livadi, slikaju UPRAVO TU cvjetnu livadu, smiju se, pjevaju, i istovremeno uče!

Ja zamišljam cvjetnu livadu na kojoj moj sin istovremeno proučava jaglac i istiskuje tubu neke žarke boje po svojoj novoj majici, umisto po papiru.

- Znate, možda će se to vama i činiti kao igra, ali vjerujte, svaki susret, svako predavanje, svaki trenutak ove škole je pažljivo osmišljen, tako da oni kroz igru i zabavu zapravo UČE.

Klik za klikom, slajd za slajdom, dijagram za dijagramom.

- Uzmimo za primjer ovaj crtež, ovo je baš lijep primjer! Što na njemu vidite?

Gledam, više od muke. Vidim neke žvrljotine, neko nacrta stablo, šumu, šta li. Nemam pojma i ne zanima me.
Ženo božja, pusti me više doma.

- Možda to ne biste nikada rekli, ali to na slici nije SAMO bjelogorično stablo. Naime, crtač ove slike je na njoj vješto sakrio i jednu životinju. I to baš životinju koja I INAČE obitava na bjelogoričnom drveću. Vidite kako je to i zabavno i poučno! Naslućuje li već netko o kojoj je životinji riječ? Ne? Pa to je sooova!
Hajde, može li možda netko od VAS na ovoj slici pronaći sovu?

(Skoro pa nije rekla: netko od VAS, DJECO).

Šta se mene tiče, sovu ne vidim, niti mi pada mi na pamet tražit je.
Uostalom, kako ću vidit sovu kad gledam u plafon?

Ne dijele svi moj entuzijazam. Tamo negdi iz trećeg reda jedna očito maksimalno uživljena mama drekne:
- Eno, je, eno je, E-NO-JE!
- A-ha! A gdje, možete li SVIMA nama reći gdje se skriva sova?
- ENO JE NA NAJDONJOJ GRANI, SAKRILA SE IZA DEBLA!
- Tako je, na donjoj grani je, sakrila se! Vidite li je vi ostali kako viri iza debla?

J...te, koje obostrano oduševljenje!
Učiteljica je kroz igru i nas nešto uspila naučit!
A ova uočavateljica sove sva procvitala od ponosa, jer je baš ona od svih nas uspila j...nu sovu pronać. Već vidim da jedva čeka posli ispričat svekrvi šta je bilo na sastanku...

Nisam izdrža, mora sam je i ja malo pofalit.
Najslađim glasom koji moj glasovni aparat može producirat, čestita sam joj na ovom povijesnom uspjehu:
- B-Ravo, dušo! A, kako se ti nama zoveš?

Stvarno sam mislija da će svi popadat od smija. Ali ne. Ne samo da niko nije popada od smija, nego su me svi pogledali ka da sam JA retardiran, a ne ona sovuljaga, koja nosom para oblake, ka da je j...ni Hiksov bozon na grani uočila.
Al nema smisla da nju krivim, nije se samo ona nenasmijala. Svi su se nenasmijali. Jer, i dobra šala triba imat ono nešto, a ja ovi put u to nešto definitivno nisam uboja.


Neko vrime niko nije ništa govorija.


- Do-bro, dosad su uglavnom govorile samo mame. A mi bismo voljeli čuti imaju li i tate možda kakva pitanja?

Ma ono, nakon ove odlično prihvaćene dosjetke, ne pada mi na pamet više usta otvarat.
Pa iako žarko želim upitat moremo li vidit još koji Venov dijagram, svjestan sam da ni taj tip humora ne bi dobro proša i nekako se odupirem toj želji.
A vidim da i učiteljica ne gleda u mene, nego u ovu dvojicu do.

Onda se ipak javija ovi tip livo od mene. Nije jadan izdrža pritisak.

- Ja bi ima jedno pitanje.
- Ma naravno, recite, sva pitanja su dobrodošla!
- Molim vas, niste ništa rekli o sanitarnim čvorovima. Mislim, na ovim slikama koje ste pokazali nigdi se ne vide sanitarni čvorovi. Smatram da bi mi, kao roditelji, ipak morali vidit par fotografija sanitarnih čvorova s mista koje će sutra posjetit naša djeca. Nama je, prije svega, stalo do izgleda i higijene sanitarnih čvorova. Mislim, ipak su to naša djeca.

A vidi ovoga bolida. Lakše mi je, i mene je nadmašija.
Ma nema šta, pogodija je u žicu, do toga je baš i meni najviše stalo.
J...š Venov dijagram, zašto se ja ovo nisam sitija pitat!
Šta se mene uopće tiče koje će sve srednjovjekovne dvorce i muzeje vidit moj sin, to može vidit i kod kuće!
Nema ona učiteljica nama šta pričat o nekom obrazovanju i izletima prije nego šta podastre fotodokumentaciju o svim sanitarnim čvorovima u kojima će urinirati naši mali izletnici.
U stvari, ja bi čak bija još rigorozniji od ovog blagog gospodina. Ja bi izričito tražija da vidim i tlocrt, i dva presjeka u 1:50, i najmanje TRI fotografije savkog sanitarnog čvora. U boji!

J...te, odakle su ovoga pustili?

Al moram priznat da mu je učiteljica dobro odgovorila na ova pitanja. Vjerojatno je nju pitanje razveselilo i više nego mene, ali ničim to nije pokazala, Navikla je ona, stara je to iskusnjara, nju dica svakodnevno pitaju svakojake gluparije.
Lipo je ona njemu odgovorila, ali šta točno, pojma nemam. On je odgovorom bija skroz zadovoljan, mada sam ja naslućiva da on te fotografije sanitarnih čvorova nikad vidit neće.

Onda je učiteljica još rekla i da je ovaj sastanak bija SAMO JEDAN PRIJEDLOG SAMO JEDNE OD MOGUĆIH škola u prirodi, a ona još ima četri-pet takvih prijedloga, pa bi na svakom IDUĆEM sastanku prošli po jedan prijedlog, pa ćemo posli svi zajedno odlučit koji je prijedlog najbolji.

- Eto, mislim da smo za danas dovoljno govorili. Ima li možda još netko kakvih pitanja?

Šutnja.
Amo kući, muko moja, kasno je.

E, al onda se za rič javija i ovi desno od mene.
Ko zna šta će ovaj sad ljusnit?
Objektivno, dosad je muški rod na sastanku više nego zaslužija sve one etikete koje mu žene lipe kad su zbog nečeg nadrndane.

Čovik se malo nakašlja i vrlo ozbiljno reka:

- Ljudi, ja predlažem da mi odma prihvatimo OVAJ prijedlog eskurzije, pardon, škole u prirodi, jer je odličan i jer je sto puta bolji od ovih drugih, koje sta nam mislili pokazat drugi put. Znači, ja predlažem da mi ovaj prijedlog lipo jednoglasno usvojimo, pa da ne moramo više dolazit na ove roditeljske!

Totalno sam ga krivo procijenija.
Njegov prijedlog je usvojen, uz sveopći smijeh. A smijali su se stvarno SVI. I učiteljica, i sova, i ja, i Mr. Sanitarni Čvor.
Evo, TAJ tip očito ima ono nešto.

Čardaš

U zadnjih desetak dana, (ali nažalost ne u isti dan), vidija sam se s dvojicom starih prijatelja: Miroslavom i Tompsonom.
Kad nakon dugo vrimena vidim stare prijatelje, posli imam grižnju savjesti šta se s njima češće ne družim. Ali kad? Kad???

Miroslava znam skoro cili život, još od četvrtog osnovne.
A Tompson je u naš razred doša u prvom srednje, silom prilika.
(Rat nam je odnija svašta, i ne ponovilo se. Ali eto, meni je rat donija Tompsona, i da nije bilo rata, ne bi se sigurno sprijateljili. I eto lijepa primjera paradoksa.)

Posli srednje smo nas trojica zajednički prolazili Scile i Haribde studiranja u Zagrebu. Njih dva su bacili sidro u Zagreb, mene je more donilo nazad.
Danas, posli svega, još se družimo.
Koliko stignemo, koliko možemo.


***

Davno, davno, tamo negdi koncem prošlog stoljeća, dok smo još živili u Zagrebu, išli mi ekipa na doček Nove godine u Budimpeštu.
Bilo nas je više u toj ekipi, ali glavni junaci ove priče definitivno su Miroslav i Tompson.


Budimpešta nije daleko od Zagreba, nije toliko ni skupa, a niko od nas tamo prije nije bija.
Našli amo neki aranžman, najjeftiniji, normalno.
Mislim da je oglas bija zalipljen za kandelabar na tramvajskoj stanici.
Za ono malo naših novaca dobili smo autobus, smještaj u hotelu, i turističko razgledavanje Budimpešte s vodičem kojemu je to vjerojatno također bija prvi posjet Budimpešti.
(Da sam bija pametniji, moga sam JA dogodine vodit turu, ne bi bija ništa lošiji)

Nije da smo se nešto žalili, nismo ni imali na šta.

Hotel je bija skroz ok, sobe uredne, po dvoje u sobi. Doduše, bija je smješten negdi na periferiji grada, ali zato u blizini metro stanice. Samo 4 stanice od centra!
Ma u biti, a štaš bolje?!

Čim nas je autobus iskrca isprid hotela, podilili smo se na brzinu po sobama.
Znam da su Tompson i Miroslav bili cimeri, ostalih se kombinacija ne sićam.
Dogovorili smo se da ne gubimo vrime, na brzinu ćemo se istuširat i idemo odma vani.
Kolko nam triba vrimena za spremit se? Biće dosta dvajest minuta, a?
Vidimo se onda doli, na recepciji.


***

Nakon jedno po ure, svi smo bili spremni, i muško i žensko.

Osim Miroslava i Tompsona. Koga boga oni rade?
Pa već je 6 sati navečer!
Odo ja po njih. Njihova je soba 101. Kucam na vrata. Niko ne otvara. Unutra neka buka.
Malo mi je prikipilo. Lupam na vrata, napola se derem:
- Pa dajte, j...te, svi smo spremni, samo se vas dvojicu čeka!

U to se odškrinila vrata sobe, i provirija Tompson.
Tompson je brzo pogleda livo-desno, da vidi ima li u hodniku koga osim mene, pa kad je vidija da je zrak čist, šapnija je:
- Upadaj, brže!
- Ma daj čoviče požuri, svi su već...
- Aj, stari, ulazi! Moramo ti nešto pokazat!

Šta ću, uša ja u sobu.
Soba ka soba. Ista ka moja. Ormar, dva kreveta. Oni ka neki stolić, na stoliću televizija.
Jedina bitna razlika: moja televizija je ugašena, a njihova upaljena.
Ma šta upaljena? Raspičena!
Na toj njihovoj televiziji upravo je bila u tijeku neka mađarska inačica emisije Lijepom našom.
Nije Branko Uvodić, nego neki njihov, štajaznam, Ferenc Gulaš, ali drugo je sve isto.
Bakice s pepeljarkama i trajnima u publici plješću u ritmu. 
Na pozornici se bjesomučno vrte neki Ištvan i Ilonka. U narodnim nošnjama, u kožnim čizmama, ful oprema.
Ilonka cijuče, valjda od centrifugalne sile.
Praši čardaš, violinama se prigrijale žice.

- Šta vi ovo gledate, jeste vi normalni?

- Ma šuti! Ne gledamo mi TO, nego nismo znali ko kuca. Vićeš sad...

Tompson zavjerenički vadi daljinski i pribacuje program.
KAD ME NIJE STREFILO.

Umisto onih dvoje, sad su se u klinč uvatili neki drugi Ištvan i Ilonka (ko zna, a možda su to jedni te isti?), ali bez narodnih nošnji, bez čizama, ma bez ičega. Ko od majke rođeni.
A nisu ni na daskama koje život znače, nego na štramcima koji život znače.
I isto praše neki svoj čardaš, a reklo bi se i da su se federi prigrijali.
I ova Ilonka cijuče. Ma jel to ona od maloprije...?

- Koji ste vi luđaci! Pa di ste ovo našli?
- Ma to je šifrirani program, al moš ukucaš na daljinski broj sobe i onda se otključa... viš ovo? Piše "insert room number:_ _ _" ... i onda ukucaš broj sobe... i otključa se... Hi-hi, ma vidi šta joj radi!
- Pa zašto ste to uopće išli ukucavat?

- E, zašto... da zašto? Zato šta mi je ovi ovde Miroslav reka da ukucam broj sobe!
- Ne seri, Tompsone, nisam ja tebi reka da UKUCAŠ, ja sam samo reka da AKO na daljinski ukucaš 101 onda se to otključa...
- A daj, sad, ne seri ti, saće ispast da sam ja kriv!
- A ne nisi...
- E, ka krivo ti je...
- Aj, nemojte se sad svađat. Čekajte... pa kad ste to ukucali?
- Sad, nema dvi minute prije nego šta si ti uša!
- Pa zašto ste to SAD išli ukucavat, dvi minute prije nego šta tribamo ić?
- A j...ga, zašto, zašto... reka sam ti da mi je Miroslav reka da ukucam...
- Opet on s tim. Čuješ ti mene? Nisam ja tebi, Tompsone, reka da UKUCAŠ, ja sam reka AKO UKUCAŠ !
- U j...te, Miroslave, pa to će nam hotel ekstra naplatit... ko zna pošto je ovo?

A u biti, umiremo od smija.
Ilonka vrišti. Ma je, to JE ona ista iz one emisije od maloprije, nema koja druga bit...


Samo, glas razuma (a to sam, naravno, ja) progovara:

- Ekipa, gasite televiziju. Ljudi nas čekaju na recepciji. Sve me stra da neće ima razumijevanja za vaš obrazovni program.
- U j...te, u pravu si! Da vin koja je ura... a u p...u m...tinu!!! Brže, Tompsone, spremaj se!
- Aj, dobro, idemo onda!
- E, pa da! Gledaćemo kad se vratimo!
- Pa normalno da ćemo gledat kad se vratimo! Da nismo mukte ukucavali.

***

Otišli smo na doček, koji na kraju nije bija samo ekstra zabavan, nego čak i edukativan.
Naučio sam mnogo o drugim ljudima i običajima.
Konkretno, naučio sam da na mađarskoma barak znači barakokula, a palinka znači rakija.
I da Mađari proizvode jeftini napitak egzotičnog imena barak palinka.
(Ovaj način učenja jezika je, ja mislim, u svijetu poznat kao total immersion.)

Mislim da su Miroslav i Tompson naučili još i više od mene o drugim ljudima i običajima, jer su se oni u ranim jutarnjim satima ukrcali u metro u pogrešnom smjeru. Pa su tako, umisto u hotelu, završili na drugom kraju mađarske prijestolnice, na nekoj njihovoj Remizi. Išli bi oni i dalje, ali nije bilo tračnica.
Naputovali se, brate. Prvo 16 stanica u pogrešnom smjeru, pa onda 16 stanica u pravom smjeru dok nisu došli na početnu poziciju. I onda još samo one 4 stanice do hotela.

Pa šta? Svo zlo u tome. Jutro je bilo prohladno, ali cilim ih je putem grijala palinka i znatiželja da vide dokle su stigli Ištvan i Ilonka.

Ne znam kad smo se mi ostali vratili u hotel, biće oko 2-3.
Računam da su oni došli u hotel malo prije 6 ujutro.
Čim su uletili u sobu, normalno, upalili su televiziju.
Za divno čudo, Ilonka i Ištvan su još plesali svoj vatreni ples, a moral im nije bija nimalo splasnija  (j...a, Nova godina je!).

Ali avaj!
Nakon samo 2 minute čardaša, ekran se zacrnija i na njemu se pojavila poruka:

"Time expired"
"insert room number:_ _ _"

Eto kako brzo proleti 12 sati.





***

U 8 sati ujutro, svi smo se skupili na recepciji, spremni za turistički obilazak Budimpešte s vodičem.
Svi, normalno, osim njih dvojice.
Njih ništa nije moglo probudit.
Lupa sam im na vrata, ali ništa.
Zva sam na telefon broj 101, ali ništa.
Da su sovjetski tenkovi ušli to jutro u Budimpešu, ni oni ih vjerojatno ne bi probudili.

Posli sam sazna da se Miroslav, umisto na telefon, uredno javlja na daljinski od televizije, i nakon obavljenog razgovora nastavija spavat.
Šta je najluđe, Tompson ga ja vidija kako priča na daljinski, ali ni njemu to u tom momentu nije bilo čudno.
Zato je i on nastavija spavat.

Prispavali su njih dva i obilazak i vodiča.
Mada, vodič ionako nije bija nešto, a san im je zlata vridija.
Navečer su opet bili u pogonu.
Barak obama!
Palinka, normalno.

Kraju

Stric Vilbur upa u probleme.
Mora gonit Punta u meštra Janeza, mora bi barem zaminit ulje i filtere, a možda i još par drugih p...arija.

Trevija se tu i rođak Ferdo, a on se isto šesti u aute, pogotovo one starije.
- Štasmislijo minjat?

Govori Vilbur:
- Moram minjat ulje, to, aj, kaoti, moram. I filtere. Al govori Janez da bi triba minjat i pumpu vode, i pumpu ulja, i pumpu...
- SVE TO?
- E, tako on govori, jer da je to već kraju...
- Nu, kraju?! Pa jel sve to štas nabrojijo već krepalo, Vilbure?
- Pa nije, ali je kraju, čuješ li...
- Kraju je kad krepa! A dok nije krepalo, nije ni kraju!
 - ... a šta, ti misliš da ne triba sve to minjat?
- M'kakvi minjat!
- Zašto?
- Zato šta NE VALJA NJEMU ČUDO DAVAT!
- Kome, Janezu?
- Ma ne Janezu, nego autu. Ne valja AUTU čudo davat!
- Majde!?
- Jer: ako autu čudo daješ, onda ti njega RAZMAZIŠ. Onda on pita nešto NOMSTOP. Bude mu to normalno! Te ovo bi, te ono bi, svako malo nešto zapitkiva. Neš tako snjim nikako na zelenu granu!
- Nego kakob ti?
- Nego POMALO. Pomalo mu davat. Ne ga razmazit. Sad mu promini ulje. Aj, moš i filtere. Onda ga zera tribaš pušćat.

Je li Ferdo u pravu?
Đava zna.
Al on vlastitim primjerom stoji iza svoje filozofije.
On svoju filozofiju ŽIVI.

Reka sam već da je mehaničar, kažu ljudi, čak i vrstan.
Zna on svašta i popravit i napravit, iako mu to nije, kako bi reka, stalna djelatnost.
On stvari popravlja više onako, prema potribi.
Da živi u gradu, to bi mu bija hobi. Pošto živi na selu, onda je potriba.



Ima Ferdo iza kuće tu neku, ka, ne znam je li preslobodno kazat... radionu?
Mislim, pošto nije inkartana, ni izvana ni iznutra.

Isprid te radione, a i unutar nje, nema čega nema.
Starih guma, i vanjskih i unutarnjih. Felgi, volana, osovina, poluosovina, diferencijala, kardana, getriba. Vešmašina, ventilatora, lanaca, ventila, kotlova, bojlera, kanti, polivača, freza, radijatora. Jesam šta zaboravija? Sto posto.
Na ulazu u radionu su dvokrilna vrata, ona s armiranim staklom, zera naciklim. Jedno se krilo da otvorit. Drugo ne da. Isprid njega je malo ka i zareslo.
Pas laje isprid ovog zaštopanog krila, zavezan za bristić. Isprid pasa, ne triba možda ni naglašavat, plava tećica, u kojoj je malome Ferdi prije četrdeset godina mater kuvala mliko.
Eto, takva je to radiona.

Da je ne koristi Ferdo, koristila bi je grupa TNT.

Pa unatoč tome šta mu je radiona u takvom stanju, jedamput, ima tome već dosta, neko je Ferdu prijavija da vodi automehaničarski servis na crno!

I stvarno, došla policija, inspektori, ko već dolazi u tim prilikama. Obišli malo oko kuće, pronjuškali, pa onda pokucali na vrata.
- Kuc, kuc, jeste vi gospon Ferdo?
- Ja sam, šta triba?
- Jeste li vi vlasnik automehaničarske radionice?
- Jesam, šta triba?
- A možete li nam pokazati tu radionicu?
- Kako ne, kako ne! Ajte ljudi za mnom, tu je radiona, odma iza kuće!

Ne znam šta su ljudi očekivali iza kuće, jer su već maloprije tamo bili, ali otišli su opet, još jedanput ćirnit.
Možda nisu dobro gledali?
Ispostavilo se da ipak jesu.

- To radionica?
- Dašta ste vi mislili?
- To???
- E, pa šta udi?
- I Vi... tu popravljate automobile?
- Da diću? Neću na kiši?
- Gospon Ferdo, ispričavamo se na smetnji, idemo dalje. Lažna dojava.
- Ljudi, di ćete već? Pa tek ste došli... jeste šta za popit?

Ošla inspekcija ća, ne da nisu ništa pisali, nego su mu skoro i ostavili koju kunu.

Samo, ne moš ti reć da Ferdo nije meštar, ni da mu radiona ne služi.

Zamine on tu ulje i filtere.
Naoštri on tu lanac od pile.

U stvari, nema tog posla kojeg se on neće privatit, ako to situacija od njega traži.
On je, tamo posli rata, zapaljenog unproforskog đipa dove u vozno stanje, sve u onoj svojoj radioni, i to samo zato šta je njegov ćaća reka da to nema smisla. Eno đipa, još vozi.
Nisam stučnjak za aute, ali mislim da je taj đip dovoljan dokaz da je Ferdo dorasta i zahtjevnim poslovima.

E, a od ovih zahtjevnijih poslova, moram posebno istaknut kako Ferdo već godinama u radioni servisira i svoju vlastitu zubnu protezu.
- Znaš kakve su ove proteze? To svako malo nešto na njoj pukne. Pogotovo kad je pečeno za večeru. A ja lipo lemilicu, švajcaparat, metnem ćale, zera puntam, i more ona jope žuljat, samo dok se oladi! Ko bi svaki put kupova novu?!

Pukla mu tako nedavno za večerom jope proteza, baš na mistu vara. Ovi put je Ferdo skoro nagrabusija, jer umalo nije proguca protezu skupa s kumpirima.

Njemu pukla proteza, a ženi mu puka film:
- Ajde Ferdo, molim te ka Boga, ne popravljaj to više, vidiš da je kraju. Pa nismo mi taka sirotinja. Nego sutra lipo aj kod zubara! Šta je sutra, četvrtak? Sutra radi popodne. Itako si zadnji put bijo kad ti je OTU protezu meća.

Nije Ferdi drago, zna on da je zubar, prije svega, trošak. Al vidi i on da problem pomalo nadilazi njegove sposobnosti.
I tako, mada priko volje, otiša Ferdo sutra popodne kod zubara.
Nije on zubaru puno objašnjava, nema se tu šta čudo divanit.
Stavija Ferdo lipo šudarić na stol i razmota iz njega slomljenu protezu.
Gleda zubar, čudom se čudi, ne more doć sebi.
A onda uze onu protezu i krene prema kanti za smeće.

- Doture, kućete vi s mojom protezom?
- Pa u smeće, naravno!
- U SMEĆE?! A ne bi se to dalo... opravit?
- Ma dajte, Ferdo, kakvo popravljanje?! Pa ovo više nije nizašta, pogledajte i sami na što to sliči. Mislim, to doista ne bi imalo smisla popravljat. I ne samo to! Ferdo, ta Vaša proteza je možda i po život opasna. Napravit ću ja Vama novu!
- EM TI NEDILJU!
 - ?
- Ja sam mislijo da si ti MEŠTAR! Bacit? Muke je bacit! Daj amo protezu, ja ću to opravit SAM!

I otiša Ferdo kući, u radionu. Metijo ćale, zera punta, pričeka da se oladi, i večera!
Eno proteze dan danas, još žulja.
Stvarno je prijevremeno bila proglašena kraju.

A gledam sebe.
Meni meštri uvik uspiju objasnit da se stvari ne isplati popravljat.

Ma štaš to popravljat, vidiš da je kraju?
Baci to ća, kupi lipo novo.
Novi mobitel, novu televiziju, novu mašinu, novi auto, novi stan.
A kupit novo, to se, kao, isplati. To je mukte.

Ko je ovde lud?
Ne znam, ali možda ipak nije Ferdo.

Alkemija

- Kolki ti je?

Da nije kraj devetog miseca, zasigurno bi mislija da susid pita nešto nepristojno.
Al pošto je to vrime godišta, svak u mom selu zna da se pitanje ne odnosi na dječji doplatak, nego na slador.

Mada, ispada da je i to nepristojno pitat.
Jer, koliko god to pitanje izgleda jednostavno, nema šanse da ćeš čut jednostavan odgovor.
Ako ćemo pravo, mene taj podatak o sladoru baš i ne interesira, a jope,
svakoga pitam kolki mu je, samo da čujem šta će ko smuljat.

- E, kume, oćel rađa?
- Evala, kumaš'ne! Evo, iđe pomalo!
- Kolki ti je?

Ne znam jel se IKO IKAD žalija da mu je mali.
Svi su upravo oduševljeni količinom šećera u svom omiljenom voću!
Zato svi odreda odgovaraju nešto u stilu:
- Da znaš, kumaš'ne, da je neloš!
- Priličan!
- U mene uvi dobar!
- Mogu ti reć da sam zadovoljan.
- Nisam virova da će bit ovolki, kakva je bila godina.
- Nisam zadovoljan. Nego sam PRI-zadovoljan!
- Slatko... ki cukar!

Jednome nije gradir moga izmirit koliki je slador, toliki mu je bija!
Drugome gradir nacika, isto od čudo sladora. Jer, ne more gradir ni od čega drugog puknit.

A svakome načeta vrića cukra u konobi.
Svakome, pa i mome Ćaći.

Jutros je i u nas bila berba.


Ja nisam baš tip za branje.
Branje doduše nije teško, ali je zato dozlaboga dosadno.
Ja sam rađe za logistiku, muving. Zera i mozak upregnit.

Ovo je moj dio posla: kupit pune siće po vinogradu, nakrcat ih u gepek, otrat kući, istovarit, upalit muljaču, smastit, ugasit muljaču, pokupit koju pivu iz frižidera za berače, metnit druge da se lade, pa jope s praznim autom u vinograd.
I tako sedam-osam puta.
Dok gonim grožđe, niti se ne vezujem. Nije mi običaj ne vezivat se, al nekako mi je gušt na ovaki dan ne vezivat se. Bilo bi nekako grijota: uredno vezan, u nerednom autu!
(Još lani smo vozili grožđe u Goldoniju, al otkako je Ćaća iša u mirovinu, njegova Škoda je službeno unazađena u Škodilak.
To oće reć da se u njoj more vozit grožđe, a da je ne triba posli čudo čistit.
I istina je šta kažu. Najbrže po makadamu iđu službeni auti i Ćaćini auti!)

Posli berbe Ćaća nije ništa grinta.
Po tome sam zna da je zadovoljan kako sam odradija svoju dionicu.
A ove godine stvarno nisam ništa usra, mislim, barem ništa šta bi on skužija.
Stoga je Ćaća neispravno zaključija da sam spreman za novi level.

- Šta misliš?
- Šta, Ćaća?
- Šta misliš, vako, kolki je?
- Šta ja znam, Ćaća, kolki je. Znaš da ja veze nemam.
- Pa nako, šta misliš, vako?

Kombiniram. U ovom slučaju bolje je reć manje nego više.
To je vin-vin pristup.

- Štajaznam.... petnajst?
- Petnajst? A... moga bi bit iveći. MORA bi bit iveći!
- Moga bi. Šta je, je. Slatko je pravo!
Ki cukar, mislim se u sebi.

Odjednom, šok i nevjerica: Ćaća nosi gradir i daje ga MENI!
GRADIR!
Čoviče!
Nikad nisam gradir izbliza vidija, a kamoli ga drža u ruci!

Gradir se ne daje NIKOME u ruke. More mu ispast (a more neko i pročitat koliki ti je ZAPRAVO slador!).
Kad ti neko da gradir u ruke, to znači da si automatski primljen u Alkemičarski vinski ceh.
Nije to mala stvar!

Ma mislim, znamo mi obojica da sam ja, enološki gledano, izgubljen slučaj.
Al opet, kakvi sam, takvi sam, njegov sam.
A i potriban sam mu.
Ja ne vidim dobro na daleko, ali Ćaća ne vidi dobro na blizu, a to je u ovom momentu krucijalno.

- Na ti! Vid'de, vid'de!

Malo me isto vuna, ne znam oću li znat.
U Ćaće je neki zera moderniji gradir, nije ka oni toplomjer šta je pokojni Did ima, nego više sliči, ne znam, na pola dalekozora.
Mećem ja to čudo tehnike na oko, buljim ka tele u šarena vrata.
Ko će se ovde snać?! Pari logaritamske tablice.

- Di triba gledat, Ćaća?
- U Babu!
- Kojeg Babu?
- Gledaj di piše Babo!
- Vidi, stvarno na jednom stupcu piše Babo! (Kako on zna da si mi ćaća?)
- I?
- Čeka, čekaj, da vidim šta Babo kaže... aha! A slušaj....šesnajst, šesnajstipo, sedamnajst, tu negdi...
- Reka sam ja da mora bit jače od petnajst!
- E, pa dobro je onda, a, Ćaća!?
- Ha, dobro je... al jope sam nekako računa da je moglo bit ijače.

Tipično. Zadovoljan je, a opet, nije zadovoljan.
(U nas Hrvata je uvik tako. O čemu god da je rič, mi se uvik nadamo da će baš u nas tog nečega bit 120%. Ako ispadne 110%, podbacilo. Ako je, nedajbože, 100%, proglašavamo elementarnu nepogodu)

Nastojim pokazat primjeren interes, al ono, istinski, ne vidim razlog za puno sikirancije.
Kontam, najgore je prošlo. Ja sam danas napravija sve šta se od mene očekivalo. Sad  je vrijeme da Paracelsus preuzme.

- Iđem se ja istuširat, Ćaća!
Dobar sam ove godine. Je da me dopa kičmatrans segment, je da sam umoran ka pas, al opet, nisam puno šporka ruke. Ne volim ono kad danima ne mogu oprat ruke od mošta. A u ponediljak se radi, imam neki sastanak.

Ja se istušira, prisvuka, a on još u konobi, mozga nešto.

- Šta je, Ćaća?
- Ma nešto mislim... prije kolko smo mi ono prvu turu smastili?
- Šta ja znam, biće prije jedno dvi-tri ure, a?
- Ima i četri. Viš, viš... a to znači da je cukar najvjerojatnije POTONIJA na dno badnja! Tako da ga na dnu sigurno mora bit više nego na vrvu!
- More bit svašta.
- Moralo bi to na dnu bit ijače...

Vidim već di ovo vodi, al pravim se blesav.

- Ma dobro je to sve, Ćaća!
- E... znaš šta si ti moga?
- Šta?
- Aj, zera ti njega proburljaj, nek se teke digne cukar, pa ćemo mi jope mirit.
- Misliš, štapom il nešto?
- Ma, rukom, najbolje ti je rukom, ko će sad tražit štap.

Zna sam.
Nema mi druge, zasuka sam livu ruku do ramena (desnu ću u ponediljak davat na sastanku), uvalija je do dna badnja i burljam, burljam, burljam...
Ne znam bil opisa na šta me ovo asocira. Ni na šta lipo.

- Vid'de, vid'te sad!
- Čekaj, čekaj, di je Babo, di je Babo... aha! Vidi stvarno, Ćaća, dobro si reka! Sedamnajst... sedamnajst ipo... čak malo vuče na osamnajst, ako zera nagnem gradir!
- Reka sam ja!
- Je, stvarno si reka!

Stvarno JE reka. Šta je, je.

- Samo, nisi dobro burlja.
- Kako to misliš?
- Tribalo bi isto burljat S OBE ruke, nisi ti dobro diga onaj cukar sa dna.
- Ma ne znam baš. Ni bi se to smilo previše burljat, Ćaća. Malo me stra.
- Čega?
- Jer ako budem burlja s obe ruke, moga bi PRITRAT. I šta onda, ako natram slador na DVAJSTIDVA, DVAJSTITRI, KO ĆE GA ONDA SKIDAT???

Nije mi upalilo.
Al nije ni njemu.

Vremeplov

- Tata, ne spava mi se!
- Ni meni!

Pada noć, triba bi natirat dicu da se spreme leć.
Još bi nešto obavija, a ne mogu od njih.
Lito je, vruće mi je.


Nekad mi se čini da ću ispalit na živce s njima.
A onda... ne mogu se sitit: kakvi sam JA bija kad sam bija mali?
Za bit iskren, poznajući sebe, ovakav ka i sad. Ovakav ka i oni.
Spava mi se, a grintav sam i objašnjavam svima da mi se ne spava.


Obično zamišljam da sam ja bija bolje dite nego moja dica.
Zavaravam se, pretpostavljam, ka i generacije prije mene.

A i ne pamtim puno toga iz svog ditinjstva.


Ono malo šta pamtim, uglavnom je vezano za selo, i uglavnom je lipo
Često pomislim da ka dite nikad nisam ni bija nesritan, i da nigdi drugo nisam ni živija, osim na selu.
(Vjerojatno i drugi ljudi nekad pomisle da nigdi drugo nisam ni živija, osim na selu, hehe.)

Ako ne bi bili tamo cile praznike, na selo smo išli, ja mislim, svaki vikend.
Svaki.
Onda se išlo zaobilazno, priko Muća, starom Ladom, biće i po dvi ure.
Meni nije smetalo, ja sam i putem gušta.
Posli se rodija Brat. On je uglavnom putem riga. Mater neću ni pitat.

Možda se sela tako dobro sićam baš zato jer mi je tamo bilo tako lipo.
Did, Baba, Strici, selo puno dobrih ljudi
Mali svemir u čijem sam središtu JA.
Prvi (i onda jedini) Unuk.
Najbolje, najpametnije i najlipše dite. Ne šta sam njihov, ali...

Šta uopće može bit bolje od toga?
Malo toga.
Sigurno ne podstanarski stan u prizemlju jedne segetske kuće.



Evo, sitija sam se da sam na selu i prvi put kampira!
Uvjetno rečeno.

Ima sam, možda, 4-5 godina.
Ne virujem da sam ima više, jer da jesam, bija bi pretežak.

Lito na selu. Pada noć, ali nije zato ništa ladnije. Vruće pravo.
Stric Tesla i ja sidimo na skalama isprid stare kuće

Isprid kuće su dvor i gusterna, pod odrinom.
Dvor je onda bija popločan matunima, onim običnim matunima, crvenim, žutim, šarenim, pohabanima.

Kuća, skale i gusterna su još tamo.
Odrine odavno nema, nije priživila rat, a priko onih matuna neko je posli izbetonira ploču, da bude lipše i modernije, valjda.
A meni ne more ništa bit lipše od onih šarenih matuna između kojih je nikla trava.
Nekad mislim da je ispod onog betona osta moj Put popločan žutom opekama.

- A? Pravoj vruće. Šta ti misliš, Sinovac, bil mi mogli spavat vanka večeras?
- Vanka, Striče? Di vanka?
- Pa, moremo u ... prikolici od traktorića!


U dvoru je parkiran traktorić.
Izraz "traktorić" je teško laskanje, jer riječ je zapravo o običnom prastarom Goldoni motokultivatoru za koji je zakačena majušna prikolica.
Jedina sličnost s nekakvim pravim traktorom je u tome šta i ovo naše vozilo ima četri kola. Dva od Goldonija i dva od prikolice.
Ali Goldoni nam je bija jedino prijevozno sredstvo, njime se išlo i u polje i u vinograd, i u dućan, i u doktura kad bi mene uvatila fibra. Šta se mene tiče, ni po čemu nije zaostaja za Ćaćinom Ladom, obavlja je više funkcija, bija je pouzdaniji, i bija je kabriolet!

U našem Goldoniju, osim vozača, ostali bi sidili u prikolici, na običnoj dasci. Koji pojas, koji NCAP, koji šta.
A možda sam onda, na dasci u prikolici, između Babe i Strica, bija sigurniji nego ikad posli, nego danas, okružen hrpom zračnih jastuka i luđaka.
Vidija sam Goldonija nikidan, još vozi, a ima biće 50 godina. Samo je sad još manji, ka i sve iz ditinjstva.

Tu večer je stric Tesla iznija cerade, jorgane, imbotije, lancune, kušine i pritvorija za mene Goldonija u hotel sa sto zvjezdica.
Sićam se kako smo ležali u prikolici i pričali.
Sićam se kako su kroz lišće odrine provirivali zvizde i Misec.

Sićam se kako je stric u neku uru mislija da spavam i proba me odnit u kuću, u moj pravi krevet.
Ali ja nisam spava, nisam tija ić u kuću.

- Striče, ne spava mi se još!

***

- Tata, ne spava mi se još!

Evo me doma, s mojim vlastitim grintavcima kojima se ne spava.

A možda...

- E, a ko će s Tatom spavat na balkonu?
- Na balkonu ???
- E, prostrićemo krevet na balkonu! Ko je za?
- Ja!
- I Ja!

 Žena nije baš sigurna. Ona nije baš za.
Ona je, u najboljem slučaju, suzdržana.

- Ma di ćete na balkonu spavat?
- Pa stavićemo stari štramac, bacićemo lancun i kušine, šta nam više triba?

- A ne znam... dico, jel bi vi stvarno spavali s Tatom na balkonu?
- Jeee!!!
- Ma šta ja znam...
- Maaa-maaa!!!
- Znate šta? Radite šta oćete. Ja iden leć u sobu, kasno je.

Jedva smo dočekali.
Iznosimo štramac, deke, lancune, kušine.
Balkon se pritvara u Goldonija.


Ležimo nas trojica, pričamo.
Jedan ima 3 godine, drugi 9.
A treći? Možda 4-5 godina. Ne virujem da ima više.

Ko zna oće li moja dica pamtila ovo spavanje na balkonu.

Možda mi, ako budem ima sriće, budu sličnija nego šta mislim.

Slatka tajna

Za mene je glukoza dosad bija samo egzotični naziv za cukar.
Ka, postoje dvi vrste cukra:
glukoza i fruktoza.
Glukoza je cukar, a fruktoza je isto cukar, ali voćni, i taj je, ja mislim, zdraviji.
Plus, neki ljudi imaju povišen cukar. Koji od ta dva imaju, nemam pojma.
Idem odma izist jabuku.

To je sve šta sam o glukozi zna do nikidan, jer kemija mi nije jača strana.



A onda, u samo par dana, vidija sam u kakvoj sam zabludi bija misleći da je glukoza nešto rezervirano samo za laboratorije, nešto običnom čoviku nepotrebno i nedostupno.

Triba se kretat među ljudima, ja ti kažem.

***

Nikidan popodne, provozali se stric Vilbur i ja do njegove ljetne rezidencije na otoku Ziru.
(rečena rezidencija je zapravo niz derutnih kućica, u krajnjoj nuždi združen u jedinstven objekt, površine manjeg stana. Tlocrtna dispozicija ovog sklopa po svojoj kompleksnosti odgovara palači u Knosou. 5 vanjskih vrata, 2 unutarnja, a ništa ni sa čime nije povezano. Al o tome ću drugi put.)

Dočeka nas je Vilburov sin, moj rođak Tesla (on se zove po jednom stricu, ja po drugom, brat po ćaćinom, u nas su sve ista imena, gore nego u engleskoj kraljevskoj lozi, srića većina ne koristi internet, pa nema ni čudo zabune s imejl adresama)

Sili nas tri isprid kuće, u dvor.
Ka dobar organizator putovanja, Vilbur je iz gepeka svoga Opelića odma izvadija pancetu, pamidore, mirenalnu, i orošenu dumižanu odličnog Dalamita. Sve (osim mirenalne) odnjegovano u krugu kilometar od kuće.
Ka dobar domaćin, Tesla je trknija po kruv.
Ka dobri prolaznici, priljučili nam se brzo i drugi, privučeni jednostavnom, ali dobro iskombiniranom trpezom.

Kako je Zir litnji melting pot, tako od nas za stolom nije bilo ni jednog autentičnog Zirana.
Prednjačili su po broju doduše Vlaji, ali eto, desija se i jedan Lojzek.
On je prednjačija po pijači, šta je i normalno.

I po samom imenu očito je da je Lojzek na ljetovanje doša iz sjevernih krajeva Hrvatske, lokacije di su kemija i podrumarstvo dva imena iste djelatnosti.
Plus, Lojzek je zdravstveni djelatnik, šta mu zasigurno dobro dođe, jer sve sastojke iz tih tajnih receptura ipak ne možeš kupit u poljoapoteci.
Svega sam se ja od Lojzeka tu večer nasluša.
Rado upoznajem ljude iz udaljenih dijelova naše galaktike, ljude sa navadama i životnim filozofijama koji su njima možda svakodnevica, ali zato u nas izazivaju čuđenje i divljenje.
Osim po zavidnoj toleranciji na gemišt, Lojzek mi je bija zanimljiv jer je onako kajka i zateza. I beštima da te bog sačuva. Ja sam mislija da mi beštimamo, ali ovi...
A tek njegova priča:

- J...ltevrak, kad sam se ja znal napit! Po celu noč bi znal sam lokat, #*@! tak bi se nalokal da ne bi mogel hodat!
Vjutru iz birtije: kam sad? #%* Direkt na posel! I kad bi došel v ordinaciju, jeno pol vure pre svih, fino bi si šiknul jenu buteljicu glukoze, ne? Intra-venozno! I bil bih instatnt trezen! Ins-tant!

- Ma daj, Lojzek, glukozu? Cukar???
- Je, *$#@, a kaj ti misliš?
- I šta, ta glukoza? To te otrizni?

- Da otrezni?! Furt te otrezni! Odmak buš kak novi! Sam, ak potrošiš glukozu na sebe, nemreš je onda dat pacijentu. Je, to JE problem, #%@. I onda, kaj, nekaj moraš iskombinirat, ne? Onda naprimer, sutra, nočna smena, dovedu jeneg pijanaca v ambulatnu. Veli meni mladi kolega, bum mu dal glukozu. Je, kak ne! Najte, kolega, *$@"#, pa poglejte i sami da mu nije niš. On vam je sam pijan! Kaj, glukozu da mu dam? Ma, nema potrebe. A i ne da mi se, kaj sad? Sam nek on odspava, budu on vjutru zdrav, bude vidli. Evo, ja bum mu stavil lavor. Evo, tak!


Kad mi je Lojzek sve tako zorno objasnija, vidija sam da je u pravu. Šta će država trošit glukozu na obične alkoholičare džabalebaroše? Pa oni imaju blagodat da sutra ne moraju ništa radit. Oni mogu mukte ozdravit!
San je mukte, a glukoza skupocjena, pogotovo kad je nema!
Glukoza je za radnog čovjeka! Njemu je ona prijeko potrebna kako bi mrtav-trijezan odolio izazovima koje donosi svako novo mamurno jutro!

***

Sutra popodne, kad sam se vratija sa Zira, pričam ja prijateljima kako se neki tamo Lojzek trizni glukozom.

Kako sam obično u društvu informiranijih od sebe, neko se na ovu moju priču doveza drugom, za mene još boljom.


I ova priča je istinita i potvrđena, a ide ovako:
 
Lani, priklani, ne znam točno kad, dolazi jedan Rus na šalter splitskog aerodroma.
Naš Sergej je litova u Hrvatskoj, zabavija se ka nikad, ali lito je završilo i došlo je vrime za povratak u Majčicu.
Sergej na šalter dolazi pomalo tužan, i potpuno pijan.
Pijan ka... ne znam, Rus. Tako pijan.
I kad su ovi naši, šta nose žute đilete, vidili da Sergej ne more ni stat na nogama, a kamoli uć u avion, oni su njega odma otrali u doktora.

Vidi doktor koja je ura, i odma Sergeju šišne glukozu (srića da Lojzek ne radi na aerodromu).
I, kažu očevici, kad je Rus primija dozu, priporodija se.
Skočija je na noge, zdrav ka cvancik, ka da mu ništa nije bilo!
Drugi čovik!

Zafaljuje se Rus cilom osoblju šta su ga vratili u život, objašnjava:
- Ja bio kod moj kamarad na Brač, mi pili vino, dobro vino! Spasiba, što vi meni pumogli!

Oblači se Sergej tako, kupi stvari, traži okolo, pritura: di mu je sad karta?
Aj, šta će od njega, našli mu žuti đileti i kartu nekako.

E, ali kad je Sergej uzea u ruke svoju kartu, malo ju je pogleda, nasmija se i onda lipo isprid sviju...
iskida kartu na komadiće!

- Ja sad zvati taksi. Ja ići sad OP-JAT kod moj kamarad na Brač, tamo ima još puno vino, dobro vino! Hrvatska super zemlja! Spasiba!


I otiša Rus opet na Brač.
Eno ga valjda još tamo, živog i zdravog, još pije puno vino, dobro vino.
Popravila se njegova krvna slika, a bome i naša.
Malo glukoze, i eto ti odma povećanog broja noćenja. I nenoćenja!

A sve zahvaljujući čudesnom spoju ugljika, vodika i kisika.
I zato dica tibaju učit kemiju.

C6H12O6
24 atoma
3 elementa
1 triježnjenje
0 razloga za napuštanje Hrvatske