Lovačka

Side priko puta mene dva lovca i pričaju.
A kad lovci pričaju, nemaju drugi šta pričat!
Čak i kad bi imali, ne bi uspili doć do riči.

- Štaj, nisi mi nešto?
- Ma nako, zera jesam umoran.

- Di si, nema te ni na balotama?

- Nemam vrimena za ništa. U zadnje vrime nom-stop đurlekam po Petrovom polju s ovim Taljanima

- A da, čujo sam. I šta, ti im dođeš ki neki vodič?
- Pa e, tako nekako. Nešto mi i plate, a nisam u kafiću. Ma nije mi ni mrsko, pravo da ti rečem. A šta ću i kod kuće?
- Dobro i kažeš. Meni ona moja krv popi svaki dan. Nego rec mi, na šta iđete?
- A na šta ćemo ić!? Zeca nisam vidijo ne znam kad. Pobijo neko sve. Na prepelce iđemo, većinom.
- Na prepelce? Pa jesul žestoki Taljani na prepelce?
- Ps, da žestoki! Najžešći! Ma na sve su žegarni, brate. Ubit sve šta se miče!
- Ma nije moguuuće. Sve?
- I mačketinu! Sekundarno!
- Ajde?! I šta, oni radi prepelica lipon iz Italije potegnu???
- Iz Italije, kumašine, iz Italije. Oklen bi ti da Taljani potegnu? Iz Holandije?
- Nu njega sad. Nisam tako pita, šta me sad zaj...vaš? I kako dođu, većinom brodom?
- Pa brodom, dakakob ti?
- Dobro ikažeš. Svojim, il...?
- Bog te pomoga, trajektom, pa neće svojim brodom đipa gonit?!
- I đipa?
- I đipa!
- Majde... sa si pritra, brate!
- Ja ti kažem.
- ?
- !

- I kud onda iđeš s njima? Po Petrovu polju?
- Dašta. Ko bi po Promini i Svilaji oda...
- Imaš ipravo. Al biće se i ovako zera protegneš?
- Da znaš da i jesam! Zeru sam i smrša, meščini.
- Baš gledam i ja, nema te pola. Došla ti glava ki lišnjak!
- Šta ti sad mene zaj...vaš? Zaj...vaj ti ćaću svoga, ščujo?
- Aj, šta se ljutiš odma. Nego, kako se sporazumiš s tim Taljanima?
- Pa većinom na talijanski.
- Na talijanski? Ti?? Ti ne znaš beknit!
- Ha, naučijo.
- Nuuu!? Baš si pravo naučijo, il ... nako?
- Ha, prvo nako, mada nisam još baš ono pravo. A di mi se i žuri? To ja malo pomalo, kako mi šta zatriba. Zec-kuniljo. Prepelca-kvalja. Puška-fućile. Panceta-panćeta. Tariguz-kartaiđenika.
- Da znaš da si me iznenadijo! Nisi loš niti malo! A šta ti drugo i triba, kad pogledaš?
- A šta, ništa. I tako, naučijo ja talijanski, mislim, kolko meni triba. Al znaš šta?
- Šta?
- Di je mene Talijan razočara, vićeš sad! Uvi ja slušam šta Taljani međusobom pričaju. Kakoš naučit ako neš slušat? Slušam ja tako nji, kadli jedna mi rič baš ono zapela za uvo. I dugo vrimena nikako je razoputit. Nikako! Ma neb nedlja! A baš tu rič vajik spominju. Svugi je meću, ki vegetu. Malo, malo, eto ti se nje. Bude im u svako drugo-trećoj rečenici. A lipa rič!
- E, bude to!
- Ja tebi govorim da Taljani znaju složit neku rič ki malo ko! Oni i Švabe! Još su jači maheri Taljani za riči od Švaba, meščini. Dobro, Švabe su jače za ove riči oko motora i to. Al za ove druge riči, tu su Taljani kraljevi. Toj njima ki ništa, složit rič. Ovu pogotovo!

- A još nis reka kojaj to rič?
- E da, počem. POMERIĐO !
- Pomeriđo?
- Po-me-ri-đo... baš lipa rič! Jelde daj lipa?
- Dašta je neg lipa.
- I zvučna!
- Zvučna pravo! I Interesaaantna nekako.
- I meni se odma dopala. Odma na prvu. Ma pravo lipa rič, ja ti govorim. Po-me-ri-đo. Puna je usta. Jelde da su je puna usta?
- Pa je, nako, prilično su je puna usta. Ki neki pamidor, samo još lipši. Čak mi malo zvuči i poznata.
- Kako neće bit poznata, ako si ijedan film talijanski gleda, il Sanremo, mora si je čut.
- Biće Sanremo onda. Poznata mi je stodvadest posto. A šta znači Pomeriđo?
- A!
- Šta akaš?
- A! Voljo bi da ti ne moram reć...
- Šta, biće peder?
- Ma nije peder, oklen ti to?
- Šta ja znam, lupijo bezze, pošto ima dosta slični slova. Al biće isto je nešto prosto?
- I gore...
- Kako i gore? Gore od prosto?
- Je brate. Doduše, nije tolko gore, kolko je bezveznije. Popodne.
- Šta popodne?
- Pa to. Pomeriđo ti znači: popodne.
- Nemoj zaj...vat?! Pomeriđo znači popodne?
- Je.
- Nu? Popodne...
- Dašta ti misliš...
- Ma našta oni potrošiše rič... popodne. Pu!!!
- A baš šteta. Pravo lipa rič.
- Pravo lipa, ja ti govorim.
- A vidiš, ja uvi mislijo da im pomeriđo dođe neka zmija, neka riđovka. A onda jope, šta bi uvik spominjali zmijurine? Pogotovo na Sanremu?
- Zato sam ja i mislijo da možda znači pamidor.
- E viš, nije. Pamidor se u nji reče POmidor!
- ?
- !


Pričali su njih dva još, samo ko će sve popamtit. I ovo mi je bilo puno.

Tik-tak

14:27
Zove me Žena na posa.
Nako, da mi malo čuje glas.
I da me podsiti da je danas mene red kupit Mlađeg (3) iz vrtića.
- Danas radim popodne. Al si zaboravija da ga ti kupiš?
- Kakvi zaboravija, šta pričaš? Dite svoje da ću zaboravit?!
A ne nisam zaboravija. Srića da je zvala, ostade mali zamalo odradit i noćnu..

15:13
Uh, dobro je! Evo me već isprid vrtića.
Danas ne kasnim, čak sam malo i uranija, za promjenu.
Lip je sunčan dan, malo ćemo se prošetat nas dva od vrtića do kuće. I proćakulat! Možemo i stat u parkiću! Mogu mu kupit sok na trafiki! Il čokoladu! Ima tih mogućnosti nebrojeno.

15:14
Ulazim u vrtić, zviždukam.
- Ehej, teta Silvana, jeste se umorili, kako ste, di je moj...?
- PSSSST! Zar ne vidite da još spavaju? Došli ste prerano, još upadate ka kauboj?
- Ups...

Sunce moje malo, vidi ga kako spava!
Ne šta je to moje dite, ali stvarno je najlipši od sve dice u vrtiću.
Doduše, i brat mu je bija najlipši od sve dice u vrtiću.
Budu li njih dva ikad imali sestru, i ona će bit najlipša od sve dice u vrtiću. I šire!

Ma vidi se odma s vrata da je on najlipši, vidu to i drugi roditelji, nek je moj mali okrenut leđima i nek od njega vidiš samo čuperak kose koji viri iz lancuna. Ne more to sto lancuna sakrit!

15:20
Pomalo, neću ga budit, ima vrimena, malo ću pročeprkat po mobitelu.

15:23
Eno ga, budi se!
Najsmišniji mi je ono čim se probudi. Nema on onda pojma di je, na kojem je planetu.
Teta Silvana mu pomaže obuć se, jer on je toliko zbucan da ne zna ide li đemper priko glave ili priko nogu.
Onda kad me vidi na vratima, smije se, onako krmeljav i raščupan.
Vidi i teta Silvana da se on meni smije, to mi je posebno drago.

Jer, svi mi roditelji, onda kad kupimo dicu iz vrtića, pritvaramo se tih desetak minuta da smo najbolji roditelji na svitu.
Nemojte mi govorit da nije tako, jer JE tako. Miljun posto.

Vako to bude:

- Ljubavi, evo mame!
- Di je moje drago dite?
- Di je ćaćina lipotica?
- Sjićo mamina, idemo se sad kući igjati, a-ha, da, da!
- Jesi se igra? Jesi popapija? Jesi?? Sve??? Bravo, mišu moj!
- Saće tebe tatica sist u mercedesić, pa ćemo ić kućici našoj, brrrrmmm!

Sve med medeni, sve duša duše moje.
Koji smo mi prevaranti...
Ko onda mlati dicu po kućama, zašto zvoni oni plavi telefon, uvik se pitam?

Eto vidite, baš ZATO je meni drago šta mi se on onako krmeljav i raščupan smije, baš dok ga teta Silvana oblači. Jer teta Silvana je pametna žena, i ona onda odma vidi da se ja tu ništa ne pritvaram i da sam ja uvik tako super tata i sve.

15:30
Šta više radi?
Teta Silvana mu obuva papuče. Koga đavla mu i obuva te papuče, kad on triba priodat samo 5 metara i onda se opet priobut u cipele za ić kući? Biće neka pedagoška šema, neću se dirat, neka struka radi svoje.

15:33
Evo ga, dovodi ga za rukicu.
- Teta Silvana, je li moj mali tigrić bija dobar?
- Je, je, tata, super je bija, igra se sa bagerićima, i sve je popapija!
- Bravo! Voli vam on, teta Silvana, sve papit i doma. Ne šta je moje dite...

Sida moje dite na onu klupicu, ki da čeka nešto.

- Ajde, sine, lipo sad izuj te papuče, spremi ih u ormar, i obuj cipele. Pa idemo kući!
Ne šta je on moje dite, ali zna se on i izut i obut. Samo kad oće.
Samo, danas izgleda neće.

- Šta je, šampione?
- Aaaa... ne mogu še ižut. A kad je teško, tata.
- Ma daj, nemoj zezat, ajde, priobuj se pa idemo. Pa ćemo se ić poigrat u parkić!

- A kad je teško...
- Izuvaj se, SUNCE TI KALAJISANO !!!

Dobro je, ne čuje me teta Silvana, prioblači tamo nekog slindru.
Ajde, pričekat ću minutu, di je priša.

15:36
Ajde, nekako je izuja papuče.
- Bravo, asu! Aj sad se lipo i obuj pa idemo kući. Kupiće ti tata sok!

15:41
Ajde, nekako je obuja i cipele.
- To, majstore! Aj sad lipo još samo spremi papuče u ormarić pa idemo kući. Kupiće ti tata čokoladu! Na trafiki!

Dosad je još nekako išlo, ali situacija se u ovom trenutku maksimalno zakomplicirala.

On i dalje sidi na klupi. Gleda u mene ... i ni makac.
A samo triba spremit j...ne papuče u ormar i gotovo!!!
I on to zna isto ka i ja, al ne mrda rođo ni milimetra.

Tik-tak, tik-tak...

15:45
Vidim ja polako šta je to: to je TEST.
Znam ja da pametniji popušta. Al ko sad i ovde popusti, taj posli bude još luđi.
Ko sad i ovde popusti, priobuva ga do daljnjega.

Procjenjujem situaciju: čime baratam?
1. Ne žuri mi se, to je dobro!
2. Lipo je vrime, ne pere južina, ovo sam u stanju odigrat bez nervoze. I to je dobro!
Imam li još koji adut u rukavu?
3. Pa da! Danas sam dobro marenda, to donosi ekstra bodove! Jer da sam gladan ka vuk, ka šta inače budem, bija bi u znatno nepovoljnijem položaju.

Zaključak: ovu utakmicu dobivam, tribam samo bit stentan, i ne gubit živce. Radi tete Silvane.

- Pomalo, ne žuri se meni, sine, čeprkat ću ja po mobitelu, sidi ti samo.

On nema mobitel, pa čeprka po nosu. Pravim se da ne vidim.

Tik-tak, tik-tak...


15:48
Dolazi neka žena, gleda ga, sažali se.
- Dušo, jesu ovo tvoje papučice, ja ću ti ih spremit, di je tvoj ormarić?
- Gospođo, ostavite te papuče na miru, zna ih on i sam spremit, samo je ZADRT.

Ode žena, ne baš prisritna. Nema ona pojma.

Tik-tak, tik-tak... 

15:51
Dolazi teta Silvana.
Sumnjam da me već neko vrime promatra.
Čini mi se da je možda stekla i malo krivi dojam o meni. Nema ona pojma.

- Šta je bilo, tata?
- Ništa nije bilo, teta Silvana. Čekam da spremi papuče u ormar pa idemo.
- A, tako...

Tik-tak, tik-tak... 


15:54
Svi su otišli.
Ostali teta Silvana, Mlađi, ja.
Dobar, rđav, zao.
Neko vrime niko ništa ne govori. Samo nam se oči stiskaju.

Tik-tak, tik-tak... 

15:58
- Oćete da mu ja pomognem?
- Ma ne tribate se gnjavit, teta Silvana, zna on sam.


Išla bi teta Silvana kući, znam ja šta je njoj...

- Ajde, dušo, tata ti je doša, tata bi ti iša kući. Požuri se.
- Neka, teta Silvana, nije meni priša, mogu ja njega čekat do ujutro.
- Tata...
- Ništa tata!

Tik-tak, tik.tak...


16:00
Odjedamput, skoči se mali ka strila!
Zaleti se, otvori ormar, ubaci papuče, zalupi vrata, ode on!

Čestitam sam sebi. Pobjeda! Veličanstvena pobjeda!!!
- 1:0 za mene, teta Silvana!!!
- ... ?

16:01
- Bog vam, doviđenja!
- Bog vam, doviđenja!

Teta Silvana sad zasigurno misli da sam nacist. Nema ona pojma.
Možda sam umisto 1:0 triba dreknit: Sieg Heil! Tako da se ne misli uopće.

Ma koji parkić, koji sok, koja čokolada, koja trafika?!
Brže kući! Tamo mogu na miru ispalit na živce!

Omnivore I

Mogu ja svašta i popit i pojist.
Kako kaže Ženin ujac: Sve ča me pripada! I pirulu, ako me pripada!

Ali, nemojte brzat i zbog toga me zvat gurmanom.
Gurman je, rećemo, oni Barbjeri. A di sam ja od njega...
Ja sam svoje okusne pupoljke ili spržija ili se s njima nisam ni rodija.
Mogu svašta i pojist i popit. Ni više ni manje od toga.
A i ovo ću vam kazat: nekad me manje zanima kakvog je nešto okusa, a više oću li to uspit utrpat u sebe. To je isto neka bolest, nije li?

Odlučija sam zato i o tome malo pisat, da se jednom tome čudim, onda kad moj želudac tu torturu više ne bude moga podnosit.

Slijedi jedan lijep primjer.

Bilo je to ovako:
Ulazimo moj kumašin Biskup i ja u avion. U oni veliki avion, oni za priko bare, s tri reda sidala.
A u našem dilu reda isto tri sidala. Sve po tri.
Sili jedan do drugoga Biskup i ja. Fali treći, nadamo se.
Al kako stvari stoje, ne zadugo. Jer upravo se prema nama valja neka crnkinja.
Neće valjda.
Oće.

Nisam rasist, nipošto. Samo zamišljam da postoji i bolje društvo. Neko kroatofono.

Tila je tetka prvo sist do prolaza.
Ali Biskup joj kaže na stranjskom:
- Bat nou, jud beter sit baj d vindou, ica beter vju der!
Vidi ti đentlemena!

Vidi on da ga upitno gledam, pa mi se obraća na naškom:
- Neka nje do prozora, a nas do prolaza. Viruj meni, kumašine, ovako možemo ispružit noge prema prolazu i zadrimat, a i bliže nam je do vecea. Minjat ćemo se na položaju, a ona nek se gužva do prozora!
Vidi ti Vlaja!

Krenilo je lipo, kapetan je opet uspija poletit.
Malo smo proljudikali, pa pozaspali.

U neko doba drma me Biskup, triba uvuć noge.
Štaj sad?
Aha. Ne more proć konobarica. Mislim, stjuardesa. Stjuardesa kojoj je jedini posa da gura ona kolica sa spizom i poslužuje piće. Nije to konobarica, jok. To je konobarica s padobranom.
Daje konobarica Biskupu neki ovalić, daje meni neki ovalić.
Uzmemo mi, nema se tu šta mislit. Daštaš nego uzet, sve smo to mi platili. A ako ne valja, moš uvik bacit.
Daje crnoj neki ovalić.
A ova da neće?!
Nemoj, garavušo garava, mislim se ja, al nemoj ni u mene pitat za po ure kad ogladniš! Ovde svak za se travu pase. Ovo je avion, a ne Ujedinjeni narodi! Kako je gladnima u Africi, misliš li na njih? Kako bi njima bilo da znaju da se spiza baca? Ti bi to bar morala razumit.
Ona konobarica se smješka, pametna žena, ostaće više za nju i za šofera.

Skinili nas dva oni celofanić. Ja taj celofanić uvik bacim, ali ne bi se čudija da je on jednako jestiv ka i ono šta je unj umotano. Brajo, ne znam od čega rade tu avionsku spizu, ali pretpostavljam je osnovni uvjet da bude nezapaljiva, radi protupožarnih propisa ili tako nešto.
Uvik zaboravim ugasit svitlo, baš da vidim svitli li u mraku. Radi evakuacije i to.
Katastrofa.
Izija sam sve, šta ću. I oni mali kukuruzić. Ja mislim da sam poija i klipić, a ne znam smi li se to. Šta ću, kad mi se nije dalo glođat? Ne rodilo!
Pogleda sam neke Norvežane u sridnjem redu, oni su ipak celofanić metili sa strane, pa sam i ja tako postupija.
Nisam se baš ono pravo zasitija, al sam privarija želudac. Dobro je, mogu vako još sigurno 100 kilometara. Ma šta 100, mogu i 150! Vićeš sad!

Kad imam šta i vidit.
Ova do mene vadi iz borše neki zamotuljak.
Ka recimo, kad u vlaku za Zagreb već oko Knina iz one karirane kanavače izvadiš pečenu kokoš.
Tako, pa na neki crnački mot. Teško mi je sad to za objasnit, tribalo je to vidit.

Vadi tetka iz kanavače neku tećicu, još se iz nje dimi. Unutra ki neki gulaš, šta li.
A lipo miriše... bar u usporedbi s onim mojim polimerima.

Dozvolite da joj se obratim:
- Najs smel! Aj min, dis gulaš, not ju! Aj min... ju nou vot aj min.
- Thank you, sir! My mom made it, I just can't stand that airplane food, it's awful!
- Mi nider! Aj min, never majnd. Vot iz dis gulaš? Dir? Kau?? Nije valjda hors??
- No, sir, it's tortuga!

E j...a sad. Bidna kornjača, za razliku od mene, izgleda nije na vrime uvukla noge.


- Ou jes, aj si it nau! Of kors its tortuga, vidi mene! Aj đast didnt rekognajz it vitaut oklop! Aj min, armor. Iz dis Leonardo or Donatelo?

- I'm afraid I don't understand...
- Ica đouk! Ninđa tortuga! Tortuga det its pica kaprićoza! Bat, nou konekšn.

Ja se budala bija ponada da je u pitanju jelen.
Al šta je najgore, još uvik mi lipo miriše...za jednu kornjaču. Da nije ipak Mikelanđelo?

- Do you like tortuga too, mister?
- Pa nako, oću reć, let mi tink...

- Would you like to try some?

Ubacuje se uto glas razuma:
- Nemoj kumašine probavat, bolje nemoj. Jesi ti normalan? Ko zna di je to plazilo?

Ima Biskup pravo. Odnija đava gmazove, nije to spiza za ljude. To ne bi tribalo davat ni prasadi.

- Vel, aj supouz aj KUD traj. Aj LAJK tortuga. Tortuga GUD! Rajt?

- Yes, it's delitious!

- Kumašine, ti kako oćeš, al ja to na tvome mistu ne bi ni u ludilu probava...
- Pa kad ću probat ako neću sad? Šta, da mi možda neće mater ovo skuvat kad se vratim? Kad ono tvoja mater kuva kornjaču, petkom???
- Well?

- Let mi traj! Dis iz rib, aj supouz? Rebarce?

- Majke mi, kumašine, nisi ti normalan! Ma znaš šta? Ako budeš riga, rigaj po njoj!


Znate šta?
Izija ja i to. I ništa mi nije bilo.

A kakvo je bilo?
Pa, ovaj... znate kako se u mene na selu kaže?
Lipa je kornjača. Ko voli.

Šta to uopće ima veze kakvo je bilo?! Sve triba probat i gotovo!
Mišn akomplišd, sejv gejm!

Mada, baš ono iskreno, draži mi je oni naš Rafaelo.
Oni obični, s kokosom.

Desperado

Svaki čovik nosi u sebi neke frustracije iz ditinjstva. Ja se bar nadam.
Ako je tako, a nema razloga da nije tako, šta bi onda ja bija drugačiji!?

Jedna od mojih mračnih tajni vezana je za muziku.

Moj Ćaća jako voli muziku.
Al ne voli on toliko slušat muziku. Ne, to ne. Svirat, pivat on voli!
Volim i ja. I nismo nas dva prvi po tome u obitelji!
To je nama obiteljska crta, maltretitrat druge nečim navodno uhu ugodnim, a glasnim.
Jedni bi rekli: muzičari. Drugi bi rekli: sadisti.
U ovo drugu skupinu, onu koja u nama vidi sadiste, ubrajaju se naše supruge.
Samo, nikako jadne da nam ponište taj gen, očito je taj gen dominantan. Nisam genetičar, ali vjerojatno je ta ljubav prema glazbi zapisana na nekom ipsilonu, a ne na iksu.
Obiteljski nadimak nama je tako već desetljećima: Diplač.
Jer svaki drugi od nas neki k...c dipli.

Moglo bi se reć da taj izraz obuhvaća oboje.
Jer, čovik koji svira diple je I muzičar, I sadist. 2u1.

Srećom, lijekovi protiv ove vrste sadizma postoje.
Jedan od njih je u vidu zatvorenih vrata između kužine i boravka. Ona kuva, on muzicira.

Drugi lijek je utjeha da sluh ionako slabi s godinama.

Ne mogu se sad baš točno sitit kad smo iz glazbenog počeli svirat.
Prvo smo pivali, dok se malo ušemimo.
Pitam se: di su našli sve one idiotarije koje smo pivali?
Ko je onda, u 1980-ima, uopće bija državni selektor pismica za prvašiće i drugašiće?
Garant isto neki sadist.
Sad kad se sitim, dođe mi loše:
- Durmi tooor, durmi tore, visokaaaplaaa NI-NO!
- Oje  loooo, je li ceee? zaspalakra jezeraaa...
- Moja diridika orena volvo volvo ve!
- Tafa tefe, tafa tefe!

Užas.
Jadno dite, dvaput tjedno sam diridika ka budala po sobi i maltretira brata dok bi vježba pivanje za glazbeni. Triba dobit peticu! Radi Ćaće! A nisam razumija niti o čemu se uopće radi u pismi.
Tek sam zadnjih godina raspetlja libreto, i sad je još gore nego prije.

Posli (je li to bija četvrti osnovne?), kad smo već usavršili pivanje, doša je red i na svirku.
E, ljudi, kako sam se ovome veselija!
Ka svaki pravi sadist pionir.


Već sam ja i prije viđa stariju ekipu po školskom hodniku s onim melodikama. I pomalo im zavidija.
Jedan Kule je zna odsvirat "Ima jedna duga cesta" samo na crnim tipkama, bez bilih. Nije baš zvučalo dobro, ali izgledalo je nestvarno.

Mislija sam i ja: Ih, kad meni Ćaća kupi melodiku, je ću se i ja brčit po hodniku.

Melodike su onda, koliko se sićam, dolazile u par varijanti opreme.
Niži paket opreme bile su one neke zelene, veličine (i oblika) klipa kukuruza, s razmaknutim tipkama. Ne znam da me ubijete ko ih je proizvodija i koje su bile marke, pa ću ih zvat: Kukuruzi.
Ovi Kukuruzi su bili upakirani u ka neke pernice od skaja.
I klip i komušina izgledali su sve skupa malo jadno, čak i iz ondašnje perspektive.

One bolje (i skuplje) melodike su dolazile u malim sivim kuferićima s ručkom.
Te bolje melodike su mahom bile marke Hohner.
Danas znam da se to vjerojatno izgovara sasvim drugačije, ali onda smo to izgovarali HOH-NER, (isto ka šta mi je BMX uvik bija BE-ME-IKS, ma koliko mi mater i onda i sad objašnjavala suprotno).
Za razliku od Kukuruza, Hohnerica je izgledala ozbiljno, imala je tipke baš ka na pravom klaviru, a nije ni škripila.

Dikod bi za vrime velikog odmora uspija izmolit od kojega starijeg učenika Hohnericu da malo sviram.
Asti sriće!
Toliko bi puva dok mi se ne bi na kraju mantalo u glavi. I dok se melodika ne bi na kraju zaštopala od pljuvačke. Onda bi tu pljuvačku iz melodike tribalo ispuvat.
To bi se radilo, dobro pamtim, tako da bi tribalo pritisnit neki botun u dnu melodike, a onda puvat ka da sviraš. Pa bi kroz taj botun sve frcalo van. Kod tog ispuvavanja melodika bi proizvodila zvuk ka da neko prdi, a na to sam redovito toliko umira od smija da bi jedva puva. Pljuvačka, a prdi! Kud ćeš nešto smišnije od toga!?
Bija sam sritan i bija sam malo dite, valjda se zato ta dva izraza i koriste skupa.
Poželjno je  bilo ispuvavat nad lavandinom, ali ispuvavalo se u praksi svudi. U školskoj klupi, na hodniku, u autobusu, na kauču, di bi kome došlo i di bi se kome zamantalo.
Higijena, bakterije, zaraze i ostalo nisu mi onda bili ni u primozgu. To se učilo tek u šestom.
I šta sad? Nisam bija ni zdraviji ni bolesniji od drugih učenika. Hm, možda baš zato???

Ma, kod Hohnerice mi je sve bilo super. Sve. Čak i oni kuferić od Hohnerice je bija super.
Pogotovo za bacit na partizana i njemaca, jer je kuferić moga bit i šmajser i bazuka.
Znate, najozbiljnije sumnjam da je to posli iskopira Banderas u Desperadu.
Samo, Banderasov je ćaća očito ima novaca jer mu je mitraljez bija u kutiji od gitare, a ne od melodike.

Ja sam doduše zna da moj Ćaća nema baš novaca, al isto sam priželjkiva da mi kupi Hohnericu, a ne Kukuruz,

I zbog te svoje oholosti sam na kraju i kažnjen.

Na prvom satu glazbenog svi su ponosno izvadili svoje melodike.
Bilo je tu i novih i polovnih instrumenata, al odma se vidilo ko je koja klasa.
Generalno, Hohnerice su se rugale Kukuruzima.
A Kukuruzi su se rugali meni.
Jer, svi su ipak dobili melodike. Svi, osim mene.
Meni je Ćaća, naime, kupija blok flautu.

Blok. Flautu.
Onu drvenu.


Jer da je on nikidan priča s jednom profesoricom glazbe (biće ta isto radila s njim u firmi, bilo je u tom poduzeću svakovrsnih stručnjaka).
Pa da je čuja od te iste profesorice da je blok flauta najbolji izbor za đaka (koju sam ludu sriću ima, moj Ćaća je već onda znao cijenit vrijednost savjeta pri profesionalnoj orijentaciji)

I da blok flauta bolje razvija sluh (pretpostavljam da melodika onda zasigurno uništava sluh)
Ima još prednosti. Blok flautu sviraš s OBE ruke, a melodiku jednom rukom sviraš, a dugom je samo PRIDRŽAVAŠ. Pa onda se u diteta bolje razvija spretnost (zato sam valjda i ispa ovako za pop...it spretan)
Oš još koju prednost? Naime, sine, u melodike samo pritisneš i ona svira, a kod blok flaute se ipak triba potrudić postić ton (još nisam shvatija di tu leži prednost, al on je ipak priča s profesoricom, a ne ja)
Triba li i ovo reć, uz sve te prednosti, sine, blok flauta je čak bila i nešto JEFTINIJA (dobro, u ovo sam bija čak i sklon povirovat)!

Nevjerojatno.

Ko zna, možda bi moja spretnost i sluh bili još i bolje razvijeni da je Ćaća donija sa sela, recimo, staru nogu od stola i savjetova me da u kućnoj radinosti sam sebi izdiljam blok flautu.
To bi me, mislim ipak, najbolje izgradilo kao osobu.
Ja bih istesao flautu, flauta bi istesala mene.


Slaba mi je to onda bila utjeha. Bija sam mali siromašak kojeg su po školskom hodniku svi godinama zaj...avali da svira FRULU. Nisam se uopće trudija objašnjavat im da nije riječ o fruli, nego o flauti. Jer, vidija sam na slici u enciklopediji kako izgleda prava flauta i, iskreno, ovaj moj drveni čemer stvarno je i meni najviše sličija baš na frulu.

Danas znam da je blok flauta prekrasan instrument. I da je bila mnogo bolji izbor od melodike.
Ej, čovječe, čitavi koncerti su pisani za blok flaute, a za melodiku samo Ciciban!

Samo, ta spoznaja triba doć s iskustvom, s godinama.

Svake godine se iznova mislim šta bi i kako bi...
...al upravo mi je sinilo šta ću Ćaći dogodine kupit za rođendan!

Ćaća mi vraća

Onaj Ćaća se vraća.

Moj Ćaća ide u penziju.
Da se nisu njih dva dogovorili?

J..e mi se za onog Ćaću šta se vraća, šta se mene tiče, nit je moj, nit se mora gnjavit dolazit, nit mu se veselim.
Al malo mi je isto ža šta MOJ Ćaća ide u penziju.

On mi je to ka nekako uzgred spomenija, nikidan za ručkom.
Otprilike, ka da mi priopćava da mu je crklo kratko svitlo na Škodi.
Neš ti.
Ka ono, ionako do Božića mora iskoristit godišnji, pa se neće ni vraćat na rađu.
Ka da bi ja to ionako mora znat, ka da ja, rećemo, vodim evidenciju njegovog radnog vrimena.
To je ta neka njegova taktika priopćavanja, još je nisam prokužija, al ima vrimena...

Prvi dojam: krivo mi je, radi njega.
Čini mi se da mu je šteta.
Čini mi se da je moj Ćaća još moga radit, i da je ZNA radit.


Ali, da je Ćaćin posa bija, rećemo, nosat vriće od cimenta, ko zna bi li on to moga?
Ja i ne znam kako ljudi koji rade takve fizičke poslove izdrže do penzije.
Kako neki svaki dan nose blokete do šezdesetpete? Kako tuku ruzinu do šezdesetpete? Kako cipaju mašklinom do šezdesetpete?
Biće jedva. Ako uopće izdrže utrku do cilja.
Još govore na televiziji da bi to tribalo još produžit, biće na doživotno, bez pomilovanja, jer da je kriza.

Srićom, moj Ćaća u svom poslu nije mora slomit leđa, mora je samo dobro upregnit mozak, i tu i tamo želudac.

Rade u mog Ćaće klikeri, a sva potrebna znanja ima u malom prstu.
Želudac ga služi dobro, hvala na pitanju.
Šta se toga tiče, moga bi on tako radit još sto godina.
Samo, nije njemu do toga, ne gleda on na to tako.

Mom Ćaći se, izgleda, jednostavno više ZGADILO radit.

To jest, možda bi se njemu i dalo radit, ali ne ovako.
Znam ja šta njega muči, znam po sebi, nek sam mlađi, i nek je prirano da znam.
Nije njemu teško RADIT. Pogotovo kad se čovik bavi onime šta voli.
Aj, tu je nekako pogodija, ne mogu ni zamislit da ima neko drugo zanimanje.
Al ono šta je Ćaći zagorčalo posa, to je onaj osjećaj da više nisu na cijeni ni on ni struka, da više nema normalne kolege, ni one ispod, ni one iznad sebe, da ispravlja krive Drine, da podučava nezainteresirane, da njemu pamet sole oni od kojih je triput pametniji, a koji tu nisu ni došli zato jer se u to šeste, i kojih se riješit može jedino kad odu dalje, na više pozicije.
To je ajme.

Satare to sve čovika, potroši, ne da mu se dalje radit.
Pada mi na pamet Sizif. Kako li je njemu gadno, on jadničak radi i fizički zahtjevan posao?!


Kad tako razmišljam, u pravu je Ćaća 100%.

Nek ide u penziju, nek gušta. Nek radi šta oće, nek se odmori, zaslužija je.

Samo da mu ne bude dosadno.
Nije čovik usisavač da ga odjedamput ištekaš iz struje, uvik kaže moj pametni Profa.
Triba bi se nečim bavit.

Šta ćeš radit, sad kad si u penziji, pitam ga ja.

Ih, ima rađe kolko oćeš, govori on.
Čitat će, pisat, dvaput tjedno će u Seget na karte. Ić u lov. Bavit se vinogradom. Mora poredit one ladice u boravku, ima još u njima i mojih i Bratovih stvari. Mora pobacat one Materine stare Burde iz ormara.

E da, i pisaće i-mejlove.

Govori on meni:
- Daj, moga si mi otvorit i taj i-mejl, oni službeni više neću koristit. Da mogu kome pisat. I čitat šta mi pišu.

Kratko promišljam: u šta se upuštam?
Ćaća jest informatički pismen, nije doduše ni Gates ni Jobs, al nije ni Rojs.
Moga bi se on u to brzo ušemit. Vrimena ima.
Mejlove je već sla s posla, neke sam primija i osobno. Osnovnu proceduru dakle zna, čini mi se da neće bit problema...

Normalno da ću mu to napravit!

- More, Ćaća, otvorit ću ti ja i-mejl.
(Ne spominjem izraz akaunt, da ga ne pripadam)

- Kaš mi to otvorit?
(Osjećate li već zahvalnost?)

- Kad? Ovi dana. Al ne mogu stvarno sad, Ćaća, žurim, naletit ću ja za koji dan pa ćemo riješit!

- Aj, dobro, nije priša...

Dođem ja danas s posla.
Nervozan, kako i dolikuje. I gladan.
Taman sija ručat, Žena kaže, zva te Ćaća, da si mu nešto obeća napravit pa pita jesi uspija, i ako nisi, kaš, i kaš doć.

Biće danas Ćaća već i pročita i napisa nešto, i bacija na karte. U lov će za vikend. U vinogradu sad posla nema. Ispraznija je onu ladicu u kontejner.
A za Burde je biće opet zaključija da ih je šteta bacat, jer toliko već čame u ormaru da su im krojevi možda opet došli u modu.

Zovem ga odma, vidim da je priša...

- Ćaća, dolazim odma do tebe, napravit ću ti i-mejl!

- Dobro, al ne moraš sad odma. Imam nekog posla, dođi zera posli. Moš u sedam, osam. Nije priša.

- Dobro, Ćaća, doću u sedam, osam. Aj, bog.

Dobro on govori, nije priša. Odakle meni ideja da je priša???
Dođem ja zera posli, ja mogu uvik doć.
Nakon nešto tipkanja:

- Evo, Ćaća, otvorija sam ti i-mejl.

- Koja mi je onda adresa?

- Tajitaj, pedesettri, manki, Di-mejl, točka, kom. Proba sam i jednostavnije, samo tvoje ime i prezime, al to ime je bilo zauzeto, pa sam mora vako, zera je kompliciranije, al štaš...

- Biće to zauzela ona moja stara adresa s rađe.

- Biće, biće, ko će to znat. U svakom slučaju, ovo ti je sad na Di-mejlu, to ti sad svi koriste...

- Aha, aha, ma dobro sad, šta ima veze na čemu je, glavno da ja mogu pisat mejl. I pročitat.

- Evo, i metija sam ti jezik na hrvatski, tako da je sve jasno! Vidiš, ovde je "Piši", ovde je "Pristigla pošta"! To ti zasad jedino i triba. Drugo ćeš pomalo...

- Aha, aha, al ono u mene na rađi je isto bilo puno jednostavnije... Vako ti je to tamo izgledalo... (krene crtat po ekranu) Vako ovde negdi su bile adrese, ovde bi svitlilo kad dođe mejl, ovde sam moga i po dvojici-trojici odjedamput poslat mejl, il recimo, moga sam uzet i proslidit neki mejl nekom kome oću. I sliku sam moga poslat, evo, ovde se upre za sliku poslat...

- Pa možeš to sve i ovde! Tribaš se samo malo uhodat. A kod Di-mejla svi su ti mejlovi na internetu. Tako da se možeš odakle oćeš spojit na mejl i čitat, ne samo odavde.
(Ovo mi je bilo potpuno bespotrebno objašnjenje. Baš ga zamišljam kako se s laptopom, kojeg nema, na selu ispod koštele spaja na nepostojeći wifi, i provjerava jel mu pisa ko iz lovačke udruge)

- Ma to je meni samo za napisat mejl. I pročitat.

- A, dobro onda, Ćaća. Možeš to onda i priko ovoga.

- E, onda u redu. Al kako ću sad priko interneta čitat Slobodnu?

- Pa kako si i dosad, Ćaća. Odeš i čitaš. To nema veze s mejlom.

- Aha. Je, tako je. Dobro onda.

- Okej, Ćaća. Triba bi ja krenit...

- I di se sad upre za pisat? U mene na rađi je to bilo vako ovde.

- E, virujem ti. Al Ovde je to vako OVDE. Ovde di piše: "Piši".

- Aha, aha, "Piši". Vidi, stvarno piše. I sad klik-nem. E-to-ga! Šta sad?

- Pa sad piši.

- Aha, aha, a kome ću pisat? Nemam još ničiju adresu...

- Ma mena veze, to ćemo drugi put ubacit...

- A znam, al sad kad sam već poče pisat, šteta je da ne pošaljem...

- Aj dobro, piši onda meni!

- E, može, dobro si se to sitija! To je ionako samo nako, za probu... A, počem, koja ti je...?

- Tajitaj, majmun, Di-mejl, točka, kom. Žurim se, Ćaća, moram ić...

- Sidi minutu, di uvik žuriš, sad ću ja. A-ha, E-vo-gaaaa... ošlo!

(Zazvonija mi uto i mobitel. Ding-i-ling! Biće stvarno nešto stiglo? Vidiću posli.)

- Je, Ćaća, bravo, uspija si! Vidimo se!

- Šta, nije moguće da ti je već stiglo?!

- Ma je, Ćaća, stiglo je, čujem da mi je zazvonilo na mobitelu!

- A, bravo, ti imaš taj pametni mobitel. Vidide, vidide, na mobitelu, šta piše?!

Šta ću, čitam, nema mi druge. Piše:

Dođi na svinjokolju u subotu.

Je me zaj..a, svaka mu čast.

Gejm, set, meč, Ćaća.

Poezija (II. dio)

I tako, ima tome već više od godina dana, upalim ja televiziju.
Taman dnevnik.
Kad imam šta i vidit.

Premije Zoran Milanović u službenom posjetu Novom Zelandu!

Predstavnici vlasti Novog Zelanda upriličili su itekako zanimljivu dobrodošlicu premijeru Zoranu Milanoviću. Naime, riječ je o tradicionalnoj maorskoj dobrodošlici koja se sastoji od veoma zanimljivih elemenata i komunikacije tijelom koja neupućenog svjedoka može čak i prestrašiti.
Nakon tradicionalne maorske dobrodošlice, hrvatski premijer se sastao s novozelandskim premijerom Johnom Keyjem. Tom je prigodom potpisan Dogovor o programu radnog odmora između dviju vlada.

Evo link, nadam se da valja:
https://www.youtube.com/watch?v=ZYwQF3gV3jE
očito nije samo meni bilo smišno, neko se potrudija i doda titlove.

Ako link ne radi, preklinjem vas, uguglajte, nađite neki drugi, nema smisla čitat dalje bez da se prisjetite ovog epohalnog dočeka.

Malo razmislite o viđenom, pa možemo dalje.

Šta su njih dvojica, Zoki i Đoni, potpisali, nakon ove dobrodošlice niko se više ni ne sića.


Zoki i njegova kompanija, u onim utegnutim odijelima, taman izašli iz aviona, biće jadni i gladni i žedni.
Njima priko puta do zuba naoružana satnija  gologuzih Maora, zasigurno gladnih, a možda i krvi žednih.
Plaze jezik, urlaju, jedan se umalo džilitne i kopljem prema premijeru.
Bacaju nešto po podu, Zoki kupi, malo mu ka i neugodno šta svugdi bacaju smeće, to se u nas ne radi.
Iskreno, nemam pojma kako bi se ja drža u toj situaciji, vjerojatno isto ka i Zoki. Zato mi je i drago da se to dogodilo upravo njemu.
Ne znam di ste vi bili tu večer, jeste li možda tad gledali televiziju, ali ja sam se doslovno valja po podu od smija.
Dolazi žena, pita: Šta ti je, jesi normalan?
Pitam je jel gledala reportažu iz Novog Zelanda.
Da nije.
Ništa onda, nema smisla da ti pričam, pusti me da varim, doć ću sebi posli, obećajem.

Palo mi je onda bilo na pamet još nešto.
Ka dite, dok sam svira u mandolinskom orkestru folklornog ansambla, obukli bi za nastup one trogirske, odnosno splitske nošnje.
Bila košulja bez kolara, s onim napuvanim rukavima, crveni pojas, crne gaće, crni đilet. Pari mi i danas da nas je bilo lipo vidit onako obučene.
Mi, svirači, uvik smo nosili tu istu, splitsku nošnju.
Plesači bi svoje nošnje prisvlačili, ovisno, normalno, o dilu Hrvatske iz kojeg dolazi ples.
Splitska je nošnja i ovde bila moj favorit, iako ni ostale nisu bile loše.
Definitivno najgora bila mi je nošnja iz Vrlike.
Totalni modni promašaj.
U njoj bi i one lipe, zgodne cure uvik izgledale zdepasto, ka da su upravo uprtile dvi vriće cimenta na leđa.

Al najgori na toj nošnji su mi bili oni opanci.
Volim Era s onog svijeta, volim Begovića, volim Gotovca, volim i koreografiju, al opanke ne volim i gotovo. I muški i ženski, parili su mi uvik smrdljivi i šporki.
Vrliko, oprosti.

Samo, gledajući ovaj novozelandski performans, u usporedbi s ovom maorskoj oblekom, oni opanci sad mi izgledaju ka da su upravo pristigli iz radionice Manola Blahnika.

Zamislija sam uto i našeg koreografa u ansamblu, kako je ono dava upute plesačima:
- Mišo, glavu gori!
- Andrea, uspravi se!
- Duje, smješak, uvik smješak na licu, j...e mi se šta te žulja opanak, ima da izgledaš sritan šta te žulja opanak!

Onda sam zamislija onog njihovog, maorskog, koreografa:
- Vaitanga, opet si doša u ganc nove trstike od poliestera, jesmo rekli da za nastup tribaju bit stare, i da ti mora virit guzica?!
- Kpanga, šta si uvuka tu jezičinu ki da se sramiš, izdreči se ki čovik, izbeči malo oči, nek ispadnu, operiraćeš ih posli. I uspravi koplje, kako ćeš inače kome izbit oko?
- Kahlumu, opet si doša neistetoviran, mrš u prvi tatu šop, uredi se da sličiš na Maora, neću da te vidim takvog prid premijerom jedne stranjske države!

I sve tako u tom stilu.
Reportaža odavno završila, ja i dalje krepajem od smija.


A onda je stiga sms.
Ko mi piše? Kraš.

Iza ovog dnevnika je savršeno jasno:

Maori se nam glavni saveznici, a ne Nijemci!

Znači, nisam sam.
Odgovaram mu promptno, da on zna da ni on nije sam:

Jedva čekan da pojidu Zokija

posli predstave.

Nakon ovih uvodnih kurtoaznih rečenica prišli smo na poeziju.
Pa pogledajmo čega je tu sve bilo, sad više ni ne znam ko je šta napisa:

Poznaje se velingtonska lola,

arlauče, guzica mu gola.

Mala moja, poda mene pani,

ako nećeš, stradaće klokani!

Ja sam Maor i moj ćaća bijo

ćaća sinu suknju ostavijo!

Zeland Novi, a trstika stara,

šta ću jadan kada neman para?

Ja sam Maor i moj ćaća bijo,

Đekson u nas Hobita snimijo!

Piter Đekson,  Velington te voli

za Zokija k...c nas zaboli!

Ja se beljim, Milanović drijema

šta će seljo kad kulture nema

Oj Hrvati, Zoki nema špeka

šaljite nam Žaka Houdeka!

Mala moja iđen u garažu

napraviti novu tetovažu

Ne perem se po turu i glavi,

da mi tatoo ne izblidi plavi

Mala moja, stižem za po ure

skuvajde mi klokana i pure

Mala moja, trstičinu svuci

od Kambere koplje mi u ruci

Skonča Maor taštu karijeru

dade azil našom premijeru

Zelant Novi Hrvacku spasijo

kartu nazad Zokiju sakrijo

Drž se, Zoki, ote strane svita,

za te ovde niko ni ne pita!

Kao što nas i povijest uči, Zoran Milanović se ipak vratio s one strane svijeta, pomalo poput Ere, i nastavio suvereno vladati ovim prostorima.

Al, od onog dana, uvik mi, onako ozbiljan, Zoki izgleda ka da mu se neko belji.

Poezija (I. dio)

Upravo mi se sms-om javija moj prijatelj i kolega Kraš, nešto mu sigurno opet triba.
Čitam poruku, ne triba mu ništa, samo me pozdravlja.
Oprosti, Kraš, stvarno sam seronja.

Često se Kraš i ja čujemo baš sms-om, a ne zovemo se baš često.
Ne znam kako je to počelo, biće sam ja bija (ka i uvik) zauzet, u poslu, pa me Kraš drugačije nije moga ni dobit.
Skupilo se očito tih mojih zauzeća puno, jer se skupilo i puno tih sms-ova.
Nakon nekog vrimena, kad sam bacija oko na sve te poruke, vidija sam da ih je stvarno nenormalno puno. Ali sam vidija i da mi ih je teško izbrisat.

Nisam ih na kraju uopće brisa, bilo je nešto posebno u njima.

Znate šta, ima i inače nešto posebno u tom sms-u. Ako ga čovik zna napisat. A Kraš zna.
Sms je fenomen, svit za sebe.
Za mene, sms je različit i od pisma, onog u kuverti, i od e-maila. Brži je, neposredniji, bliži govoru.
A nije govor.
Rećemo, moš ti neku bazu genijalno ispričat, a da, kad je pošalješ sms-om, ta ista baza ispadne potpuno bezveze. Nešto u njoj fali. Naglasak, intonacija, miganje, tapšanje po ramenu, kontekst, šta li? Lost in transmission?
Kreneš tako da ćeš nekog sms-om nasmijat, al dok to do njega dođe, ono nešto putem izvitri, jadan čovik ništa ne shvati, a ako ima loš dan, još se na kraju i uvridi.
Zato su ljudi sms-ove i počeli kitit smajlijima, nije to slučajno i nije to bezveze.
I zato, kad nisi baš ono 100% siguran kako će neko reagirat na sms, stavi brajkane smajli, ja ti govorim.
Ja sam se par puta dobro zaj..a šta sam posla sms bez smajlija.
Bolje poslat smajli bez sms-a, daleko bolje.
A ako pošalješ poruku bez smajlija, pa posli pošalješ još samo smajlija, malo jesi popravija stvar, ali ne mnogo.
Za razliku od toga, kad je riječ o ovom blogu, još uvik sam stava da nema smisla stavljat smajlije. Ako se ne da razumit di se šalim, a di se ne šalim, ne triba me čitat i stvar riješena.

Bilo kako bilo, ovih se upozorenja triba držat samo kad supisnika apsolutno ne poznaješ.

Kako ja Kraša znam dobro, a i on mene neloše, često pišemo sms-ove, a rijetko mećemo smajlije.

A isto znamo sms-om do suza nasmijat jedan drugog. Pogotovo on mene.

Obzirom da dolazimo iz istog genskog bazena, i to iz krajeva di bazena (možda čak i Bogu fala?) još gotovo i nema, isti nam je i smisao za humor.
Agrarno-stočarski humor, reka bi moj stari profa iz zemljopisa.
Šta nikako ne znači da se tu nema čemu smijat.
Smiju se ljudi na selu više nego ljudi u gradu.
Barem u mom selu se smiju više nego u mom gradu, ne znam kako je drugdi.
Drugdi se ne smije niko ničemu, sve se bojim.
Ako se zaželite smija, a smija nema za kupit u dućanu, ajte sa mnom na selo.
Tamo ima smijanja mukte, a vikendom je još i akcija.
Doduše, nije stand-up, više je nekako sit-down šema, ako me razumite.
I sutra bi vas od toga smijanja mogla bolit i glava, ako je u šali bilo puno sumpora.


Nego, o tome ću drugi put.
Zamislija sam da se ova tema ipak vrti oko sms-a.
Kroz ove godine našeg mobitel-dopisivanja, nekako smo Kraš i ja razvili senzibilitet prema sms poeziji.
Malo sam se ustvari zaletija s ovim izrazom poezija. Mislim, to bi samo uvjetno moga nazvat poezijom, a i to samo zato šta nije proza.
Amo otić i dalje pa reć da se naša poetičnost svodi na to da se nešto rimuje.
Nema tu P od poezije, da zaključimo (nema tu ni P od još nečega, da se mi odma razumimo!).

Al nije me ni briga.
Kraš ne drži do mišljenja književnih krugova, a ni ja ne pucam na Goranov vijenac.
A i kad bi tija, ne bi mi ćaća da pušku.

Ti su naši sms-ovi (kad nisu u stilu budi tu i tu, u tu i tu uru) često improvizacije na temu ojkanja.
Vlaji, ojkanje, o čemu će seljak, nego o kumpiru.

Samo ima ovde jedan problem.
Na sebe sam uvik gleda ka na čovika s muzičkim sluhom, ali ne znam pivat ni gangu, ni reru, ni treskavicu, ni ojkalicu.
Bez šale: svak misli, a najviše oni koji ne zna, da zna ojkat.
Našišaš se pancete i luka, otpiješ iz suska ili bukare, zagrliš kolegu do sebe, i revi, brajo, revi šta jače!
OOOoooiiiiJ!

Nek se niko ovde ne zavarava, nije ojkanje deračina, i nije nimalo lagano za naučit.
Ja neću ni pokušavat, radije ću dvaput otpit.
Doduše, uvik sam tvrdija da je ojkanje nematerijalna kulturna baština, i da ga, kao takvog, triba pod hitno dokumentirat i zaštitit, ponajviše od Slovenaca. I nakon toga da se ojkanje smi izvodit samo u svečanim prigodama. Ili još bolje, da ga skroz zabrane, jer mi je dosta da mi s otim probijaju uši.
Ali to ja naravno govorim da meni bude lakše jer bi se u to, ka Vlaj sa sluhom, ja moga i šestit, a ne šestim se nizere.
Možda ojkanje i ne zvuči lipo, al kad se sastanu ljudi koji se šeste, zvuči skroz MOĆNO.
I zahtijeva jednu posebnu vrstu sluha, sluha koji nema nikakve veze s peticom iz glazbenog u osnovnoj školi.

Sad malo teorije. Skroz malo.
Nek mi ne zamire etnolozi i muzikolozi ako se isprovaljeskam. Ali o čemu ja uopće pričam, šta bi takvi eksperti i radili na ovim stranicama?!
Khmmm: neću ulazit u melodijsku i harmonijsku strukturu, ali tekstualno gledajući, ojkanje se svodi na to da u dva stiha ispališ šta veću bazu.
Poželjno je da su ta dva stiha deseterci, i da se rimuju.
I to je to.
Kad tako gledaš, nije uopće daleko od bećarca, samo je aranžman drukčiji.

Pokazat ću vam par primjera.
Ima, recimo, jedna koju pamtim iz ditinjstva:

Milicijo drniške patrole,
oćemol se minjat za pištole?


Ovaj pjesmuljak eklatantno progovara o spremnosti na šalu, ali i o borbenosti i tradicionalnom antagonizmu pijanog Hrvata naspram snaga reda, kako onda, tako i sad.
A pištol umisto pištolj je amoreć pjesnička sloboda, koja je tu radi rime, ali koja je u sve unila, barem po meni, i izrazito komičnu notu.

A ima jedna još puno bolja, koju mi je Kraš reka:

Nema mala ledine u gaju
di se tvoja leđa ne poznaju!


Triba li ovde uopće komentar?
Ako triba, reć ću da je seksualnih sloboda u našim krajevima oduvik bilo puno više nego šta se to tvrdi.

Iz ovog se primjera vidi i to da u desetercu nije baš jednostavno napravit istinski dobar stih. Forma je dosta kratka i triba kroz malo riči puno reć da bi se, ono, ubolo u sridu, hehe...
Ali kad se čovik zeru ispraksira, i ako nije puno samokritičan, ovo stihoklepstvo se da sasvim lipo uvježbat i bez većeg napora primjenjivat.
Ritam deseterca brzo ulazi u uvo, i lipo se ljubi s hrvatskim jezikom.

Amo odma brzinski probat istipkat jedan:

Iđem probat ukucati slovo
falijem li, kucaću ponovo!

Eto, skroz je bezveze, al se rimuje.
Bezveze je?

Bezveze je, ako mene pitaš.
Ne znam jadan, šta me uopće čitaš.

Zašto čitam?

Za čitanje lola vrime nađe,
Kada nema pametnije rađe.

Probajte i vi, zabavno je.
I relativno jednostavno, sve dok nema pivanja, jer onda se stvari, kako smo već i pripomenuli, drastično kompliciraju.

Zato je srića u nesrići da sms provodi sliku, a ne provodi zvuk.

Mislim da je ovo sasvim dovoljan uvod u slijedeći post.
Ako vam se ništa od ovoga ne čini zabavnim, nemojte uopće dalje čitati, zbilja ne bi imalo smisla.